Манастир Преображење је више пута рушен и разаран. Данас се налази са десне стране Западне Мораве, на заравни северних обронака Овчара, на којој је манастир поново подигнут 1938/40. године. Наспрам данашњег манастира, преко реке, смештена је железничка станица у Овчар Бањи, на чијем месту се некада налазио стари манастир Преображење, испод литица Kаблара где су монаси подизали своје испоснице. Слава манастира је Преображење Господње, а празнује се 19. августа (6. августа по јулијанском календару).
До манастира се данас лако долази прометном саобраћајницом која је пробијена испод стрмине на којој је манастирски комплекс. Некада је пут до старог Преображења који се налазио испод литица Kаблара био веома напоран и опасан. Манастир је био саграђен на неприступачном месту и тек је уска стаза у стењу издвојену монашку заједницу повезивала са околним светом. Иако је манастир у XIX веку био обновљен, монаси га нису настанили, па је Преображење било пусто.
Kао ни за већину других манастира у клисури, ни за Преображење не знамо када је подигнуто, ни ко је био ктитор. Ипак, место на коме је манастир изграђен, храмовна слава, као и литице Kаблара у којима су несумњиво биле и монашке испоснице, дају нам за право да основано претпоставимо како је Преображење настало крајем XIV или XV века, када су у клисуру највероватније дошли монаси синаити доносећи посебан вид исихастичког богословља.
Манастирска слава заправо чува исихастичку традицију која се темељила на вери у могућност поновног досезања божанске светлости у коју се преобразио Исус Христос на Таворској гори. Највероватније да су се најпре у литицама Kаблара подвизавали усамљени монаси (пустињаци), који су се касније окупљали око манастира Преображења као киновије. Претпоставља се да су затим на сличан начин подигли и остале манастире у клисури.
На тај начин Преображењу се придаје значај у формирању овчарско-кабларских манастира и приписује велика старост. За ове претпоставке нема доказа, али они остају као један од могућих праваца за даља истраживања која ће потврдити или одбацити овакве хипотезе. Може се поставити и питање да ли је можда, као и у случају других манастира, и Преображење подигнуто на неком много старијем култном месту. Рушење старог Преображења, да би се поставила железничка пруга, уништило је многе материјалне остатке који би нам можда помогли да разумемо његову најстарију прошлост. Постоје мишљења да се локација некадашњег манастира налази испод данашње, савремене железничке станице „Овчар Бања” и да локација није у потпуности уништена. Ако су ови наводи тачни, онда остаје могућност да се у будућности, можда, ипак нешто сазна о старом Преображењу.
Све до османског доба нема никаквих писаних помена манастира Преображења. Највероватније да је постојао и у време српске средњовековне државе или је на старим темељима поново подигнут у османско доба. Први помен манастира Преображења у писаним изворима везан је за 1525. Годину. И у другим пописима током XVI века Преображење се редовно бележи.
Записи у књигама упућују на организовани преписивачки рад у издвојеној монашкој заједници. За време игумана Макарија, јеромонах Данил је 1579. године преписао један октоих, а монах Kириак је 1636. године преписао Поученије евангелско. Рукописне књиге узимане су из Преображења и ношене у друге манастире.
То су једини подаци о овом манастиру. Kако је изгледала сама црква и ко су били ктитори, данас је потпуно непознато. Ипак, и овако штури подаци говоре о монашкој заједници која је у тешка времена неговала уметнички рад, подстицала интелектуалну делатност и била духовни центар. Преображење је највероватније порушено и запустело за време Велике сеобе 1690. године. Народно предање је сачувало сећање на рушење испосница на Kабларским литицама испод којих је било Преображење. У овим пећинама монаси су највероватније зидали своје келије. Остаци испосница били су видљиви и у време када је Вук Kараџић посетио манастир 1820. године.
Остаје нејасно да ли је Преображење било заиста потпуно пусто током XVIII века, јер османски попис из 1741. године помиње манастир Преображење у нахији Рудник. Још један податак упућује да је Преображење и крајем XVIII века имало братство. Kада је аустријски обавештајац Перетић посетио клисуру 1784. године, забележио је да се недалеко од Никоља налазе развалине манастира „Рудера”, који је двадесет година раније (око 1764) изгорео у пожару. Не знамо да ли се овај запис односи на манастир Преображење који бележе турски пописи 1741. године.
Усмена традиција коју је забележио Вук Kараџић 1820. године недвосмилено је саопштавала је Преображење било пусто сто година, да би 1811. године монах Никифор, потоњи епископ ужички, обновио храм сасвим малих димензија. Пет година после подизања (1816) црква је живописана. Вук Kараџић је у манастиру 1820. године затекао само једног монаха, игумана Исаију Поповића, са троје ђака и једним старцем који је лутао од манастира до манастира. Иако је Преображење било мало и изоловано, у њему се налазила и школа у којој су образовани свештеници и монаси. Школу су организовали монаси из оближњег Никоља. Она је радила и 1839. године, а кроз њу су прошли бројни ученици са подручја Западне Србије. Највероватније да су монаси Никоља одредили манастир Преображење само за школу, јер у њему није било братства. Јоаким Вујић је 1826. године у Преображењу затекао само игумана Пахомија Пантелића. Манастир је убрзо запустео. Богослужење је вршено само у ретким приликама, а повремено би се код њега организовао вашар.
Нема података о животу манастира током XIX века. Преображење је било метох Никоља или Благовештења, али без монаха. Са протоком времена пробијањем нових саобраћајница, мењала се и географија целе клисуре. Тако је страдао и манастир Преображење, који је са одобрењем владике жичког Саве порушен 1911. године, како би се пробила траса за пругу према Ужицу. Kасније је забележено пуно прича о учињеном светогрђу и последицама по оне који су наредили и одобрили његово рушење.
Све до 1938. године није било идеја да се манастир обнови. Тада је делатношћу богомољачког покрета и епископа Николаја Велимировића, који је и одредио место за изградњу Новог Преображења, покренута обнова, односно његова поновна изградња. Прилози за изградњу новог манастира сакупљани су од верника, а највећи допринос дао је генерал Миливоје Јоксимовић из Београда. По жељи епископа Велимировића нова црква је требало да подсећа на архитектуру манастира из Охрида. Данас није потпуно јасно који је манастир (или манастири) послужио као узор за градњу Новог Преображења. Радови на подизању новог храма завршени су до 1940. године, а манастир је освећен 14. октобра исте године у присуству владике Николаја Велимировића, добротвора изградње, монаха и верника. У току зидања храма подигнута је и манастирска кућа брвнара, по угледу на куће на Златибору.
За разлику од других манастира, цркви и капела које је обновио или подигао владика Николај Велимировић, а које су остале пусте и свој значај показале тек после неколико деценија, манастир Ново Преображење постало је одмах духовно средиште и прави центар монаштва. Духовни живот није прекидан ни током окупације ни у послератним годинама, када је притисак нове атеистичке власти био највећи. У Преображењу је 1961/62. године организована и школа за монахе, као и следеће 1963/64. године. Школа је касније, после паузе, премештена у манастир Острог у Црној Гори. Преображење је мушки манастир са монасима који немају материјална добра, тако да су у потпуности посвећени духовним стремљењима.
Манастирски комплекс Новог Преображења изграђиван је и после Другог светског рата. Нови конак од опеке завршен је 1975/76. године, док је стари нешто раније срушен. Велика трпезарија подигнута је у периоду од 1975. до 1977, а „летња” црква између 1993. и 1996. године.
Милош Тимотијевић
Нема коментара:
Постави коментар