Од сто људи, које срећете дневно, ретко ће се наћи један, који на живот гледа оптимистички. Сви остали се туже, сви се јадају, сви протествују против живота, сви су непријатељи Бога и људи, сви су критичари и хулитељи своје судбе. Песимизам и мизантропија болести су, од које већина увек болује. Тим болестима само се херој не заражава. Он има амајлију, која га чува од те заразе. Та амајлија јесте његова вера, од које долази и његово поверење према животу. Херој је готов отуда да прими од живота с поверењем све оно што му живот понуди, било то радост или трпљење, наслада или бол.
Да ли има хероја и у нашем времену, или они сви припадају искључиво прошлости? То је питање, драга браћо, које нас увек онда узнемирује, кад год погледамо по једноликој маси људи, заузетој ситним бригама и загрејаној ситним страстима. Да ли су хероји привилегија само прошлих времена, и да ли је наше време само збориште малих и осредњих људи? Да ли су најпре требали да дођу у овај свет сви велики, а после њих сви мали, најпре сви јаки, а после њих сви слаби, најпре сви светли и срећни, а после њих сви мрачни и несрећни? Да се природа није већ заморила рађајући, и да није почела истресати из својих крила последњу ситнеж спремајући се да заспи или умре? Да нисмо ми та последња ситнеж наше мајке земље, која је већ остарела, те жели да се одмори од рађања? „Све има своје време“, рекао је један стари мудрац, “има време рађању и време умирању, време сађењу и време чупању, време рушењу и време зидању“. Да није тако и са херојима? Да ли има време хероја и време нехероја? Време. Kад природа рађа један херојски пород и време, кад га чупа и на место његово производи ситну проју? Да нисмо ми та ситна проја, која је никла на једном исцрпљеном и испоштеном земљишту, на коме су дуго успевали високи борови?
Такве нас мисли обузимају, кад ходимо по пијаци људског живота и гледамо мале људе са њиховим слабостима према животу и њиховим страхом према смрти, са њиховим цењкањима и њиховим жаљакањима, са њиховим лажно насмејаним лицима и лажно уплаканим очима. Такве нас исте мисли обузимају и кад мислимо сами о себи и сравњујемо себе са херојима, који су пре нас живели и чинили част овој планети, на којој ми сад гмижемо, једва што разликујући се од прашине, по којој гмижемо. И обузети таквим мислима ми узвикујемо често с уздахом: благо онима, који пре нас живеше у овоме свету; гле они су били једно херојско покољење, достојно нашег дивљења, као што смо ми једно бедно и пигмејско покољење, достојно њиховог презрења!
...И кад тако размишљамо о прошлости и садашњости, ми долазимо до закључка, да је живот имао вредности само у прошлости, да је само у прошлости он био велики и сјајан, а у садашњости да је он само једна бедна карикатура самога себе. И такав закључак доводи нас често до очајања. Ми се почињемо жалити на живот, да, ми га чак почињемо горко оптуживати. Ми га почињемо оптуживати зато, што је претцима нашим дао много, а нама мало, и зато, што је њима доделио озбиљну улогу, а нама смешну, и зато, што је њих изабрао за своје хероје, а нас за своје комедијаше, и ми се почињемо стидети ове смешне комедије, коју живот тера с нама, и коју нас нагони да играмо, и почињемо мрзети живот, и своју мржњу према њему завршавамо најзад мржњом према себи, док мржњу према себи не завршимо самоубиством.
Но има један човек међу нама, који се не слаже са таквим закључцима нашег размишљања. Тај човек чини један корак даље од нас. Ми смо сви као путници у шуми, који дуго и безуспешно траже пут, и кад су дошли већ близу пута они у очајању падају и пропадају не знајући да им само још један корак треба па да изађу на пут. Један човек међу нама чини тај један корак, на који се ми остали не усуђујемо, и излази из шумске таме на пут обасјан светлошћу. Тај човек, то је херој наших дана.
Он овако мисли: Живот у прошлости и живот у садашњости то је један нераздељен живот. Господар и једног и другог јесте један исти. Господар и прошлости и садашњости обухвата живот једном истом мишљу и оживљава једном истом љубављу. Бог није могао љубити прошлост више но што љуби садашњост. Бог није могао стварати прошла покољења љубављу, а садашње покољење мржњом; но стварао је и једно и друго истом љубављу и истом енергијом. А оно што ствара божанска љубав и божанска енергија, која никад не слаби, мора бити увек велико и лепо.
И садашњост, дакле, мора бити велика и лепа као и прошлост. Kад земља наша не би била у стању више да производи велико и лепо, зар би је Бог трпео, – Бог, коме је стало само до произвођења великог и лепог, и Бог, који има више укуса за велико и лепо но ми? Зар би Бог, Творац звезданог неба, трпео, да се потом небу колута и једна пепељава кугла, на којој ништа осим корова и ситне проје не успева?
Гле, и у прошлости нису расли само борови, но и тада је било поред њих и између њих и ситне проје. Но, ми не видимо ситну проју прошлости зато што смо се удаљили од ње. Ми видимо у прошлости само борове, само оно што је велико, јер оно што је мало ишчезава за наш поглед у даљини. Из далеке прошлости човечанства издвајају се само неколике херојске фигуре, као што се из једне равнице покривене маглом издвајају брегови. Сви остали легиони малих и незнатних људи, који су живели заједно с тим херојима, не примећују се из даљине. Ови мали и ситни људи не могу да се виде из далека, онако исто као што се велики и крупни не могу да виде из близа. На једној изложби слика човек се мора примаћи ближе малим сликама, да би их могао видети. а измаћи се даље од великих слика, да би их могао видети.
Тако је и са историјом света, овом великом изложбом људи! Да би мале људе видео, човек мора бити сасвим близу њих, мора бити њихов савременик; да би се пак велики људи видели, човек мора стајати даље од њиховог времена, мора их посматрати из далека. Kолико је и колико великих људи живело и умрло невиђено и непримећено од својих савременика, док им ми данас споменике подижемо. Непримећени и невиђени од својих савременика, они се данас од нас примећују и виде, док њихови савременици остају невиђени и непримећени. Неколико великих светских мислилаца у историји злостављани су од њихових малих савременика као најгори и најбезначајнији људи, док данас ми их славимо као прве хероје мисли и дивимо им се, а њихове мале и малоумне гонитеље знамо само као један збир, као множину без одређеног облика. Неколико великих сликара и песника умрли су као просјаци, на тавану.
И ове генијалне просјаке данас сав свет познаје, док њихови многобројни савременици ишчезавају из вида нашег као ситна проја поред борова. Kо зна колико великих људи нашег времена гладују на таванима, невиђени и непознати, или презрени и одбачени од својих савременика? Ми их не видимо, јер их сувише из близа гледамо. Њих ће моћи видети само далека будућа покољења. Савременици виде само људе који су на великим положајима, но ретко или никад не виде људе, који су и без положаја велики.
Kао што је садашњост суд над прошлошћу, тако је исто будућност суд над садашњошћу. Не хитајмо, дакле, и не осуђујмо садашњост као њиву, где само ситна проја успева. Наш суд биће преран и нетачан. Међу том ситном пројом има извесно и борова, но борова, који ће се тек доцније моћи видети; међу малим људима садашњости мора да има и хероја, но хероја, које ће тек будућност моћи запазити. Хероји су увек малобројни, док су мали људи увек многобројни. И то је разлог, да хероји у једном времену остају незапажени. Kо верује, да и у нашем времену постоје хероји, тај је на путу, да и сам постане херој...
Ако ме питате, где је херој нашег времена, ја ћу вам казати, драга браћо; загледајте свак у себе, можда је у вама. Гле, ниједног од вас нико тако дубоко не познаје као што ви сами себе познајете. Само дух који је у човеку познаје човека.
Онај ће од вас бити херој, који осети ритам, по коме корача живот у садашњости.
Онај ће од вас бити херој, који поштује и љуби живот у садашњости као и у прошлости, и не жели да буде на другом месту у времену, но на овом, где је сад.
Онај ће од вас бити херој, коме наука не затвара очи но отвара, и кога наука радује, а не жалости, и коме наука јача наду, а не чупа је, и подиже срце, а не гњечи га.
Онај ће од вас бити херој, који као политичар верује у срећну звезду овога народа, и вером својом гледа ту звезду на небу будућности и к њој крмани и управља брод, на коме се ми сви налазимо.
Онај ће од вас бити херој, који се као родитељ жртвује за добро своје деце, а као грађанин за добро своје земље, а као човек за добро целога човечанства.
Онај ће од вас бити херој, који трпи, но коме трпљење не малаксава ни веру у Бога, ни наду на светлије дане, ни љубав према животу.
Онај ће од вас бити херој, који се као прост радник диже изјутра у пет сати, изљуби децу своју и прекрије својим покривачем, да би им топлије било, па се жури кроз полуосветљене улице у фабрику на свакодневни, монотони посао свој, и који у журби својој стигне да погледа у звездано небо над собом и рекне: „о велика и ћутљива васионо око мене, гле и ја носим с покорношћу крст свој, који си ми ти натоварила; носим га, и није ми тежак“.
Она ће жена бити херојкиња, која сама себи говори: „од карактера мога сина зависи срећа целога народа српског, а његов карактер зависи од мене, дакле, срећа целог српског народа зависи од мене“.
Довољно је, драга браћо, да нађете у себи херојства ма колико једно зрно горушично. Ставите поред тога зрна херојства још једно толико зрно вере, и ви ћете моћи брда покретати, и моћи ћете рећи: нека Србија буде срећна, и Србија ће морати бити срећна.
Довољно је, драга браћо, да нађете у себи херојства ма колико једно зрно горушично. Ставите поред тога зрна херојства још једно толико зрно вере, и ви ћете моћи брда покретати, и моћи ћете рећи: нека Србија буде срећна, и Србија ће морати бити срећна.
извор: prijateljboziji.com
Нема коментара:
Постави коментар