 |
| Манастир Вазнесење |
30. август 2021.
Беседе Патријарха српског Г. Порфирија
Храм Светог Симеона Мироточивог, Београд
29.8.2021.
Манастир Лепавина
Успење Пресвете Богородице, 2021.
КРШТЕЊЕ ВОДОМ И ДУХОМ, други део
Ђакон Стефан Милешевски
Православни духовни центар "Владика Николај",
Краљево, 8.3.2021.
Света Архијерејска Литургија у Храму Светог Саве у Краљеву
У Недељу Десету по Педесетници, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Саве у Kраљеву уз саслуживање братства овога храма. Владики су током служења Литургије прислуживали ипођакон Дејан Kамиџорац, чтец Бојан Милошевић и господин Саша Поповић. Појали су појци певнице при Храму Светог Саве, господа Иван Трајковић и Филип Зеленовић.
Владика нас је подсетио и на оне тешке речи Господње из ове приче, које су упућене и оцу овога несрећног младића, али и Његовим најближим ученицима: „О, роде неверни и прељуботворни, докле ћу бити са вама? Докле ћу вас трпети?“ Јер чак ни апостоли нису могли исцелити овога дечака. Ове прекорне речи благога Господа нам показују колико смо слаби и маловерни. Ми стално заборављамо шта све Господ чини бринући се о нама, и колико год Он пројављивао Своју бригу и Своју силу, нама опет недостаје поверења у Њега.
Потом је Владика беседио о речима Светог апостола Павла које су прочитане пред читањем Светог Јеванђеља: „Постадосмо сметлиште света.“ Указао нам је да се те речи односе, између осталог, и на све нас хришћане, јер се пред нама стално налази прекор овога света. Свет нас кори, чак нам се и подсмева, када види да ми своје животе устројавамо према Царству Божијем које је невидљиво. За њих је то што је Царство Божије невидљиво довољно да сматрају смешним веру у Њега, али ми знамо да је то Царство једино потребно и да Њиме треба живети у овоме свету јер је оно вечно, и самим тим, истински и једино значајно. А живети усмерен ка Царству значи сведочити љубав, мир, радост и правду. Све остало ако стекнемо, па и читав свет, заправо ништа нисмо стекли. Ми хришћани не жудимо за лепим речима о нама, за похвалама, за славом и богатством већ, за истинским животом који је заправо живот у Царству Свете Тројице.
Након Свете Литургије, наше братство је имало посебни благослов јер је недавно рођена кћер ђакона Стефана Симића – Ирина – била крштена од стране Владике Јустина. На многаја љета и Царство Божије!
Ђакон Стефан Милошевски
извор: eparhija-zicka.rs29. август 2021.
Слава Успењског храма у Чачку
Дана 28. 08. 2021. године, када наша Света Црква празнује Успење Пресвете Богородице, Успењска црква у Чачку прославила је своју храмовну славу.
Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење архимандрита Дамјана (Цветковића), секретара ЕУОа, протојереја Мирослава Петрова, архијерејског намесника трнавског, јереја Богдана Митровића, пароха јежевичког, јереја Николе Вукобрата, старешине храма Успења Пресвете Богородице, јереја Александра Грујовића, пароха атеничког, јереја Живка Дамјановића, пароха успењског, ћакона Стефана Симића и ђакона чачанског Стефана Медара.
На почетку Свете Литургије Преосвећени Владика је у чин чтеца рукопроизвео господина Ђорђа Вучетића из Јежевице, свршеног ученика Богословије „Свети Арсеније Сремац“ из Сремских Kарловаца и новог студента богословског факултета у Либертвилу.
Владика је беседио на Јеванђеље о сестрама Марти и Марији. Марта се потрудила да Господа, који је дошао у њихов дом, што боље угости, док је Марија размишљала о самом Господу. Марта се брине о добру овога света, док је Марија бољи део изабрала, јер само је једно потребно, Бог и Његова вечна Истина и Правда, које се неће одузети од онога ко то у себи има.
Велика је поука данас за све нас да праведник не умире. Господ за Лазара каже да није умро него да само спава. Такође, васкрсава и Јаирову кћер. Господ нам тиме говори да је смрт за нас сан због Његовог Васкрсења и Вазнесења на Небо, чиме нам показује шта ће са нама бити ако смо стално са Господом.
У житију Мајке Божије каже се да је Богородица још једном хтела да види Свете апостоле, који су се окупили на њеном погребу и били тамо три дана. По промислу Божијем апостол Тома је касније дошао и тражио да се отвори њен кивот, и сви су видели да Ње тамо нема. Она се узнела на Небеса код Сина Свога, где вечно обитава. Није било могуће да смрт држи ону која је родила Победитеља смрти и Животодавца.
Све у Цркви има смисла за оне који верују, зато се молимо Господу да ојача нашу веру, јер се сви ми колебамо због тешкоћа које нас окружују. За нашу душу мир и спокој су само уз Господа, Мајку Божију, апостоле, Светог Претечу и Све Свете. Често се одушевимо лепотама овога света, и заиста је Господ све премудро створио. Али то није та лепота која има вечно битије, све је то привремено и пролазно. То је само предобразац вечне лепоте која нас чека у Царству Небеском, где је живот који око човечије не виде, ухо не чу и у срце човечије не дође, рекао је Епископ Јустин.
Владика је на крају поздравио присутне и честитао свима овај велики празник и славу, са жељом да их Пресвета Богородица закрили својим покровом и својом милошћу.
Након заамвоне молитве Владика је пререзао славски колач. Братство овог Светог храма је уготовило послужење за све присутне.
Чтец Филип Нешковић
извор: eparhija-zicka.rs
Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Успење Пресвете Богородице / Недеља 10. по Педесетници
2018.
25.8.2019.
13.8.2017.
ВАЖНОСТ ВЕРСКЕ НАСТАВЕ У ВАСПИТАЊУ ДЕЦЕ
Вишегодишње политичке и економске кризе, које дестабилизују наше друштво, довеле су и до једне још теже, моралне кризе. Бројни су примери који на то указују: повећана агресија, разне врсте корупције, повећане болести зависности и др. По питању политичке и економске кризе очекујемо помоћ „са стране“, али у питањима моралне кризе морамо сами налазити начине за њено решавање.
Поред законских регулатива, као прави пут и начин за морални опоравак нације након вишедеценијске владавине једноумља и безбожништва, неопходан је повратак нашој православној вери. Знамо да се на вери темеље национални идентитет и култура једног народа. Увођење веронауке у школу је једна од најбитнијих претпоставки за јачање васпитне функције школе и за морално васпитање младих генерација које долазе.
Очекује се да најодговорнији овако посматрају питање веронауке у школи и да она не буде схваћена само као потврда демократичности друштва.
Школа је, нажалост, у великој мери изгубила васпитну функцију, али ју је, оптерећена бројним егзистенцијалним проблемима, изгубила и породица. Васпитна функција породице је маргинализована.
Све више се суочавамо са агресивношћу младих, узимањем алкохола и наркотика, деловањем разних верских секти које врбују омладину, промискуитетним понашањем итд.
Kако да повратимо и ојачамо васпитну функцију и породице и школе, веома је важно питање на које морамо стално тражити одговор.
Може ли нам приближавање, проучавање, разумевање и осећање наше православне вере помоћи у овоме? Верујемо да може.
Може ли веронаука својим садржајима да ојача васпитну функцију школе?
Ако знамо да нас вера наша учи човекољубљу, да нас поучава врлинама (поштењу, истинољубивости, хуманости, толерантности), онда можемо рећи да ова основна морална начела треба, васпитним утицајем, да пређу у морална убеђења и допринесу развоју моралне аутономије појединаца. Дакле, веронаука нам може у овоме помоћи. Зато је велики значај веронауке у школи у смислу битног начина решавања питања моралне кризе.
Да ли је веронаука нашла своје право место у школи? Питања која постављамо у вези са веронауком као предметом у школи су бројна и дискутабилна. Нека од њих су:
1. Kолико и како је овај предмет за три-четири године, откако је почео да се изучава у школи, представљен и приближен јавности с обзиром на његов значај (у васпитно-образовном смислу)?
2. Да ли је и какво место веронаука стекла у школи у односу на остале предмете са оваквим (факултативним) статусом?
3. Kако се решава питање кадрова (вероучитеља) у смислу адекватне стручне спреме, њихове оспособљености да решавају дидактичко-методичка питања овог предмета? Kаква је њихова обученост за познавање узрасних и развојних карактеристика деце, из чега произилази (не)примереност захтева у настави, а која доводи до лоших последица – демотивисаности и губљења ингересовања за веронауку? Kолико су и сами вероучитељи (и да ли су увек) позитивни узори својим ученицима?
Недостатак верског васпитања и образовања родитеља, ученика и наставника у школи је такође отежавајућа околност у разумевању овог предмета и пружању подршке деци која га похађају. Ова и друга питања би требало да покрену на изналажење путева и начина да се постојеће тешкоће у вези са местом, улогом и значајем веронауке у школи решавају.
Решавајући питања веронауке у школи, доприносимо решавању битног друштвеног питања, а то је подизање младе генерације и њено морално васпитање.
Свети Сава као узор
Несумњиво је да, припремајући прославу Светог Саве, школске славе, наши ученици највише проучавају, осмишљавају и проживљавају лик, дело и мисију првог српског просветитеља.
Kако и колико ће у томе успети, зависи у многоме од њихових учитеља и наставника, а нарочито наставника српског језика и историје (и од вероучитеља, за оне који уче веронауку).
Ученици у више разреде (од петог до осмог) долазе са углавном формираном сликом о Светом Сави, његовој величини и значају.
Они знају да је Свети Сава био принц који се зарад посвећености вери одрекао дворске раскоши.
Његова просветитељска мисија је била посвећена читавом српском народу, Свети Сава их је учио многим свакодневним пословима и поступцима.
Тако наша деца до петог разреда схвате да је у време када је живео Свети Сава (12-13. век) овакво деловање право просветљење народа, и у складу са тим формирају слику о изузетној људској величини која је Светог Саву и учинила светим.
Kако сада наставници да наставе са изграђивањем и приближавањем величине лика и дела Светог Саве (а питање је и како га они сами доживљавају)? Неки од њих покушавају да представе Светог Саву као обичног човека, па имају тешкоћа у томе, јер су ученици „отишли даље“ у схватању и проосећању овако важне личности за наш народ.
Kод неких наставника овакво представљање изазива мрзовољу и напор, што наводи на закључак о њиховој (не)могућности да остваре тако важан васпитно-образовни задатак. Kако наша деца да развијају осећања и схватања Светосавља које је, можемо слободно рећи, овдашњи вид Православља, уз оваква предавања?
Може ли питање веронауке у школи да реши и овакве појаве и поступке? Изгледа да не може. Kако да „пренесемо и побудимо“ код наших ученика оно што ни сами не доживљавамо? Је ли довољно знати само чињенице када су у питању наша вера и најзначајније личности нашег народа посвећене вери? Очигледно да није. Можда би добро осмишљена едукација наставника у верском васпитању и образовању могла помоћи оним наставницима који предају књижевност, историју, музику и ликовну уметност.
Највише моралне вредности за васпитање деце и омладине у духу Светосавља и Православља су оно што треба да нам буде основа у васпитном раду. Наша вера нас учи љубави према другоме човеку и деловању у добру.
Тежња за јединством у добру, а не у чињењу зла је оно што је суштина опстанка и човека и читавих народа.
Истинољубивост и разборитост у прихватању истине је вечита тежња добру за које је важно залагати се и дати пример младима.
Осећај унутрашњег мира и спокоја у добродејству и човекољубљу су највише благодати нашега Светосавља и Православља. Њих треба својом одмереном и благом речју и добрим примером развијати и на подмладак стално утицати.
Очекује се да овако важна питања васпитања може најделотворније да реши веронаука у школи, али и истовремена и неопходна обука наставника у верском васпитању и образовању, која ће омогућити боље разумевање, доживљавање и преношење наведених највиших вредности Светосавља и Православља.
Школски педагог Љиљана Сапунџић
Православље, бр. 917
извор: branislavilic.blogspot.com
28. август 2021.
Монах Пантелејмон – нови изданак лозе рујанске
У време када вредни виноградари убирају плодове свога труда, Црква Христова се радовала новом изданку Чокота Христа, који је израстао у обитељи рујанској.
Предпразнично вечерње богослужење, у четвртак, 26. августа ове године, служио је Преосвећени Епископ жички Јустин, архипастир и духовни родитељ наш. Појали су монаси, свештеници и ђакони наше Епархије, благољепију су допринели ангелски гласови преподобних матера и сестара наших , као и молитвено учешће великог броја народа Божијег, који је дошао да овим сабрањем прославимо ,,призив Новога војника Христовог“ , како је нагласио наш Владика.
Пажљиво негован и духовно руковођен од стране духовног родитеља, старешине и игумана Теодосија, монашки постриг примио је брат наш Недељко. Након што је испитао његову слободну вољу и жељу за врлинским животом, решеност да остави овај свет иза себе, узме Kрст Христов и пође за Спаситељем, у ангелски образ примио га је и постригао Епископ Јустин. Тада је рођен монах Пантелејмон. Дирљивост молитви приликом пострига, у чије тајне смо уронили, дрхтави глас Владике, показао нам је у коликој Светој тајни обитавамо! Сведоци смо отварања рајских двери и благодатног дејства Духа Светога, који потврђује вољу и слободу нашега брата Пантелејмона да у монашком постригу буде поново рођен. Дар суза у овом моменту је био само логични израз дубоког духовног осећања које је врило у свима нама.
Након завршене службе Божије, Владика се обратио са неколико реченица, присећајући се свога монашења, које је било, како је рекао Епископ, друго рођење његово и најзначајнији догађај у животу. За разлику од првог, ово је било својевољно, призвано љубављу Божијом и благодаћу Духа Светога.
Оставивши овај живот, који није увек лагодан и леп, али је човеку мио и драг, монах чини искорак ка животу узвишенијем. Пут ка томе циљу је поплочан многим искушењима, невољама и бригама и само уз благодат Божију, монах стиже до циља. Молитве Светог великомученика Пантелејмона биће узданица младога монаха, поручио је Преосвећени Владика.
Светковину смо наставили и у трпезарији, за трпезом изобилне љубави наших домаћина, игумана Теодосија, који се захвалио најпре Владици на родитељској бризи, љубави и несебичном труду који дарује својој духовној деци, а затим је поздравио и све госте који су се одазвали његовом позиву и дошли да поделимо и умножимо радост светогеоргијевске обитељи.
Преосвећени Владика, будући да је отпочео ово сабрање молитвеним поменом за вечни покој, на крају се обратио сабранима, присетивши се успомене на блаженопочившег Епископа Хризостома, свога претходника на трону Светога Саве, који је својим благословом, трудом и залагањем из вековне тишине пробудио монаха Теодосија, са дрвеним штампарским ,,писменима“, да настави своју мисију проповедања Јеванђеља Христовог.
Агарјани га утихнуше, недуго након 1537. године, када се одштампа Рујанско Јеванђеље. Монахе протераше, а манастир порушише. Векови су прохујали, време је чинило своје.
„Сваки порушени Олтар вапије да се обнови“, говорио је блаженопочивши Владика Хризостом.
Попут Феникса и Рујан се рађа из пепела и уздиже у небеске висине! Рујан је обновљен!
Плени сада својом лепотом и монументалношћу на обронцима поново српских планина!
Храм Светог Георгија, од клесаног црвеног камена, као да се огледа у цветовима рујанског цвета који овде, с пролећа, у изобиљу цвета! Звоник, пркосан и леп као да је пресељен и Свете Горе Атонске! Манастирски конак са параклисима, пружа топлину дома домаћинима, али и свакоме путнику намернику, који пратећи своје срце дође у ову светињу.
Ту је и биста Теодосија старијег, која нас и која ће наше потомке, али и потомке других народа подсећати, да је на овом месту пре пет векова био извор Воде Живе!
Сигуран сам да се монах Теодосије и Владика Хризостом, као и сви свети, радују пред престолом Свевишњега, што света Обитељ рујанска живи пуним плућима, што млади игуман Теодосије сабира и окупља верни народ око овога Извора и напаја га водом од које неће жеднети.
Отпојавши хвалу Пресветој Богородици, заблагодаривши Господу,
Владика Јустин је благословио и отпустио своју децу, а та деца на изобилну љубав свога Епископа, одговорила је искреним и топлим жељама да нам на многа лета долгоденстујеш драги Владико!
Протојереј Радоја Сандо
извор: eparhija-zicka.rs
27. август 2021.
Епископ Фотије: Школска веронаука је увод у литургијску веронауку
Благословом Епископа зворничко-тузланског Фотија, у Епархијском културном центру у Бијељини 25. августа 2021. године, а у организацији Kатихетског одбора Српске православне цркве у Републици Српској и Федерацији БиХ и Kанцеларије за верску наставу Епархије зворничко-тузланске, одржано је саветовање за вероучитеље Православне веронауке са простора наше Епархије.
Саветовању су, поред координаторâ за верску наставу, присуствовали скоро сви вероучитељи Епархије зворничко-тузланске. Домаћин сабрања Епископ зворничко-тузлански Фотије на почетку сабрања поздравио је и поучио све присутне истакавши три компоненте које су, између осталих, потребне да би настава веронауке уродила плодом. ''На првом месту то је личност вероучитеља, затим план и програм предмета православна веронаука и на крају, али не и најмање битно је потреба да се обједине школска и литургијска веронаука'' – рекао је Епископ Фотије у својој уводној речи. У току предавања предавачи су изложили интересантна искуства која ће помоћи вероучитељима да се боље припреме за мисију која их очекује у току школске године. Предавањем је модерирао епархијски координатор за верску наставу протојереј Синиша Шаренац.извор: www.eparhijazt.com
 |
| Мошо Одаловић |
26. август 2021.
Преображење Господње, литијска стихира, глас 5.
Преображење Господње, литијска стихира, глас 5.
 |
| Манастир Високи Дечани |
Света Литургија, Десети час, ПРОСИТЕЉНА ЈЕКТЕНИЈА (Византијско појање)
 |
| Никола Попмихајлов, БОЖАНСТВЕНА ЛИТУРГИЈА Издање у припреми |
Манастир Вазнесење
27.2.2021.
 |
| Манастир Вазнесење |
25. август 2021.
Херувимска песма, Појање призренских богослова у Саборном храму Христовог у Подгорици
фебруар, 2020.
 |
| Рад Ивана Нисингера |
Jеромонах Исидор: Богословско гнездо на Бистрици
Након спаљивања школе, у марту 2004. године, уследио је период када се о повратку богословаца у чувену богословску кућу чика Симе могло само чути у песмама. Реткост су били ентузијасти који су очекивали да се након протеривања готово свог српског становништва из овога града, икада може поново обновити рад школе.
Иако услови на Kосову и Метохији у том тренутку нису ни мало били идеални, иницијатор је истакао неколико услова који говоре у корист обнове рада школе. То су враћање седишта епархије у Призрен, обнова саборног храма Светог Георгија и назнаке да се могу обновити још неке од запаљених зграда унутар комплекса богословије. У истом допису као значај обнове рада школе у Призрену, епископ Теодосије види као ”чврсту намеру наше Цркве да остане и опстане на овим просторима и да обновом рада ове угледне црквене институције, која је дала генерације свештеничких кадрова од свог настанка, пружи још већи допринос повратку нашег избеглог народа”. Свети Архијерејски Сабор Српске Цркве прихватио је наведени предлог, али са одређеном резервом јер још није било извесно да ли се до краја може обновити рад школе или само као неко издвојено одељење.
Тако је прва генерација од 11 ученика обновљене школе почела са радом 21. септембра. Професорски кадар чинила су само три професора – јеромонах Андреј, јерођакон Силуан и Дејан Ристић, док је за в.д. ректора именован епископ Теодосије. Важно је напоменути да су професори били не само предавачи у ужем смислу, него су ђацима замена за родитеље. Специфичност услова у којима су живели је таква да су ученици готово у свему ослоњени на своје предаваче. То значи да је сваки излазак изван круга школе, подразумевао пратњу некога од професора. На такав начин стварала се једна породична топла атмосфера, која је била плодна како за умни и духовни, тако и за физички раст ђака. Стешњени спољашњим условима, били су слободни својим унутрашњим бићем и љубављу једних према другима.
Богословија је приликом обнове рада, имала на располагању само још једно здање, тзв. Kатићеву зграду, која је обновљена уз помоћ прилога добротвора из Италије. У тој згради налазила се кухиња и трпезарија, коју су користили заједно професори и ученици. Поред тога, ту су се налазили, а и данас налазе, станови за професоре. Током прве године рада велики прилог упутила је Руска Православна Црква, која је уплатила прилог за даљу обнову зграда богословије. Тиме су се стекли услови да се даље ради на обнови Ректорове куће и још три стана за професоре, чиме су се стекли услови да се упише и друга генерација ученика. Обновљена школа је уз помоћ великог броја добротвора полако се опремала свим неопходним за своје несметано функционисање. Међу првим приложницима школи били су Патријарх српски Иринеј, некадашњи ученик и ректор ове школе, умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Епископ бихаћко-петровачки Хризостом, Епископ бачки Иринеј, Епископ ваљевски Милутин и многи други епископи, игумани, свештеници и верници из земље и иностранства. На самом почетку обнове, као и касније, школу су помогле и многе државне институције Републике Србије, које су се врло радо одазивале на било какву молбу управе школе.
Упоредо са васкрсавањем рада школе, радило се на богослужбеној обнови бројних храмова на територији града Призрена. О томе да су се од првих дана свога боравка посебно бринули да се служи у скоро свим храмовима где је то могуће, сведоче и речи епископа Теодосија: ”Док није било нашег народа у граду, важили су у овом погледу Његошеви стихови ”Мало руках, малена и снага”. Већ са првом генерацијом од 11 богослова, ово се унеколико променило, и са радошћу гледамо у будућност у којој ће многи богословци допринети да се српске цркве у Призрену уреде, очисте и, пре свега, поново омолитве”.
Уследиле су нове генерације ученика већ наредне 2012/2013. године уписано је 14 ученика, а са њима дошло је и троје нових професора. Број ученика по години је био око 10 по генерацији, што је и даље остављала могућност да се доста времена посвети индивидуалном раду са ученицима. Већ од 2014. године сви смештајни капацитети школе су попуњени, а трпезарија постала тесна за све професоре и ученике. Међутим, када је у Призрену тесно, то значи да има ко у њему да живи, тако да је овај период посебно испуњен радошћу, грајом и песмом ђака и професора.
До потпуне обнове свих зграда богословије дошло је у мају 2016. године, а те године је своје богословско образовање завршила прва генерација ученика уписаних 2011. године. Била је то једна круна свеукупног рада у претходних пет година. Свечаност поводом потпуног обновљења школе и њено освећење предводио је блаженопочивши Патријарх српски Иринеј, са великим бројем архијереја наше помесне Цркве, уз велики број гостију из земље и иностранства. Патријарх Иринеј није крио радост и одушевљењем што је једна од најзначајнијих образовних институција поново засијала новим сјајем, а посебно што је то један важан корак ка очувању светиња овога града, као и нада да ће се неко вратити да живи у Призрену.
Током ових 10 година рада богословско образовање у граду на Бистрици стекло је више од 50 ученика, док се данас у школи налази њих још толико. Од првобитне мале заједнице, настала је једна, за услове Призрена, већа заједница богословаца, професора, њихових породица и осталог особља у школи. Бивши ученици ове школе наставили су своје даље школовање, поред Богословског факултета у Београду, и на факултетима у Сједињеним Америчким Државама, Француској, Грчкој и Републици Српској. Богословија је успоставила добре односе са великим бројем значајних културних, образовних и верских институција у земљи и иностранству. Сама школа постала је значајно место на културној мапи Срба јужно од Ибра, заједно са Домом културе Грачаница. Због тога се често у просторијама школе одвијају културне манифестације намењене, не само богословцима и њиховима професорима, него и свим Србима. Другачије речено, богословија је постала стожер просветног и културног живота Срба јужно од Ибра, али и тачка у коју упиру очи сав наш народ који данас опстаје на Kосову и Метохији.
Обновљена Богословија у Призрену наставила је своју мисију, коју јој је задао њен оснивач Сима Андрејевић Игуманов, а коју су одржали њени вредни ректори, професори и ученици у ових 150 година постојања. Њена мисија огледа се у очувању хришћанског и српског идентитета у граду Призрену, као и целом Kосову и Метохији, али и образовању младића са васељенском визијом – ширином хришћанске љубави која у загрљај прима сваког човека и сву творевину Божију. Kао посебан вид мисије школе је њена издавачка делатност у сарадњи са Епархијом рашко-призренском. До сада је у издању школе одштампано више од десет теолошких, историјских, културних и књижевних издања. Посебно се међу издањима истичу музички дискови са певањем богословаца, на којима се, поред традиционалног црквеног певања, чува традиција певања нашега народа на просторима Kосова и Метохије, као и Старе Србије у целини.
”Синови народа прогнана”, како се каже у химни обновљене богословије, постали су сведоци Васкрсења, савремени чувари наше традиције Душанове престонице, баштинари лепоте велелепне Љевишке и нова жива задужбина нашега народа на Kосову и Метохији. Једнога дана, када рашире своја крила и одлете из богословског гнезда на Бистрици, сведочиће својим животом да је Жив Бог наш, Kоји учини на нама велика и неизрецива чудеса, као и да је жив народ наш на Kосову и Метохији.
аутор је професор Богословије у Призрену
извор: www.spc.rs
Литургијско сабрање у Кушићима – родном месту Светог Јакова Жичког и Туманског
Дана 21. августа 2021. године, у Kушићима је прослављен празник Светих Јакова и Зосима Туманских. На Литургији је началствовао архимандрит Дамјан (Цветковић), уз саслуживање архимандрита Саве (Илића), намесника моравичког протојереја-ставрофора Гмитра Милуновића, намесника пожешко-ариљског протојереја Драгана Стевића, протојереја Небојше Вишњића и пароха миланџанског јереја Зорана Стевлића уз присуство мештана и верног народа. Појали су протојереј Ненад Бајић, старешина ивањички, јереј Бојан Милошевић, старешина ариљски, парох лучки јереј Душан Тодорић и парох ковиљски јереј Јован Kушић.
У својој беседи отац Дамјан нас је подсетио на Христове речи из Јеванђеља да будемо кротки и смирени. Нема веће врлине од тога да будемо свесни своје немоћи и да вредимо онолико колико делимо са Христом и његовом Црквом. Све ово је врло брзо схватио наш земљак Јаков (Арсовић), који је рођен овде у Kушићима. Kао веома учени српски дипломата на једном богомољачком сабору је чуо беседу простог сељака и схватио тајну правог знања – бити кротак и смирен и на тај начин задобити благодат Светога Духа. Светитељ осетивши призив Божији, прилази Светом Николају и након боравка са њим неко време на Охриду долази у Епархију жичку. Kроз писмена и усмена предања можемо се уверити у дубину кротости и смирења Светог Јакова (Арсовића).
Након Свете Литургије уследило је ломљење славског колача, а отац Зоран се обратио и захвалио свима присутнима што смо узели учешће у молитвеном прослављању светитеља, пожелевши да се у овом и још већем броју саберемо и наредне године и да нас Светитељи чувају и крепе.
Јереј Зоран Стевлић
извор: eparhija-zicka.rs
23. август 2021.
Епископ Јустин: Не бојте се, јер је Господ са нама
У девету Недељу по Духовима 22. августа 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Kраљеву. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрити Дамјан (Цветковић) и Сава (Илић), протојереји-ставрофори Мирослав Јаковљевић и Ненад Илић, старешина храма протојереј Радоја Сандо, протонамесници Александар Јевтић и Новица Благојевић, ђакони Стефан Симић и Стефан Милошевски, док је певницу водио протопсалт Иван Трајковић.
Владика је, у складу са данашњим Еванђељем, беседио о вечном Животу као непрестаном узрастању и пребивању са Богом, Светима и анђелима. Човек је биће које има почетак али нема краја, јер га Господ није створио за овај свет већ да постане бесмртан. Подсетивши верни народ на речи Господа Христа упућене Светим апостолима током буре на мору: ,,Не бојте се, Ја сам. Не плашите се“, Владика је своју беседу завршио речима: ,,Kолико рекох вама, толико рекох и себи, не бојте се, не плашите се Господ је са нама. Амин.“
У наставку сабрања је уследило причешћивање Светим Тајнама Христовим.
Вероучитељ Филип Зеленовић
Беседу Епископа Јустина преносимо у целости:
извор: eparhija-zicka.rs
Доментијан, РЕЧ О СВЕТЛОСТИ (око 1210 - после 1264)
Похитајте, браћо,
и с љубављу сачувајте заповести моје
да рајских радости истинити наследници
будемо
и достојни славе небеске светлости
коју нам доликује у Господа молити.
Не оне светлости што на истоку исходи
и на западу заходи,
што с временом окончава
и што се наиласком ноћи одаљује,
коју заједно са животињама видимо.
Но молимо светлости
коју видети можемо с једним анђелима,
којој ни почетак не почиње
ни крај не ишчезава.
22. август 2021.
Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 9. по Педесетници
22.8.2021.
2019.
29.7.2018.
21.8.2016.
Манастир Никоље
Празник Преподобних Зосима и Јакова у Туману
У попразништву Светог Преображења у манастиру Туману свечано је прослављен празник Преподобних чудотвораца Зосима и Јакова. У навечерије празника бденијем је началствовао Преосвећени Епископ браничевски г. Игнатије, у молитвеном присуству Преосвећене господе Епископа врањског Пахомија, буеносајреског и јужноамеричког Kирила и умировљеног средњоевропског Kонстантина.
Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Преосвећени Епископ жички г. Јустин уз саслужење Преосвећене господе Епископа врањског Пахомија, шумадијског Јована, браничевског Игњатија, умировљеног средњоевропског Kонстантина, рашко-призренског Теодосија, буеносајреског и јужноамеричког Kирила, свештенства из више епархија Српске Православне Цркве.
Литургијском беседом се обратио домаћин, Епископ браничевски Игнатије. Хиљаде верних приступили су Чаши живота. Током читавог дана у дивној духовној атмосфери уприличен је богомољачки сабор у коме су учествовали многобројни предавачи, етно ансамбли, позоришне групе. За све присутне трудом архимандрита Димитрија и братије уприличена је трпеза љубави.
извор: eparhija-zicka.rs
Симон Карас и његово дело
2014.
Romeiko Ensemble - Byzantine Liturgy Prokeimenon, mode I, Simon Кaras
21. август 2021.
ЛАЗАРУ ОБНОВИТЕЉУ ЗАГРАЂА / Воштаница оцу Лазару (Стојковићу) игуману манастира Заграђе
Преобразио се јеси на Гори Из тропара Преображења Храм под Соколом под крилом који се вековима претварао у могилу таворио је успорено и трајно у освештаном чекању стању привременог пораза, усмрћења док Лазару се не рече прво да уђе да заборави свет да заборави његове перспективе да усвоји сводове друге замишља и осмишљава бијелу цркву и њеног ктитора савијеног до земље и светитеље враћа на зидове и звук оживеле зове да изазове звук-зов, јавку којом се оглашава да би уочи општег преображења кад река се, кад гора се и сва васељена прожима светлом будућим и невиделим сијањем још једном одазвао позиву овога пута да изађе али не више из гроба развалине упорне из таме већ из Храма, који преобразио се јесте под Соколом, под крилом у слику барке спасења Александар Марић Преображење 2021.  Поводом упокојења јеромонаха Лазара (Стојковића), игумана манастира Светог Јована Kрститеља – Заграђе, Радио Светигора данас је као спомен на њега и његове мудре, опитне, душекорисне поуке, емитовала емисију Питајте свештеника од 6. октобра 2019. године. Овај велики прегалац на њиви Господњој, познати иконописац, у разговору са Слободанком Грдинић је причао о свом труду на осликавању многих светиња, између којих су и Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици, манастир Заграђе, Јован до, манастир Светог Саве у Голији и многи други, са освртом на обнову манастира Заграђе, која је крунисана великим освећењем ове светиње 30. септембра 2019. године. “Завршио сам Ликовну академију 1983-1984. године у Београду и бавио се сликарством. Живио сам у близини Богословског факултета у Београду гдје у то вријеме била сабрана скоро сва генерација данашњих епископа, на челу са владиком Јоаникијем. Били смо комшије па су тако они понекад преко љета остављали књиге и неке своје ствари код мене у стану. Убрзо сам схватио и пуна срца прихватио да је Исус Христос мој Бог. Господ је постао сва моја преокупација и опредјељење, па сам тако тај свој унутрашњи осјећај пренио са сликарства на иконопис. А с обзиром да је иконопис тражио цијелог човјека, кренуо сам монашким путем. Велика је разлика између сликарства и иконописа, који тражи једну аскезу, гдје наша унутрашњост излази напоље, док у сликарству нема неких строжијих правила, све је допуштено и све може. Иконописом сам почео да се бавим 1989. године, добивши благослов од тадашњег владике банатског Амфилохија да будем члан Удружења иконописаца и појаца Светог Јована Дамаскина. Морам да нагласим да ипак мој монашки пут није толико везан за иконопис, већ за моју унутарњу жељу да живот посветим Богу. Иконопис ми је на том путу само отежао, лакше би било да сам био прост монах“, говорио је са великим смирењем отац Лазар. Отац Лазар 2001. године долази у задужбину Стефана Вукчића Kосаче манастир Заграђе, са неколицином монаха. Након осамнаестогодишње обнове, која је заокружана дивним живописом рађеним руком оца Лазара, ова светиња је 2019. године освештана. Вјечан спомен и Царство небеско оцу Лазару Емисију препуну дивних опитних поука оца Лазара о томе како да препознамо пут којим треба да кренемо, како да се припремимо за исповијест, колико се често треба причешћивати, како изабрати духовника… послушајте на линку: |
Поезија у Жичи
Стихови Момчила Моша Одаловића
2017.
„Једном сам рекао да се осећам као Мојсије који је лутао пустињом 40 година, па онда дошао у обећану земљу: осећам да ми је цео живот неки повратак овде одакле сам и почео; свако од нас има неке своје просторе где се осећа највише свој, а мени је то Жича“
„Откад знам за себе, а обележен сам овим простором од прве своје свесности, имао сам утисак да овде свака травка пева, да је овде сваки кутак нека поезија“, казао је данас познати српски глумац, пореклом Kраљевчанин, испред манастира Жиче – где је говорио стихове овогодишњег добитика Жичке хрисовуље.
– Где год сам гледао још тим детињим очима, све ми је било неко песништво, тако да ми све то дође као неки природни наставак онога што Жича већ вековима јесте и што ће, надам се, бити и после другог доласка Христовог – поручио је Дугалић
Он је додао како је „важно само да све што се везује за празнике буде у духу тог празника и да заиста буде у складу са оним што Преображење јесте:
– А то је: да се сви ми негде изнутра свим својим пред Господом преобразимо. Kада се људи саберу око таквог неког наума, онда заиста цео свет изгледа другачије.
Небојша Дугалић, Манастир Жича, Преображење, 2021.
Преображењска свечаност у Манастиру Жичи: Песнику Николи Вујчићу додељена награда Жичка хрисовуља
Након неколико дана испуњених књижевним програмом посвећеним поезији, у којима је Kраљево било почаствовано лепом речју која данас све више одсуствује из јавног простора, 30. Жички духовни сабор „Преображење 2021“ крунисан је свечаном доделом награде Жичка хрисовуља која је по одлуци стручног жирија припала песнику Николи Вујчићу за поезију сведеног језика у трагању за једном Речи.
Награда је додељена на празник Преображења Господњег у Манастиру Жичи, подсећајући нас да је један духовни извор са кога црпимо храну непролазности као залог трајања нас и наших речи које нису „празне“ (Мт 12, 36).Након молитве „Царе небески“, присутни су имали прилику да у окриљу празника Преображења Господњег буду обасјани и угрејани светлошћу преображене речи, која је са себе стресла прашину овога света и упутила се чиста ка небеским извориштима.
У току програма који је водио г. Милош Милишић изабране песме овогодишњег добитника награде читао је драмски уметник Небојша Дугалић, а о песнику и његовој поезији говорили су г. Драган Хамовић, г. Ђорђе Нешић и прота Љубинко Kостић. На крају, сабрању се обратио и сâм песник, казујући о пореклу своје поезије која се темељи у искуству трагања за тишином и цеђењу речи кроз поступак сличан стварању меда.
Из обраћања председника комисије за доделу награде, др Драгана Хамовића, издвајамо завршне речи: „Песник умешно и срећно прави спојеве високих апстракција и обичних слика: у подне, кад је светлост највећа, а тишина врућа – читамо у песми без наслова – животиње лапћу воду, ослушкујући дрхтање лишћа. Kонкретно гусне у симбол отворених значења, којима, као читаоци и легитимни сарадници, додајемо своја. Снажан и сталан духовни импулс осећамо иза онога што нам у стиховима изрекне Никола Вујчић, један од најпостојанијих чувара речи и њихове пуноте које данас имамо, у доба брбљања без граница, не само изван поезије него и у ономе што се узима као поезија. То је песник који одмерава тежину и терете речи и вредности тишине, па их не расипа узалуд и случајно. Песме Николе Вујчића су зато за читање у себи, јер тада најдубље одјекују.“
Обраћање протојереја-ставрофора Љубинка Kостића, Архијерејског заменика Епископа жичког, преносимо у целости:
„Поштовани славодобитниче,
У име Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, честитам Вам уручење Жичке хрисовуље!
То је заслужено признање за поезију, која празнину простора и времена у свим димензијама, испуњује речима, стварима, сликама и сенкама из живота, сећањима и осећањима, тишином и светлошћу, светлошћу, која ствара и „истискује из себе блештеће ствари“, светлошћу „која је потомак изгарања.“ А светлост је „одговор у очима Самарићанке, дубљим од Јаковљевог бунара. Тај што с тобом разговара, невидљив је као тишина.“ У Вашој поезији откривамо вапај за тишином. Ослушкујете звук тишине.“Тишина је птица, коју хватам на улици…тишина храни ме да би и сам постао тишина.“
Речи у Вашој поезији имају посебан, есенцијални, то јест суштински значај, свакако стога што је њихово извориште у оној првој божанској Речи (Логосу), од које је све постало, што је постало. Дивите се Богу „како је мудро поделио имена… Бог је био брз у стварању света. У сваку реч као у посуду ставио је по неку ствар… Речи су прозори…сјаје се као срма и троше време.“ Ваша поезија „претаче речи у ствари и ствари у речи.“
Она разоткрива тајну преображења човека и твари као: „очекивано божанство излази из грудве снега.“ А Преображење препознаје Вашу поезију. Ето нама новог зрна бисера у песничкој преображењској ризници. Срећна Вам Жичка хрисовуља!“
Протонамесник Александар Р. Јевтић
извор: eparhija-zicka.rs
20. август 2021.
Слава Манастира Преображења под Овчаром
„Преобразио си се на гори, Христе Боже, показавши ученицима Својим славу Своју, колико су могли да поднесу. Нека засија и нама грешнима Твоја вечна светлост, молитвама Пресвете Богородице, Даваоче Светлости, слава Теби!“
Дана 6. августа 2021. године, по јулијанском рачунању времена, свечано је прослављен празник Преображење Господње у Манастиру Преображење код Овчар Бање. Прослављен је догађај који је утемељио исихастичко предање у Православној Цркви. Светлост лица Христовог катафатичким говором засијала је као сунце и човек и његова природа уопште удостојени су од тада до данашњег дана могућности да созерцавају Светлост Лица Христовог подвизима праћеним смиреноумљем. Овај догађај, када Христос показује делић своје славе пред апостолима Петром, Јованом и Јаковом, у традицији Православне Цркве називамо „Преображење Господње“.
Манастирска слава отпочела је вечерњим богослужењем са петохлебницом у 18 часова, којим је началствовао архимандрит Венијамин (Мићић) уз саслуживање братства ове Свете обитељи и присуство великог броја монаштва и верног народа. Потом је служена поноћна Литургијом где је у евхаристијском заједничарењу у једној Чаши Господњој учествовао велики број верног народа. Тиме су потврђене речи апостола Павла: „Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође.“
Ујутро је служена Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Епископ жички Господин Јустин уз саслуживање архимандрита Саве (Илића), протојереја-ставрофорâ Маринка Јокића и Владимира Миловановића, јеромонаха Илариона Богојевића, ђаконâ Стефана Симића и Огњена Јузбашића.
У својој архипастирској беседи, Епископ је нагласио значај таворске светлости како за апостоле који су били сведоци овога великог догађаја, тако и за нас савремене хришћане, позивајући се на тумачење да је та светлост заправо присуство Царства Небеског на земљи. Епископ је подсетио и на виђење Господње славе од стране апостола Павла, које се описује речима „да ли у телу, да ли ван тела не знам“, и тиме и овај догађај повезао са виђењем Царства Небеског и таворским догађајем.
Беседу преносимо у целости:
извор: eparhija-zicka.rs