Покајање је свима потребно. Ми нисмо у манастиру само ради покајања. Благодат нас је овде сабрала да будемо, да постанемо савршени. На то треба непрестано да мислимо. Није довољно да се држимо типика, богослужења, итд. То је свакако потребно. Циљ монашког живота је да задобијемо чистоту срца. Треба и данас да покажемо да је Христос са нама… Не само да је био некада у историји. То треба да покажемо данашњем неверујућем и несавршеном човечанству. Наше Предање, наша вера није била „во времја оно…“, него је и сада Христос са нама.
Ми смо видели свога старца у мантији, својим очима као светога – обоженог (старца Јосифа Исихасту). Зашто нас је Христос призвао овде у манастир? „Нико не долази к мени ако га Отац не приведе…“ Бог нас је по Промислу изабрао од мноштва народа, мали број, мало стадо, да би нас благословио и привео хору светих.
Да бисмо достигли тај узвишени циљ на који нас Промисао позива, морамо се угледати на Свете Оце. Наш циљ је освећење. Треба да достигнемо „од образа до подобија…“ Бог нас је сабрао у манастир да будемо слободни од световне вреве, како би лакше достигли узвишени циљ – освећење.
После пада првозданих људи, доживели смо катастрофу. Не само да смо отпали од Бога и Његовог благослова, већ је дошло и до промене наше личности. Зато је смисао нашег живота покајање, како би већ овде поново задобили „од образа – подобије“ Богу. Треба благодаћу Божијом да победимо старог човека у себи, како би у нама просијао нови човек – охристовљени, по Христу.
Христос хоће да нас приведе Себи, да будемо близу Њега. У манастир смо призвани не да бринемо за свет и световна збивања, већ да достижемо освећење. На том путу обожења стоји нам старац, који нас је обукао у расу, а који је и сам прошао пут духовног узрастања. Циљ монашког живота је практичан – како да достигнемо обожење.
Човек је двојан по природи, па и пракса (живот) мора бити двострук. Једно је бављење умом (нус), а друго су тело и телесни подвизи. Благодат Божија неће (не може) деловати у нама, уколико се умом бавимо нечистим помислима. Треба непрестано стражити над умом и чувати се од страсних помисли (логизми) и уз то никада да не судимо, не осуђујемо ближње. Чак и када уочимо неку грешку другога, није наше да судимо, да осуђујемо. Бог све види, Он једини може да суди, не ми.
Онај који је егоцентричан, он ће одмах рећи: „Зашто тако? Зашто тако?…“ И одмах губи свој пут и смисао монашког живота. У манастиру непрестано треба чувати љубав и јединство. Љубав није систем врлина, који може да се сврста у неки етички круг. Љубав происходи из онтологије – од Бога, јер је Бог љубав.
Како могу осуђивати онога кога волим?
Како могу растужити онога кога волим?
Како да се не жртвујем за њега и да му не служим?
По Светом Писму душе треба да полажемо (жртвујемо) за своје ближње, увек и у свему руководећи се љубављу. Љубав мора бити оно што нас покреће, ослонац из којег се добија већа слобода – одрицање од своје воље и послушање. Ако истински задобијемо (достигнемо) послушање и победимо егоцентризам, који је ђаволско дело (диаволописис), стичемо пажњу (просохи).
Уз послушање и пажњу духовно напредујемо и узрастамо, достижући свој канон – непрестану молитву. Апостол Павле нас је на то позвао. То и Господ каже: куцајте, тражите, иштите. Ако живимо у послушању и пажњи, пребивајући у непрекидној молитви – тада се приближава Благодат и обухвата (испуњава) наш ум. Очишћава га од греха и греховних помисли, дарујући нам расуђивање (диакрисис), које се назива духовним виђењем и расуђивањем.
То духовно расуђивање смо имали, али су га људи падом у грех изгубили. Оно се сада поново може задобити подвигом, тј. животом у Христу. Христос је у свом земаљском животу био монах. Он нам је оставио то предање, тај начин (монашког) живота у Цркви, да бисмо уподобљујући се Њему и Његовом животу, задобили спасење.
Превод са грчког: Епископ далматински Фотије.
Ми смо видели свога старца у мантији, својим очима као светога – обоженог (старца Јосифа Исихасту). Зашто нас је Христос призвао овде у манастир? „Нико не долази к мени ако га Отац не приведе…“ Бог нас је по Промислу изабрао од мноштва народа, мали број, мало стадо, да би нас благословио и привео хору светих.
Да бисмо достигли тај узвишени циљ на који нас Промисао позива, морамо се угледати на Свете Оце. Наш циљ је освећење. Треба да достигнемо „од образа до подобија…“ Бог нас је сабрао у манастир да будемо слободни од световне вреве, како би лакше достигли узвишени циљ – освећење.
После пада првозданих људи, доживели смо катастрофу. Не само да смо отпали од Бога и Његовог благослова, већ је дошло и до промене наше личности. Зато је смисао нашег живота покајање, како би већ овде поново задобили „од образа – подобије“ Богу. Треба благодаћу Божијом да победимо старог човека у себи, како би у нама просијао нови човек – охристовљени, по Христу.
Христос хоће да нас приведе Себи, да будемо близу Њега. У манастир смо призвани не да бринемо за свет и световна збивања, већ да достижемо освећење. На том путу обожења стоји нам старац, који нас је обукао у расу, а који је и сам прошао пут духовног узрастања. Циљ монашког живота је практичан – како да достигнемо обожење.
Човек је двојан по природи, па и пракса (живот) мора бити двострук. Једно је бављење умом (нус), а друго су тело и телесни подвизи. Благодат Божија неће (не може) деловати у нама, уколико се умом бавимо нечистим помислима. Треба непрестано стражити над умом и чувати се од страсних помисли (логизми) и уз то никада да не судимо, не осуђујемо ближње. Чак и када уочимо неку грешку другога, није наше да судимо, да осуђујемо. Бог све види, Он једини може да суди, не ми.
Онај који је егоцентричан, он ће одмах рећи: „Зашто тако? Зашто тако?…“ И одмах губи свој пут и смисао монашког живота. У манастиру непрестано треба чувати љубав и јединство. Љубав није систем врлина, који може да се сврста у неки етички круг. Љубав происходи из онтологије – од Бога, јер је Бог љубав.
Како могу осуђивати онога кога волим?
Како могу растужити онога кога волим?
Како да се не жртвујем за њега и да му не служим?
По Светом Писму душе треба да полажемо (жртвујемо) за своје ближње, увек и у свему руководећи се љубављу. Љубав мора бити оно што нас покреће, ослонац из којег се добија већа слобода – одрицање од своје воље и послушање. Ако истински задобијемо (достигнемо) послушање и победимо егоцентризам, који је ђаволско дело (диаволописис), стичемо пажњу (просохи).
Уз послушање и пажњу духовно напредујемо и узрастамо, достижући свој канон – непрестану молитву. Апостол Павле нас је на то позвао. То и Господ каже: куцајте, тражите, иштите. Ако живимо у послушању и пажњи, пребивајући у непрекидној молитви – тада се приближава Благодат и обухвата (испуњава) наш ум. Очишћава га од греха и греховних помисли, дарујући нам расуђивање (диакрисис), које се назива духовним виђењем и расуђивањем.
То духовно расуђивање смо имали, али су га људи падом у грех изгубили. Оно се сада поново може задобити подвигом, тј. животом у Христу. Христос је у свом земаљском животу био монах. Он нам је оставио то предање, тај начин (монашког) живота у Цркви, да бисмо уподобљујући се Њему и Његовом животу, задобили спасење.
Превод са грчког: Епископ далматински Фотије.
"Православље", бр.1089/1090
Нема коментара:
Постави коментар