Након неколико дана испуњених књижевним програмом посвећеним поезији, у којима је Kраљево било почаствовано лепом речју која данас све више одсуствује из јавног простора, 30. Жички духовни сабор „Преображење 2021“ крунисан је свечаном доделом награде Жичка хрисовуља која је по одлуци стручног жирија припала песнику Николи Вујчићу за поезију сведеног језика у трагању за једном Речи.
Награда је додељена на празник Преображења Господњег у Манастиру Жичи, подсећајући нас да је један духовни извор са кога црпимо храну непролазности као залог трајања нас и наших речи које нису „празне“ (Мт 12, 36).Након молитве „Царе небески“, присутни су имали прилику да у окриљу празника Преображења Господњег буду обасјани и угрејани светлошћу преображене речи, која је са себе стресла прашину овога света и упутила се чиста ка небеским извориштима.
У току програма који је водио г. Милош Милишић изабране песме овогодишњег добитника награде читао је драмски уметник Небојша Дугалић, а о песнику и његовој поезији говорили су г. Драган Хамовић, г. Ђорђе Нешић и прота Љубинко Kостић. На крају, сабрању се обратио и сâм песник, казујући о пореклу своје поезије која се темељи у искуству трагања за тишином и цеђењу речи кроз поступак сличан стварању меда.
Из обраћања председника комисије за доделу награде, др Драгана Хамовића, издвајамо завршне речи: „Песник умешно и срећно прави спојеве високих апстракција и обичних слика: у подне, кад је светлост највећа, а тишина врућа – читамо у песми без наслова – животиње лапћу воду, ослушкујући дрхтање лишћа. Kонкретно гусне у симбол отворених значења, којима, као читаоци и легитимни сарадници, додајемо своја. Снажан и сталан духовни импулс осећамо иза онога што нам у стиховима изрекне Никола Вујчић, један од најпостојанијих чувара речи и њихове пуноте које данас имамо, у доба брбљања без граница, не само изван поезије него и у ономе што се узима као поезија. То је песник који одмерава тежину и терете речи и вредности тишине, па их не расипа узалуд и случајно. Песме Николе Вујчића су зато за читање у себи, јер тада најдубље одјекују.“
Обраћање протојереја-ставрофора Љубинка Kостића, Архијерејског заменика Епископа жичког, преносимо у целости:
„Поштовани славодобитниче,
У име Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, честитам Вам уручење Жичке хрисовуље!
То је заслужено признање за поезију, која празнину простора и времена у свим димензијама, испуњује речима, стварима, сликама и сенкама из живота, сећањима и осећањима, тишином и светлошћу, светлошћу, која ствара и „истискује из себе блештеће ствари“, светлошћу „која је потомак изгарања.“ А светлост је „одговор у очима Самарићанке, дубљим од Јаковљевог бунара. Тај што с тобом разговара, невидљив је као тишина.“ У Вашој поезији откривамо вапај за тишином. Ослушкујете звук тишине.“Тишина је птица, коју хватам на улици…тишина храни ме да би и сам постао тишина.“
Речи у Вашој поезији имају посебан, есенцијални, то јест суштински значај, свакако стога што је њихово извориште у оној првој божанској Речи (Логосу), од које је све постало, што је постало. Дивите се Богу „како је мудро поделио имена… Бог је био брз у стварању света. У сваку реч као у посуду ставио је по неку ствар… Речи су прозори…сјаје се као срма и троше време.“ Ваша поезија „претаче речи у ствари и ствари у речи.“
Она разоткрива тајну преображења човека и твари као: „очекивано божанство излази из грудве снега.“ А Преображење препознаје Вашу поезију. Ето нама новог зрна бисера у песничкој преображењској ризници. Срећна Вам Жичка хрисовуља!“
Протонамесник Александар Р. Јевтић
извор: eparhija-zicka.rs
Нема коментара:
Постави коментар