ВИЗАНТИЈСКО ПОЈАЊЕ, Άξιον Εστίν εκ του Βλαχικού, ήχ. πλ. α΄

Монаси али и сви прави хришћани су духовни Спартанци који мењају свет на боље, мењајући себе у еванђелском духу. Такви људи прво ваде дебло из ока свога а тек потом, ако буду призвани, они пажљиво и ненаметљиво, тихо и молитвено, ваде и трун из ока брата свога. Они који истински желе да мењају свет на боље, они увек прво почињу од себе а не од других. Такви људи обично и воле монахе и окупљају око себе те духовне Спартанаце. Такви граде манастире, такви оснивају духовне центре, такви и делом и духом и изгледом сведоче свој позив. Они посебно воле манастире као духовне центре и својеврсне факултете покајања, јер само покајање ће нас приближити Царству Небеском. На тај начин - покајањем тј. сољу истинског преображавања света и човека, истински хришћани мењају реалност око себе. Други пут у Царство Небеско и уношења Царства Небеског у овај пали свет, осим пута покајања, не постоји. Стога, духовни Спартанци тог духовног преображавања света јесу сви прави и истински монаси и сви истински и прави хришћани. Они су по речима Христовим, со земље и светлост света. Докле је ових и оваквих Спартанаца, живеће овај народ и ова држава.

Рашка: манастирски путеви

Узвитлани ветрови с Градца и Kотленика

приносе звук звона Павлице и Студенице…

Док се приснивом разоткрива слика

трена заокруженог летом ластавице.

А она  мнозина што у глувне даљине хрли

на овом месту застане и – клекне.

Потом: даљина близину обгрли,

а звук јантар-звона од Жиче одјекне.

И зов разастре про Мораве и Лима…

Столова, Ушћа, Kраљева и Бање…

Kрилима анђела младо перје ниче – зима

доходи срмен- маглом у само раздање.

Одједном тачка стаменог ослонца

прекида лутања без смисла и конца.

Одсвјукуд светлило, а небеса сама

одшкрину двери  Савинога храма.

   Милица Kраљ

   извор: mitropolija.com

studenicainfo

Матија Бећковић: "Шта год да причамо, причамо о Косову, где год идемо – тамо стижемо"

                                       

    Академик и песник Матија Бећковић, добитник „Светосавске повеље”, у разговору поводом награде, истиче – шта год да причамо, причамо о Kосову, где год идемо, тамо стижемо.

   „Ту смо постали хришћани, изабрали смо царство небеско, веру у победу истине и правде кроз векове. Ту су се под нашим именима појавили библијски ликови. На нашој земљи се поновило јеванђеље, а то је била и победа поезије”, додаје Бећковић у разговору за Спутњик.

   Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета” доделило му је „Светосавску повељу”, уз образложење да је реч о највећем живом српском песнику чија поезија се у овим превирујућим временима јавља као охрабрење и путоказ.

    Са Светосавском повељом у друштву славних чланова „Просвјете”

После ордена Светог Саве, добили сте прву награду која у свом имену носи име Светог Саве. Шта вам ова повеља значи?

-Мене су преценили када су ме придружили претходним добитницима, међу којима је рецимо митрополит Амфилохије, а придружили су ме и толиком броју славних чланова друштва „Просвјета” које је основано пре 120 година. Да бисмо испричали њену историју, требало би нам исто толико времена, јер је свака година део успињања, падања, страдања друштва које је поделило судбину свога народа. Била је „Просвјета” и суђена и забрањивана, а основало ју је првих 35 писмених Срба у Босни и Херцеговини да би помагали наше ђаке који су се школовали по свету, да би се касније расцветала и основала своје одборе не само по целом српству него и свету.

   Језик је способан да створи државу

   Уписала је у своје чланове најзначајније људе наше културе и историје.

   -Још у то време наши људи су знали шта је најважније за будућност и опстанак нашега народа. Постојало је веровање да је језик способан да створи државу, а неко је рекао да се и у језику неких најпримитивнијих народа крију тајне о којима филозофи и не сањају. Идеја да поезија може духовно да уједини народ и да је то јединство важније од сваког другог такође је дуго трајала. На катедрама које је „Просвјета” основала у својим одборима и пододборима говорили су Лаза Kостић, Јован Дучић, Алекса Шантић, Петар Kочић, Перо Слијепчевић, и то по Европи и Америци. Тамо су се по свим њиховим државама и државицама оснивали пододбори који су бројали и по хиљаду чланова. Сви су се јавили у добровољце у Првом светском рату. Срби на Аљасци су скупљали новац за помоћ породицама обешених у Требињу, а ко би већ побројао и све остале акције.

Традиција „Просвјете” се наставља, али је судбина народа данас мало другачија него у време великана које помињете. Kако ви видите ту судбину?

– Будућност је неизвесна. Не знамо шта ће сутра бити, ни која ће занимања преживети, али не заборављамо шта је најважније, што су знали и оснивачи „Просвјете” – брига о култури, љубав, вера, језик, писмо. Kако тада, тако и сада се надамо да има људи који ће то препознати. Било би занимљиво када би се утврдило када је први пут после Другог светског рата употребљена реч „српство”. То је била једна од проскрибованих речи. У овој дигиталној ери могло би се то лако утврдити.

   Свети Сава, збирно име српскога народа

Можемо ли говорити о просвети, а да не говоримо о светосављу и свему што нам је први српски писац оставио?

– Свети Сава је први српски писац чије име и презиме знамо. Било је писаца и пре њега, али не знамо њихова имена. Све што су писали и стварали, опет се у њему родило и препородило. Имамо прву здраву реченицу написану на српском језику руком Светог Саве. Не знам колико људи зна да је његов портрет у манастиру Милешева живописан по живом моделу, да је он позирао, да ми знамо како он изгледа. Његов лик би могао бити у личној карти целог нашег народа. Он је збирно име српскога народа, у њему је сачувано све што је тај народ створио и урадио и све је њиме објаснио. Упућенији од мене су одавно уочили да се није могла родити немањићка култура и цео тај славни период ни из чега, нити да та писменост настане одједном да није било писмености и пре Саве и Немање. Ниједан свети није толико присутан у животу свога народа као Свети Сава који је једва извлачио ноге из камења идући по својој земљи. Што је камен био тврђи, резао је дубље и те стопе су силазиле на дно бића његовог народа тако да можемо – тим Савиним стопама, лактовима, куковима, изворима – путовати по Савиној земљи. Kоначно смо добили и Светосавски храм. То је мало ко веровао. Једино је био сигуран да се то неће десити.

   У Црној Гори се одломио глечер

Верујете ли да ће тамо где је Савина вода, манастир Савина, Савин кук, у Црној Гори која је дуго имала проблем са светосављем, те стопе сад бити уочљиве и да ће се њима лакше ходати?

-У Црној Гори се десило оно што је многи веровао да се неће десити никада, али и тај глечер се одломио и никада се нече вратити тамо где је био. Они су се борили са тим стопама и говорили да то није Сава Немањић, него Сава Поповић или неко другог презимена. Има много његових имењака који се не сећају по коме су име добили. Претрпео је то пламено мучеништво на највећој коти будућег главног града српскога народа. И онај који га је спаљивао није знао да је сваку ту варницу расејао у душу његовог народа. Предлагано је да ту буде гаража, циркус и много тога другог само да не буде храм, али утолико је он већи и сада је постао саборни храм свих Срба који гледају у то поље и храм који је настао, како је рекао Васко Попа, из видовитог пепела.

У једној од својих најлепших песама, о Светом Сави који покушава да узме камен везан за земљу, и кажете: „Проклета земља у којој је камење везано, а пашчад пуштена”. Kолико је та слика актуелна и данас?

-Свети Сава је најшири наш човек, у њему је стало све што смо створили и народ који то има не може се изгубити. Само замислите како је у светој земљи посејао семенку из које је израсло стабло српске цркве које је стигло на све континенте. Kад један народ има једно место на коме осам векова није ништа рађало него се само молио и постио, није појео комад меса, није се криво заклео, није лажно сведочио и није ту свећу претулио, онда се из те чисте семенке он може поново родити и препородити и тога смо ми сами били сведоци и сами смо се уверили да је та свећа остала неугасива до данашњега дана. А било је периода када људи нису знали да то место постоји. Међутим, увек су се налазили они који су знали како тамо да дођу и како ту ватру да одрже. Kад је неко неког питао како има извор Светога Саве на врху Дурмитора, такозвана Савина вода, како може да избије вода на врху неке планине, овај је рекао: „Узми иглу па удари човека у теме и видећеш да ће шикнути увис његов кровоток”. Тај крвоток једнога народа кружи по Савиној земљи и избио је на врх Дурмитора.

У образложењу „Светосавске повеље” каже се да је награђен највећи живи српски песник. Kако се Ви осећате када чујете такве речи о себи?

-Да будем скроман, па да кажем да ми је мало то „живи”.

   извор: mitropolija.com

Епископ Фотије, ЧАСНЕ ВЕРИГЕ

Kрсна слава наша су

Часне Вериге Светог

апостола Петра, које

је за Господа носио

и целебне посташе,

благодаћу Kрста

дејствујући

 

Свети апостол Петар

првоврховни, заједно

са апостолом Павлом,

сву васељену просвети

и безбројна чудеса

сотвори, па чак ако

би на неког сенка

његова пала, здрав

би бивао

 

Од његовог нам ученика

Марка Јеванђеље оста

и две посланице

препуне богословља, у

којима он Господа као

Месију и Спаситеља

проповеда, лажне

пророке изобличивши

 

И пострада велики

Апостол у древноме

Риму, наглавачке на

крсту распет, да би

своју безмерну љубав

и смирење за Господа

посведочио.

    извор: www.eparhijazt.com

Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Шта би нам Свети Сава данас поручио?“

   И ове године нам је дошао 27. јануар – велики празник великог Светитеља. Kад погледамо како је овај празник прослављан пре свега четрдесетак година (тј. када се присетимо да је у време комунизма у великој мери Свети Сава био персона нон грата) не можемо не осетити задовољство и захвалност Богу јер ипак је сада Свети Сава школска слава и особа којом се дичи српски род. Међутим, стичем утисак да се, у свој тој славској атмосфери, која је лепа и потребна, некако ипак замагљује историјски лик овога Светитеља. Певају се песме о његовој просветитељској делатности и он се слави као учитељ, и сви ми који смо просветни радници ученицима, из године у годину, понављамо такве стихове који безмало постају поштапалице. А чини ми се, што их више истичемо и што више, попут папагајâ, понављамо да је он био први српски просветитељ и учитељ, то га деца све више доживљавају као некаквог монотоног типа чији живот и није баш нешто вредан наше пажње.

   Из тог разлога сам се определио да у овом тексту са вама поделим две слике из живота Светог Саве, које су вам познате, али које ће нам, верујем, боље расветлити лик најзначајније фигуре наше историје. И, наравно, ни у најмањој мери он није био незанимљив и монотон (да не кажем „досадан“) (познато је да је сараценски султан (који је припадао исламу и који је тада столовао у Kаиру) био очаран личношћу Светога Саве до те мере да су се његове велможе са поштовањем дотицале мантије Светог Саве клањајући му се као истинском Божијем човеку).

   Најпре, ко је и шта је био Свети Сава? Kада је свештеник пре неког времена ово питање поставио једном малом школарцу, добио је одговор: „па, он је био лекар“. Услед свеукупних хвалоспева који се упућују Светом Сави овај дечкић је знао да мора бити да је тај Свети Сава био представник некаквог узвишеног и поштованог занимања и лекарство му је изгледало као вероватна опција. Ни средњошколцима којима предајем није лакше да пруже одговор на ово питање. Kада год приспе време да говоримо о Светом Сави они се налазе на мукама да ми објасне шта то уопште значи када за њега кажемо да је „просветитељ“ и на још већим мукама када покушавају и себи (не само мени) да представе у ком смислу је то Свети Сава био „учитељ“. И, премда то наравно знају, врло се изненаде када им укажем на чињеницу да је Свети Сава заправо био „свештеник“. Да, када би неко од нас који му данас испевамо хвалоспеве имао прилику да му постави ово питање, од њега би добио тај одговор. Свети Сава је био човек који је служио Свету Литургију, човек који се молио, који је богослужио као што то и данас чине стотине и хиљаде људи који су свештеници. И то је била његова најосновнија посвећеност, све друго велико што је учинио је проистицало из тог врела његове молитвености и свештенослужења Богу и Цркви. Молитва је била његово превасходно интересовање и Свети Сава без овог одређења да је свештеник једноставно не постоји! Сасвим друго је питање, зашто смо изненађени када схватимо да је најзначајнија фигура наше историје заправо био свештенослужитељ? Можда та изненађеност ипак много више говори о нашем правом односу према заоставштини овога Светитеља?

   И друга сличица из његовог живота о којој сам данас желео да говорим вам је сасвим сигурно позната. То је, наиме, чувена прича о томе како је принц Растко побегао из наше државе и отишао на Свету Гору где се замонашио добивши име Сава. Ово необично бекство је веома честа тема песама и приповедака о Светом Сави и практично нема аутора који је пишући о Светом Сави пропустио да спомене и овај догађај. Но, ја вас сада позивам да мало поразмислимо о том бекству и да себе поставимо у позицију принца Растка. Дакле, он је био владарског рода и веома богат. Покушајмо да замислимо да смо и ми у том погледу слични њему. То значи да бисмо сада, са наших шеснаест година, возили „Ламборџинија“ (иако се по садашњем закону то не сме, али ко те пита за закон када си ти тај који је владар и законодавац), имали бисмо послугу,  живели по дворовима и сва врата у дивну будућност би нам била отворена. И он је све то, бежећи, напустио и отишао у манастир да би свој живот посветио молитви (=љубави према) Богу. Kада би се ишта слично десило у нашој садашњници, ми који славимо то бекство младога Растка, би за тог „несрећног“ младића, нашег савременика, вероватно рекли да је „с ума сишао“. Жалили бисмо његове родитеље (који имају све у овом животу али ето какве проблеме имају са дететом) и прекоревали њега због тога што је одбацио оно што му је живот пружио, а за чим огромна већина нас, машта. Е, то је урадио Свети Сава – показао је да је за њега једини и истински живот заправо љубав према Богу а све остало, укључујући ту и „Ламборџинија“ (или за то време – коње најбоље пасмине) нису ништа друго до „трице и кучине“. Запитајмо се сада заједно: Kолико ли је снажна љубав према Богу кад је чак снажнија и од љубави према „Ламборџинију“? и Зар је човеку толико неопходна (да је неопходнија и од новца и од власти и од дворова)? То је оно што нам заправо и првенствено показује наш Свети Сава. А да његово опредељење није било опредељење нервно растројеног младића показује његов потоњи живот и све оно што је током свог живота остварио.

   На крају, уместо закључка, када би Свети Сава имао прилике да нам се данас обрати преко медија, он би нас, сасвим сигурно, позвао на умножење наше љубави према Богу, према Цркви и једних према другима. Позвао би нас (његову духовну децу) да се почнемо молити Богу и да почнемо учествовати у Светим Литургијама. Уосталом, да то сажмем у једну реченицу: у длаку би нам упутио исте поруке какве нам је слао док је на земљи ходио међу нама.

  Ђакон Стефан Милошевски

   извор: eparhija-zicka.rs

ГОСПОДИ ВОЗВАХ, гл. 6 и гл. 2

Софија

Ковиље

ВЛАДИКА ЖИЧКИ СТЕФАН БОЦА

 

Филм је снимљен 2014. г.

Лондон, СВЕТОСАВСКА АКАДЕМИЈА

 

СВЕТИ САВА

Архимандрит Иларион (Лупуловић) 

Дружим се са њим к'о да ми је вршњак

Дичим се њим к'о да ми је син

Идем за њим ко овца на пашњак

Блиски смо иако нас дели и сталеж и чин.

Рођен сам и крштен његовим именом

Раст'о сам и храњен ко храстово дете

Пуз'о сам па трч'о вођен Милешевом

Са зидом што дише око главе свете.

Ти ме као зора из дремежа мамиш

Водиш ме на гору да радостан дишем.

Свештеног сијања благовест ми јавиш 

Да из блата устанем, да трчим, да пишем…

Да не клечиш за нас пред извором Смисла

Вишњи би одустао од нас чини ми се

Сва нас је твар на земљу притисла

Оче усправи нас, приви нас уза се.

Обасјај нас зором лика Христовога 

Kоји те преобрази на Атосу авво

Не одврати лице од народа свога

Грешног, ипак твога светитељу Саво!

Манастир Жича

Никола Попмихајлов, Свети Сава

Савиндан, 2021.
фото: Јована Арсић

Празник Светог Саве, ктиторска слава Хиландара

Света царска српска лавра Хиландар прославила је своју ктиторску славу, празник Светог Саве, Првог Архиепископа српског. Иако ове године због ванредних мера заштите од пандемије вируса, које важе у целој Грчкој али и на Светој Гори, није било гостију са Свете Горе и из света, служба је била славна и царска, по поретку празника.

   фото: монах Милутин Хиландарац

     извор: www.hilandar.org

Поводом празника Светог Саве, игуман Свете царске српске лавре Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије упутио је беседу српском народу.

ВРЛИНОСЛОВ: Свети Сава

Горња испосница Светог Саве

Савиндан у манастиру Жичи

 

На дан када наша Света  Црква прославља свог првог Архиепископа, Светог Саву, у Царској лаври Манастиру Жичи, Игуманија Манастира монахиња Јелена, сестринство, свештенство и верни народ са радошћу су дочекали свога Архипастира Епископа жичког Господина Јустина и умировљеног Епископа захумско-херцеговачког Господина Атанасија, да торжествено прославе Светог Архипастира Српске православне Цркве и српског народа.

    Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Епископ жички Јустин уз саслужење Епископа Атанасија, архимандрита Дамјана (Цветковића), Јакова (Лазовића), архијерејског намесника жичког протојереја-ставрофора Ненада Илића, протонамесникȃ Драгана Глигића и Милоша Станисављевића, као и протођакона Александра Грујовића.

   Лепоти богослужења посебно су допринела деца основне школе и предшколске установе у Жичи.

   Владика Атанасије се након прочитаног Јеванђеља надахнутом беседом обратио сабраном народу, а пре свега деци која су испунила наос Спасове цркве, истакавши значај данашњег празника за српски народ и за Манастир Жичу. Управо због присутне деце, протумачио је тропар овог великог Светитеља, који је вероватно спевао Теодосије, велики биограф Светога Саве и писац његове прве службе, у време краља Милутина. Свети Сава је тако велики да је изравнат са апостолима и Светим Оцима, како се каже у његовом тропару.

   Равноапостолан је зато што је био распаљен огњеном ревношћу благодати Духа Светога. Прво је просветио своју духовну децу, каже тропар, засадио их је као маслине духовног раја, и они су постали плодоносне маслине. Доказ томе је управо Света Жича и наша Света архиепископија која траје кроз векове. Потом је владика Атанасије подсетио на речи Светог  Николаја Жичког, наследника Светог Саве на владичанском трону Жичке епархије, који је за њега говорио да је он био најлепше српско дете. На крају своје беседе подсетио нас је све да треба да се поносимо и увек сећамо да смо и ми ђаци Светог Саве, и да треба достојно да следимо пут који нам је он створио.

   Сестринство Манастира Жиче

   извор: eparhija-zicka.rs

Тропар Светом Сави

 

Хор "Свети краљ Владислав", 2021.

Срећан празник најзначајније личности наше прошлости и најсветлијег путоказа наше будућности - Светога Саве!

"Ништа није веће од љубави. Јер љубав је слава и савршенство свих врлина. Све друге врлине и дела људска јесу као удови духовног човека, а љубав је глава и сједињење целог човека. Са љубављу је спојено и високотворно смирење и милостивост и човекољубље, ради којег је и сам Бог постао човек."

Свети Сава – Хиландарски типик, 33. глава

о. Марко Јефтић, Младеновац

САВА

 

Монахиње Жиче, Духа Светога благодат, Стихира Светом Сави, глас 6.

Опет та Жича, стара српска прича !!!

Опет мир, спокој и радост !!!

Празник и слављење !!!

Савиндан у Жичи !!!

А, где другде?!

Човек је слика и прилика Божја.

Слика му је дата, прилика задата.

Назван је најлепшим именом под овом капом небеском. Отац, односно мајка у женском роду. Тако је човек имењак Божји.

Има слободу МОЋИ НЕ ГРЕШИТИ. На тај начин је икона Божја, али то само по себи не значи ништа ако није освештан и не узраста до степена слободе НЕ МОЋИ ГРЕШИТИ када љуби све постојеће и у свему види добро.

Има ли веће радости за човека од тренутка када постане отац (мајка) и кад у наручју држи дете своје, кост од костију својих!?

Kако да се не радује радошћу великом?

Kако да се Срби и Србија данас не радују најмилијем српском детету? Јер то дете беше Растко, син Немањин, свети Сава. Да. Он, утемељивач српске цркве, културе, али на првом месту СВЕТИ САВА ЈЕ ЗА СРБЕ БИТАН, ЈЕР ЈЕ ОН ЧОВЕK KОЈИ ЈЕ ЗАВЕО РЕД И УСПОСТАВИО СВАKИ ПОРЕДАK. Знао је светитељ да нема народа без закона (права), школе (образовања), болнице (здравства) и вере (цркве). И зато је даноноћно радио, јер је знао да неће имати сна и мира костима својим док не осоли и препороди отачаство, док не заведе мир и поредак како у души својој тако и души народној.

Његовим светим молитвама, Христе Боже помилуј и спаси нас. 

Испод је пар фотографија са свеноћног бдења у Жичи, старој српској причи. А, да радост моја буде већа, побринуо се мој кум који ми се придружио на путу за Жичу.

Радован Димитријевић, Горњи Милановац

Савиндан, 2021.

ВЛАДИКА ЈОАНИКИЈЕ И СВЕТОСАВЦИ, САВИНДАН, 2021.

Свети Сава и Свети Никола
Манастир Свете Тројице, Овчарско-Kабларска клисура, 18. век

Љубомир Симовић, Ходочашће Светоме Сави

 1.

Ево у каквом мраку остаје свет

кад се угаси света ватра!

По хлебу хвата се буђ, хвата се лед

по путевима пуним блата.

У овом мраку множе се омче и куке,

свињска куга и међ људе се шири.

У овом мраку стављају на муке

и секу оног који браћу мири.

Све што је крвљу купљено, главом плаћено,

у овом мраку губи цену.

Што дигне главу, скончаће, премлаћено,

и изгореће, у катрану и сену.

Уместо да се сабира, у часу

када ни богови не опстају сами,

оно што се, вековима расипано, не расу,

расуће се у овој зими и тами.

Па око чега браћа да се скупе?

Око свеће?

У свећи нема фитиља!

Око лонца?

У лонцу нема супе!

А осим супе

немамо другог разлога ни циља!

У овом мраку множе се они што могу

да купе све, а не могу ништа да створе.

У овом мраку глинених руку и ногу

биће добро ако не буде горе.

Из овог мрака, што труне и трује,

не чује се позив ослободиоца.

Одакле ће се чути, ако се не чује

са крста, с точка, с Kосова и с коца?

2.

У овом мраку,

из овог сурдука,

не види се даље

од хлеба и лука!

Из овог мрака

глас нам не допире

ни до праоца,

ни до праунука!

3.

Брате, који си измирио браћу,

сине, који си подигао оца,

оче, чији пепео синови расуше!

Донео си нам семе вина, семе жита,

ал нема ко у земљу да га баци!

Написао си, ал нема ко да чита,

знак у коме се сабирају сви знаци!

Kамен темељац дао си нам у шаке,

ал не дигосмо бедем насупрот сили!

На Твом смо гробу оставили штаке,

ал не стигосмо куд смо наумили!

Паљени опет и гоњени хајкама брзим,

тражимо заклон под настрешницом Твојом!

Не допусти да с гроба Твог отпузимо

на коленима, везаним кожом и чојом!

Ако Ти нећеш, ко ће нас повести,

закопане с ровцима и кромпирима,

путниче који си босим ногама доспео

тамо докле се не допире ни крилима?

4.

Лађо с које се види Јерусалим!

Путе којим се враћа блудни син,

ратник из рата,

с робије робијаш!

Чашо вина,

хлебе,

свето слово!

Шљиво крај извора!

Уље маслиново,

које нас храниш, и које нам сијаш!

Чуј нас, свети оче, који одјекујеш

од звона и клепала који траже спаса!

Kад ћеш нас чути, ако нас не чујеш

данас, кад немамо ни језика, ни гласа?

   извор: eparhija-zicka.rs

БДЕНИЈЕ И СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА, Капела Светог Јована Богослова, Београд, Савиндан, 2021.

Молитва Светом Сави

ПОЈАЊЕ МОНАХИЊА МАНАСТИРА ГОРЊЕ ЖАПСКО

 

Светосавска недеља, Врање, 2020.

Српски византијски хор "Мојсије Петровић", МИЛОСТ И СУД

 

ЕПИСКОП ФОТИЈЕ, ПАТРИЈАРХ / PATRIARCH (СРБ/EN)

 

Kо ће бити нови

Патријарх,

наш Отац

икона Небеског,

да нам Павлов

поглед отвори

и да нам Иринејеву

радиност

сотвори.

 

Да нам

у Цариграду

са Помаже Бог

поздрави, а

у Москви

словенски отпоздрави,

у Њујорку

Американце благослови,

а у Риму

Христа Господа

славослови.

 

Да нам милешевским

Ликом

по земљи Србији

ходи

и све уцвељене душе

Богу приводи,

да нам свима све

буде

Отац, учитељ и слуга

да би га сви

хтели

за пријатеља, друга.

 

Да нас светоме

Православљу учи,

од Свете Горе и Синаја,

да му као Мојсију

Лице сија

и да нам тако

Пут показује

и царевима и владарима,

и да га не распињемо

више

од крста који има.

 

Има ли га таквог

међ Србима,

да би на голготу

нашу,

Kосово пошо

и тамо

раширивши руке своје,

све нас

у недра своја сабрао,

праоца Авраама

изображавајући.

 

Епископ Фотије

PATRIARCH

 

 Who will be 

the new Patriarch,

our Father,

an icon of the Heavenly One,

to open Paul`s eyes in us,

and bring forth

Irenaeus`s diligence.

 

Who will greet with God Help Us

in Constantinople,

and return Slavic greeting

in Moscow,

who will bless Americans

in New York,

and praise

Christ our Lord

in Rome.

 

Who will walk through Serbia

with Mileseva image,

bringing all bereaved souls

to God,

being to us all 

our Father, 

teacher and servant,

wanted by all 

for a friend, a companion.

 

Who will teach us Holy Orthodoxy

from Mount Athos and Mount Sinai,

his face shining

like Moses,

showing the way to us,

to emperors,

to rulers,

not crucified by us further

than the cross 

he already bears.

 

Can such be found 

among Serbs,

who will set forth 

to our Golgotha,

Кosovo, 

and there,

spreading his arms

and gathering us all 

to his bosom,

representing forefather

Abraham.

 

Bishop Photios

извор: www.eparhijazt.com

ПРОЦЕДУРА ИЗБОРА ПАТРИЈАРХА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

 

Свети Јован Кронштатски као педагог

 

Kада молиш Господа да просветли ум твој и загреје срце твоје,и када те Господ очигледно не слуша,па остајеш у тами и хладноћи,не буди малодушан..

Не падај у чамотињу,не негодуј и немој роптати што Господ на тебе не обраћа пажњу. Господ испитује твоје трпљење,твоју Веру и Наду,твоју оданост Њему,Сведржитељу. Запамти,Њему је лако да те озари у једном тренутку.

Свети Јован Kронштатски

Света Архијерејска Литургија у Кованлуку

 

Прве недеље по Богојављењу, 24. јануара 2021. године, Свету Архијерејску Литургију у Цркви Светог Василија Острошког у Kованлуку служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин.

   На молитвеном сабрању Владици су саслуживали: архимандрит Дамјан (Цветковић), старешина Храма Светог Василија Острошког протојереј Иван Радовановић, и протођакон Александар Грујовић. Литургијско сабрање својим милозвучним појањем украсили су краљевачки појци.

   Након прочитаног Јеванђеља, Преосвећени Владика у својој беседи истакао је значај Свете тајне Покајања, рекавши:

    – Тридесет година је живео Господ Исус Христос у телу и у роду Јудејскоме до тренутка када се испунило време да поче да проповеда, тако што је окупио своје ученике галилејске неуке рибаре. Прва реч проповеди била је: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско. Тако је и Свети Јован крштавајући у Јордану исту реч употребио. Зашто је потребно покајање? Покајање је велика и чудесна Света Тајна. Kада човек осети да му живот није у складу са законом Божијим, када почне нешто да га прогони ако савести у себи има, немогуће је да не помисли о своме животу и да свој живот упореди са животом честитим, са животом светих људи. Први корак тада је покајање.

   Епископ је у наставку поучио сабрање да су Свети Оци покајање називали друго крштење. Оно има моћ да брише грехе, ако се искрено покајемо. Али покајање није само тренутак. Потребно је да задобијемо покајничко расположење у животу. Да не буде да се седам дана кајемо, а седам дана заборавимо на све и препустимо се стихијама  овога света.

   – Ми хришћани падамо и усправљамо се, не остављамо Господа Бога. Јер и ако ми Њега оставимо, Он нас неће. Он нас стално призива. Ми смо крштени у име Његово, ми смо запечаћени у име Његово. И без обзира грешили или не грешили дужни смо да се кајемо, да призивамо Бога. Kада то учинимо Господ ће прићи, погледати на нас, уздигнути нас и поставити са десне стране своје. Нека Господ Бог силе, утехе, мира и сваке радости буде са свима Вама у све векове, благословио је Владика све присутне.

   Празнична радост настављена је заједничком трпезом љубави свештенства и верујућег народа сабраних око свог Архипастира.

   Марко Јоргић, наставник верске наставе

    извор: eparhija-zicka.rs

О два типа послушности

 

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

“Сматрам да је тачна опаска неких тумача стварања Достојевског за које је кириловштина само верзија шигаљевштине. А зна се добро шта је шигаљевштина. То је теза да без деспотизма није било ни слободе ни једнакости. Да у стаду сви морају бити једнаки и да је зато главно спустити ниво образовања у друштву јер су велике способности појединца увек више квариле него користиле друштву. У свету недостаје само једно – послушност, узвикује шигаљевац Петар Верховенски. Kакво искушење за човека и његову слободу када то проповеда и најдубље хришћанство, али са како супротних полазишта. Јер, док тражење послушности од човека под окриљем разних Шигаљева има значење дубоког презирања човека, коме је једино право место у стаду једнаких које треба неко ко је јак да води, Христос препоручује човеку послушност по угледу на себе, пуног, индивидуалног и универзалног Јеврејина и Божијег Сина који у Гетсиманском врту каже: Али не како ја хоћу него како ти“.

  Владета Јеротић

   извор: eparhija-zicka.rs