О снази молитве у тешким временима, преносим одломак из моје омиљене књиге ''Српска прича''. При крају је и њено треће издање, надам се идуће године и четвртом. Но, волим и овде да пренесем њене упечатљиве моменте.
Следи опис мајора Аце Милошевића с почетка 1945, поводом епидемије тифуса која се појавила код његових војника у Босни:
''Ту, на Милојевића Брду, где сам се ја са делом штаба био улогорио, била је једна кућа, исто тако делом порушена, па мало поправљена, да се у њу могло склонити од невремена. У кући је била само мајка са двоје дечице. Синчић Ненад – Нено од 6-7 година и ћерчица млађа од њега. Муж је био погинуо у борби противу усташа. Имали су и једну омању краву – музару; сама кожа и кости. Ипак, једини извор, у јаду и беди, млечних производа. Kада смо ми стигли, побојали су се за краву. Ја сам их умирио и створио уверење да буду без бриге. И ноћна и дневна стража имала је под оком и краву. Тешко је замислити у каквој беди и несрећи човек може да битише. Видели смо то кроз ово троје унесрећених. Сви бледи и испијени и у дроњама, које су једва покривале голотињу. Да несрећа буде још већа, мали Нено је био и болестан. Доктор Миланче, ражаљен призором, одмах му је прискочио у помоћ. Kонстатовао је да је по среди оболење од пегавца и предузео је све да малом помогне. И помогао му је, те се брзо опоравио. И овде смо увидели оно што се у овој свеопштој несрећи свуда сретало. Унесрећеност појачава веру у Бога. Никад ми из сећања неће избледети молитва сваке вечери малог Нене. Иако сав у ватри од тифуса, он би ипак некако сео у креветац, дланове рукица саставио, и у молитвеном положају принео лицу. И молио се Богу. Детиња молитва; да му Бог чува мајку и сеју и на крају, никада да пропусти и краву, па би завршавао са попуштањем пегавца све звонкијим, чедним и уистини Богу блиским гласом: „Боже, теби хвала!“''
др Немања Девић, историчар
Нема коментара:
Постави коментар