Kао атомска бомба
међу нас бачена,
да нас заувек удаљи,
да нас раздвоји,
да више ближњих нема
да нас заплаше,
до подозрења,
не додирни,
не окуси.
На славе,
погнуте главе,
ни спорта више
нема,
само дилема,
људима се само
очи виде,
да слепи не би
били.
Е дивни дани,
где се дадосте,
и као заувек
скривени,
па ни
жала ни лепоте,
о некадашњи животе,
само уздах оста,
ова нам болест
дисање оте.
Е животе!
ти си у ваздуху,
у плућима,
у нашим брдима,
на пропланцима и
потоцима,
у дозивању и
у смеху,
да, и
у лелеку,
али увек у слободи,
у којој нас
мајка роди.
Ова нам болест
препреке постави,
ни брат брату,
нити било коме,
а раније је ишао
свако своме,
и поред плотова
путељака је било,
и наде,
да тако
нисмо сами.
Данас у вестима
као да ванземаљци ходе,
а оно лекари хоће
ове муке
да нас ослободе,
па често
и сами обољевају,
они су сада
милостиви Самарјани
који унесрећенима помажу
и нама пример дају
како треба чинити
да бисмо живели у рају.
Kорона смрћу крунише
и старо и младо,
и смрт нам
као меру постави,
а ми бисмо до даха,
до Васкрсења.
Е Боже, да ли
од овога горе
шта бити може,
осим пакленог мрака
и плача
и шкргута зуба,
тамо где Тебе
и ближњега нема.
Ево венчања и
крштења уминуше,
за радост као да
места нема,
а куда без радости,
јер нам још у
ушима благослов
наших бака одзвања:
Kуд год ишао
радости имао!
Kорона наше патријархе и
митрополите узе,
и умне главе многе,
куда ћемо
у овом беспућу,
где год да кренеш
мере,
од првог корака
до вечере.
Јел то та слобода
до које нас
прогрес доведе,
да у огромним редовима
за све чекамо и
да у нас нико
поверења нема.
Сумња и страх
над све се надвише,
као да пријатеља
и брата
нема више.
Ти Господе,
једини можеш
утишати буру ову,
али греси наши
плодове ове даше,
да плачемо,
да плачемо,
да би поново
у слободи
деце Божије живели.
like atomic bomb,
to disunite us forever,
to dismiss the neighbours,
to frighten us
into suspicion,
do not touch,
do not taste.
Attending slavas
with heads bowed,
no sports,
just dilemmas.
Only eyes
uncovered,
so that people
do not walk blind.
Where have you gone
o, wonderful days?
Now you seem
hidden forever.
O, whilom life,
neither grief nor beauty,
but a sigh remained,
our breathing taken
by disease.
O, life!
You are in the air,
in lungs,
on our hills,
in forest clearings
and creeks,
in calling and laughter,
and - yes, in bewailing, too,
but always in freedom
in which mother
begot us.
Disease placed barriers
between us.
Brother no longer
visits brother,
or neighbour.
In days past each
visited one`s own.
Along each fence
there used to be a path,
and hope,
so we were not alone.
Today`s news show
what seem to be aliens
walking.
Doctors struggling
to liberate us from
this anguish,
themselves often
contracting disease.
Being Good Samaritans,
helping the distressed
they set an example to us all
of what to do
to live in heaven.
Corona crowns with death
both old and young,
and to us all sets death
as a measure,
while we strive for breath,
for Resurrection.
O God, could something worse
than this befall us,
but infernal darkness
and wailing
and gnashing of teeth,
a place without You
and one`s neighbour.
Now weddings
and christenings silenced,
as if there is no room for joy.
But whereto without joy?
Our grandmothers` blessing
still resonates inside of us:
May you have joy
wherever you go!
Corona took our
patriarchs and metropolitans,
and many knowledgeable heads.
Whereto in this wasteland?
Wherever one turns
there will be measures,
from the first step
until supper.
Is that the freedom
to which progress
has led us?
Waiting in long queues
for everything,
mistrusted by everyone.
Suspicion and fear
overcast all,
as if friend and brother
no longer exist.
Lord, You are the only One
who can calm this tempest,
but our sins
brought forth this fruit.
Let us weep,
let us weep,
so that again
we might live
in freedom
of God`s children.
Bishop Photios
извор: www.eparhijazt.com
Нема коментара:
Постави коментар