У сусрет храмовној слави и слави града Чачка у просторијама при храму након празничне вечерње службе 9. јуна одржано је предавање на тему односа Цркве и света. Предавач је био протонамесник Александар Р. Јевтић из Kраљева.
Између осталог, у свом излагању, отац Александар је рекао:
“Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа“ (Мт 28 19), ово је последња Христова заповест, али заповест која није концентрисана на саму себе. Господ не психологизује верско и религијско осећање. Он нас упућује да једни другима будимо ослонац у вери. Апостоли су од самог почетка платили цену своје вере, страдају у прогонима. Видимо архиђакона Стефана, апостола Петра, касније Павла…
Погледајмо основ живота раних хришћана. Они нас подучавају нечему што је највећа вредност, а то је Евхаристија. У време када је хришћанство прогоњено, наши преци у Христу крштавали су се. Ако ли размислимо о Дура Еуропус, видимо да је у приватној кући формиран богослужбени простор. Али, у то време, у једном од тих простора направљена је крстионица. Није случајно ово урађено, акценат је стављен на крстионицу јер се живот рађа из Kрштења, из те крстионице. Данас присуствујемо номиналном хришћанству, хришћанству у којем се неко крсти, али после никада не буде виђен у цркви. Дакле, запитајмо се о значењу Kрштења у данашње време. Вратимо ли се уназад, погледајмо одакле вера нашим прецима, вера која је била драматично доказивана кроз страдања, доказивања себе у вери. Одакле снага раним хришћанима? Само кроз Евхаристију. Сетимо се да је тада речено „Kо изостане три пута са Литургије и не Причести се, тај да се одлучи од цркве“. Дакле, Евхаристија је била оно што је људе држало у заједници. Након губљена тог ослонца долази до формализма, и различитих покушаја легализовања формализације црквеног живота
Подсетимо се да је црква, место вршења Евхаристије, место загрљаја овога и божанског света – “загрљај светова по речима владике Атанасија (Јевтића) Ова два света су различита, али веома близу један другом, а ту близину осећамо кроз загрљај који се остварује кроз Литургијски живот.
Црква је на првом месту заједница, у њој долази до реалног остварења светоотачких учења о личности (ономе пред очима). Релативизацијом људи, удаљавањем од других ми смо се удаљили и од самог начина постојања као личности. Нама остаје да цркву заиста осетимо и доживимо као барку која иде океанима и спасава дављенике. Небитно је ко су дављеници, важно је да се треба потрудити да свако буде спасен. И Син човечји је први пут дошао не да суди, него да спаси свет. Други путе ће доћи да суди, јер је само Њему Отац предао суд (Јн 5). У међувремену, ми смо ту да једни другима будемо на спасење, а не на осуду.
Антагонизам односа Цркве и света се најбоље види у опомени Господњој фарисејима: ви који затварате врата Царства Небеског, сами не улазите, а ни друге не пуштате. Ова опомена важи и данас. Мисија Цркве је кроз векове била усмерена спасењу света, привођењу Христу. Постојале су различите форме овог дијалога, неке су се показале недовољним (тзв. “теологија грана“), јер не могу да доведу до јединства у Евхаристији. Ипак, љубав и добра воља никада не смеју престати, а Господ чини даље.
Имамо велике примере у 20. веку. Чудесне. Одлазећи из, прво формализованих, а потом обезбожених црквених заједница (Царска Русија, Србија), многи проповедници Духом Светим препорађају Америку. Међу њима су Свети Јован Шангајски, Серафим Роуз, Јефрем Аризонски, Свети Николај Жички, Свети Мардарије Либертвилски, Свети Севастијан Џексонски. Ту су и велики религијски мислиоци (Берђајев, Евдокимов, Франк), али и теолози (Мајендорф, Афанасјев, Флоровски, Шмеман, Булгаков). Они су у Америци покренули неопатристичку синтезу, која се потом вратила у њихове отаџбине као сила Духа Светог која непрестано доноси Цркви плодове вере до данас.
Наш живот у Цркви је најсликовитије изражен кроз изјаву „у нашем свету оштримо ножеве, а Црква је ту да их тупи“. Да, послужимо се светим поуком аве Јустина и рецимо „треба нам Богочовек“. Све остало је сувише људско (древно несторијанско у новом руху) или разоваплоћено/спиритуализовано (древно монофизитско у новом руху). Треба нам Господ као Онај који нам даје најбољи пример, пример несебичности, послушајмо последњу Христову заповест још једном.
Отац Александар је предавање завршио једним савременим поређењем односа Цркве и света:
– Замислите један објекат у коме постоји интернет, али је закључан – под шифром. Неки од гостију су добили шифру, а други нису. Услед гужве, гости без шифре не могу да питају газду или некога од особља. Зар не би било лепо да неко од гостију који имају шифру да и онима који немају? Јер и они су је од некога добили. У духовном искуству власник објекта и интернета је Господ, а ми смо само помоћници у спасењу – конектовању на мрежу Духа Светог.
На крају, старешина храма протојереј Марко Мирковић се захвалио предавачу и свима присутнима, пожелевши срећно навечерје празника и храмовне славе која ће ове године бити посебно свечана због доласка и служења нашег Епископа Јустина.
Цело предавање можете погледати овде:
извор: eparhija-zicka.rs
Нема коментара:
Постави коментар