Беседа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цркви Свете Текле у Даниловграду, 29. октобра 2017. године
А о чему говори Господ? Није Њему стало да прича ту причу која је јасна било коме него хоће да покаже да је Бог онај који сије ријеч Своју, истину Своју, у људска срца. Бог је Онај који је сијач, а људско срце и човјек је онај који прима или не прима то сјеме које је посијано. И као што сјеме поред пута посијано не доноси плода, тако и сјеме које је посејано негдје поред људског срца, није примљено у људско срце, не може да узрасте. Може човјек да прими радосно ријеч Божију, али камено му је срце и не може у каменом срцу да та ријеч Божија, та истина Божија и та свјетлост Божија, та љубав Божија која га је обасјала, не може да узрасте и донесе правога плода. Тако и човјек који је опхрван страстима, разним мислима, разним идејама, разним идеологијама, чије срце је затровано похотама очију, похотама душе, које је испуњено надменошћу, не може да донесе истинскога плода, него те страсти угуше добро Божије, истину Божију и сјеме Божије које је посијано. Само оно сјеме које падне на узорано људско срце, у коме је, прије свега, процвјетала вјера, може да донесе правога плода. Јер вјера је основа свега онога чему се надамо, вјера је оно најдубље у човјеку, вјера је коријен свега онога што бива. И тамо гдје има те вјере и што је она дубља и тврђа, то је и људско срце спремније и узораније да на њега падне сјеме Божије, да се прими сјеме Божије и да донесе истинскога и правога плода.
Проповјед Божија, истина Божија и истина Јеванђеља Божијег, ријеч Божија је она ријеч која је сјеме за људски ум и за људску душу. Бог је дао да расте сјемење око нас по земљи, да буде на наслагу и храну нас људи. Али Бог нам је дао и оно друго сјеме: самога Себе, Своју истину, љубав Своју, доброту Своју, мудрост Своју. Свјетлост која просвећује сваког човјека који долази у овај свијет, то је Бог посијао и то је припремио Бог и људски ум да може да прими и људско срце да оно може да схвати и да прихвати Божије сјеме. Ми хришћани смо изабрани, међу свим земаљским народима, међу свим вјерама, међу свим идеологијама, управо зато што ми примамо то истинско, право Божије сјеме, праву Божију ријеч и праву Божију истину о Богу. Примамо Бога као пут, истину и живот. Примамо то Божије сјеме у наше срце кроз вјеру у живога Бога, кроз вјеру у мудрост Божију и кроз вјеру у Бога као љубав. Бог је љубав и онај који у Богу борави, он борави у истинској и правој љубави и постаје свједок и носилац те љубави према божанској творевини.
Дакле, примајући Свето крштење у ствари ми примамо управо то свето сјеме у своје срце. Примамо Бога. ,,Ви који сте се у Христа крстили, у Христа сте се обукли.” Облачи се човјек у хаљине разне и у дјела разна, али само онај који се обуче у Бога љубави, у Христа Бога, који не тражи своје него се дарује, само тај човјек је истински и прави човјек. Kрштавамо се у име Оца, и Сина и Духа Светога, примамо квасац и сјеме вјечнога живота у себе! И то сјеме које смо примили у тајни Kрштења треба да узраста и расте у нама, а да би могло да расте морамо и ми, трпељиво, да се бринемо о том сјемену, да живимо тим сјеменом да се оживљавамо и да себе оживљавамо тим божанским сјеменом. Рођени овдје на земљи, у овом свијету привременом и пролазном, примајући вјеру у Христа Бога, у Њега се крштавајући, ми постајемо од смртних бесмртна бића! Постајемо од пролазних непролазна бића и постајемо свједоци живога Бога, носимо Га у себи и Он је Онај који узраста у нама, Његова љубав, Његова истина, Његова мудрост и Његова доброта, Његов живот вјечни и непролазни. Онај који се крштава, он се рађа, Духом Светим и водом, за вјечни и непролазни живот! Ми хришћани смо бесмртна бића зато што примамо бесмртнога Бога у себе и постајемо свједоци Његови.
Ми вјерујемо у вјечни живот! По томе се ми разликујемо од свих оних који се брину о земаљском животу! Бринемо се ми и о земаљском животу и ономе што се на земљи догађа и сијемо и сјемена земљи за храну и насладу нашу. Аали ако не бринемо о том сјемену у души својој, о Божијем сјемену, о Божијој истини, ако њоме не растемо, онда и ми губимо оно што је вјечно и што је непролазно. Ми смо овдје на земљи свједоци вјечнога Бога, свједоци вјечнога живота и свједоци Христа Бога! Христос је прве Своје ученике послао да буду Његови свједоци до краја свијета и вијека! А и ми смо ти Његови свједоци, свједоци Бога живога и вјечнога, свједоци божанске доброте и љубави – љубави према Богу, а онда и љубави једних према другима. Љубав је она која се дарује! Христос је Онај који не тражи Своје, него се дарује, без остатка се дарује за живот и спасење свакога створења читавога свијета! А они који хоће да буду Његови, ако хоће да буду Његови, ако хоће да живе Његовим сјеменом, онда су и они, Својим животом, призвани да буду христолики и боголики! Да Њиме, као сјеменом вјечнога живота, освјетљују свој живот, своју душу, љубећи Бога као вјечни живот и истину и љубећи свако Божије створење на Божији начин, на Христов несебичан начин!
Ево Света Параскева, сабирамо се око њенога спомена кроз вијекове. Она је скривала свој живот! Она се није проповједала нити је била на неким положајима ни у Цркви ни у свијету. Нигдје је није било! Сакрила се негдје у Светој земљи и тамо побјегла у пустињу. А онда када се већ приближио крај њенога земнога живота, онда се она вратила, по Божијем јављању, у Епиват, своје мјесто, на граници данашње Бугарске и некадашње Византије. Тамо се вратила и последње године ту је тајно поживела! Нико није знао за њу, чак се није ни знало гдје је сахрањена! Али оно што је Божије, што је Божијом мудрошћу и истином обасјано и испуњено, не може то да ишчезне и да се заборави. Kад су донијели неког мртвог војника и сахранили га у њен гроб, онда се она јавила и казала им: ,,Немојте да то смрдљиво тијело које се распада да стављате у мој гроб.” И тако су открили њено тијело чудотворно и ево га, њено тијело, тек послије смрти, тек је оно кренуло да чудотвори испуњено тим божанским сјеменом и животом вјечним и непролазним. Једанпут је била у Цариграду, па други пут у Цариграду, па у Трнову, па из Трнова у Смедерево, па је из Смедерева стигла у Београд, и даље тече она света водица у Београду. Па онда одатле у Јаши, сад су нам били неки гости из Румуније, свештеници и вјерници. Милион, више од милион људи је било за празник Свете Петке, око те непознате, сакривене дјевојке која је била дјева Христова. Себе је принијела Христу Богу на дар и до дан-данас сабира Христос преко ње све нас! Призвани су сви људи и сви земаљски народи да постану један Божији народ, Христов народ, богоносни и христоносни народ, рођен не за пролазност, него за вјечност и за непролазност.
Па ево и Бјелопавлићи нијесу случајно изабрали Свету Петку да прослављају. То је свједочанство да је овдје живио народ богоносан и христоносан, који су, бирајући између свих богова земаљских, изабрали оно што је најсветије! И добро је да Бјелопавлићи наставе да на томе граде своју будућност, и овај град и ови који овдје живе да ходе тим путем, Божијим путем, путем Божије истине, љубави према Богу и љубави једни према другима. Све остале идеологије обмањују и лажне су и површне су! И идеје, и идеологије и партије! Свака част свим партијама, само они који ходе тим Божијим путем, које обасја свјетлост Божије истине, који се потруде да постану носиоци те божанске љубави, они су истински и прави људи, прави земаљски народ које Бог прославља и који Бога прослављају. Ево и ми ћемо, ако Бог да, на Божовом брду, Божова главица, а лијепо је то и Божов, видите да нема ничега случајног, и тај Божо и његови који приложише ово мјесто, видите како Бог све то уткива и како све открива. Велика и света истина која је камен темељац храма Преподобне матере наше Петке и хвала Богу да су и управа овога града коначни схватили шта требају да ураде и дозволу су дали, а хвала Богу не само дозволу, него оно што би, ако смо прави Бјелопавлићи, Даниловграђани, онда би и предсједник данас требао да дође на то велико дјело да га запамте Kатуњани. Даће Бог.
Нека би нам Господ подарио истинске и праве вјере и живота по вјери, у име Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
извор: mitropolija.com
Нема коментара:
Постави коментар