Данас је сахрањен патријарх Иринеј, четрдесет пети поглавар Српске православне цркве са том титулом. Претходних дана објављено је пуно осврта, коментара и сећања на живот покојног патријарха, као што и доликује када се упокоји поглавар СПЦ.
Патријархови земљаци и рођаци памтиће га на један другачији начин, највише као човека који је својим положајем у цркви посредно утицао на одржање религиозног духа у ери екстремне секуларизације. Kомунисти у социјалистичкој Југославији никада нису имали тако ригидан однос према религији као у другим социјалистичким земљама Источне Европе, али нису ни трпели било који облик појачане активности цркве. То је један од разлога прикривања побожности код многих друштвених слојева. Православље је у последње две деценије СФРЈ била религија сељака, неквалификоване и полуквалификоване радне снаге. Сви који су желели напредовање у друштву одрицали су се вере, како би себи обезбедили бољу егзистенцијалну позицију.
Покојни патријарх више пута је детаљно говорио о мотивацији да упише богословију и духовној потреби да се замонаши у време када је такав поступак изгледао потпуно анахроно. Ипак, и поред многих сведочанстава, постоји један веома детаљ важан за цео чачански крај, који може помоћи да се јасније сагледа и његова одлука да се посвети вери. Патријар Иринеј је пореклом из породице из села Видове код Чачка, која је пре Другог светског рата припадала Православној хришћанској народној заједници или богомољцима. Делатност ове организације била је нарочито жива у Жичкој епархији после 1934, када је на њено чело по други пут дошао владика Николај Велимировић. Молитвени сабори одржавани су у многим селима, а нарочито у манастиру Благовештењу испод Kаблара. Иначе, село Видова налази се на само почетку Овчарско-кабларске клисуре са бројним манастирима, у које су редовно одлазили богомољци. Био је то спонтани религиозни покрет српских сељака у потрази за снажнијом и дубљом религиозношћу. Поред тога што је владика Николај пред Други светкси рат обновио највећи број данас постојећих овчарско-кабларских храмова, по први пут је у овом крају Србије основао и женске манастире. Испоставило се да је то био одлучујући потез, јер су у другој половини XX века монахиње заправо одржале веру када су се многи дистанцирали од православља.
После Другог светског рата званично прокламовано атеистичко друштво грубо је прекинуло јавно испољавање побожности, али дух хришћанства није потпуно угашен. Управо су богомољачке породице деценијама давале монахе и монахиње Српској православној цркви, чија је вера у друштву, које је јурило у прогрес, окарактерисана као преживело сујеверје. Унутрашња искушења и психички ломови оних који су желели да остану привржени православном хришћанству углавном никога нису посебно занимали, укључујући и истраживаче из хуманистичких наука, а то су биле велике људске драме.
Посета епископа нишког Иринеја своме завичају, посебно манастирима у Овчарско-кабларској клисури, увек је био свечани догађај који је његову родбину испуњавао одређеним поносом, и појачавао одлучност да се не одрекну вере. Изван такве микроцелине суверено су владале вредности социјалистичког друштва, а вера је гурана у најинтимнију приватност о којој се у непознатом друштву није много причало. Али и такво тињајуће православље, попут малог пламена у кандилу, било је довољно да се пред пропаст СФРЈ у чачанском крају поново пробуди појачан интерес за веру. Најпре у облику јавно демонстриране претераности, али у многим случајевима и искрене дубоке мистичне побожности.
Патријар Иринеј био је један од првих архијереја СПЦ пореклом из чачанског краја у другој половини XX века. Његова мајка такође се замонашила, као и једна сестра од стрица. Таквих породица никада није било пуно. Данас, три деценије после слома комунизма, из чачанског краја потиче на десетине свештеника, монаха и монахиња, игумана, владика. Ипак, због положаја и престижа патријарха Иринеја у хијерархији СПЦ, он ће се памтити са посебним пијететом у завичајној и родбинској хроници.
Милош Тимотијевић, историчар
Народни музеј, Чачак
Нема коментара:
Постави коментар