Kао што то најчешће бива са нашим српским народом, историју пишу идеолошки острашћени људи. Зато су многи догађаји пре интерпретације, него реална сведочанства. Наравно, на свему остаје лични траг сведочења. Ипак, истина се не сме жртвовати интерпретацији, јер она је чак и убога, боља од гиздаве лажи, како рече један писац.
Након 1945. нове комунистичке власти у Југославији су многе догађаје претумачиле и ставиле у службу јачања своје идеологије. Такав сценарио није заобишао ни крваве октобарске дана у Kраљеву 1941. године. Деценијама се у спомен парку под грдичком косом сабирало скоро цело Kраљево да обележи дан сећања на страдале. У томе нема ништа спорно, јер је то сећање тако доспело и до нас. Међутим, остала је једна незапажена разлика у очима многих Kраљевчана – више деценија није служен парастос невиним жртвама које су притом у огромној већини били Срби православне вероисповести, обични грађани и радници без изражених идеолошких опредељења (која ће савест нашег народа оптеретити у годинама након 1941).
У граду Kраљеву жива су многа породична сећања на ове тужне дане. Она су преношена са колена на колено. Једно од њих приповеда да је у делу града који се назива Стара чаршија живела једна сиромашна породица са седморо деце. Све их је издржавао отац који је надничио код богатог газде. Тих октобарских дана 1941. газда се наљутио на свог радника и без оклевања захтевао да цела породица напусти смештај који им је давао као део надокнаде. Није се сажалио на децу која су плакала и питала оца где ће сада живети. Отац их је тешио речима да ће се Бог постарати за њих, јер кад му их је дао неће допустити да сви пропадну. Нашли су неку оскудну кућицу на данашњем Kеју, где су се сместили грејући једни друге у хладним јесењим данима. Kроз неколико дана Немци су кренули да купе људе за стрељање. Наишли су Старом чаршијом, покупили многе недужне људе, а међу њима и охолог газду који је ову породицу истерао. Све су их стрељали. Kеј нису дирали, па су сви чланови породице преживели.
Друго сведочење говори да је међу стрељанима био и младић који тек што је завршио Гимназију и запослио се у локалној фабрици са великим изгледима на озбиљну каријеру и напредак у служби. Био је најстарији син у породици са још два сина и кћерком, пореклом из оближњег села Тавника. Ухапшен је и пет дана држан у затвору. Очајни родитељи су добили вест да могу да га откупе ако доведу пар волова и краву на договорено место. иако су били као и већина мештана у то ратно време осиромашени, нису жалили да дају све за живот детета. Ипак, кмет села им је донео вест да је син дан раније стрељан, а да ће ако стоку одведу у град зиму дочекати гладни и они и преостала деца – јер људи без морала желе да их преваре. Тако су са тугом у срцу погледе упрли у преосталу децу хранећи их неколико наредних тешких година како би одрасли и ово сећање сачували до данас.
И, на крају, остало је сведочанство да је Свети Владика Николај Велимировић, као Епископ жички, тих дана великог страдања ишао пред бесне Немце да их на коленима моли да не стрељају недужан народ. Ризиковао је да и сам буде стрељан, али је љубав према народу била јача од страха за сопствени живот.
Много је још сличних прича по Kраљеву. Све оне сведоче да је парк испод Грдичке косе свето и страдално место, а да су стрељани на овом месту део хора новомученика овог страдалног народа.
Протонамесник Александар Р. Јевтић
извор: eparhija-zicka.rs
Нема коментара:
Постави коментар