Отац Сава, некадашњи духовник манастира Вазнесења на Овчару, потицао је из побожне куће Ћировића. Чланови ове благочестиве породице на Божији позив одговорили су тако што су себе и своје имање дали Светој Цркви да би заједно са многим блаженим душама чули одговор на питање које је некада у име свих њих изрекао Свети апостол Петар: „Ето, ми смо оставили све и за тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?“ (Мт. 19, 27) Млађи брат оца Саве и обе сестре су замонашени, као и њихови родитељи, а на породичном имању у Годачици основан је манастир са храмом посвећеним Светом Димитрију. Редак је пример овакве жртве у нашем православном свету. Ипак, необична побожност ових Христових светилника откривала се невеликом броју боготражитеља. Осећајући потребу за духовним руководиоцем имао сам прилику да ме рука Божија доведе у манастир Вазнесење где је отац Сава, дошавши још давне 1973. године, вредно радио и свакодневно служио Свету Литургију. Његове службе, на којима се предано молио, остале су трајно записане у срцима верних који су посећивали манастир и слушали реч Божију исказану кроз духовни опит истинског пастира. Запљускиван таласима благодати, у усрдној молитви, често дрхтавим и сузним гласом читајући Еванђеље, отац Сава је имао дар да буди успаване душе и уздиже ка Богу мисли и осећања присутних. Исто се може рећи и за његове беседе које су се у реду и миру, као продужетак Свете Литургије, настављале за манастирском трпезом, при чему се силина службе преносила на речи којима је отац, некад говорећи уопштено, а некад се обраћајући тачно одређеној особи и њеном проблему, крепио и лечио потребите. Тема беседе често је зависила од духовних потреба придошлих људи. У ствари, код оца Саве све је било у служби Богу и верном народу. Боравећи уз њега, из недеље у недељу, од празника до празника, трудили смо се да оно што је изречено запамтимо или запишемо, а када је то било благословено и да снимимо на аудио-траку. Тако би, подсећајући се онога што нам је предато кроз очеву поуку, узрастали у побожности и истовремено примали утеху.
Прве речи које сам забележио слушајући оца Саву гласе: „Све што је створено, сва творевина Божија, створено је да слави Бога творца – и биљке и животиње и човек који је постављен над свом твари.“ Ове мисли исказао је човек који је свакодневно служио Свету Литургију, упркос свим оскудицама и невољама, љубећи Бога свим бићем својим, непрестано Му приносећи на жртву свој труд. При крају овоземаљског бивствовања, након благодарне Литургије, у својој последњој беседи за пуном манастирском трпезом, иако тешко болестан, отац је запевао химну Светог Амвросија „Тебе Бога хвалим“, сведочећи да је његов живот био неугасиво кандило постојане вере и захвалне наде пред Богом. Између овог познатог завршетка очевих обраћања за трпезом кроз похвалну химну и наведених првих до мене дошлих његових речи у облику славословља, може се сагледати васцели живот оца Саве који је био, пре свега, уз сав његов физички напор, велика духовна борба кроз непрестано благодарење Богу и радост у Духу Светом.
Отац Сава је био неустрашиви војник Цркве испуњен хришћанском радошћу и надом. Боравећи уз њега ми смо то осећали и желели да се увек изнова препоручујемо његовом старању и заштити. Из очевог крила изашло је мноштво верног народа Божијег – народа који је узимао на себе благи јарам Христов служећи и остварујући се у свештеничком или монашком чину или кроз брачни или лични подвиг.
У његовој близини осећало се присуство рајске сладости. Облагодаћени старац је исијавао нешто божанско и нама неизрециво, нешто чему смо тежили окупљајући се око њега. Све је чинио не би ли нас научио побожном и светом животу колико смо ми могли да примимо. Јављао нам је Бога живога, Бога откривеног човеку који је из љубави према људском роду подизао своје верне слуге да би у њима увек изнова бивао посведочен. Таквог сведока ми смо нашли у оцу Сави.
За њега се говорило да је строги подвижник који је некада у односу са другима бивао груб, често без зазора да добро преслиша и изгрди човека. Отуда је изненађујуће искуство било откривање његове благе душе, осетљиве за сваки покрет, као и доживљај његове састрадалне љубави према палом створењу. Код њега се долазило на духовну проверу и утеху, са поверењем да се човеково грешно и напаћено биће може поново васпоставити и вратити на службу Богу. Они који су скрушавали свој дух и стављали главу под његов епитрахиљ могли би то да посведоче, као и чињеницу да никада није давао епитимије.
Гледајући на оца Саву, на његово држање и покрете, слушајући узвишене речи уста његових и дисање побожног му бића стицали смо уверење да нам је Бог родитељ који нас воли, верује у нас и помаже нам на нашем животном путу. Његова близина нас је подсећала на Христово обећање да ће бити са нама у све дане до свршетка века, уз благу опомену да без свадбеног руха не можемо ући у Царство небеско. Знали смо кад смо пред њим да не можемо бити какви било него онакви какве нас Бог жели и очекује. Његов поглед је блажио, али и прекоревао наше промашаје подстичући нас на труд. Волео је некада да каже у непосредном обраћању: „Хоће ли бити шта од тебе?“ Зарад његове светости сви смо тежили ка томе да будемо истински хришћани, православни Срби, и за његовом трпезом постајали преподобни. Он би нас и умио и окрепио. Остајало је само отворено питање какви ћемо бити када изађемо напоље, у свет. Али, чекао нас је он и тамо, јер смо често увиђали да ништа није сакривено од његовог прозорљивог ока. Зато смо желели да имамо његов благослов и молитву са собом, сладећи се и користећи се његовим сталним присуством и покровитељством. Бити уз њега значило је имати доживљај налик Откровењу, Богојављењу, Васкрсењу душе и тела. Тада је постајало тако блиско сазнање и уверење да Господ долази. Чинило нам се некада да смо без страха могли рећи „Да дођи, Господе Исусе“ (Откр. 22, 20) или још чешће „Учитељу, добро нам је овде бити“ (Лк. 9, 33). Ипак, осећање да још нисмо приправни за Царство Божије терало нас је на дубља преиспитивања да бисмо родили род достојан покајања.Стога смо увек изнова долазили код оца са оним што смо имали у себи не би ли се пред њим и за нас саме расветлио сопствени проблем.
Од таквог духовника са даром изузетног расуђивања добијали смо решења у нашим недоумицама да смо пред њиховом савршеношћу могли само да кажемо „нека буде“, а потом испитујемо своју сопствену спремност да поверујемо и деламо.
Отац Сава је био послушан монах, веран Цркви, иако је понекад у својим беседама умео да критикује владику Стефана што је постајало повод појединцима неутврђенима у вери да се дрзну и заузму став најблаже речено критичара Цркве и црквеног живота. Заборављали су на очеве речи: „Ја то могу да кажем, али ви не можете!“ Тако је уразумљивао оне који би се погордили и помислили да могу равноправно са њим, без жртвене љубави у себи, да нешто ураде или изрекну. Посебност његовог односа према владики Стефану била је позната, али и недовољно схваћена. На такав његов став доста је утицала одлука поменутог Епископа да се забрани богослужење недељним и празничним данима у манастиру подигнутом на породичном имању Ћировића. Ту су, по благослову владике жичког Василија, пошто су повучени из манастира у којима су до тада живели, своје монашко ткање наставили да обделавају његов брат и две сестре. Међутим, недуго затим уследила је позната забрана. Седам година је о. Серафим, недељом и празником, у време одређено за служење Свете Литургије, ишао за овцама које је напасао, читао Еванђеље, молио се и проливао сузе у чезнућу да служи Ономе који му је све дао и коме је бескрајно благодарио. Стрпљиво је уздизао очи ка Богу и Божијој правди и смирено чекао да се открије истина и воља Божија у конкретном случају. Отац Сава је имао другачији карактер од свог брата, па је гласно и отворено негодовао против поступка владике Стефана знајући да је све то плод туђих клевета и да његови најмилији неправедно страдају. Као најстарији међу њима узео их је под заштиту. Слушајући извесне очеве беседе неко је могао помислити да је он непријатељски и неизмириво расположен према свом Епископу. Ипак, на опелу владики Стефану, које је одржано у манастиру Жича, отац Сава се појавио са својим сестринством да испрати надлежног Епископа и покаже да је пре свега слуга Божији и човек Цркве Христове.
Они који нису довољно познавали оца Саву, површно разумевајући његове речи, стицали су одређена уверења која су одговарала њиховом духовном стању и која су их доводила до претеране смелости да критикују Цркву и поједине епископе и свештенике. Тако је једном приликом оца посетило више монаха (за једног од њих се сматра да је био монах Акакије који је касније основао расколничку групу „зилота“ – такозване „старокалендарце“) са намером да га приволе њиховом мишљењу. Пошто су дошли у време вечере отац Сава их је, када нису хтели да устану на молитву „Оче наш“, добро изгрдио рекавши им да би и католици устали из поштовања према молитви. Мислећи да ће код њега наћи разумевање, не само да нису нашли подршку за своје ставове него су се и лоше провели што на тај начин размишљају и негодују против Цркве коју је Христос засновао крвљу својом.
О очевом расуђивању говори ситуација из времена када су на рачун владике Лаврентија стизале замерке да претерано сарађује са представницима римокатоличке цркве. Чак су поједини духовници, имајући слично уверење, својим чадима бранили да се причешћују на службама код поменутог Епископа, а нарочито на празник Благовести када су се многи богомољци сабирали у манастиру Ћелије. Отац Сава је увек говорио да владику Лаврентија нико није рашчинио и да он све док је епископ наше цркве има благодат и да се код њега, као и код сваког другог епископа, може причешћивати.
Такође, неки су негодовали што је манастир Успење на Каблару обновљен наводно „сумњивим“ новцем господина Велимировића који је имао своју грађевинску фирму. На празник Успења, када је вршено освећење обновљеног манастира, многи су дошли на Свету Литургију у манастир Вазнесење не би ли чули шта отац мисли о овом чину. Знајући то, он је говорио да је сву ноћ уочи празника благодарио Богу слушајући како деца Божија тамо, преко пута њега, бдију и славе Бога и Пресвету Богородицу на начин како они знају. Ником од присутних после тога није падало на памет да доводи у питање светост места и манастира у коме је новопридошла монахиња пронашла уточиште за побожан живот. Подршку коју је она једном приликом добила када је њен манастир посетио отац Сава, са сломљеном руком у гипсу, прича је за себе. Дошавши јој у посету, пошто је наишао на закључана врата, стари вазнесењски подвижник прескочио је ограду, заборавивши на своју повреду, и оставио своје дарове и писмо у коме је изражавао подршку и спремност да помогне према својим могућностима. Овај поступак искусног духовника, који је пуно година пре тога заједно са својим саподвижницима и са Божијом помоћу од пустог места направио духовну оазу, био је поменутој монахињи топла добродошлица. То јој је уливало сигурност да Српска Света Гора крије у себи житеље који су се благонаклоно осмехивали њеним побожним намерама.
Исто тако, када се постављало питање личних докумената, отац је умиривао верне и позивао их на стрпљење и разум говорећи да се не прича много унапред о томе, него да ћемо кад дође време видети шта је то и заузети потребан став. Чврсто је веровао и надао се у Бога познавајући колика је величина Његове љубави и старања према човеку. Зато је учио да никаква устрашења не би требало да колебају и одвајају човека испод окриља милости Божије.
Из истог извора проистицао је очев однос према пастирима Цркве Христове који се потврђивао и кроз поуке таквог светитеља као што је Силуан Атонски.
Братијо, будимо послушни својим пастирима па ћемо сви живети у миру и Господ ће Духом Светим бити са свима нама.
Епископи су наследници апостола, и по даној им благодати приводе нас Христу. Они нас уче покајању и да испуњавамо заповести Господње. Они нам проповедају реч Божију да бисмо упознали Бога. Они нас упућују на пут спасења и помажу нам да се уздигнемо на висину смиреног духа Христовог. Они окупљају у крило Цркве обремењене овце Христове, да би душе њихове нашле мир у Богу.
Када би људи могли да виде у каквој се великој слави налази свештеник кад служи, попадали би на земљу од тог виђења, исто као што би и сам свештеник, када би могао да види себе у каквој се небесној слави налази док служи, постао велики подвижник, само да не би нечим ожалостио обитавајућу у њему благодат Светог Духа.
Свештеник је узвишено лице. Он је служитељ престола Божијег. Онај ко га ожалости, жалости Духа Светога који живи у њему.
(Архимандрит Софроније, Старац Силуан, Манастир Хиландар 1994, 329-331).
Наведене речи Светог Силуана Атонског потпуно одговарају науци коју сам имао прилике да чујем из уста оца Саве Вазнесењског. Тај однос према Цркви, епископима и свештенству може се видети из његових обраћања верном народу у последњем периоду овдашњег живота, о чему најјасније говоре беседе на Преображење и Ваведење 2003. године. Знајући да су му то последња поучења вољеном народу он напомиње оно што је најважније – да будемо синови светлости, да имамо љубав и поверење према својим пастирима и да у миру живимо побожно благодарећи Богу за све. „Није свештенство српско мала снага, то је велика снага. Тако наш Епископ (мисли на владику Хризостома из чије руке је у последњим данима свог живота примио Велику схиму), он је пун ревности да народу и свештенству говори, да их умоли да народу говоре о Богу, без обзира у којој средини живе. Ипак су они бољи путници у Царство Божије од обичног народа.“ (Сви одломци очевих беседа су записани са аудио-траке, без измена). У истој беседи помиње владику Лаврентија, истиче његову везаност за православље и наше новопросијавше светитеље као и важност дужне пажње према свештенству: „он да се одбрани, веру да брани, побожност да брани – хвали Јустина, хвали владику Николаја, а они нису за то. Они би да ми понижавамо наше свештенике, наше свештенство.“ На тај начин отац Сава је чувао достојанство епископа и свештеника и упозоравао на опасност лошег односа према клиру што се полако ширило као нека заразна болест и увлачило постепено и међу верни народ. За кратко време ово ће постати црквени проблем. Искусни духовник то препознаје и зато истиче следеће мишљење: „Наша Црква, наши епископи то су хероји, данашњи хероји су то… То су српски потомци, то су мученички потомци, то су чувари православља. Они неће попустити! Ако то и изгледа да они мало сарађују, а никад потпуно неће, никад неће онако како они желе... Има много свештеника, знајте добро, који ће бити хероји за православну веру, ако буде требало... Питајте наше архијереје насамо и видећете како су тврди православци.“
Тако је отац говорио у последњим својим беседама, увиђајући да је неопходно да сачувамо здрав однос према Божијим посланицима јер је речено: „Ко вас слуша мене слуша, и ко се вас одриче, мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се Онога који је мене послао“ (Лк. 10, 16). Да бисмо своју веру у Бога одржали у православљу неопходно је да будемо причасници благодати Божије постојано стојећи у Цркви Христовој, на шта нас подсећа и давно изречена истина да коме Црква није мајка, томе ни Бог није отац. Живот оца Саве и наука коју је проповедао извиру из јеванђелског подвига и потпуно су у сагласју са отачким учењем.
Јереј Александар Бојовић,
парох студенички
Отац Сава је био неустрашиви војник Цркве испуњен хришћанском радошћу и надом. Боравећи уз њега ми смо то осећали и желели да се увек изнова препоручујемо његовом старању и заштити. Из очевог крила изашло је мноштво верног народа Божијег – народа који је узимао на себе благи јарам Христов служећи и остварујући се у свештеничком или монашком чину или кроз брачни или лични подвиг.
У његовој близини осећало се присуство рајске сладости. Облагодаћени старац је исијавао нешто божанско и нама неизрециво, нешто чему смо тежили окупљајући се око њега. Све је чинио не би ли нас научио побожном и светом животу колико смо ми могли да примимо. Јављао нам је Бога живога, Бога откривеног човеку који је из љубави према људском роду подизао своје верне слуге да би у њима увек изнова бивао посведочен. Таквог сведока ми смо нашли у оцу Сави.
За њега се говорило да је строги подвижник који је некада у односу са другима бивао груб, често без зазора да добро преслиша и изгрди човека. Отуда је изненађујуће искуство било откривање његове благе душе, осетљиве за сваки покрет, као и доживљај његове састрадалне љубави према палом створењу. Код њега се долазило на духовну проверу и утеху, са поверењем да се човеково грешно и напаћено биће може поново васпоставити и вратити на службу Богу. Они који су скрушавали свој дух и стављали главу под његов епитрахиљ могли би то да посведоче, као и чињеницу да никада није давао епитимије.
Од таквог духовника са даром изузетног расуђивања добијали смо решења у нашим недоумицама да смо пред њиховом савршеношћу могли само да кажемо „нека буде“, а потом испитујемо своју сопствену спремност да поверујемо и деламо.
О очевом расуђивању говори ситуација из времена када су на рачун владике Лаврентија стизале замерке да претерано сарађује са представницима римокатоличке цркве. Чак су поједини духовници, имајући слично уверење, својим чадима бранили да се причешћују на службама код поменутог Епископа, а нарочито на празник Благовести када су се многи богомољци сабирали у манастиру Ћелије. Отац Сава је увек говорио да владику Лаврентија нико није рашчинио и да он све док је епископ наше цркве има благодат и да се код њега, као и код сваког другог епископа, може причешћивати.
Такође, неки су негодовали што је манастир Успење на Каблару обновљен наводно „сумњивим“ новцем господина Велимировића који је имао своју грађевинску фирму. На празник Успења, када је вршено освећење обновљеног манастира, многи су дошли на Свету Литургију у манастир Вазнесење не би ли чули шта отац мисли о овом чину. Знајући то, он је говорио да је сву ноћ уочи празника благодарио Богу слушајући како деца Божија тамо, преко пута њега, бдију и славе Бога и Пресвету Богородицу на начин како они знају. Ником од присутних после тога није падало на памет да доводи у питање светост места и манастира у коме је новопридошла монахиња пронашла уточиште за побожан живот. Подршку коју је она једном приликом добила када је њен манастир посетио отац Сава, са сломљеном руком у гипсу, прича је за себе. Дошавши јој у посету, пошто је наишао на закључана врата, стари вазнесењски подвижник прескочио је ограду, заборавивши на своју повреду, и оставио своје дарове и писмо у коме је изражавао подршку и спремност да помогне према својим могућностима. Овај поступак искусног духовника, који је пуно година пре тога заједно са својим саподвижницима и са Божијом помоћу од пустог места направио духовну оазу, био је поменутој монахињи топла добродошлица. То јој је уливало сигурност да Српска Света Гора крије у себи житеље који су се благонаклоно осмехивали њеним побожним намерама.
Исто тако, када се постављало питање личних докумената, отац је умиривао верне и позивао их на стрпљење и разум говорећи да се не прича много унапред о томе, него да ћемо кад дође време видети шта је то и заузети потребан став. Чврсто је веровао и надао се у Бога познавајући колика је величина Његове љубави и старања према човеку. Зато је учио да никаква устрашења не би требало да колебају и одвајају човека испод окриља милости Божије.
Из истог извора проистицао је очев однос према пастирима Цркве Христове који се потврђивао и кроз поуке таквог светитеља као што је Силуан Атонски.
Братијо, будимо послушни својим пастирима па ћемо сви живети у миру и Господ ће Духом Светим бити са свима нама.
Епископи су наследници апостола, и по даној им благодати приводе нас Христу. Они нас уче покајању и да испуњавамо заповести Господње. Они нам проповедају реч Божију да бисмо упознали Бога. Они нас упућују на пут спасења и помажу нам да се уздигнемо на висину смиреног духа Христовог. Они окупљају у крило Цркве обремењене овце Христове, да би душе њихове нашле мир у Богу.
Када би људи могли да виде у каквој се великој слави налази свештеник кад служи, попадали би на земљу од тог виђења, исто као што би и сам свештеник, када би могао да види себе у каквој се небесној слави налази док служи, постао велики подвижник, само да не би нечим ожалостио обитавајућу у њему благодат Светог Духа.
Свештеник је узвишено лице. Он је служитељ престола Божијег. Онај ко га ожалости, жалости Духа Светога који живи у њему.
(Архимандрит Софроније, Старац Силуан, Манастир Хиландар 1994, 329-331).
Тако је отац говорио у последњим својим беседама, увиђајући да је неопходно да сачувамо здрав однос према Божијим посланицима јер је речено: „Ко вас слуша мене слуша, и ко се вас одриче, мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се Онога који је мене послао“ (Лк. 10, 16). Да бисмо своју веру у Бога одржали у православљу неопходно је да будемо причасници благодати Божије постојано стојећи у Цркви Христовој, на шта нас подсећа и давно изречена истина да коме Црква није мајка, томе ни Бог није отац. Живот оца Саве и наука коју је проповедао извиру из јеванђелског подвига и потпуно су у сагласју са отачким учењем.
Јереј Александар Бојовић,
парох студенички
Нема коментара:
Постави коментар