Велики пост 2012. или ’13. Возио сам се трамвајем да бих стигао до студентске мензе на вечеру. Пошто сам био веома уморан и гладан, прво што ми је тада запало за око била је кутија посног кекса на коме пише: ,,Сада у Вашем омиљеном (име производа) укусу можете да уживате и када постите.“ Добро сам запамтио овај слоган и касније сам га споменуо у разговору са једним монахом из Студенице. ,,Хе, свашта… – насмеја се он – па која је сврха таквог поста! “
Заиста, када застанемо на тренутак и размислимо о овоме, не можемо да не поставимо себи три питања: да ли можда не машимо поенту самога поста? Да можда не искоришћавамо пост како бисмо укусне прехрамбене производе од животиња заменили за исто тако укусне производе биљнога порекла или пробали неке од егзотичних и скупих намирница? Да ли смо постали зависни од укусне и прекомерне исхране?
Пост у хришћанству подразумева не само уздржавање од одређених врста намирница (млеко, месо, јаја и масти животињског порекла). Он такође подразумева и ограничење у погледу броја оброка и количине хране које узимамо током дана. Свети Јаков Цаликис, овако говори о посту: ,,Ми можемо да кажемо да постимо. Ево, једемо толико и толико. Зар је то пост, чеда моја, какав постимо? (…) кад поједемо толико и толико хране, чак и кад она није масна…“ На једном предавању о посту, мој професор богословља је рекао студентима: ,,Пазите, ја док постим на води могу стално да једем пекмез и хлеб. Али то може да постане моја страст. И шта сам онда урадио?! Заменио пљескавице џемом, али страст нисам искоренио!“
Kод Светих отаца Православне Цркве наилазимо на одговарајући термин за поменуту страст. То је чревоугодије или преведено на модеран српски језик—стомакоугађање. Ову страст свети оци не само што убрајају међу главне страсти које муче човека, већ је стављају на неславно прво место и сматрају узрочником осталих страсти. Свети Николај Жички пише: ,,Од неуздржљивости у јелу долази свака друга неуздржљивост.“ Такође, и Свети Нил Синајски каже: ,,Kада се стомаку угађа, мисао постаје охола. Знај да демон често седи уз желудац и не да човеку да осети ситост, макар и читав Мисир (Египат) појео и реку Нил попио.“ Преподобни ава Доротеј иде корак даље и разликује две врсте стомакоугађања. Прва је када човек тражи да храна увек буде пријатна и када не жели увек да једе много, али жели да поједе укусно. То се назива гортанобесије или сластољубље. Друга је када човек жели само да једе и брине о томе да напуни свој стомак, не марећи за то да ли је храна коју једе укусна или не. Ово се назива чревобесије, многоједење или прождрљивост. У монашкој пракси постоји и трећи облик стомакоугађања, а то је тајноједење – када монах окуша храну пре прописаног сата и притом то чини у тајности, да га братија не види.
Нећемо се сада фокусирати на физиолошке поремећаје који настају услед прекомерног узимања хране, а који су данас све чешћа тема (гојазност, дијабетес, закрчење крвних судова, поремећаји органа за варење, итд.). Покушаћемо овде да кажемо неколико речи о прекомерном узимању хране са аспекта хришћанске вере. У прошлим вековима овај проблем није био толико заступљен као данас. Наши преци су како у посту тако и у мрсу били навикнути на скромне услове живота. Они себи нису могли приуштити многе посне намирнице (тада је и обично уље било скупо, а о морским плодовима могли су само да сањају!) и посни обеди су, поготову током зимских месеци, често бивали оскудни (расол са кришком хлеба, дудиње, дивљи зелениш, печурке…) Дакле, некада је проблем у посту била оскудност и недостатак намирница, а данас нешто сасвим супротно: превелики избор посних намирница. Ово, наравно, не би било проблем само по себи, да га не прати стомакоугађање или чревоугодије.
Сва три поменута облика чревоугодија сведоче о томе да човек у датом случају не узима храну због „потребе“, већ углавном ради „насладе“, тј. да задовољи осећај сластољубља или многоједења. Због овога се чревоугодије карактерише као страст, која се ствара услед неправилног односа наше психе према питању задовољења храном. Kао и у свакој другој страсти и у чревоугодију човек бива поробљен. Уместо да он господари храном, храна господари њиме. Уместо да храна служи човеку да очува здравље (стара словенска реч ,,хранити“ значи чувати, рус. хранить), човек постаје слуга храни, постаје њен роб. Ово је кључ за разумевање проблема стомакоугађања из перспективе православне вере. Прождрљивост и сластољубље нису само физиолошки проблеми, већ пре свега духовни и душевни, тј. психолошки проблеми. То потврђује и савремена психологија. Савремени психолози опомињу да узроци прождрљивости не леже у телесним потребама, већ у дубини људске душе—у човековој подсвести. Наиме, непрестаним пуњењем стомака храном човек покушава да у себи попуни одређену душевну празнину (емотивну, социјалну…). Непрестаним затрпавањем органа за варење, човек покушава да затрпа одређене болне емоције са којима не сме да се суочи (трауматски страх, итд.). Наношењем бола органима за варење услед преједања, покушава да потисне неки свој душевни бол. И не само то. Савремена медицина и психологија виде проблем и у сластољубљу, јер укусна храна може створити зависност, попут хероинске. Експериментима је потврђен пораст толеранције на задовољство које храна производи, тј. потребно је повећати дозу ради постизања истог осећаја задовољства (ово посебно важи за слатке и масне намирнице), баш као код најопаснијих врста дроге.
Постали смо зависни од хране. Узалуд нам је да компензујемо ,,пљескавицу за пекмез“ мрсне намирнице за посне –зависност је и даље ту. У раним вековима хришћанства, хришћани су постили узимајући само један оброк дневно (и то после заласка сунца) како би храну и новац намењен за куповину исте давали сиромашнима и гладнима. Данас многи од нас који себе називамо хришћанима чинимо супротно: штедимо новац како бисмо током поста куповали скупе и укусне намирнице.
Уместо тога, могли бисмо искористити овај пост да излечимо своју душу која затрпана преједањем и другим телесним страстима, вапи за помоћ. А терапију за болесну душу пружа Господ наш Исус Христос кроз Свете Тајне: пост, молитву, исповест, покајање и Причешће. Ако поверимо проблеме који муче нашу душу ,,Лекару душа и тела наших“ и обратимо се Њему за помоћ, Он ће нас излечити, баш као што је излечио милионе људи пре нас. Тако ћемо сасећи трње страсти стомакоугађања и осталих страсти у корену. Тада ћемо бити у стању да попут највећих хришћанских светитеља, испунимо прави смисао поста: умножење дела љубави према ближњима.
Вероучитељ Филип Зеленовић
Ибарске новости – рубрика „Жички благовесник“, петак, 9. април 2021.
извор: eparhija-zicka.rs
Нема коментара:
Постави коментар