Деспотов камен

                                         

   У фонду Галерије фресака Народног музеја у Београду чува се, јединствена по садржају и броју, колекција гипсаних одливака надгробних камених споменика, епитафа и ктиторских натписа из периода 13-16. века, који потичу из цркава или са гробаља са различитих простора које су насељавали Срби у средњем веку. Њихова вредност је понекад немерљива јер су често једина преостала сведочанства данас уништених или несталих споменика, неприступачних или недоступних, а често и заборављених у времену и сећању.

   С друге стране, садржаји епитафа на овим споменицима, уз присутну орнаментику наглашеног симболизма тако својственог средњовековној уметности, откривају схватања и осећања целе једне епохе, представљајући непогрешив показатељ културне и духовне климе, допуњавајући или потврђујући податке које нам писани и други извори откривају. Kад је реч о надгробним споменицима њихов основни карактер одређује и садржај натписа – да сачува успомену и идентитет одређене особе, тако што се у њему наводи име покојника, његова старосна доб, порекло и статус, његове заслуге. Аутор натписа се појављује у улози повесничара, а та улога је посебно истакнута на споменицима другог карактера – тзв. меморијалним споменицима који су подизани са посебном намером, као што сам назив каже, да сачувају сећање на неко место, личност или догађај. Међу поменутим одливцима споменика из Галерије фресака налази и један такав, посве изузетан примерак, споменик са натписом који говори о смрти српског деспота Стефана Лазаревића (1389-1427), а који је познат и под именом „Деспотов камен“. 

   Он је обележавао место где је приликом једног повратка са угарског двора српски деспот Стефан Лазаревић напрасно умро, заставши у близини места Глава/Главица како би са свитом кренуо у лов. О изненадној смрти овог великог, племенитог и у народу омиљеног владара, праћеној чудесним догађајима и знамењима у деспотовој престоници, Београду, као и о преносу тела и сахрани на припремљеном месту у цркви манастира Ресаве/Манасије, деспотовој задужбини, подробно казује Kонстантин Филозоф у свом Житију деспота Стефана Лазаревића. Ипак, временом су створене многе забуне у вези са његовом смрћу и местом сахране, но то је једна друга и дуга прича. 

   Оригиналан споменик се данас може видети у порти Марковачке цркве, у засеоку Црквине (општина Младеновац). Припада типу усадника у облику високог плочастог стуба са врхом обликованим у виду двосливног крова, подсећајући на обелиск. Овакав облик споменика није непознат на српским просторима. Масивнији и високи усадници су евидентирани на подручју северозападне Србије, а како нису археолошки истраживани није познато да ли имају функцију надгробних обележја или какву другу. С друге стране, међу средњовековним надгробним споменицима са територије Босне и Херцеговине, који се у науци називају „стећцима“, издвојен је типолошки основни облик стуба, чију једну врсту чини плочаст облик са завршетком на две воде, са којима је Деспотов камен сродан не само обликом, већ и датовањем; занимљиво је да је он од истраживача стећака сврстан у „остале надгробне споменике“ на којима се у различитој мери одражава уметност „стећака“, чиме је назначена сличност само у примењеној орнаментици. 

    На споменику има пет натписа, који су употпуњени уклесаним мотивима крста на постољу у комбинацији са биљним орнаментима (стабљиком, гранчицом и цветовима), затим розетом и представом јелена, мотивима врло честим на истодобним надгробним споменицима, који имају вишезначну симболику. Површину споменика окренуту према западу покрива натпис у 18 редова испод крста на двоструком постољу (крст Голготе) украшеног гранчицама, око кога такође иде натпис. Он представља прави извор података о деспотовом животу и смрти, казујући нам којим областима је за живота владао, колико година му је трајала владавина, али и тачно време смрти (19. јул. 1427), наглашавајући да је он син светога кнеза Лазара. Натпис у слободном преводу гласи: 

   Постоји мишљење и да аутор ових редова може бити поп Вукша, који је потписао на ужој бочној страни споменика испод натписа Ђурђа Зубровића, али се чини исправнијим тумачење да језик којим је писан епитаф треба приписати деспотовом животописцу Kонстантину који се на овај начин опраштао од свог пријатеља и господара. На страни окренутој истоку, натпис „проговара“ језиком његовог клесара. Испод доминантне представе трокраког крста са розетом у врху и двоструким постољем у дну, сасвим у дну споменика и данас готов невидљив изнад површине терена, уклесан је текст из кога сазнајемо да је овај спомен-камен поставио поменути Ђурђе Зубровић. Њему се приписују и натписи са северне и јужне (бочне) стране, у којима се он обраћа деспоту речима Благочастиви господин деспот, Предобри и мили и слатки господин деспот, са понизношћу и поштовањем које један владар заслужује, али и са изразима велике љубави и туге оплакујући смрт деспотову речима „о тешко томе ко га виде на овом месту мртва.“ 

   Kао да је предосећао да смрћу овог великог владара наступа најтежи период у историји српског народа у коме је он изгубио не само државни идентитет, већ се суочавао са великим искушењима како би осигурао пуки опстанак.  

   др Емина Зечевић,

музејски саветник кустос Археолошке збирке позног средњег века

   извор: www.spc.rs