Благосиљај душо моја Господа

 Господ никада неће одузимати Себе од нас ако Га будемо благосиљали. Зато Га ми и благосиљамо у свако време, у свим околностима - да би Он свагда био са нама и испунио Собом наше срце. Он не може ући у наше срце, као у Свој дворац, док је оно испуњено нечим другим, нпр. неком острашћеношћу, жељом, љутњом. А, када благосиљамо Господа, ми се сами одричемо свега тога и чистимо дворе нашег срца за Јединога Христа.

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

   Многи људи желе да сазнају: у чему се састоји воља Божија? Шта је потребно учинити да би се она испунила? Једни због тога иду старцима, други, по савету Преподобног Варсануфија Оптинског, питају мало дете, трећи бацају коцку. Но, има начина да се дозна и испуни воља Божија непогрешиво. О њему сажето говори апостол Павле, у Првој посланици Солуњанима: на свему захваљујте; јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу (1 Сол. 5,18).

   Шта жели Бог од нас? Да благодаримо за све. Просте речи, али садрже велику, свеобухватну делатност. За све захваљивати - то значи: непрестано чувати своју везу са Господом. За све захваљивати - то значи: на све гледати чистим оком, у свему видети Божије дарове. За све захваљивати - то значи: све примати са поверењем, вером. И, у таквој настројености, човек се може истински молити, он постаје кадар да стоји пред Богом.

   Благодарење није само када човек говори: “Слава Теби, Боже!” или “Господе, захваљујем Ти!”, мада је и то добро. Истинско благодарење је нешто много дубље. Свети Василије Велики предобро расуђује о томе. Он се сећа речи пророка Давида: Благосиљаћу Бога у свако време, свагда је (по)хвала Њему у устима мојим - и овако тумачи ове речи: “Пророк очигледно говори нешто немогуће. Kако хвала Божија може бити непрестано у устима човека? Kада он разговара, у обичном свакодневном разговору, у његовим устима нема Божије хвале. Kада он спава, онда ћути, а када једе и пије, како његова уста могу произносити хвалу?” Зато је јасно да, када пророк говори: Свагда је (по)хвала Њему у устима мојим - он нема у виду телесна уста. Он говори о унутарњим, духовним устима - устима срца.

   То су она уста којима човек окуша духовну храну, Благодат Божију. О овим устима говори Господ: Рашири уста твоја, и испунићу их (Пс. 80, 11). И, овим устима, устима срца, човек заиста може хвалити и славословити Бога увек - и када једе и пије, и када је принуђен да говори о нечему свакодневном, и када спава - којим год послом да се бави. Ако он, при сваком делу, чува у срцу мир, радост, љубав, ако све у животу прихвата са вером у Промисао Божији, онда то и значи да он устима срца свагда благосиља Господа.

   Дакле, благодарење је особено стање срца. Ако човек заиста тражи Бога, призван је да чува ово стање срца у свим околностима, без обзира да ли Бог на њега попушта нешто добро или жалосно. У свако време, у свакој ситуацији, човек треба да пази, да у његово срце не би ушле помисли роптања, незадовољства. Управо ово се и назива трезвењем. И, када се човек труди да овако проводи дан, он стаје на молитву лаке и бодре душе, без тешког терета помисли, са ревношћу, жељом, спреман да сусретне Бога. А, ако човек није навикао да за све благосиља Господа, онда ће непрестано у молитви наилазити на препреке, све ће му сметати. Kао што каже један савремени старац: “Ако не научимо да за све благодаримо, онда ће људи и околности за нас увек бити извор помисли, тешкоћа, искушења и страсти”.

    Заиста, док човек не научи да чува у своме срцу осећање захвалности и стоји пред Богом у захвалности, његов ум ће непрестано производити помисли. Свака ситуација ће за њега представљати искушење. Нађе ли се крај њега човек, нпр. тих или галамџија - код њега ће се одмах рађати мноштво помисли. Замоле ли га за нешто - помисли ће бити још више. Сакрије ли се сунце иза облака и почне ли киша - опет наваљују помисли. Не успева ли нешто - помисли, помисли, помисли... И, увече, човек стаје на молитву са уморном и изнемоглом душом, као да на њој лежи некакав непомичан терет. Kада он, са оваквим теретом, покушава да се моли, код њега мало шта успева.

   Старац Емилијан овако расуђује о томе: “Kада покушавамо да се избавимо од онога са чиме се морамо суочити, када покушавамо да променимо себе и постанемо бољи, да бисмо тек потом почели да водимо духовни живот, када желимо да променимо своје окружење, желимо да се измени природа, тада падамо у највећа искушења. И, долазимо до краја живота, не остваривши тако ни једну своју жељу, не познавши ни једну тајну небеског живота. Проводећи тако свој живот, ми у ствари служимо своме ја, а не Господу”.

   На пример, човек мисли да је у нечему у животу ускраћен. На пример, сматра да му недостаје добро образовање или да му у детињству нису пружили довољно љубави и пажње, или га још нешто брине. Само једна оваква помисао, ако је човек допусти и поклони јој пажњу, може потпуно да растроји његов духовни живот, а он ће потом живети као птица са сломљеним крилима. Ревност за молитву и за духовни живот се гаси у његовом срцу. Зашто? Зато што у његовом срцу недостаје главно - благодарност.

   А, колико тек проблема настаје зато што је човек незадовољан собом и сматра да такав као што је он не може водити истински духовни живот! Овакве помисли су главни разлог свих тешкоћа! Човек не може да се смири и прихвати себе онаквим какав јесте. Нпр. он зна своје слабости: увредљивост или гневљивост. Понекад покушава да се уздржи од поменутог, али му то не успева увек. И, човек се огорчује, тугује и, на крају, прекида своју борбу. Ово значи и да он себе не прихвата, и отуда долази мноштво разних помисли, потешкоћа. А, шта значи: прихватити себе? То значи: бити спреман на то да ће се ова или она страст пројављивати, и не љутити се при томе, већ се, у исто време, борити.

   Неопходан је унутарњи подвиг. Kада помисли опседају наш ум, у том тренутку је потребно нарочито снажно се обратити Господу, свецело сабрати свој ум и усмерити га у речи молитве: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног(у)! И, управо ово су оне две лепте, које сваки човек може да принесе Господу и које Он са љубављу прима. Врло је важно да сваки човек схвати какав је он заиста и шта може принети Богу - и да управо ово и приноси од све душе.

   Духовни живот не започиње за нас када се све, са нашег становишта, одвија идеално и исправно. Духовни живот почиње када се трудимо да благосиљамо Бога у свако време и благодаримо Му за све: за људе који су поред нас, за сваку околност, за то каквима нас је створио Бог, за своју прошлост - све. Чак и за оно што нам се чини неразумљивим или непријатним - и за то можемо благодарити и благосиљати Бога.

    Ево примера за нас: шта да чинимо када нам је тешко. Дакле, нећемо гледати само на себе, затварати се у себе и вајкати се: “Kако ми је рђаво, како ми је тешко, како сам несрећан... Зашто се на мене све ово свалило?” Да је Давид, у својим невољама, гледао само на себе и размишљао како му је тешко, тада би његову душу прекрила непрозирна тама. Но, Давид није промишљао о себи без Бога. Он је у свим околностима гледао на Господа и срцем је осећао живо дејство Бога у своме животу. И он је благосиљао Господа. Управо тако ћемо и ми да упамтимо да нам се свака околност даје ради тога да бисмо још више открили своје срце Богу. И, ако се не подамо унинију, него благосиљамо Господа у срцу своме, Он ће нам истински открити оно што ухо наше није чуло и око није видело, и у срце наше није долазило.

    Ево шта је главно. Господ никада неће одузимати Себе од нас ако Га будемо благосиљали. Зато Га ми и благосиљамо у свако време, у свим околностима - да би Он свагда био са нама и испунио Собом наше срце. Јер, Он не може ући у наше срце, као у Свој дворац, док је оно испуњено нечим другим, нпр. неком острашћеношћу, жељом, љутњом. А, када благосиљамо Господа, ми се сами одричемо свега тога и чистимо дворе нашег срца за Јединога Христа. И, Он улази у наше срце и доноси са Собом блаженство, у коме се састоји смисао нашег живота.

   Мати Домника (Kоробејникова)

   извор: prijateljboziji.com