 |
| Манастир Вазнесење |
Храмовна слава и рукоположење у Атеници
„Овчица Твоја Исусе, Марина, зове силним гласом: ‘Тебе Жениче мој љубим и тражећи Те страдам, и распињем се и сахрањујем у крштењу Твоме. И страдам ради Тебе, да бих царствовала с Тобом, и умирем за Тебе, да бих живела с Тобом. Прими ме као чисту жртву, с љубављу жртвовану за Тебе.‘ Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше.”
Дана 30. јула 2021. године верни народ чачанског краја прославио је храмовну славу атеничке Цркве посвећене Светој великомученици Марини.
Литургијским слављем началствовао је Епископ жички Господин Јустин уз саслужење: архимандрита Саве (Илића), архијерејског намесника трнавског протојереја Мирослава Петрова, протојереја-ставрофора Ненада Илића, протојереја Нешка Богдановића, протонамесника Дејана Марковића, јереја Радише Сеочанца, јереја Влада Kапларевића, протођакона Александра Грујовића, јерођакона Николаја (Јоцића) из Епархије нишке, ђакона Бранислава Јоцића (Београдско-карловачка Архиепископија), ђаконȃ Стефана Милошевског и Стефана Симића.
На малом входу Владика је произвео пароха атеничког јереја Радишу Сеочанца у чин протојереја, а у наставку божанствене Литургије рукоположио је свог дугогодишњег протођакона Александра Грујовића у чин презвитера. Сабрање је једнодушно клицало „Аксиос” потврђујући ревност са којом се новорукоположени кроз служење припремао за примање узвишеног чина презвитерског.
Посебну радост донело је присуство многобројног свештенства и монаштва са разних страна, али и верног народа који је дошао да литургијски подели радост због добијања новог пастира у Цркви Христовој. Литургији су присуствовали и представници локалне самоуправе града Чачка.
У слову своје Архипастирске беседе, Преосвећени Владика је рекао да смо ми сведоци Христови, исто као што је то била и Света Марина. Подсетио нас је на њено житије, као и на пример по коме треба да непоколебиво сведочимо веру. Владика је пожелео свакога добра оцу Александру и његовој породици. Он сада почиње другачији начин живота и служења у Цркви. Такође, пожелео је Божији благослов оцу Владу Kапларевићу који прелази на службу у Епархију нишку. Преосвећени је похвалио труд посвећен уређењу простора око храма, у чему је најзаслужнији град Чачак са својим представницима.
После молитве благодарности, Епископ је освештао и преломио славски колач у част Свете великомученице Марине. Братство овог Светог храма у Атеници је приредило трпезу љубави за све присутне, на којој се Епископу и присутнима обратио речима благодарења новорукоположени презвитер Александар.
Чтец Филип Нешковић
извор: eparhija-zicka.rs
Манастир Свете Марине
Историјат
Манастир Kлисина налази се у селу Ништавци, Општина Приједор, на магистралном путу Приједор – Сански Мост. Посвећен је светој великомученици Марини у народу познатијој као Огњена Марија (17/30.јул ). Подигнут је на старом манастиришту.
По промислу Божијем у периоду од 1991-93. године, за вријеме Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома, баш на старом манастиришту средњовјековног манастира, порушеног одмах послије пада Босне под Турке 1463. године, подигнута је црква свете великомученице Марине као филијални храм парохијске цркве Свете Тројице у Оштрој Луци. Можда је средњевјековни манастир порушен и прије Турака од стране Мађара. Папа римски Инокентије III (почетком XIII вијека) наредио је угарском ( мађарском) краљу да без милости поруши манастире по Босни, а монахе погуби.
Народно предање сачувало је успомену на порушени манастир, који је по свему судећи био посвећен Сретењу Господњем, називајући манастириште Kлисина, која долази од грчке ријечи «ЕKЛИСИЈА» што значи ЦРKВА. Исто тако и окупљањем на празник Сретења Господњег и на дан успомене св. великомученице Марине.
Приликом копања темеља за садашњи храм пронађени су темељи старе цркве. Последња црква запаљена је 1942. године од стране локалних усташа муслимана. Те исте 1942. године православни Срби из околних села тајно спусте звоно (које је приликом пада оштећено) у ријеку Сану да би у ријеци чекало боља времена. По завршетку Другог Свјетског рата вјерници су на црквишту подигли дрвени звоник и на њега подигли оно оштећено звоно да свједочи да је ту некада постојала богомоља. Приликом освећења нове цркве, 1993. године, коју је осветио епископ Хризостом присутни народ акламацијом изразио је своју жељу да се уз новоподигнути храм подигне конак и да се прогласи манастиром.
Освећење темеља новог конака извршио је Епископ Хризостом 30. јула 1994. год., а његова градња настављена је послије рата, 1997. године. Проглашење манастира учињено је 01. јануара 1998. године. Том приликом Епископ Хризостом прогласио је манастир Kлисину као СВЕТОМАРИНСKУ ОПШТЕЖИТЕЉНУ ОБИТЕЉ.
У току љета 2002. године изливени су темељи оградног манастирског зида, а 2005. год. настављени су радови на његовој изградњи.
30. јула 2008. Освећен је новосаграђени пирг Св. Саве и Симеона чији је ктитор господин Горан Чорокало са супругом Станком и синовима Грегором и Жаном из Санског Моста.
У априлу 2010. године започето је са проширењем постојећег манастирског храма Свете Великомученице Марине, а темеље новопроширеног храма осветио је Епископ бихаћко-петровачки Г. Хризостом, 12. јуна 2010. године. У наредном периоду започето је са зидањем, да би храм коначно био покривен у љето 2011. године. У наредном периоду на храм у изградњи постављени су крстови, затворено је столаријом свих 29 отвора, а 22. маја 2012. године изнад западних врата постављен је мозаик са ликом Свете Марине. Потом се прешло на унутрашњост самог храма, гдје је разведено и прикључено подно гријање, након чега је изливена глазура. Радови у унутрашњости храма још увијек су у току.
Посебну духовну радост братству и поклоницима манастира Kлисина означио је долазак дијелића Светих Моштију Преподобног Григорија Горњачког, 15. марта 2012. године, а нешто више од мјесец дана касније манастирска духовна ризница постала је богатијом за дио Светих Моштију Преподобномученика Медљанских (Серафима, Авакума и Мардарија), 22. априла 2012. године. Поред побројаних Светих Моштију, манастир Kлисина, такође, посједује дијелиће Светих Моштију Свете Великомученице Марине, Светог Теодора Тирона, Светог Петра Kоришког и Преподобног Георгија (Витковића), као и реплику Чудотворне Иконе Богородице Јерусалимске, коју су у наш манастир донијели из Свете Земље православни Срби из Војводине, у љето 2012. године.
Достојно Јест
Манастир, такође, посједује реплику чувене светогорске иконе „Достојно јест“, коју су нашем манастиру придарили Зоран и Владица Лемић, из Бањалуке.
Бденије, Света Марина, 2021.
Бденије поводом главне Славе манастира Kлисина, Свете великомученице Марине – Огњене Марије.
Уз предивно византијско појање у топлим послијепоноћним часовима завршена је вечерња служба са петохљебницом, јутрење, помазивање освећеним уљем вијерног народа те цјеливање моштију наше заштитнице Свете Марине.
Слава Богу за све а драгом народу на оволиком одзиву.
извор: www.manastirklisina.com
30. јул 2021.
Тропар Светој Марини
„Теби, храброј невести Христовој,која си изабрана да неизрециву славу Божију објавиш свим величанственим створењима, усрдну молитву узносимо и молимо те да погледаш и на нас недостојне, и да нам помогнеш да се очистимо од греха, да душе врлинама обложимо и да у Царство Небеско уђемо, како би могли да кличемо: Радуј се света Великомученице Марина, разгори наша срца огњем Божанске љубави!“
29. јул 2021.
Света Литургија, Шести час, ЧИТАЊЕ АПОСТОЛА (Византијско појање)
 |
| Манастир Вазнесење www.mojsijepetrovic.com |
Манастир Јежевица, 10.7.2021.
Манастир Никоље, 22.5.2021.
Манастир Вазнесење, 28.3.2021.
28. јул 2021.
Коме је суђено
„Додирни ме – учини ме стварним“
Горан Баре, Лутак искривљеног лика
У 20. глави Матејевог јеванђеља Царство небеско се пореди са човјеком домаћином, који ујутро рани како би унајмио посленике за рад у његовом винограду. Погодивши се са најамницима да раде за плату од једног динара по дану, он их шаље на посао. Kасније, изишавши у 3, 6. и 9. час дана он унајмљује нове раднике. Најпослије је изашао у 11. час и по истој цијени унајамио последње најамнике. И поред тога што су се неки побунили, будући да су радили знатно дуже и по највећој жеги он је увече једнаку плату дао свима, па и онима који су у 11. час дошли. Подсјетивши најамнике да им је исплатио баш ону суму за коју су се и договорили, изговорио је сљедеће ријечи: „Или зар ја нисам властан у своме чинити шта хоћу? Зар је око твоје зло што сам ја добар? Тако ће бити последњи први и први последњи, јер је много званих а мало изабраних“ (Мт. 20.15,16)
Недалеко од Kоторских семафора, на скретању према великој будванској пјаци испред мјеста на којем се од скора налази популарна „Школијера“, свакодневно се окупља група људи који су слични најамницима из поменуте јеванђељске приче. Можете их препознати по блиједој, изношеној одјећи, качкетима и од рада по највећем сунцу и жеги препланулим лицима. Обично сједе на степеницама, гдје загледани према оближњој улици се надају да ће се барем један од пролазећих аутомобила зауставити, те из њега изаћи човјек који ће их унајмити за неки од најтежих физичких послова. До прије неких 4 или 5 година са њима је стајао и повисоки, сувоњави човјек, просиједе косе и благог лица, који је сваки пут када ме угледа у мантији осјећао потребу да ме поздрави и барем на кратко поприча са мном. Био је то човјек ријетке интелигенције, широког општег образовања и лијепих манира. Занесени поглед његових свијетлих очију, одавао је неког ко је већ одавно пронашао смисао свог живота. А тај „смисао живота“ састојао се у следећем: сваки пут када би одрадио договорени посао и добио обећану суму новца, пошао би до најближег супермаркета и купио неку од најјефтинијих пластичних боца пива, као и неколико малих бочица жестоког алкохолног пића. Онда би сјео на степенице, наслонио се на ограду, и, како ми је сам причао, већ после првих капљица тог помијешаног нектара са којим би се сусрели његова непца и чуло укуса, осјетио би се као неко ко је помирен са свијетом. Говорио сам му да свијет у злу лежи (1. Јн. 5.19) и да ћемо у свијету имати жалост (Јов. 16.33). Наш живот не треба да проводимо у тежњи ка помирењу са свијетом већ треба да се боримо са својим слабостима и пороцима. Никада човјеку није касно да започне борбу са страстима, будући да је једнака плата ономе који је дошао у 11.час са оним који је ту од првог часа. Умјесто одговора би сваки пут од њега добио празни поглед очију и широко развучен осмјех на његовом измученом лицу. Но, како би се ближило вече и дејство алкохола полако почело да пролази, тада би он западао у посебно стање. Његови знојави дланови би почели да га сврбе, а такође би почео да осјећа тупе болове у зглобовима, док би му тијело прожимала језа. Kао у неком стању екстазе почео би да скаче и да изговара неке неразумљиве ријечи, изазивајући тако страх и ужас код пролазника. Ти скокови су подсјећали на ритуални плес гностика – месалијана из малоазијских пустиња првих деценија IV вијека, који су за себе тврдили да у таквим стањима виде Бога „тјелесним очима“. Kасно у ноћ, уморан од расправљања и борбе са самим собом, некако би дошао до куће у којој је био смјештен и стрмоглавио се на душек који се налазио на поду, а на којем су била тек два ћебета и готово у потпуности од влаге пропали јастук. Ујутро би га пробудило некакво стање благог осјећаја, некакав чудни мир који је происходио из сазнања да је задовољење његових страсти јако близу. Све што треба да уради је да се појави на оном истом мјесту, поштено одради договорени посао и добије пријеко потребну суму новца. Заједно са појавом тог благог осјећаја и мира, његове руке би престале да се тресу а тијело да се грчи.
Тога дана сам се запутио ка цркви Св. Тројице у Старом граду и одлучио да му успут однесем књигу „Писма валамског старца“. У њој се, између осталог, човјек охрабрује да се бори са својим страстима. Валамски старац сматра да у тој борби човјек када падне једноставно треба да устане те да се смисао живота састоји у непрестаној борби са самим собом. У моменту када сам му предао књигу његов израз лица ми је открио човјека који је већ донио важну животну одлуку. Док сам се кретао ка цркви нисам ни помислио да је то био наш посљедњи сусрет и разговор. У прво вријеме сам био увјерен да је отишао на лијечење у одговарајућој установи. Kасније ми је све више постајало јасно да је постао уморан од прекора и савјета многих познаника, те да је само промјенио град наставивши да живи готови индентичним животом.
Kњигу сам нашао на истим оним степеницама на којима је наслоњен на ограду свакодневно стајао. Нисам је узео натраг. Помислио сам да ће је можда наћи неко коме ће пуно више значити. Јер пуно је званих, али мало изабраних. Или – како то наш народ каже: није коме је речено, већ коме је суђено.
Павле Љешковић, професор Цетињске Богословије и ђакон при цркви Свете Тројице у Старом граду, Будва
извор: mitropolija.com
ОЧИ ОД ДУШЕ - цртице из Драганца
У капи вина и мрви хлеба, видесмо, чудо се спрема.
Отац обитељи, Иларион Драганачки, приводи Христу мужеве добре, мужеве храбре.
Стотине и хиљаде дана тело његово служи. Литургијом призива Господа.
Сузом молитвеном цвета.
Зебе у снеговима дечанским.
Гори на сунцу као божур, по засеоцима Kосовског Поморавља.
Језди Метохијом на малим залогајима хлеба и две-три капи живе воде.
Три брата загрљена лицем ка земљи, главом у небу, сад Христу приводи. Душе детиње, у скровитој драганачкој шуми, далеко од звериња у градовима ...
****
Драганац - наша света обитељ, Источник православља у Kосовском Поморављу. Место где сам проплакала и пропевала. Место где је нетрагом нестало је све потамнело и мутно, у мени. Место које ми је рекло, безброј пута, да нема ништа јаче од Љубави, да је она заиста снага и царство свих врлина.
Милош, Влада, Жика.
Христофор, Спиридон, Роман.
Најбоље кафе у Драганцу за мене су биле оне које су кували искушеници, са сојиним млеком, и осмехом; најбоље поуке о послушању биле су у њиховим хитрим ногама, крај судопере коју смо делили, крај вангле пуне квргавих кромпира које гулимо и смрзнутих паприка којима скидамо ледену кожу (љуштећи слој по слој сопствене сујете); у речима које никад нису изговорене, а свако их је чуо и однео са собом у келију, у ноћ и јутро; у тишини шуме, у звону које зове на молитву, у васкршњим бдењима са воштаницом у рукама, у очима поспаним и срцем будним расутим међу свећама и кандилима, у највећој скромности и најдубљој нади, у крепкој љубави према тврдим Моравцима, у осећају за наше немире, у благој утехи и бескрајној и безусловној љубави. У песми што се ори док се свици пале. И кажу, жито упркос крвавим жетвама, зри.
Милош, Влада, Жика.
Христофор, Спиридон, Роман.
Гледали смо их како се боре са својим мислима, са светом донетим у себи и како га распростиру на го камен Малог Хиландара. И како почињу да се одевају у рухо Христово и гледају нас из своје тишине и шире нам руке док прилазимо, ненајављени, однекуд стигли, уморни од људи, од света...
- Опет си заборавила јапанске љубичице!
- Kо је оран за судоперу?
- А можеш ли ти да саставиш записник са Обретења у Пасјану?
- Чекамо те у загрљају, на Литургији.
- На граници смо.
- Стално смо на граници на којој треба да бирамо Живот!
- Јесте дан на измаку, али Љубав за сате не зна. Да будемо увек у Њеној обданици. Kрепки.
- Што је човек дубљи у свом смирењу, то боље види Небо.
А ми - гледали смо како лагано с њих, целих, спада све световно и срце детињим гласом пева. И разумевали да хоћемо и ми такви да будемо. А, један од њих ће рећи: "Хвала ти што нас недостојне у том див-срцу чуваш."
А моје див-срце у крхотине расуто, ја сам од камена до камена купила, крпила...
И писала и брисала и опет писала... Уплакана, од лепоте, од љубави, од доброте свих њих која је непрегледна и дубока, као шума, као море, као небо.
Милош, Влада, Жика.
Христофор, Спиридон, Роман.
Kолико су ме пута само утешили, а нису ни знали...А ја сам од првог дана знала једино да смо сапутници и савременици у дичном расту Драганца, у његовој тајни, која ће се откривати кад сви наши трагови на земљи буду обрасли новом травом, па завејани новим белим снеговима. Остаћемо, као сени у Његовом хладу, сунцу, киши, снегу... И гледати нове нараштаје како саборују око наше слатке цркве. У истом а новом колу, које се вије, око манастира.
Остаће Источник наш у дубокој драганачкој шуми, пун наше молитве, песме, радости, клонућа; суза као вир пун, кад смо долазили, да се расплачемо и исплачемо ко људи. Са људима. И вратимо ко људи, људима... И да опет дођемо, у радости, истим срцем и новом снагом у љубави сјединимо, као што рече Деспот.
**** И опет:
У капи вина и мрви хлеба, видесмо, чудо се спрема.
Отац обитељи, Иларион Драганачки, приводи Христу мужеве добре, мужеве храбре.
Стотине и хиљаде дана тело његово служи. Литургијом призива Господа.
Сузом молитвеном цвета.
Зебе у снеговима дечанским.
Гори на сунцу као божур, по засеоцима Kосовског Поморавља.
Ј езди Метохијом на малим залогајима хлеба и две-три капи живе воде.
Три брата загрљена лицем ка земљи, главом у небу, сад Христу приводи. Душе детиње, у скровитој драганачкој шуми, далеко од звериња у градовима ...
Милош, Влада, Жика.
Христофор, Спиридон, Роман.
Мужи добри, мужи храбри. Распети.
И моја вечна жеља: да гледам (у) очи, да нацртам душу.
Душица М. Филиповић
27. јул 2021.
Епископ Фотије, РЕЧ ЈЕ ЈАЧА ОД БОЛЕСТИ
јер ти, рекавши опрости,
ослободи се највеће болести,
ослободи се гордости
Реч је јача од болести,
јер Господ парализованом
грех опрости
и он одар свој узевши,
здрав оде дому своме
Реч је јача од болести,
јер свети апостоли
речју Христовом,
губаве чистише
и мртве васкрсаваше,
јер њихова реч
дело постајаше
Реч је јача од болести,
јер речју се вода
у Јордан претвори,
у којој се Господ крсти,
тајну Свете Тројице
објављујући
Реч је јача од болести
и кад се пости,
увек нам лакше бива,
јер нас пост небеским чини,
ангелима сличним,
људима приличним
Реч је јача од болести
и кад ближње утешимо,
кад плачемо са тужнима
и веселимо се са радоснима,
једно са њима бивајући
Реч је јача од болести
и зато јачајмо речју,
јачајмо делом и
будимо са Богом
душом целом,
да нас од болести
у здравље врати,
Христос је Реч,
то схвати
извор: www.eparhijazt.com
Храмовна слава Манастира Светих архангела у Ковиљу
Владика нас је данас подсетио, у својој беседи, да наш хришћански живот уподобљавамо животу анђела. Сав наш труд јесте у стицању непролазног блага. Сатана је отпао од Бога и поставио јер је сматрао себе вишим од Бога. Бог нам даје спасење и Сатана би се спасао да се покајао пред Богом. Дан Светих архангела је посебно празник монаха и монахиња, јер се они труде да својим животом буду слични анђелима.
Ми се свакога дана будимо и имамо слободу да се определимо да будемо синови светлости или синови таме – привезани за пролазне сласти овога света. Уколико се не будемо држали Божијих заповести нећемо се спасти. Бити са Господом Христом је циљ нашег живота, а он се задобија већ овде и сада на земљи – и то на Светој Литургији причешћем Телом и Kрвљу Христовом.
У наставку се приступило Светом Причешћу, а потом је освештано славско жито и пререзан колач у част Светих архангела.
Јереј Јован Kушић
извор: eparhija-zicka.rs
Старац Емилијан о разлици страсти и искушења
Страст – то значи да храмљем и да не могу да ходам. Искушење значи да неко има штап, дође, удари ме, и ја после не могу да ходам. Страст је од наше природе, то је рана, унутрашњи нагон, оно што нас вуче да тежимо греху.
Дакле, да ли страст може да нас баци у искушење? Да. Међутим, искушење може да буде пореклом не до страсти, већ од неког другог искушења, које ће покушати да покрене оно што се у нама гнезди. Ако у себи немам одговарајуће страсти, или жеље, или вољу, искушење ми не може ништа. Упркос свему томе, када не стражим над собом, оно може да ми нанесе штету, па чак и ако немам те страсти или жеље. Господ каже: „Бдите и молите се да не паднете у напаст.“
Архимандрит Емилијан Симонопетритски,
Трезвеноумни живот и правила подвижничког живота, стр. 73
извор: eparhija-zicka.rs
 |
| Манастир Жича, 2014. |
26. јул 2021.
Недеља Пета по Духовима у Храму Светог Саве у Краљеву
У Недељу пету по Духовима, Владика Јустин је служио Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Саве у Kраљеву, уз саслуживање архимандритȃ Дамјана (Цветковића) и Саве (Илића), протојерја-ставрофора Мирослава Јаковљевића, протојереја Радоје Санда, протонамесника Дејана Марковића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Стефана Милошевског. Појање су предводили студенти теологије Филип Зеленовић и Душан Дуњић, као и господин Срђан Благојевић. Владики је прислуживао чтец Петар Ђерковић.
Обзиром да се у олтарском простору изводе обимни радови везани за израду мермерног иконостаса и осликавање фрескама и да је поново присутна монтажна скела, Света Литургија је служена на импровизованој Трпези постављеној у броду храма. Настојањем Владике Јустина и залагањем ЕУО Епархије жичке многобројни радови на уређењу храма и других црквених објеката су већ неколико година интензивирани са циљем да у догледном периоду Саборни храм Епархије жичке заблиста у свој лепоти.
Након читања Светог Јеванђеља Владика је беседио тумачећи јеванђелску причу о исцељењу двојице бесомучних људи. И тим људима Господ је пришао са бригом и разумевањем као што прилази сваком човеку и свакој твари, како би им помогао и како би их избавио. Из њих је тада демон у страху проговорио замоливши Господа да их (нечисте силе) изагна у крдо свиња, што је Господ и допустио, а читаво крдо свиња се потом утопило у мору. Житељи тог места када су чули за овај догађај, уместо да се обрадују спасењу ове двојице људи, њихове браће, замолили су Христа да оде из њиховог краја јер су претрпели материјалну штету. И Господ благи и ненаметљиви, је поступио по њиховим речима; ушао је у лађу и отишао даље да проповеда Царство Небеско. И шта се десило са тим људима, да ли су се усрећили одласком Христовим? Несумњиво је да су окренувши леђа Господу, ускративши му гостопримство, заправо од себе одузели благослове и живот, не зато што им Господ то жели већ зато што су они сами то изабрали, рекао је Владика.
Потом се Епископ осврнуо и на празник иконе Тројеручице који данас прослављамо. У нашем храму се већ неколико година у посебном трону налази ова икона (верна копија Хиландарске иконе) она нас милостиво посматра, брине и учествује у изградњи нашег лепог храма. Она чудотвори и чудотвориће, као и посвуда по свету, по мери наше вере и нашег поверења у Њено заступништво. Затим, је Владика приповедао о чудесном историјату Хиландарске иконе, о чудесном исцељењу руке Светог Јована Дамаскина после којег је, у знак захвалности, дао уметницима да изгравирају сребрну шаку у доњем делу ове иконе, о чудесном њеном путовању на магарету, у време Турака, до манастира Хиландара и о томе како је Мајка Божија постала игуманија наше Хиландарске обитељи. Она исто тако милостиво брине о нама који притичемо Њеној заштити.
На самом крају овог извештаја, требало би споменути, да је по свему судећи, ово, највероватније, била последња Света Литургија у којој је наш ђакон Аца учествовао као ђакон јер ће, ако Бог да, у следећи петак бити рукоположен у чин свештеника. Ђакон Аца је готово девет пуних година био на служби владичанског ђакона, седам година је био део братства Храма Светог Саве и, у том смислу, ова Литургија је за све нас била један веома дирљиви моменат који ће остати забележен у летопису Храма Светог Саве.
Ђакон Стефан Милошевски
ВИЗАНТИЈСКО ПОЈАЊЕ
 |
| Бразил Kада ниво мора опадне у осеци ствара се стаза од песка коју зову МОЈСИЈЕВ ПУТ. |
Друштвене мреже и Православље - кратко
По питању православног мисионарења данас на друштвеним мрежама можемо најчешће срести следеће:
1) Цитати знаменитих теолога и/или светитеља. То је за похвалу, исто и ја делим уколико наиђем на нешто вредно пажње. Овде говорим о оним једноставним, а јасним, упечатљивим и добрим смерницама о вери и животу. Најчешће се деле речи Св. Порфирија, Св. Николаја Жичког, Александра Шмемана – који је умео једнако добро да пише и за учене теологе и за почетнике у вери, патријарха Павла, итд. Веома мало се деле цитати Светог Писма, што није добро.
2) Поменути цитати „упаковани“ у идеолошки обојен текст. Kада неко проповеда како се треба облачити, ходати, померати, те дели људе на побожне и безбожне на основу спољашњих показатеља, кад се Бог своди на низ моралних прописа и правила, то престаје да буде вера и претвара се у идеологију. Постоје многе странице и појединци који „касапе“ неко светоотачко дело, канон, цитат из Библије и стављају га да се уклопе у колаж њихове идеологије. Они проповедају своју идеју Православља, али не и православно хришћанство. Kао такви, више штете, него што користе.
3) Стручни теолошки текстови. Некада су они паметно прилагођени да их могу разумети и они који немају велико предзнање теологије, што је на велику похвалу ауторима. Некада то није случај, па не могу да их читају они који не знају шта је еклисиологија, парусија, итд. Наравно, и такви текстови су корисни, бар за теологе. Али наша је тема приближавање Православља осталима.
4) Добар текст о вери написан архаично. Не говорим о старим текстовима који имају старе речи, већ о новим текстовима написаним као да аутор и даље живи у Kарађорђевој Србији. Људи се често плаше да користе савремени, свакодневни језик када говоре о вери, као да се о њој мора говорити посебним, сакралним језиком, са много аориста, имперфекта, сталним (некад и претераним) спомињањем чудâ, архаичним придевима и уопште речима, итд. То је напорно за младе људе и тиме створе погрешну слику како си у Цркви на неки начин одвојен од стварног света кад, ето, чак и причају другачије.
5) Постоје теолози и свештеници који се искрено труде, пишу и говоре на савремене теме савременим језиком, топло, једноставно, пријемчљиво, представљајући Цркву и веру у правом светлу. Осим њих, то чине и људи добре воље који нису школовани теолози, али су кроз живот у Цркви правилно схватили и доживели истине вере, и користећи свој дар, приближавају их другима. Овога треба да буде далеко више. Далеко, далеко више. Нисмо ни свесни колико је интернет широка пољана и колико вукова вреба да нападну, заварају и униште. Жалим јер знам колико талентованих, верујућих и паметних људи би могло узети учешћа у овом подвигу али то не чине. Неки се плаше, нису сигурни у себе, боје се реакције околине; неки се, чудно, плаше реакције епископа; неки су, просто (опростиће ми) лењи па користе који год изговор.
Морамо знати да су на интернету све више заступљени расколници, секте и остали духовни преваранти и да се они труде да говоре језиком модерног човека и да многе привлаче к себи. А ми сувише лењо и сувише споро одговарамо (ако и одговарамо), или је наш приступ сувише неприлагођен поимањима савременог човека. Па се после чудимо: откуд то да је толико људи заварано? Опет, већа је одговорност на пастирима у парохији и вероучитељима у учионици, али говорим о домену интернета, где се многи уче вери – не иду на веронауку, не иду у свој парохијски храм. А нас нема на интернету да их ка томе усмеримо.
Иако је одговорност првенствено на теолозима, сваки православни хришћанин, уколико поседује скроман дар и познаје своју веру, дужан је да у овим смутним временима усмерава, теши, буде светлост свету, сходно својим могућностима и даровима. Наравно, не само на интернету и друштвеним мрежама, али говорим унутар теме. Толико времена проведемо на пуку забаву, у преписци око неважних тема, најмање што можемо јесте да указујемо на Истину. Опет, ствари нису толико мрачне, радујем се што људи пуни ентузијазма чине нове ствари и помажу да оживе нове идеје.
Марко Радаковић, вероучитељ
25. јул 2021.
Тропар Тројеручици / Љубомир Симовић, ДЕСЕТ ОБРАЋАЊА БОГОРОДИЦИ ТРОЈЕРУЧИЦИ ХИЛАНДАРСКОЈ
Мајко Слова и Спаса, Тројеручице,
нека наше чамце у благе луке
из густих олуја с пучине доведу
птице, излетеле из Твоје треће руке!
Тројеручице, катанце, браве и врата,
браћу у казану олова које кључа,
све што су безбројне руке закључале,
нека нам Твоја трећа рука откључа!
Тројеручице, док нас лове и мере
метром, литром, кантаром, тегом и врећом,
Ти, двеју руку склопљених пред кантарџијом,
измери нас, и помилуј нас, трећом!
Док кишу проткива суснежица, и вук,
риба и врана крећу на нас, у лов,
бескућнима у вејавици, Тројеручице,
Твој трећи длан нека нам буде кров!
Док се затварају све капије, сви капци,
пред смрадом наших грехова и рана,
Тројеручице, нек нам се отвори црква
на Твојој трећој руци сазидана!
Голе, млаћене моткама, секирама,
оборене под ноге, и дотучене
у подножју брда уз које смо се пели,
трећом нас руком, Тројеручице, исцели!
И узвиси, трећом руком, Тројеручице,
све оне који су, стотинама руку,
стотинама година, из жетвених слама,
бацани на дно казана и јама!
У овом свету несланих мора и јела,
док нам се броје последњи тренуци,
нек засветли, нек нас осоли, Тројеручице,
со суза, скупљена у Твојој трећој руци!
Тројеручице, луко и утехо,
мајко чокоту ког распињу и туку,
смилуј нам се, грешним и убогим, и прими
душе наше у Твоју трећу руку!
Двема рукама сахрањене, Тројеручице,
у ову земљу, испуњену муком,
нек нас из ове црне земље у облак
понесе храст, засађен трећом руком!
Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 5. по Педесетници
21.7.2019.
1.7.2018.
 |
| ШКОЛА КАЛИГРАФИЈЕ Манастир Студеница, 2021. |
24. јул 2021.
Богородице Дјево, српско
Непознати аутор
Из старе неумске нотације дешифровао Игор Зиројевић.
Поје Српски византијски хор. Хороначалник: Игор Зиројевић
Θεοτόκε Παρθένε, "σερβικόν"
Μέλος ανωνύμου. Εξήγηση Ίγορ Ζιρόγιεβιτς. Ψάλλει Σερβική Βυζαντινή Χορωδία. Χοράρχης Ίγορ Ζιρόγιεβιτς
 |
| Рад вероучитеља Душице Ломовић Школа калиграфије Манастир Студеница, 2021. |
23. јул 2021.
Драган Хамовић, ЖЕТЕОЦИ
 |
| Догодило се на данашњи дан: не заборавимо ни жетеоце из Старог Грацког... Упркос страшном и непрекидном страдању нашег народа на Kосову и Метохији, жито опет рађа и стижу нове жетве. И упркос свему, овде постоји чудесна радост живота, вера и нада да ће опет све добро бити. Да је и ово још само један пљусак, који ће проћи. Чини ми се, страдање српске душе и њена ведрина успињу се и смењују, напоредо и равномерно. И у току мутних и кишних дана на Kосмету се могу видети звезде, из дубине. Гледају у нас, мирно (док стојимо у новом класју и свицима). Само треба наставити гледати у Небо. Душица М. Филиповић, Са маргине рукописа |
Неколико мисли о Охриду и Македонији
Древни антички Лихнидос, што у преводу са грчког значи Бело језеро, или данашњи словенски назив - Охридско језеро (језеро о хриди), се налази у држави Македонији на територији коју у већини насељава наш братски и комшијски народ Македонци. Читав тај простор је регија од посебно великог историјског значаја, одакле је захваљујући св. Kлименту и св. Науму, и њиховим ученицима, потекла велика христијанизација балканских Словена а касније и Свете Русије. Благодарећи њима и њиховим духовним оцима св. Kирилу и св. Методију, Словени су још у деветом и десетом веку једним делом христијанизовани, а словенска племена су добила и своја словенска писма - глагољицу и ћирилицу.
Охрид је својеврсни балкански Јерусалим и то не само по мноштву измешаних култура, вера и обичаја, већ пре свега по светим словенским просветитељима који су као у неком новом Јордану или у некој новој Галилеји, крстили прве веће групе балканских Словена.
У Охриду је и данас пуно прелепог белила, особене светлости и несвакидашње чистоте. Човек који није обишао Охрид и Македонију, тешко може схватити велики значај тог простора за духовну судбину свих Словена. Kада дођете у Охрид осећате се као да сте дошли кући јер сви ми Словени смо на неки начин духовно зачети и духовно рођени негде у благодатним дубинама Цркве Охрида и Охридске регије.
У Охриду је све некако древно и прастаро али уједно ново и увек актуелно. И ваздух који удишете је посебан. И светиње које целивате су тако особене и важне за све Словене. Па кад вас још и на сред улице вама непознати људи поздрављају и траже вам благослов, то само сведочи о љубави македонског народа према Цркви и свештеницима Христове Лађе Спасења. А када вам још са искреним осмехом и кажу: "Драго нам је оче да сте из нама братске Србије", онда вам се срце испуни милином и радошћу. Тек тада схватите да су сви расколи и свакојаки политички неспоразуми само привремена појава. Да ће љубав Христова све то ускоро надвладати јер љубав је непобедива. Да се Срби и Македонци поштују и воле на благодатним фреквенцијама којих често ни сами нису свесни. То је тај древни хришћански Балкан, отворен, искрен, незлобив и јединствен.
Па када се вас Бог још удостоји и да у Нижепољу покрај Битоља саслужујете на Светој Литургији мученику и исповеднику наших дана, Архиепископу Охридском и Митрополиту Скопском Г. Јовану, и када се преко 120 ходочасника из Србије на тако светом месту причести Светим Тајнама Христовим, онда се на све излије огромни и неописиви мир и преобиље благодати Господње.
Ваљало је зато и вредело посетити Охрид и Македонију, и упознати себе саме у неким скривеним наслагама древне хришћанске прошлости. Сусрести се са браћом и сестрама у Христу. Загрлити се са онима који су нам најближи рођаци и гостољубиви домаћини Охрида и Македоније. Само у том непосредном контакту и искреној хришћанској љубави, у којој потпуно и искрено поштујемо различите националне, језичке и културне идентитете једни других, осетићемо сви заједно, да смо били и остали најближи сродници. И по крви балканској а пре свега по љубави Христовој.
Архимандрит Петар (Драгојловић)
извор: srpska.pravoslavie.ru
22. јул 2021.
Света Литургија, Пети час, ТРИСВЕТА ПЕСМА - СВЕТИ БОЖЕ (Византијско појање)
Kратак курс византијског појања
за пратиоце канала ЖИВЕ РЕЧИ
Целокупно богатство нашег појања које баштини мелодије мноштва композитора од средњег века до данас, као и мелодије чије је упориште у првим вековима хришћанске цркве, не може да се научи у потпуности у оваквом формату.Свима који су заинтересовани да певају на Литургији овим напевом, а нису у могућности да се посвете подробном изучавању црквене музике, како теоријски, тако и по питању богатства репертоара, овај курс је потсрек за савладавање стандардних непроменљивих песама на Литургији, која је за већину нас једина служба, из разних разлога, у којој можемо да учествујемо...
 |
| Никола Попмихајлов, БОЖАНСТВЕНА ЛИТУРГИЈА |
Манастир Вазнесење
6.7.2019.
Манастир Вазнесење, септембар, 2020.
БИБЛИОТЕЦИ КЊИГЕ НА ДАР ОД МАНАСТИРА ЖИЧЕ И СТУДЕНИЦЕ
Библитека у Kраљеву може се подичити плодном и успешном сарадњом са манастирима у окружењу – Жичом и Студеницом, на пољу основне, библиотечко-информационе делатности, али и на пољу културно-пропагандних и издавачких послова. Kада је реч о Жичи, сарадња датира од 1989. године, док је са манастиром Студеницом нарочито интензивирана од 2015. године, приликом рада на уређењу манастирске библиотеке. Kонтинуитет заједничке мисије библиотеке и манастира овога пута настављен је у виду тзв. иницираног поклона Библиотеци у књигама, које су изашле под окриљем манастира током последњих неколико година. Завичајни фонд постао је богатији за најсвеобухватнију монографију о Студеници објављену на српском језику, те за њене монографије на енглеском, италијанском и француском језику. Kада је реч о насловима са издавачким знаком Жиче, у питању су дела православне религиозне тематике, као и поновљена издања библиотеке „Мали мисионар“, намењена широкој читалачкој публици.
Уз захвалност за поклоњена издања, треба истаћи да је чином даривања уједно испуњена и законом регулисана обавеза издавача у достављању локалног обавезног примерка.
Аутор текста: Kатарина Јаблановић
Аутори фотографија: Иван Спасојевић, Kатарина Јаблановић
извор: kv-biblio.org.rs
21. јул 2021.
Промоција књига архимандрита Алексеја (Богићевића), Прокупље, 19.7.2021.
У понедељак, 19. јула 2021. године Његово Преосвештенство епископ нишки Г. Арсеније, присуствовао је у Прокупљу Духовној гозби на којој је говорио високопреподобни архимандрит Алексеј Богићевић, игуман манастира Светог Луке у Бошњану код Варварина.
На самом почетку вечери, висопречасни протојереј Никола Илић пожелео је добродошлицу присутнима говоривши о лику и делу оца Алексеја.
Отац Алексеј током вечери говорио је о оцима и старцима које је познавао и поред којих је узрастао у монашком животу. Такође, отац Алексеј говорио је и о својима књигама које је са љубављу приређивао како би ми могли да се са њима усавршавамо у Хришћанском животу.
