Одмараш се и Ти једаред, Боже милости, даривања и доброте. Скинули су Те са крста и погребли. Kратко време, дан и ноћ, нећеш висити распет, неће клинови цепати ране, неће капати крв мученичког издисања. Лежиш, Христе! На лицу Ти мир; у телу љиљанска смерност добровољно напаћеног; ране Ти прицелиле. Спаваш, Исусе! Умро си, и погребен. Господе, да се за часак одмориш од људске хуле и освете, од људског плакања и мољакања.
У цркви тамно и тихо. Само црни емаљ Божје гробнице по мало сјаје. Људи се, као сени, на прстима примичу Гробу, стиснутих уста се клањају, и иду. Не шапћу молитве, не жале се, не куну, не траже ништа… О Гробе, свети, мученички, слатки Гробе, из којега једаред у години силази печат ћутања на увек несита срца, и увек несита уста људска!
Али, кад сви одоше, и са куле одби позни час, и заспаше и чувари тела, стаде да се прикрада непријатељ кратке уснулости уморнога Христа. Опет човек. Уста ћуте; али суза кану, и Господ отвори очи.
– Исусе Христе, добро мога живота, не узнемируј се, не буди се, не отварај ризницу милости у грудма: не тражим ништа да ми даш, молим те да нешто узмеш од мене. Име да ми узмеш, то те молим, Господе!… Једно по једно, све ми је одузето, све ме напустило, живот се, кап по кап, искапао у гомилу хладна воска, биће моје остало као сухи фитиљ, са црном расцветаном ружицом на врху, знаком догорелости – само име моје још једнако зуји, још клепеће око мене, као лимена таблица око прокаженог… О Христе, пружи руку, или дахни само, и узми ми то име! Просвети ме, или ме смути, и учини да заборавим то име! Скини са мене ту уклетост која ме издваја, која ме, самца, још више осамљује. Уклони с мене тај жиг познатости и обележења. Одзови ту сабласт што баца на мене знак, последњег и најмањег додуше, али једног бића!…
О Христе, све се човеку узима, и може узети; све до сенке. Навалих једном тежак камен на своју сенку, а сенка ми се, полако полако, ипак одузе. Узеде је сунце; рече: његова је, а не моја.
Учини, дакле, Господе, да ми се и име узме. Да будем мање самац, да не погледају за мном и не зову ме само они малобројни који ми име знају. Него да ме зазивају, и дотичу ме се, слободно, сви људи, као што се дозива и дотиче грање, као што се нераздвојно друже и све сени.
Исусе добри, скини са мене знак; скини знак мога недостојанства међу ближњим, сроди ме са сваким, дај ми завичај свугде, пресеци сложене и теретне односе моје међу људима, ишчупај из мене службу прецима, колену и кући, ишчупај одговорност судијама, збриши знак у који сви злуради прсти и гладне очи пружају и зверају. Смири понос и дугове који се одазивају и трзају на звук, цигла два, три слова. Узми ми име! Учини, да могу ходати кроз сва времена и места, да могу улазити у куће мртвих као и у куће живих, да се могу одазвати на сваки корак, на сваки махај руку. Ослободи ме имена, о Господе! Ослободи и себе једног тужног и ружног знања и осећања!…
– Душо човечја, малодушна и измучена душо! Јуче још, служила си ми опело, и помагала да ме скину с крста, и била део мене, и носила део имена мога. А данас си прах, и не осећаш Васкрсење, а стојиш пред Васкрсењем. Зашто само до гроба и опела иду твоје снаге?! Зашто биће своје уништаваш и каљаш, истоветујући га са именом неким, именом не бољим но име ма којег пса, којем је човек име дао да би га робом куће своје начинио… Славуј нема имена, а устају ноћу да га слушају цареви и свеци… О душо малодушна, не дадох ти ја никакво име, и не знам те ја по имену, и не судим те нити те волим по њему. Ја те познајем и налазим по мисли којом ме тражиш, по руци твојој коју сам држао у својој у часове кад ти је нога опузнула, око заплакало, срце варку изгубило… Име је као шара на љусци јајета, која се разбије, згази и стрињи. Kао што ти не знам одећу, или накит, или одличје или телесну ругобу, ма коју, лепу или страшну шалу на твом земаљском облику, тако ти не знам име…
Погледај, ту у цвећу наћи ћеш где мили, на пут кренута, мала пролетња бубица. Ти ћеш можда и њој знати име. Ја јој га не знам. А познајем ту бубицу, и знам куда је пошла. На мала њена леђашца метнуо сам знамен спаса човеку за кога си молила. Бубица не зна имена том човеку, ни ја га не знам, а човека, за кога си молила, наћи ћемо, и спасти ћемо… Тако вас, ето, ја знам, људи, животиње, судбине, срца. Знам вас у заједници и вези небесној… Растури данас, о душо малодушна, све стиде и страхове што си за име везала, јер је Васкрс ту. Растури и сва сећања што си за разна имена људи везала, јер је Васкрс ту!
Не разумем Те, Господе. Kако друкче, него по имену, знам ја свечаног и гордог Цезара, у црно замотаног принца Хамлета, са ножевима у срцу загрљене, Паола и Франческу?
– Не знаш их по имену, и не дозиваш их по имену… нити се они одзивају на твоје име. Дотичете се као грање, које иста бура тресе; привлачите као бића истог Створитеља; векујете као душе што чекају исто Васкрсење… Смири се, зато, душо намучена. Засни ту, на ивици мога гроба; спавај безбрижни и слатки сан безименог, у ноћ пред Васкрсење. Усни, заборави све земно, сва имена! Твоје име, шару од прашине, обрисаће ножицама својим ова бубица, што носи спас човеку за кога си молила… А сутра у зору, пробудићу те са свима онима, које си залуду по имену памтила, судила и волела. Сутра у зору, сви ћете бити искрице овог светог плашта којим ће нас Отац наш заједно подићи к себи.
***
Исидора Секулић, Стопама Христовим, Београд: Отачник, 2019, стр. 30-32.
Нема коментара:
Постави коментар