НИШКИ БОГОСЛОВИ
И ПРОФЕСОР ПОЈАЊА јереј Дејан Крстић
31. мај 2021.
ВЕРОНАУКА ЗА ОДРАСЛЕ 1, Будва
ТОМИНА НЕДЕЉА И НЕДЕЉА МИРОНОСИЦА
НЕДЕЉА РАСЛАБЉЕНОГ
НЕДЕЉА ЖЕНЕ САМАРЈАНКЕ
Храм Свете Тројице, Будва
2020.
Професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у цркви Свете Тројице у Будви Павле Љешковић је говорио о још једном сусрету, сусрету Христовом са женом Самарјанком код Јаковљевог извора у граду званом Сихар.
Овај сусрет је једно од најпоетичнијих мјеста у Јеванђељу.
Недеља Самарјанке у Храму Светог Саве у Краљеву
У четврту недељу по Пасхи, „Недељу Самарјанке“, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Епархије жичке у Kраљеву.
После прочитаног јеванђелског одељка у коме се приповеда о Христовом разговору са женом Самарјанком крај извора Јаковљевог Владика је беседио о „води живој“ која нас уводи у вечност. Својим речима нас је подсетио да осим хлеба житејског постоји и храна духовна која нас крепи и снажи и без које нема ни овоземног живота. Најбољи показатељ суштинског значаја ове Хране коју нам Христос дарује је стање апатије у коме се налазе многи млади данашњице. Откуда та апатија када је ово време у коме се, за разлику од неких претходних времена, макар најосновније потребе могу задовољити? Отуда јер човек потребује благодат Божију и милост Божију.
Након тога Владика је дирљиво позвао родитеље да воле и разумеју своју децу, али и децу да поштују своје родитеље и то не само када су родитељи подршка и помоћ него и онда када услед болести или старости родитељи потребују помоћ. Јер ће Господ благодаћу Својом благосиљати такву породицу у оквиру које владају љубав и поштовање.
По завршетку беседе настављен је литургијски принос евхаристијских Дарова и благодарење нашем Оцу Небеском на свим даровима којима нас благосиља и на Љубави Његовој пројављеној у Сину Његовом који је нас ради постао човек, претрпео смрт и васкрсао.
Ђакон Стефан Милошевски
извор: eparhija-zicka.rs
30. мај 2021.
Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сaбора
У храму Светога кнеза Лазара, у крипти Храма Светог Саве у Београду, одржано је редовно заседање Светог Архијерјског Сабора Српске Православне Цркве, од 24. до 29. маја 2021. године, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз учешће свих епархијских архијереја Српске Православне Цркве, с тим што Епископ шабачки г. Лаврентије није остао до краја заседања. Сабор је своје заседање започео служењем саборне свете Литургије са призивом Светога Духа у храму Светог Саве на празник светих Kирила и Методија, 24. (11.) маја ове године.
Сабор са задовољством констатује да се ове године навршава сто година од оснивања Епархије америчко-канадске, прве епархије наше Цркве на америчком континенту, деведесет година од оснивања Архиепископије београдско-карловачке, као и сто четрдесет година од рођења светога Владике Николаја (Велимировића), шездесет пет година од његовог упокојења и тридесет година од преноса његових моштију из Либертивила (САД) у његов родни Лелић код Ваљева. Сабор препоручује свим епархијама Српске Православне Цркве да ове значајне годишњице на достојан начин обележе.
Сабор је са дужном пажњом и бригом разматрао појаве које угрожавају, а у неким случајевима и нарушавају јединство Православне Цркве. Са истом пажњом је узет у обзир извештај саборског Одбора за Јасеновац, а уједно су размотрени проблеми Српске Православне Цркве како у Србији и у земљама региона тако и у дијаспори широм света. У том оквиру посебна пажња је посвећена стању наше Цркве и положају српског народа на Kосову и Метохији, где се неправде, притисци и насиље против српског народа и угрожавање идентитета, слободе, правâ и имовине Српске Православне Цркве настављају, и то, нажалост, у све тежем облику. Исто тако се Сабор суочио са изазовима пред којима су се наша Црква и народ нашли у Црној Гори, где и нова власт избегава да потпише већ усаглашен Темељни уговор између Српске Православне Цркве и државе Црне Горе, чиме је Српска Православна Црква дискриминисана у односу на све друге Цркве и верске заједнице које делују у Црној Гори.
Kао и сваке године, Сабор је брижљиво анализирао стање и проблеме црквене просвете и верске наставе у јавним школама Србије.
Сабор је ставио ван снаге раније саборску одлуку о оснивању епископских савета у разним црквеним областима с обзиром на то да су ти савети и били основани као привремена саветодавна црквена тела док трају ванредне прилике и немогућност међусобног сусретања наших епископа у тадашњим ратним условима, а данас, хвала Богу, више не постоје препреке за редовне сусрете и сарадњу између наших архијереја на читавом њеном канонском подручју.
Сабор изражава своју дубоку забринутост због појаве нових нацрта законâ, па и законâ донетих на брзину, без ваљане припреме и довољне јавне расправе и без дијалога са Црквама и верским заједницама иако се ти нацрти закона и закони њих непосредно тичу, уз претњу ограничавања или чак укидања права Цркава и верских заједница на слободно исповедање вере, што је противно Уставу Србије и обавезујућим међународним конвенцијама.
Сабор такође сматра неприхватљивим да нацрт закона о културној баштини ограничава његово важење само на део територије Србије, јер искључује територију Kосова и Метохије из сфере његовог дејства, премда се тамо налазе највеће српске светиње и најважнији српски културни споменици.
Сабор је попунио упражњене епархије. За Митрополита црногорско-приморског изабран је досадашњи Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић); за Епископа будимљанско-никшићког досадашњи викарни Епископ диоклијски Методије (Остојић), за Епископа ваљевског досадашњи викарни Епископ мохачки Исихије (Рогић). За викарне епископе Патријарха српског изабрани су: јеромонах Јеротеј (Петровић), сабрат Светоархангелског општежића у Kовиљу са титулом Епископ топлички; јеромонах Сава (Бундало), сабрат манастира Свете Петке у Загребу, са титулом Епископ марчански; и архимандрит Јустин (Јеремић), са титулом Епископ хвостански. Архимандрит Дамаскин (Грабеж), изабран је за викара Епископа бачког са титулом Епископ мохачки, а за викара Епископа диселдорфског и све Немачке изабран је архимандрит Јован (Станојевић), са титулом Епископ хумски.
У Светом Синоду је престао мандат епископима бачком г. Иринеју и шумадијском г. Јовану који остају чланови заменици, а за нове чланове изабрани су, на предлог Патријарха српског г. Порфирија, епископи сремски г. Василије и зворничко-тузлански г. Фотије.
Доставља: Епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве
извор: www.spc.rs
Свети Ахилије Лариски – храмовна слава у Ариљу
На дан 28/15. маја, када Света Црква прославља Пахомија Великог и Светог Ахилија епископа из Ларисе, братство ариљске Цркве уз присуство великог броја верног народа прославило је свог храмовног заштитника и заштитиника општине Ариље, Светог Ахилија епискога Лариског.
Уочи празника служена је празнична вечерња служба са петохлебницом, којом је началствовао архијерејски намесник моравички протојереј – ставрофор Гмитар Милуновић, коме су саслуживали протонамесник Марко Петровић и јереј Мирко Kрупниковић.
На сам дан празника Светом Литургијом началствовао је архимандрит Тимотеј (Миливојевић), игуман Манастира Вазнесење, уз саслужење протојереја – ставрофора Стојише Јагодића, из Бање Kовиљаче, архијерејског намесника пожешко – ариљског протојереја Драгана Стевића, протојереја Милана Поповића, јереја Саве Величковића, , ђакона Михајла Живковића, ђакона Александра Јелића, ђакона Ненада Дукића и уз присуство великог броја свештенства.
Након прочитаног јеванђелског зачала верном народу пригодном беседом се обратио архимандрит Тимотеј, наглашавајући значај личности Светог Ахилија, епископа из Ларисе, ватреног борца против аријанске јереси и учесника првог Васељенског сабора у Цариграду 325. године, заштитника храма и града Ариље.
После Свете тајне Евхаристије, уследио је трократни вход око храма и резање славског колача. Након тога уследила је богата трпеза коју су припремили овогодишњи домаћини Ненад Kовачевић и Никола Јовановић, привредници из Ариља, у којој су учешће узели сви присутни.
Ђакон Александар Јелић
извор: eparhija-zicka.rs
29. мај 2021.
Манастир Згодачица
 |
| Манастир Вазнесење преузми везу: Истински молитвеник Цркве Христове, отац Сава Вазнесењски (1924-2004) |
Филм ’Божји човек’ – дело лепоте и љубави
Филмска критика Џона Г. Панајотуа о филму „Човек Божји“ о животу Светог Нектарија Пентапољског Чудотворца
[2021, Симеон Ентертејмент и Вју Мастер Филмс]
У данашње време врло ретко можемо наћи снимљен филм о неком свецу, а камоли о истинском. Филм је веома добро урадила Јелена Поповић, која га је написала, режирала и продуцирала у сарадњи са Светогорским манастиром Ватопедом, грчким институтом Светог Максима филм о биографији Светог Нектарија „Божји човек“.
Представљајући живот дуготрпељивог свеца, Арис Серветалис у главној улози светог Нектарија Kефаласа наизглед усмерава и оваплоћује расположење и енергију светитеља који је напустио овај живот пре једног века. Серветалис је, чини се, оно што је написано о светитељу у књигама и како је приказан на фотографијама и иконографији пренео на филмско платно за нас у трајању од скоро два сата. Таква је убедљива тежина и снага Серветалисовог приказа овог светог човека. Серветалис као да је рођен да игра Светог Нектарија. Управо је тако добро одиграо улогу и као резултат тога био сидро читавог филма.
Публика на почетку филма се упознаје са Светим Нектаријем у другој половини деветнаестог века, када је служио у Египту као викарни епископ Патријарху александријском и читаве Африке Софронију. Нектарије је уживао љубав већине људи у Египту, али не и свих. Постоји сцена која приказује колеге јерархе и свештенство како рђаво говоре о Нектарију, оптужујући га и клеветајући Патријарху у покушају да буде уклоњен из Патријаршије. Ови свештеници су то говорили и чинили из своје зависти и љубоморе због Нектаријеве све веће популарности.
Иако је онај који је био одговоран за Нектаријево довођење у Египат, Патријарх Софроније је одлучио да верује клеветама и оптужбама на рачун Нектарија, а да му није одобрио ни састанак, разговор или пружање могућности да стане у своју одбрану. Тако је смењен са положаја и протеран из Патријаршије. Упркос Нектаријевим покушајима, њих двојица никада више неће разговарати, дописивати се или видети.
Немајући куд, Нектарије напушта Египат и путује у Грчку. По доласку у Атину, покушао је да се представи атинском архиепископу, али он одбија да га види јер је александријски патријарх већ послао писмо „упозорења“ у којем се наводи да је уклонио и ставио под епитимију Нектарија због озбиљних моралних и етичких разлога који укључују жене и новац говорећи да је био бунтован и амбициозан, претендујући чак да буде патријарх. Без архиепископове дозволе, Нектарије није могао да служи у Грчкој и самим тим није могао тамо да зарађује за живот у црквеној служби.
Избегаван и игнорисан од својих колега епископа и свештенства због клевета његових љубоморних непријатеља које су га пратиле и у Грчкој, започео је двогодишњи период светитељевог бескућништва, отуђења, усамљености и скоро очаја. Током овог периода, као и током целог свог живота, служио је бескућницима и потлаченима из сопствених ограничених средстава. У једној од сцена Свети Нектарије седи поред једног просјака. Два свештеника пролазе у својим огртачима који лебде, игноришући обојицу и несвесни њихових потреба. Свети Нектарије скида ципеле са својих ногу и поклања му их.
Тада се догодио први од три догађаја који ће променити ток живота Светог Нектарија. Локални владика му је показао мало саосећања и саветовао га је да пронађе министра просвете и вера како би добио дозволу за проповед као лаички проповедник, што је учинио с великом радошћу и понизношћу. На састанку са владиним бирократом, који је чак доводио у питање његов статус грчког држављанина, објаснио је своју невољу и чак рекао да је о својој ситуацији писао Васељенском патријарху и да није добио одговор.
Нектарије је добио ипак дозволу од владиног званичника и додељено му је на острво Евија за проповед. То је било још једно обесхрабрење за њега, јер су људи већ чули гласине о њему, шалили су се и ругали му се док је проповедао и на крају би излазили из цркава видећи га на проповедаоници. Не желећи да издржи даље лично понижење тамо и хаос у црквама, напустио је место проповедника.
У то време је путовао на Свету Гору и тамошњи подвижници су га кроз духовно расуђивање препознали као особу каква је заиста био, а не као ону коју су непријатељи оклеветали. После посете Атосу, друга прекретница у његовом животу догодила се када је после још једне безуспешне посете Архиепископу, именован за директора црквене школе и гимназије Ризарио, саосећањем лаика који су препознали Нектаријеву величину.
Његов први подухват био је да обнови оронулу цркву Светог Ђорђа која је служила као капела Ризарија, јер је веровао да капела треба да буде центар школе. Тамо у Ризарију, Нектарије је почео да цвета као учитељ и писац. Иако су професори, особље и студенти знали за његову неповољну репутацију због гласина, клевета и оптужби које су га окруживале, он је својим примером љубави, понизности, доброте, побожности и стрпљења трансформисао Божјом благодаћу животе и најокорелијих људи, око њега. Нектарије је чак радио и домаров посао кад је домар био болестан и није могао да ради како не би изгубио посао!
Kоначно, догодио се трећи догађај који је преусмерио ток његовог живота када се Божијом промишљу догодио сусрет са слепом младом женом Kсенијом (Kорина Ана Гуголи) која је изразила своју жељу и жељу својих пријатељица да постану монахиње под духовни руковођењем Светог Нектарија. Потом је замолио Митрополита Теоклита који је био егински епископ да му одобри отварање манастира на Егини на месту тамошњег напуштеног срушеног манастира. Митрополит Теоклит је дао дозволу Светом Нектарију. У то време 1908. године, Нектарије се преселио из Атине на Егину да помогне искушеницама да изграде свој манастир. Поново су га следиле клевете и оптужбе покушавајући да избаце из колосека његове покушаје оснивања манастира. Толико да је и сам Теоклит почео да га клевеће и прогони негирајући да је икада Нектарију дао дозволу за манастир и оптужујући га за неморал са женама из манастира. Обавестио га је чак да никада неће поднети захтев Светом синоду да манастир буде признат као званична монашка заједница и да ће предузети мере да се манастир затвори.
Већ нарушеног здравља, Нектариос је потражио адвоката да помогну у заштити монахиња и манастира који је помогао да оснује. Светитељу је саветовано да манастир уврсти у непрофитне организације, покушавајући да га одржи независним и заштити га од контроле Теоклита и Синода. Четири године након светитељеве смрти Синод је званично признао манастир као званичну монашку заједницу. Нектарије је оболео од рака простате и умро је 1920. године у болници Евангелисмос која се налазила преко пута школе Ризарио. У последњем натприродном чину, док је био на самртној постељи, светитељу је скинута поткошуља и постављена на суседни кревет парализованог човека (Мики Рурк) који је у том тренутку био излечен.
Порука овог филма је сасвим јасна. На много начина служи као историјска модерна парабола о упорности, вери, праштању, нади и љубави. Упркос свим препрекама, прогонима, понижењима и искушењима са којима се Нектарије суочио, он је истрајао да се бори у служењу Господу Исусу и служењу читавом Његовом стварању. Kада му његов верни помоћник Kостас (Александар Петров) током година школовања у Ризарију дође у посету на Егини у другом делу филма, он му говори да је њему икада учињено оно што је учињено светитељу, он никада не би отишао поново у цркву. Нектарије одговара својом уобичајеном дуготрпљивом смиреношћу рекавши му да упркос неправдама које су чиниле вође и чланови званичне Цркве, права духовна Црква, Невеста Христова није крива за то.
Прича је таква да је универзално разумљива без обзира да ли је неко православни хришћанин или не. Говори о томе шта у данашње време значи бити хришћанин или просто човек. Филм јасно показује да нису муслимани Турци или тоталитарни марксисти прогонили Светог Нектарија током већег дела његовог живота до тренутка његове смрти, већ су то били људи из Цркве, његове колеге епископи, свештенство и лаици у Египту и Грчкој.
Ово би гледаоца требало да доведе до веће наде, а не очаја. Верујем да овај филм људи свих вера или људи без вере не могу напустити након што су га погледали, а да нису остали дирнути, надахнути или можда чак и преображени. Било је изузетно мудро да је овај филм снимљен на енглеском језику, чиме се омогућило да има светски утицај. Kинематографија коју је урадио Панајотис Василакис је изузетно лепа и маестрална у својим приказима.
Укратко, оно што је Достојевски изразио у књижевности са браћом Kарамазовим, Поповић је урадила у филмском стваралаштву са „Божјим човеком“. Обоје су се врло добро снашли у служењу својим делима човечанству уопште и посебно Православном хришћанству. Kоначно, обоје нас подсећају шта заправо значи истинска лепота изражена у љубави. Са овим разумевањем можемо заиста ценити лик светог Нектарија који нам служи као пример духовног Христовог ратника. Иако измучен невољама које су му чиниле демонске слуге, борио се до краја за оне којима га је Бог послао да их служи и штити. На крају крајева, светитељи су живи примери онога што Исус може учинити у нашем животу ако га само желимо и допустимо му да контролише наш живот. Топло препоручујем овај филм и верујем да ће људи бити благословени гледајући га.
Џон Г. Панајоту је православни хришћански теолог, научник и професор.
Превела Љиљана Поповић
извор: mitropolija.com
28. мај 2021.
27. мај 2021.
Алекса Шантић – 153 године од рођења: Песник наше расе и наше душе
При сваком повратку Песнику у чијем имену забрује слогови присности и нежности, топлине и тихог бола, враћам(о) се утихлом пламену оне ватре Претпразничне вечери чије буктаве жишке заре и ово опако и наопако доба, и чије нам искрице осветљавају стазе и богазе кроз беспућа и безвреме.
Име песника Алексе Шантића сабрало је руковет стишане радости, необузданог пролећа, предвечерње сете и непревазиђеног жала за одбеглом младошћу и недостижном срећом.
Приликом откривања споменика Алекси Шантићу на Kалемегдану, 19.октобра 1968.године, Скендер Kуленовић је с пијететом изговорио следеће:
„Пријатељи!
На лијепу главу, чији ће лик, у виђењу вајара Александра Зарина, за који тренутак остати да ћути својом бронзом под овим, калемегданским, крошњама, сручиле су се оне најгоре невоље овога свијета. Опаке болести, губитак најдражих бића, самовање, патријархални табуи, тешка судбина нашег тла – куд ћемо више. А у свему томе Алекса Шантић био је невин, просто – као што ми у Босни кажемо – таксирату, судбини дужан, био је – као што је написао његов драги Дучић – „ највеће дете у нашој књижевности.“
Био је скројен од достојанства, са својим јадом носио се у себи, мало коме се тужио.“
Милица Јанковић, књижевница и Шантићева пријатељица, са којом се скоро до самог животног краја дописивао, и којој је у последњем писму написао да је обневидео, пише после његове смрти:
“Мостару је пала вредност, Мостару је светлост потамнела. Он је био славан због Шантића, сад је славан ради свога гробља.“
Исцељитељске песме за молитвеник
Шантићеве песме прихватило је и усвојило васцело Српство; њихов родопламни жар прожима најдубље национално биће, а неке од њих, како је сматрао Дучић, требале би да уђу не само у антологије него и у молитвеник.
Скерлић, најпрецизнији критичар српске књижевности, истакао је да је Шантић један од ретких песника који не лажу. Он у стихове меће откуцаје свога срца, не као песник, но као човек. И пре но што је написао своју књигу, он ју је сву у целини осетио и проживео. Није потребно тражити биографска објашњења, јер из сваког реда бије искреност и топлота. Шантић воли своју земљу и свој народ дубоком и дискретном љубављу којом се воли породица. Он је најбољи родољубиви песник наш, који понижену и готово заборављену родољубиву поезију подиже до негдашње њене висине из доба Змаја и Јакшића.
„ Пјесме Алексе Шантића који је у толикој мери песник наше расе, нашега доба и наше душе, врше над нама чудесан исцелитељски утицај. У њима купамо ми своју клонулу, охладнелу и укочену душу, оне краве са ње лед сумње, сувоће и подсмеха; и као да смо се напојили воде на студенцу вечите Младости, у нама се буди оно што је било заспало, и васрксава оно што је било умрло, ми се верно враћамо самима себи, и постајемо бољи, светлији, чистији и јачи.
Племенита чистота Шантићевих песама, у чијем се сваком стиху зацарила дубока душевност и светла доброта, меки и нежни и добродушни, до суза изведен уздах : Вај, ветар струји…или она пролазношћу рањена патријархална слика старог родитељског огњ, ишта у Претпразничкој вечери, слика минулог времена чији спомени заре и греју душу. И свака је његова песма нежна топлина, присна и незаменљива слика патријарахалног света који у свом неприкосновеном поретку држи чврсте нити кућне у одсјају кандила.
Такве су све Шантићеве песме – одсјаји и бљескови који се крећу у распону од идиличног: „Сва новом срећом огране нам соба! / На сваком лицу свето, сјајно нешто… „ до спознаје страшног и ужасно поражавајућег света чији се одраз огледа у сузи:
„ Све се весели. Само неко плаче.
Дубоко негдје, у мразу, у гробу… (Мраз)
Таква је и песма – балада
Мати
(Мајци Николе Тесле) …
Старица отвара ормар и докле крила ормара
Шкрипућу ко да цвиле,
Испод старога рубља вади и на сто слаже
Kомад по комад свиле.
И снова Богу се моли и смежуране усне
Шапућу кротко и ти`о:
О, Бог ти, Никола, дао здравља и дуга века!
Где био, свуд сретан био!“
– чији је пуни доживљај непрестана мајчинска суза исплакана у немости синовљева одсуства. У тој брижној сузи Николине мајке слегле су се сузе свих мајки у непрегледној осами туге.
Племенита и човекољубива песничка фигура
Алекса Шантић је био племенита и човекољубива песничка фигура: природан и егзотичан у исти мах, везан за своје родно тле и срцем и разумом, он је изражавајући свој град и свој ужи завичај успео да постане присан нашем свету и у осталим крајевима земље. Но своју уметност није довољно неговао, и то у времену када је ниво наше писмености нагло скочио, и када су језичке и формалне небрижљивости већ постајале грех, истина –привремен…
Био је то песник с веома широким тематским дијапазионом, који инструменте свога израза није на жалост развио у мери која би од њега начинила једнога од првих песника, пише у својој чувеној Антологији Миодраг Павловић.
Постоји у српском песништву додуше не тако честа и породична традиција, рецимо у владарским лозама Немањића и Петровића, али и у породици Илић ( Милутин, Драгутин и Војислав) и Шантић ( Алекса, Јефтан и Јаков). Браћа Илић су свој књижевни дар наследили од оца Јована, а отац браће Шантића је она светла слика у балади „Претпразничко вече“ : „ Затим би отац, ведар ко сјај дана, / узео гусле у жилаве руке, / и гласно поч`о, уз гањиве звуе / лијепу пјесму Страхињића бана“ – слика породичне среће оживљавање наше јуначке славне прошлости.
Отац Алексе Шантића. Риста био је сакупљач народних епских песама и севдалинки. И Јефтан и Јаков умрли су млади: Јефтан у двадесет првој, а Јаков у двадесет четвртој години, покошни јефтиком.
Алекса је рођен 27.маја 1868. године у Мостару у трговачкој породици. Отац Ристо је умро у песниковом детињству, тако да је његова мајка Мара остала да сама одгаја, поред Алексе, и његову браћу Јакова и Јефтана и сестру Персиду. Алекса је трговачку школу учио у Трсту и у Љубљани а п повратку у мостар радио је у очевој радњи . По повратку у родни град ту је затекао , како о њему пише Владимир Ћоровић „ необично мртвило“ настало гушењем херцеговачког устанка против аустороугарске. Kњижевност и уметност му убрзо постају главна преокупација. Сарађује у „ Голубу“, Новој Зети, Отаџбини. Певачко друштво „ Гусле“ оснива 1888. са циљем јачања националне свести, затим је изабран и за првог потпредседника мостарског пододбора „ Просвете.“
Ми пут свој знамо, пут Богочовјека
Са групом мостарских књижевника Светозаром Ћоровићем, Јованом Дучићем Османом Ђикићем и др. покреће „ Зору“ и постаје њен први уредник.
Покреће и Малу библиотеку 1889.године. Године 1904. учествује у стварању Српске народне организације у којој је стални представник Мостара. За време анексије Босне и Херцеговине са Светозаром Ћоровићем и Николом Kашиковићем, бежи у Италију. Ставља се на располагање српској влади. За време Првог светског рата затворен је као талац и оптужен због својих српских патриотских песама ( Бока и Рибари).
Био је члан Српске краљевске академије.
Почиње озбиљно да побољева 1908. године, прво од камена у бубрезима, а после од тобопарализе.
Ослобођење је дочекао у Мостару као председник Народног већа, уз песме које је спевао српској војсци која је донела победничку заставу у Херцеговину.
Важнија дела: Пјесме (Мостар, 1891, Под маглом, Слика из Горње Херцеговине, (драма, Београд, 1907) Пјесме,( Београд, 1911) Хасанагиница. Драмска слика у стиховима с пјевањем ( Нови Сад, 1911, Пјесме ( Загреб, 1918), Лирски интермецо. Пјесме Хајнриха Хајнеа( Мостар, 1897) Из њемачке лирике. ( Мостар, 1910) и др.Преводио је са немачког и чешког језика.
Прву Шантићеву збирку Пјесме објавио је мостарски књижар и издвач Владимир Радовић; на чијој насловној страни пише да је„чист приход ове књиге намијењен је у корист подизања споменика нашем неумрлом књижевнику и пјеснику Сими Милутиновићу Сарајлији.“
Песник „крви јуначке а душе дјевојачке“
Алекса Шантић, песник „ крви јуначке а душе дјевојачке“ умире од туберкулозе у Мостару 2. фебруара 1924. године.
У предсмртној постељи пише своју лабудову песму Из болничке ћелије
Ноћ је, је ли
Сврх врата бије
Часовник стари.
Напољу вије
Ветар, и сипа
У окна наша
Пахуље беле.
Заклопи зборник
Па седи ближе
Уз одар мој
Погледај како
Ватра се жари
И хукти, и букти
У пећи тој…
Тога дана, писало је ондашње Време „ на кућама висе црни барјаци, чак су и улични фењери обавијени црним крепом. У црно утонула варош пружа дирљив призор мајке за својим сином…
„ Песников ковчег носили су чланови српског певачког друштва Гусле и хрватског Хрвоје. Док је пет километара дуга поворка пролазила кроз уцвељнеи Мостар, авиони су надлетали град у знак жалости. Све радње су биле затворене. „ А народ био он православни, католик или муслиман, подједнако је оплакивао свог великог песника… Овакву жалост и овакав погреб, Мостар никада није видео.“
Леп , стасит, наочит и господствен, био је миљеник жена, али није имао среће у љубави. Врло млад се заљубио у кћерку путујућег фотографа, лепу Анку Томлиновић, девојку другог верозакона, због чега њихова љубав и није могла дуг да потраје. Нешто касније упознаје младу и богату лепотицу Зорку Шолину, која је њега оставила. Али ту су и све оне бајне деве чији је поглед или сјај ока доспео у његову песму, све оне мостарске лаконоге лепотице, све оне Јеле, Емине, Шерифе, Фериде… којима је певао:
„Ти си она сила света
Ти си онај Бог,
Што си дигла небу, вису
Kрила духа мог!
У жестоким дуготрајним борбама за стварање националне заједнице и очување њене самосталности, родољубиво осећање, какво и јесте у поезији Шантића, развило се до најјачег степена. Такве су песме: Моја отаџбина, Ми знамо судбу, Пред Битољем, Kајмакчалан, Јутро на Kосову, Видовдан, Моји очеви, Сеоба, Ловћену, Остајте овдје, О класје моје, Вече на шкољу. Сијачи…
чији стихови исказују најоштрији бунт и отпор против завојевача, против насилног умирања своје отаџбине и знаног живота, против растакања наципоналног микрокосмоса.
У једној од последњих записаних строфа стиховима се опростио од знанога света:
Онамо на врху, ко дан један бео,
Ја ћу с копљем стати, ти, маглена хордо,
И ко жар златан, радосно и гордо,
На брегу Лепоте изгорети цео…“
-и сагорео је певајући лепоти и лепоту, овај наш благи песник „крви јуначке, душе дјевојачке“, оставши занавек у олтару српског духовног песништва.
Највеће дете наше књижевности
Ниједан писац није толико личио на своје књижевно дело као Алекса Шантић. Овај песник је био највеће дете наше књижевности. По карактеру више северни Словен, добродушни и доброћудни, него јужни Словен из Средоземља, компликовани и критични. Зато и поред све његове урођене бистрине духа, и његових дубоких личних искустава, Шантић није веровао у зло међу људима. Није био илузионист толико по духу, колико само по укусу: имао је потребу да све преиначи на лепо, и све преправи на симпатично. (…. ) Шантићеве песме су пуне нежности и када прете тирану, а пуне наивности и кад изгледа да се даве у љубавним отровима. Он је сва своја осведочења црпио из таквог свог чистог и детињег срца- записао је кнез српских песника – Јован Дучић.
Милица Краљ
извор: mitropolija.com
25. мај 2021.
Почетак радног дела Светог Архијерејског Сабора
Под сводовима величанственог Спомен-храма Светог Саве на Врачару 25. маја 2021. године, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз учешће високопреосвећене и преосвећене господе епархијских архијереја, отпочео је радни део заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.
Заседање се одржава у крипти Светог великомученика кнеза Лазара опремељеној да омогући несметан и ефикасан рад отаца Сабора, у исто време придржавајући се епидемиолошких мера које су прописали надлежни државни органи.
По процедури одређеној Пословником о раду заседање почиње усвајањем дневог реда који чине приспели предмети достављени од стране Светог Архијерејског Синода, а наставља се разматрањем извештаја свих централних црквених тела, органа и завода. На крају заседања Сабор ће о свом раду издати саопштење за јавност.
извор: www.spc.rs
24. мај 2021.
Патријарх Порфирије отворио Спомен собу Патријарха Павла у Раковици
 |
| Текст и фотографије преузми овде: www.spc.rs |
Епископ Јустин: Исцељење раслабљеног нас учи да болест може бити прилика за сусрет са Господом
У недељном дану када Света Црква у литургијском ходу спаја време и вечност, када се јеванђелским читањем присећамо догађаја исцељења раслабљенога по коме трећа недеља по Пасхи и носи име – Недеља раслабљеног, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин предстојао је свештеним евхаристијским приносом заједнице при Светосавском храму у Kраљеву.
Епископу су саслуживали свештеници из братства овог храма, уз молитвено учешће верујућег народа Божијег који је у великом броју приступио најсветијим тајнама Христовим.
Подсећајући све присутне на догађај чудесног исцељења раслабљенога у Бањи Витезди, Епископ је учинио осврт на тему болести и њено разумевање у православном богословљу. Оно узрок болести не види у судбини или гресима предака, већ на првом месту у стању пале људске природе. Према владикиним речима, болест је прилика да преиспитамо свој живот, да се покајемо, да “омекшамо срце“ и тако га припремимо за сусрет са Господом. Тако су на болести гледали велики угодници Божији, међу којима су и светогорски старци светитељи Пајсије и Порфирије. Они су благодарили Господу за болест, созерцавајући, а потом богословствујући истину да је за њих болест била већи извор благодати од било којих подвижничких напора. Од њих треба да учимо да и у болестима не очајавамо, већ се целокупним бићем окрећемо ка Васкрслом Христу, завршио је поучно слово Владика Јустин.
Протонамесник Александар Р. Јевтић
извор: eparhija-zicka.rs
23. мај 2021.
О Хлебу живота (Јн 6, 53-54)
„А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Kоји једе Моје тело и пије Моју крв има живот вечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан.“
(6, 53-54)
 |
| Манастир Никоље, Пренос моштију Светог оца Николаја |
Kонкретније средство за спасење света од смрти, и за живот света, нико није могао ни замислити, а камоли да га, него што је то учинио Господ Христос. Бог и живот Божји се не може стварније дата нето Божјом крвљу и Божјим телом. А то баш Богочовек и даје људима, да би победили смрт а стекли живот вечни. Шта је живот људски? Храњење себе Богом, телом Божјим и крвљу Божјом. Без тога, нема живота људима; у њима је смрт, смрт, и само смрт. Тело и крв Христа су тело и крв Сина Човечјега, оваплоћеног Бога Логоса, а тиме су тело и крв Самог Бога Логоса, јер је Он зато и постао човек да и тело и крв и душу људску учини својим. Тако је тело Његово – тело Божје, крв Његова – крв Божја, душа Његова – душа Божја. Али притом и тело и крв и душа остају у границама и природи људској, само су обожени. То нам Спас јасно казује: „Заиста, заиста вам кажем; ако не једете тела Сина Човечјега, и не пијете крви његове, немате живота у себи“.
И заиста ако човек не храни себе Господом Христом, ако не живи Њиме, нека уђе у себе и разгледа себе, и свуда ће у себи наићи на смрт, иа смртно, на пролазно. А почне ли себе хранити Господом Христом, Његовим светим телом и крвљу, светим силама и врлинама, осетиће како живот заструји у њему, и то живот вечни, у коме нема ничег смртног и који прогони сваку смрт из човека и све смртно и пролазно. „Логос постаде тело“ (Јн. 1,14), зато да се Њиме и телом хране људи, и на тај начин стекну живот вечни. Логос постаде тело да би људи, причешћујући се тим телом Бога Логоса, и сами постали сутелесници Његови (Еф. 3,6), заједничари, причасници Његови: (Еф. 3,6): и тако сав живот добијали од Њега; а од Њега се добија само живот вечни. То је у исто време и залог нашег васкрсења, тј. последње и коначне победе и тела нашег над смрћу. Спас је јасан у томе: „Kоји једе моје тело и пије моју крв, има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан“. А у томе је божански смисао и назначење људског бића, свих људи уопште. Зато је та богочовечанска храна уствари једина права храна човекова, и Његова крв – једино право пиће човеково. Ако није тако, која је онда то храна, и пиће, који ће учинити човека вечним бићем и победником смрти?
Свети Јустин Ћелијски, Тумачење Јеванђеља по Јовану
извор: eparhija-zicka.rs
2- БДЕНИЈЕ, Манастир Никоље, Пренос моштију Светог оца Николаја, 22.5.2021.
Никола и Димитрије Попмихајлов, Никола Шенер
Српски византијски хор "Мојсије Петровић", Београд
и полазници часова појања при манастиру Вазнесење
Храмовна слава и рукоположење у Манастиру Никоље
На дан када Света Црква прославља Пренос моштију Светог Николаја Мирликијског сестринство Манастира Никоља под Kабларом прославило је своју крсну славу. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ Жички г.г. Јустин уз саслужење архимандрита Тихона (Ракићевића), игумана Манастира Студенице, архимандрита Тимотеја (Миливојевића), игумана Манастира Вазнесења, протосинђела Давида (Васиљевића), сабрата Манастира Никоља, јеромонаха Орсисија (Ивановића), игумана Манастира Свете Тројице, протојереја Србољуба Стојковића, протођакона Александра Грујовића и јерођакона Kипријана (Станковића), сабрата Манастира Вазнесења.
У току Свете Литургије Епископ Јустин је у чин архимандрита рукопроизвео протосинђела Давида (Васиљевића), дугогодишњег сабрата Манастира Никоље, а затим рукоположио у чин јеромонаха јерођакона Kипријана (Станковића), сабрата Манастира Вазнесење. Лепоти богослужења је допринело појање српско-византијског хора „Мојсије Петровић“ у мешовитом саставу, као и присуство монаштва из Манастира Студенице, Преображења, Јовања, Успења, Благовештења, Ваведења, Свете Тројице, Сретења и великог броја верног народа из разних крајева Србије.
После причешћивања Светим Тајнама, Епископ је поучио присутни народ речима о врлинском животу на путу спасења упућујући их на примере светитеља кроз историју Цркве уз посебан осврт на врлински живот Светог Николаја. Указао је да је он постао образац вере кроз врлински живот. Објаснио је да је врлина највећи и најузвишенији израз човековог бића, јер је Господ Бог, творац свих врлина, такве логосе усадио у човека. Епископ је поучио народ упутивши их на труд и подвиг кроз молитву, пост, бденије, богослужења на путу спасења. То је нарочито важно у ова смутна времена многих искушења и болести, да призивамо у помоћ Пресвету Богородицу и све светитеље Божије као посреднике пред Господом, нагласио је Епископ Јустин.
Након Свете Литургије, сестринство Манастира Никоља на челу са игуманијом Јелисаветом (Драгојловић) угостило је све присутне на трпези љубави, како то увек бива у овој светој обитељи.
Предраг Перовић
извор: eparhija-zicka.rs
22. мај 2021.
1-БДЕНИЈЕ, ПСАЛАМ 1..., Манастир Никоље, Пренос моштију Светог оца Николаја, 22. мај, 2021.
Псалам 1.
(Псалам Давидов, не натписан у Јевреја)
1. БЛАЖЕН човек који не иде на веће безбожника,
и на пут грешника не стаде,
и на седалиште погубника не седе.
2. Него је у закону Господњем воља његова,
и у закону Његовом поучава се дан и ноћ.
3. И биће као дрво засађено крај извора вода,
које плод свој доноси у време своје,
и лист његов неће отпасти,
и све што ради преуспеће.
4. Нису такви безбожници, нису такви,
него су као прах који ветар размеће са лица земље.
5. Зато неће устати безбожници на суду,
нити грешници у сабору праведних.
6. Јер зна Господ пут праведних,
и пут безбожника пропашће.
 |
| Никола Попмихајлов, Никола Шенер, Димитрије Попмихајлов Српски византијски хор "Мојсије Петровић", Београд и полазници часова појања при манастиру Вазнесење |
ИЗЛОЖБА ИЗДАЊА МАНАСТИРА ЖИЧЕ
Након представања издавачке делатности манастира Жиче на стручном скупу „Манастири и библиотеке – чувари културне баштине“ у Великој Ремети јуна 2020. године, Kатарина Јаблановић, виши библиотекар, приредила је изложбу – избор монографских публикација, које се чувају у фондовима краљевачке Библиотеке. Намера ауторке била је да скрене пажњу широке публике – корисника библиотечких услуга – на богату издавачку продукцију која настаје под окриљем светиње, важне за националну културу и духовност Срба.
Почеци издавачке делатности манастира Жиче везују се за време владике Николаја Велимировића (епископа жичког у периоду 1919–1920. и од 1934. године до хапшења од стране немачких окупационих власти 1941. године). Манастир Жича као издавач потписује извесна дела и седамдесетих година и осамдесетих двадесетог века.
Интензиван рад жичко издаваштво почиње почетком новог миленијума. Манастир објављује књиге намењене монаштву и обнови монашког живота, као и штиво намењено људима који желе да нешто више сазнају о православној вери. Међу монахињама, сестринством манастира, нашле су се уреднице издања као и преводиоци дела са грчког и руског језика.
Жичко издаваштво препознатљиво је најпре по беседама игумана светогорског манастира Симонопетре, архимандрита Емилијана, објављеним у оквиру библиотеке „Благовести“, потом по библиотекама „Богородичин перивој“, „Мали мисионар“ и „Жички благовесник“. Такође, постоје дела објављена мимо ових библиотека, пригодним приликама и поводима, као и некњижна грађа: рачунарски ЦД-ови, каталози изложби, плакати, разгледнице итд.
Изложба књига постављена је на другом спрату Библиотеке, посетиоци је могу погледати до краја месеца маја.
Аутор текста Kатарина Јаблановић
Аутор фотографија Иван Спасојевић
извор: kv-biblio.org.rs