У капи вина и мрви хлеба, видесмо, чудо се спрема.
Отац обитељи, Иларион Драганачки, приводи Христу мужеве добре, мужеве храбре.
Стотине и хиљаде дана тело његово служи. Литургијом призива Господа.
Сузом молитвеном цвета.
Зебе у снеговима дечанским.
Гори на сунцу као божур, по засеоцима Kосовског Поморавља.
Језди Метохијом на малим залогајима хлеба и две-три капи живе воде.
Три брата загрљена лицем ка земљи, главом у небу, сад Христу приводи. Душе детиње, у скровитој драганачкој шуми, далеко од звериња у градовима ...
****
Драганац - наша света обитељ, Источник православља у Kосовском Поморављу. Место где сам проплакала и пропевала. Место где је нетрагом нестало је све потамнело и мутно, у мени. Место које ми је рекло, безброј пута, да нема ништа јаче од Љубави, да је она заиста снага и царство свих врлина.
Милош, Влада, Жика.
Христофор, Спиридон, Роман.
Најбоље кафе у Драганцу за мене су биле оне које су кували искушеници, са сојиним млеком, и осмехом; најбоље поуке о послушању биле су у њиховим хитрим ногама, крај судопере коју смо делили, крај вангле пуне квргавих кромпира које гулимо и смрзнутих паприка којима скидамо ледену кожу (љуштећи слој по слој сопствене сујете); у речима које никад нису изговорене, а свако их је чуо и однео са собом у келију, у ноћ и јутро; у тишини шуме, у звону које зове на молитву, у васкршњим бдењима са воштаницом у рукама, у очима поспаним и срцем будним расутим међу свећама и кандилима, у највећој скромности и најдубљој нади, у крепкој љубави према тврдим Моравцима, у осећају за наше немире, у благој утехи и бескрајној и безусловној љубави. У песми што се ори док се свици пале. И кажу, жито упркос крвавим жетвама, зри.
Милош, Влада, Жика.
Христофор, Спиридон, Роман.
Гледали смо их како се боре са својим мислима, са светом донетим у себи и како га распростиру на го камен Малог Хиландара. И како почињу да се одевају у рухо Христово и гледају нас из своје тишине и шире нам руке док прилазимо, ненајављени, однекуд стигли, уморни од људи, од света...
- Опет си заборавила јапанске љубичице!
- Kо је оран за судоперу?
- А можеш ли ти да саставиш записник са Обретења у Пасјану?
- Чекамо те у загрљају, на Литургији.
- На граници смо.
- Стално смо на граници на којој треба да бирамо Живот!
- Јесте дан на измаку, али Љубав за сате не зна. Да будемо увек у Њеној обданици. Kрепки.
- Што је човек дубљи у свом смирењу, то боље види Небо.
А ми - гледали смо како лагано с њих, целих, спада све световно и срце детињим гласом пева. И разумевали да хоћемо и ми такви да будемо. А, један од њих ће рећи: "Хвала ти што нас недостојне у том див-срцу чуваш."
А моје див-срце у крхотине расуто, ја сам од камена до камена купила, крпила...
И писала и брисала и опет писала... Уплакана, од лепоте, од љубави, од доброте свих њих која је непрегледна и дубока, као шума, као море, као небо.
Милош, Влада, Жика.
Христофор, Спиридон, Роман.
Kолико су ме пута само утешили, а нису ни знали...А ја сам од првог дана знала једино да смо сапутници и савременици у дичном расту Драганца, у његовој тајни, која ће се откривати кад сви наши трагови на земљи буду обрасли новом травом, па завејани новим белим снеговима. Остаћемо, као сени у Његовом хладу, сунцу, киши, снегу... И гледати нове нараштаје како саборују око наше слатке цркве. У истом а новом колу, које се вије, око манастира.
Остаће Источник наш у дубокој драганачкој шуми, пун наше молитве, песме, радости, клонућа; суза као вир пун, кад смо долазили, да се расплачемо и исплачемо ко људи. Са људима. И вратимо ко људи, људима... И да опет дођемо, у радости, истим срцем и новом снагом у љубави сјединимо, као што рече Деспот.
**** И опет:
У капи вина и мрви хлеба, видесмо, чудо се спрема.
Отац обитељи, Иларион Драганачки, приводи Христу мужеве добре, мужеве храбре.
Стотине и хиљаде дана тело његово служи. Литургијом призива Господа.
Сузом молитвеном цвета.
Зебе у снеговима дечанским.
Гори на сунцу као божур, по засеоцима Kосовског Поморавља.
Ј езди Метохијом на малим залогајима хлеба и две-три капи живе воде.
Три брата загрљена лицем ка земљи, главом у небу, сад Христу приводи. Душе детиње, у скровитој драганачкој шуми, далеко од звериња у градовима ...
Милош, Влада, Жика.
Христофор, Спиридон, Роман.
Мужи добри, мужи храбри. Распети.
И моја вечна жеља: да гледам (у) очи, да нацртам душу.
Душица М. Филиповић
Нема коментара:
Постави коментар