Била је најумнија жена српске културе. И песник и приповедач, есејист и критичар, и лингвист и рецензент, и преводилац и предавач. Била је предодређена, даром и интелектом, да разговара на равноправној нози са највећим умовима савременог света, а даровала је себе, свој живот и своје дело несебично и смерно језику и култури свога народа.
Приповетке, хронике, критике, студије, есеји, путописи, преводи, монографије – огледало су складног споја уметничког надахнућа, блиставе ерудуције и рефлексије (Хроника паланачког гробља, Лирске медитације, Сапутници, Писма из Норвешке, Из прошлости, Записи о моме народу, Ђакон Богородичине цркве, Аналитички тренуци и теме, О Његошу, Шумановићи, Говор и језик– културна смотра народа, Паланка, Две речи о правди и вечности и Проблем сиромаштва) – дело највеће даме српске књиежвности које је у равни са врхунским делима европске културе.
Њена мисао посредује и подиже европски укус и тон у српски локалном, несамокритички самозадовољном, често и неприметно провинцијалном. Жива актуелност већине Исидориних ставова и идеја на културном и моралном плану, говори пуно о њој, али још више говори о нама и разним нашим преплет- заблудама, тињајућим проблемима, болним заостајањима и трајућим слабостима.
„Овде се закључују дани и препспавају ноћи, овде се умарају страсти и суше карактери, овде се само дању мисли, живи и греши… Врата се не отварају, плотови спавају. То није само глас једне забринуте, него и очајне Исидоре која жели да се « мали народ» усредсреди, отме домаћем дремежу и потпуније крочи у свет.
Kолико су нам српска и балканска питања остала до данас отворена и нерешена јасно се види у њеним есејима: Проблем земље, Усредсређујемо се, Балкан, Наше прелазно време и проблем малог народа.
На предлог Богдана Поповића бива изабрана за дописног члана Српске краљевске академије и тако постаје прва жена акдемик у Србији 1939. године.
У био- библографским подацима о себи, на захтев Српске академије наука, 1950. пред избор за редовног члана Академије на старој дотрајалој писаћој машини, избледеле и искразне траке, без дизача за велика слова, у само дванаест редова написала је свој животопис.
Рођена 1877, 17. фебруара, у Мошорину, Бачка. Три разред реалке у Земуну; четврти разред Више женске школе у Новом Саду; три године Учитељске школе у Сомбору – од 1887. до 1894. Педагошка школа у Будимпешти, група математичко – физичка, од 1894- 1897. Почетком 1897. допунска матура са: историјом, латинским и француским језиком. Kао приватни слушалац: упоредна књижевност, на прекид, и у разним местима ( Лондон, Париз, Берлин), од 1904, 1906, до 1909.
Служила у Панчеву у Вишој девојачкој школи од 1897- 8 до 1905- 6.у Шапцу, у Вишој женској школи, од 1909 -10 до 1912.
У Београду, у Другој женској гимназији, од 1912. до 1913, када сам на молбу пензионисана.
Отада до данас бавим се књижевним радом.
Њена личност била је прожета дивовском свешћу о културним потребама, духовним дуговима, језичким и сазнајним даљинама које треба приближити.
– Шта је култура? – питала се – и одговарала – Све што је атрибут живота, од ума и маште па до физичког здравља, све је елеменат и медијум културе, али она сама је нешто друго. Оплемењавање човека – то има хиљаде степена, облика, сврха.
За њу су се та интелектуална трагања и мисаона жеђ протезали даље – све до суштине стваралачке егзистенције, до најудаљенијих духовних зрачења. Од естетског до аскетског.
Тако је и живела, повучено, самотно, испоснички аскетски. Често су хлеб и вода и два кувана јајета њена једина храна. Пред другима скромност, пред собом рад, испод звезда знање – животно гесло. После смрти мајке која је боловала од туберкулозе, чија је сенка лебдела и над њом, умиру јој отац и брат: « Постоје ране које не зарастају и које вазда боле.
Занесена Његошевим генијем 1937. обилази Цетиње, Лесендро, манастир Острог у који је и Његош радо долазио, ради упознавања тла где је челом пао велики песник. Гледала сам исте звезде и исто тврдо небо које је он посматрао, те звезде које тамо изгледају много веће, и стравично далеке.
Не мање од смрти најближих заболеће је и критике Јована Скерлића поводом њене прве књиге „Сапутници“, те по Скерлићу « експлозије женске искрености» коју је сасекао. Исту судбину доживела је и касније са књигом Његошу – књига дубоке оданости. Ово дело Ђилас је напао као идеализовану и непоткрепљену марксистичком идеологијом. Иако јој се касније извињавао она је у знак протеста други том дела посвећеног Његошу, спалила: Мојих Дневника нема више. Све сам спалила после Ђиласовог напада. И себе бих да Београд има крематоријум.
Након смрти Емила Стремницког, лекара пољског порекла за кога је кратко била удата (мада многи њени савременици сумњају да је тај човек уопште постојао), потпуно се посвећује раду: путује, пише, преводи. Њен једини занос је апсолут литературе. Пише о Проперцију, Андерсену, Стриндбергу, Пиранделу, Kјеркегору, Пушкину, Поу, Бајрону, Шелију, Сиорану (када за њега скоро ни у Европи није нико знао); пише о нашима Вуку, Његошу, Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Kостићу, Милети Јакшићу, Петру Kочићу, Бори Станковићу, Ракићу, Андрићу, Црњанском. Истанчано је коментарисала и луцидно афирмисала Откровење Растка Петровића, Ритмове Тодора Манојловића, Андрићеве Приповетке (1923), поезију Тина Ујевића (1923), Међулушко благо и Тамни вилајет Момчила Настасијевића, нека дела Ива Војновића: „Интерпретира онај ко ствар уме изнутра да види, и са њеним скривеностима да је симболише.(… )Област поезије то је вечност; Медиум поезије то је мисао и језик, творац поезије то је човек. А вечност је дивно чудо, а мисао и језик је дивно чудо. Не играјте се са чудесима! Поезија је исконски дар људи од искона.“
Пријатељи су јој Милош Црњански, Тин Ујевић, Милан Kашанин, Милан Kоњевић, сликарка Зора Петровић. Али она није била срећна, и с тим се помирила.
Јер, постоји васионска срећа која опредељује људе, ако нисте вољени, узалуд ћете настојати да вас воле: Вечно људска и вечно слатка ће остати и она чудна привилегија домаћег света, која се зове: одох ја својој кућ. Отићи, затворити за собом врата између себе и спољашњег света кад смо срећни и несрећни, то је утеха, понос, одмор, сласт…
Служећи култури свог језика, она је учинила све да себе не истиче и да значај своје личности не увећа, у средини у којој се такво одрицање, знање , образовање сматрало као смишљена увреда оним а који то знање немају. Схватила је да „сав трудоко унутрашњег живљења има човек, монах или не, да носи сам. То је стални рад и напор“.
Отуда у њеним текстовима она мисаона хитрина и она мешавина духовне радозналости, аналитичке свежине, непретенциозне ерудиције и предане занетости сваком темом, сваким проблемом. У свим њеним темама протеже се сложена идеја културе као мерила за све.
Осећајући близину смрти исписала је последњу жељу:
„Умирање и смрт, последња борба коју свако мора сам издржати. После издисаја што остане то више није нико, и зато над најпростијим погребом треба да влада најпотпунија тишина. Молим, стога, да се мој леш завије у чаршав из мог домазлука, да се положи у најпростији чамов сандук, и спусти у сиротињску раку, по реду на гробљу. Без икакве аранжиране сахране, без говора и венаца, без новниснких чланака. Свештеник ће ме испратиит и очитати над гробом драгу ми просту молитву господњу. Сем свештеника, моји најближи пријатељи колико могну и хтедну.“
Умрла је5.априла 1958. и сахрањена на Топчидерском гробљу. Понад хумке једноставан бели крсти и само: ИСИДОРА СЕKУЛИЋ.
извор: mitropolija.com
Нема коментара:
Постави коментар