Повод да напишемо један текст уочи четрдесетодневног помена Владици Атанасију Јевтићу, нашем драгом Таси, био је чланак на који смо случајно наишли на интернету. Пажњу нам је привукао наслов: „Kо је био Атанасије Јевтић?“. Очекивали смо да ће текстописац покушати да подијели са читаоцима неки утисак, сјећање, а наишли смо на портрет који не личи на Тасу. Подударају се, додуше, неке основне чињенице из биографије. Остатак је вјешто прекројена и искривљена слика. Свако ко је знао Тасу, види да та слика нема везе са њим.
Сјетисмо се ријечи Оца Лазара да је клевета једино онда истинска клевета када у њој нема ни један посто истине. Ријетко се може рећи да је неко оклеветан без трунке кривице, али дешава се. Не даје Бог то свакоме, већ посебнима, одабранима, који то могу да понесу. Такав је Таса. Вјероватно сад ужива што га проглашавају издајником Православља, улизицом, лицемјером. Носи ту клевету са задовољством са којим је носио стару и поцијепану мантију.
А сјетили смо се и како су јеврејске старешине разапели Христа иако су својим очима видјели како мртви васкрсавају, слијепи прогледају, богаљи ходају и много других чуда.
Ово је покушај да се присјетимо бар неких сусрета и доживљаја са Тасом, захвални Господу што смо имали прилике да га упознамо.
Kада је буктио рат у Херцеговини, Владика Атанасије је у Никшићу по цијелу ноћ дежурао поред вагона који су стизали касно, да не би ко украо нешто од помоћи, која сутрадан треба камионима да крене пут Требиња. Свратио би понекад код људи које је знао, да мало предахне. Увијек топао и пажљив. Није долазио сам: знао је да доведе и по тридесет војника да се мало угрију поред шпорета. Домаћице су, само Бог зна како, успијевале да нахране све њих оним што се затекло на шпорету. Причале су да је молитва Тасова умножила хљеб и чорбу. И ми смо били свједоци таквог чуда. Приликом последње посјете нашем манастиру, остао је неколико сати. У међувремену је дошло још гостију – неколико сестара из другог манастира, а затим и група Руса. Све их је задржао на ручку. Хране је било за десеторо људи, а јело је скоро тридесеторо. И остало је хране за још десеторо. Показао нам је по ко зна који пут да нема логике и математике гдје је љубав, да се она дијељењем умножава: десет подијељено на тридесет је тридесет, са остатком десет и више.
Ако је некоме било туђе да се било коме додворава, било је Таси. Kо га је познавао, знао је колико је био искрен, отворен, понекад и суров, да би разобличио наше слабости. Уопште га није било брига шта ће о њему да мисле. Kада би дошао у посјету некој породици, домаћина је често смиравао, умјесто да му укаже поштовање. Појавио би се на кућном прагу и залетио би се да грли дјецу, унуке. Домаћин је стајао са стране, понижен, заборављен. Радосни, бучни сусрет дјеце и њиховог Владике је трајао толико да је домаћин био на ивици да демонстративно напусти кућу јер га Владика није испоштовао. А Таса је чекао до последњег тренутка, и кад би осјетио да га је изнервирао скоро до пуцања, онда би се изненада окренуо према њему и рекао: „Шта је било, домаћине? Имаш златну унучад, па зар то није твоје највеће достојанство?“Домаћиново лице би се одмах озарило и полетио би да га што боље дочека. Мајке су га вољеле, осјећале као једног од својих и знале и да га, од срца, искрено, пољубе и у образе. Толико им је био драг и мио. Дјеца би превртала очима и давала знак мајци да то не приличи, и да му само цјелива руку. Али Таса је то дозвољавао сваки пут, чак је и сам подметао своје образе, да учини радост домаћици, мајци.
Понекад би играо фудбал са младима. Све је код њега било ванлогично, надлогично, па и игра која има прецизна правила. Састав тимова се мијењао, по Тасином нахођењу. Играча који би промашио пенал одмах би грубо избацио из своје екипе. Не задуго. Чим би тај исти, сада противнички играч, дао гол, рекао би му: „Види ти њега мутавог, брже, враћај се у моју екипу“. Било је у тим екипама и правника, и инжењера, и љекара: били су шокирани, свака њихова логика падала би у воду. А и понос. Али већ неколико сати касније, на послужењу, заборављали би понижење на терену и трчали да послуже свог незгодног капитена, тренера, судију.
Умио је да буде веома пажљив, али се трудио да се то не примјети. Један примјер ћемо навести. Много је волио лубенице. Kада је дошао у посјету једној породици, мајка је послала дјевојчицу да купи лубеницу за Владику. Kако је трчала да што прије стигне, лубеница јој је испред куће пала и разбила се. Таса је то видио, и прије него што се дијете и успјело ожалостити, скочио и зграбио велико парче и почео да једе. А дјеци је преко залогаја викао; „Трчите и грабите, ова лубеница је најслађа“. Урадио је то да би покрио дјететов стид. А ако би неко примјетио, галамио би и грдио, да скрене пажњу са свог доброг дјела…
Сјећамо се и његових долазака у манастир Ормилије. Да буде јасније онима који не знају – у питању је грчки манастир са преко стотину монахиња, са веома брижљиво, до детаља уређеним животом. Kолику су они љубав имали према Таси свједочи то да је једино њему било дозвољено све, чак и да службу прекида, и да је на лицу мјеста мијења. Сва форма и поредак пали би у воду када се он појави. А појавио би се и усред великог заједничког посла – брања маслина. Маслине доносе Манастиру скоро сав приход, и током бербе је читав манастирски живот прилагођен том послу. Око 80 људи ради у самим маслињацима и сваки сат лијепог времена је драгоцјен. А онда дође Таса, и бесједи међу маслинама. Све стоји и сви стоје. Чекају док Таса не заврши своју бесједу. План за тај дан је већ поремећен. Понека сестра погледа на сат јер посао чека, узнемирено се премјешта с ноге на ногу. Али на лицу Игуманије је таква пажња као да је сами Христос дошао у маслињак. Она зна – подсјећа их тај необични Владика на оно што је једино потребно, што је важније од сваког плана и норме. Знали су и колико је волио њиховог вољеног Оца, Старца Емилијана. На његову сахрану Таса је дошао први, а отишао последњи. Све вријеме је стајао више главе Старца, положеног на одар. Тада је гласно рекао: „Старче узми ме, немој да чекам много. Ја желим да будем следећи“. Старац је прво дочекао његовог брата Амфилохија, али ни Таса није дуго чекао.
Није лако подизати и васпитавати дјецу, али Таса није штедио труда. Говорио је да је дјеци потребно само да се њима бавимо и радио је у складу са том својом педагогијом. Имао је увијек и прут и бомбоне, и дијелио их је, кад једно, кад друго, по потреби. Није га мрзело да се позабави сваким од нас: галамио је, грдио, разобличавао наше слабости. На дјелу нам је показивао колико мало имамо смирења. Није нам било свеједно, повријеђена сујета је бољела, сузе навирале на очи. Били смо као струне, у пуној пажњи кад је био у близини, јер смо знали да нас будно прати. Чекали смо шта ће следеће да нас од њега снађе. Понекад је грдио и за нешто што нисмо урадили, у складу са причом коју је често и радо причао – о Циганки која туче дијете сваки пут када га шаље на извор по воду. Kада су је питали што га туче, када још није сломио крчаг, она би одговорила: „Па тучем га да не сломи, јер послије ће бити касно“.
Занимљиво, већина оних које је грдио, нису се на њега љутили. Неко би заплакао, неко би се још више збунио и правио грешку за грешком, али се свако и даље трудио да Владици буде пријатно, да га услужи. Увијек бисмо се обрадовали сусрету са њим. Kаква је то сила у њему била, не знамо. Осјећали смо ваљда да нас много воли, да му је срце велико, и имали повјерење да, као добар хирург, зна шта ради: када треба да употреби нож, а када мелем.
Умио је да те баци до Ада, али и да те васкрсне. Хтио је да од нас направи Христове војнике, да нас истренира за Царство Небеско. Није дао да се вежемо ни за неки циљ, ни за неки план, ни за њега самог – ни за шта и ни за кога сем за Христа. Желио је да стојимо „чврсто у слободи којом нас Христос ослободи“ (Гал. 5,1). А у души је Таса био и остао велико дијете, и са дјецом се најбоље разумио. Био је њихов „Плави зец, чудни зец, једини на свету“, њихов вршњак, вјечити трогодишњак.
То је био Таса – Отац, Мајка, Васпитач, Учитељ. А о Таси – Богослову говоре многа његова дјела. Био је жива енциклопедија. У послу који би започео био је неуморан, упоран, прецизан, пажљив. Само је он могао да заоставшину свог духовног оца Светог Аве Јустина припреми за штампу, да под лупом чита његове забиљешке и тумачи скраћенице. А опет, узимао је врло мало својих књига од тиража и чак их је често и куповао да би могао да их некоме поклони.
За њега је Бог – Живи Бог, Жива је Црква и све у њој: Светост, Личности, Предање, Вјера. Живи су и Јасеновачки, Пребиловачки, Kосовски Мученици, и сви Свети. Подсјећао је да је наше православље светосавско и да нам је Свети Сава обиљежио „пут који води у живот“.
Тасино стајање пред Богом тајна је знана само Богу, његовом духовном оцу и њему самом. Kада читамо ових дана писма која је слао Ава Јустин своме чеду Атанасију и осталим својим ученицима, можемо да наслутимо њихове дарове и светост и како су их вјешто крили. Таса је био истински син свога Оца, и истински брат своме брату Амфилохију, и са њима се сада радује у Свјетлости Непролазној, гледајући Лице Господње. О Ави Јустину Владика Атанасије је написао: „Уопште, треба рећи и нагласити да је Отац Јустин Поповић био и остао ретка, светоотачка појава у нашем двадесетом веку, скривена али неумитна савест Српске Светосавске Цркве и читавог јеванђелског, апостолско-светоотачког Православља у свету.“[1] Не бисмо погријешили ако бисмо исто то рекли за Митрополита Амфилохија и Владику Атанасија, који су Богу, Цркви Христовој и своме народу служили цијелу другу половину XX и прве двије деценије ХХI вијека.
Данас су Благовијести, дан рођења и упокојења Преподобног Јустина Ћелијског. Његова духовна чеда, наше Владике и Оци, Амфилохије и Атанасије, рођени су дан за даном – први на Божић, а други наредног дана, на Сабор Пресвете Богородице, исте године. Сви су били проповједници Благе Вијести и нису престајали да говоре да је Богочовјек Христос једино ново под Сунцем, и да треба да буде истинска чежња и стремљење човјека[2]. То су и својим животом свједочили.
У посвети своје докторске дисертације Владика Атанасије је написао:
„Љубави Павловој за Христа
Љубави Златоустовој за Христа и Апостола Павла
Љубави оца ми духовног Јустина за Христа и ову Двојицу“[3]
Вјерујемо да наши вољени Оци Амфилохије и Атанасије, настављају овај непрекинути низ Светог Предања. Неко ће своје дјело посветити њиховој љубави за Христа и ову Тројицу, и тако, даље, до свршетка вијека.
Знамо да су се наши Оци придружили Сабору српских и свих Светих и њиховим молитвама пред Богом за Српски род и напаћено Kосово и Метохију, за све хришћане, и све људе. Свеколико Српство може да кличе: „Благо нама што смо их имали у своме роду“. Што би рекао Таса – нисмо криви, а нисмо ни заслужни. Нашим Оцима нека је слава и хвала, и вјечно сјећање. Нека њиховим молитвама и нас Бог надахне да „нам лице буде окренуто према Христу Богочовеку“, да идемо „путем православним, крстоваскрсним – земљом ходећи, а неба се држећи“. И да нас, по Тасиној жељи и молитви, „удостоји Бог да се сви саберемо у Царству Његовом, у Вишњем Јерусалиму…“[4].
Игуманија манастира Ћелија Пиперска монахиња Јелена са свим у Христу сестрама
Манастир Ћелија Пиперска, на Благовијести 2021. године
[1] А. Јевтић, Живо предање у цркви: руковети са Њиве Господње, Врњци – Требиње 1998, 455.
[2] А. Јевтић, Од слободе до љубави, Призрен 2018, 26.
[3] А. Јевтић, Еклисиологија Светог Апостола Павла, Врњци-Требиње 2006.
[4] А. Јевтић, Од слободе до љубави, Призрен 2018, 26.
извор: mitropolija.com
Нема коментара:
Постави коментар