Данас су многе речи превредноване и изгубиле смисао. Међу њима је и појам вере. Људи је своде на обичну људску веру.
У "постхришћанској епохи", за "постмодерног човека", вера је постала за "добронамерне" скуп добрих начела; за "моралне" скуп моралних прописа; за "побожне" вршење религиозних ритуала; за "патриоте" део националне традиције; за "модернисте" симбол конзервативизма; за "научнике" симбол мрака и незнања; за "трговце" духовна добит; за "тужне" утеха. Веровати значи прихватање неких начела, ставова, истина, вредности, без испитивања, доказивања и проверавања. Веру људи често разумевају као "увереност", "уверење", "убеђење". Бити верник значи бити уверени присталица неког учења, доктрине, идеологије.
Веровати подразумева прихватити неко учење, космологију без логичких и емпиријских доказа. За неке веровати у Бога значи веровати у Бога као идола који благосиља и штити њихову моћ и власништво. За "услужне" и псеудоинтелектуалце веровати значи прихватити, а не разумети.
"Веруј и не истражуј" (парола непознатог порекла)! Неки је сматрају "квинтесенцијом метафизике" (Христо Јанарас). Вера је овде слепа. Апсолутно поштовање ауторитета. Таква вера је идејни темељ сваког тоталитаризма: идеолошког, политичког, религиозног.
"Без невоље нема богомоље" (народна изрека). Људи често верују и траже Бога у време страха, рата, несрећа, елементарних непогода, патње, бола, немаштине. Када ти периоди прођу они се враћају животу који нема никакве везе са Богом. Верују кад им нешто треба, а када то прође опет настављају да живе као да Бога нема. Има људи који не верују у Бога, али су кажу религиозни. Воле да сврате у Цркву(када нема никога у њој). То им "прија". Тада налазе "мир" и "спокојство". Вера је нека врста рекреативног задовољства у "светим" и "узвишеним" стварима. У цивилизацији где је основни смисао живота што више произвести и што више потрошити, вера је неопходна и корисна за националне интересе, породицу, друштво. Она људе чини добрим и поштеним. Ако си "добар"-Бог те награђује, ако си "лош"-Он те кажњава. Тако се разрешује сва људска (не)правда. Вера је важна за васпитање деце и омладине. Од ње се очекује да их "дресира", да буду покорна и послушна. Вера је терапија, помоћ и утеха, гарант индивидуалне среће и задовољства. За неке је вера само "каранфил на реверу". Они верују у оно што се најбоље плаћа. Веру неки тумаче као "традицију" и "леп обичај" (обавезујемо се данас на оно што је било некада, на стил егзистенције који је био у прошлости).
Шта вера није? Вера није интелектуално знање, ни повремено религиозно осећање које настаје и нестаје. Предмет вере нису апстрактне идеје већ конкретне личности у које човек има поверење. Вера није неко мишљење, морални пропис, уверење које се темељи на умовању. Вера није механичко понављање, рецитација онога што се научило, нити је прихватање теорије о стварима о којима се заправо ништа не зна. Постмодерни човек веру разуме као некадашњи стил егзистенције, као нешто "јучерашње". Вера је конзервативна, нешто што је супротно модерном. Обавезујемо се данас на оно што је било јуче. Вера није научна истина, друштвена навика, национална традиција. Вера није утисак или осећај, оптимизам према животу, задовољена потреба за сигурношћу. Ипак. Од свега тога нешто и јесте.
Шта је вера? Вера је поверење, лични однос.
Вера је дар Божији. Вера је живот, ЈА-ТИ однос. Вера је додир, сусрет са Христом, поверење у Христа.
Веровати значи "стицати Духа Светог" (св. Серафим Саровски). Вера није приватно тражење Истине, већ прихватање Истине.
Вера је прихватање Христовог погледа на нас саме, на друге људе, на ствари око нас, на човечанство, на историју, на свемир, на самога Бога.
Вера је светлост која прожима и обасјава цео живот.
Вера је искуство, однос, комункација. Она може бити посредна и непосредна. Ступњевита. Вера је поверење у Јеванђеље (св.Николај) и у Христову радосну и спасоносну вест.
Вера значи имати поверење у Бога, поверење у сведочанство праотаца, пророка, апостола, светитеља.
За хришћанина није суштинско питање: да ли верујеш у Бога, него верујеш ли Богу који се открио, увременио и упросторио, о коме ти говори и сведочи Црква.
Вера није ЈА и његови проблеми и потребе. Вера је екстатична.
Веровати значи бити за друге. Ко верује тај не припада себи већ ономе у кога верује.
Права вера је слободна јер ослобађа човека од самога себе, од свих ствари и предмета.
Вера је "принос", даривање. Ко највише верује, тај највише даје.
Вера је љубав. Она ништа не тражи. Ако се даје да би се нешто добило, не добија се ништа а губи се све. Ако се даје све, а не очекује ништа, прима се све.
Вера је као и љубав заборав на себе, одрицање од свога Ја, "излазак" из себе.
Вера је нада, "потврда ствари невидљивих" (Јев 11:1).
Вера је својство само људских бића.
Вера је чежња, жудња, надом испуњено исчекивање нечег што се жели (А.Шмеман).
У "свету без другог" вера је стално одсутна присутност Другог који једино живот може да учини вредним и смисленим.
Вера је додир другог.
Савремени човек претвара и себе у религију, апсолутизује себе и своје. Гради идентитет на себи. Веровати значи одрећи се себе и својега (свога ја, своје нације, партије, културе, идеологије) и саживети се са не-Ја, са Богом.
Људи се често служе Богом и другим. Вера их тера да служе Богу и ближњима.
Када људи данас кажу да верују у једнога Бога под тим обично подразумевају све богове. Веровати у једног, библијског Бога-Свету Тројицу-значи веровати у јединог Бога који искључује све друге. Зато се вера у Христа означава као "ускогруди фанатизам", а сујеверје као "ширина погледа на свет".
Хришћанска вера претпоставља јединство, синтезу, равнотежу оностраног и овостраног, Бога и човека, душе и тела, вере и разума. Вера у оваплоћеног Бога Логоса јесте вера у стваралачку силу разума. Веровати и деловати неразумно противречи самој природи Бога (Бенедикт XVI).
Постмодерни "клуб себичних" (осионих, грамзивих, похлепних, самољубивих) и Бога претвара у "тржишни производ" који се нуди и "модулира" за потребе клијената. "Гладни у изобиљу" црквену веру мере по ономе што она чини за човека (нацију, партију, државу, свет) а не по ономе шта она јесте. За хришћанску веру је важније бити, него имати.
Људи данас често трансформишу Цркву у религију, потом религија постаје култура, па политика и на крају се утопи у тржиште. Купујем, дакле постојим! Све, па и "религиозна добра" у пребогатом супермаркету псеудодуховности. Зато они нешто стално траже од Бога, тргују са Њим. Траже да Он врши љихову вољу, да реализује њихове планове, уместо да они творе вољу Божију. У времену "глобалне " тортуре и сиромаштва веровати значи живети за друге, волети друге и делити са њима све.
Вера је човеков дијалог са Богом, природом и другим људима.
Вера је стил живота а не један његов део.
Радован Биговић, Црква у савременом свету, Службени гласник, Београд, 2010.
У "постхришћанској епохи", за "постмодерног човека", вера је постала за "добронамерне" скуп добрих начела; за "моралне" скуп моралних прописа; за "побожне" вршење религиозних ритуала; за "патриоте" део националне традиције; за "модернисте" симбол конзервативизма; за "научнике" симбол мрака и незнања; за "трговце" духовна добит; за "тужне" утеха. Веровати значи прихватање неких начела, ставова, истина, вредности, без испитивања, доказивања и проверавања. Веру људи често разумевају као "увереност", "уверење", "убеђење". Бити верник значи бити уверени присталица неког учења, доктрине, идеологије.
Веровати подразумева прихватити неко учење, космологију без логичких и емпиријских доказа. За неке веровати у Бога значи веровати у Бога као идола који благосиља и штити њихову моћ и власништво. За "услужне" и псеудоинтелектуалце веровати значи прихватити, а не разумети.
"Веруј и не истражуј" (парола непознатог порекла)! Неки је сматрају "квинтесенцијом метафизике" (Христо Јанарас). Вера је овде слепа. Апсолутно поштовање ауторитета. Таква вера је идејни темељ сваког тоталитаризма: идеолошког, политичког, религиозног.
"Без невоље нема богомоље" (народна изрека). Људи често верују и траже Бога у време страха, рата, несрећа, елементарних непогода, патње, бола, немаштине. Када ти периоди прођу они се враћају животу који нема никакве везе са Богом. Верују кад им нешто треба, а када то прође опет настављају да живе као да Бога нема. Има људи који не верују у Бога, али су кажу религиозни. Воле да сврате у Цркву(када нема никога у њој). То им "прија". Тада налазе "мир" и "спокојство". Вера је нека врста рекреативног задовољства у "светим" и "узвишеним" стварима. У цивилизацији где је основни смисао живота што више произвести и што више потрошити, вера је неопходна и корисна за националне интересе, породицу, друштво. Она људе чини добрим и поштеним. Ако си "добар"-Бог те награђује, ако си "лош"-Он те кажњава. Тако се разрешује сва људска (не)правда. Вера је важна за васпитање деце и омладине. Од ње се очекује да их "дресира", да буду покорна и послушна. Вера је терапија, помоћ и утеха, гарант индивидуалне среће и задовољства. За неке је вера само "каранфил на реверу". Они верују у оно што се најбоље плаћа. Веру неки тумаче као "традицију" и "леп обичај" (обавезујемо се данас на оно што је било некада, на стил егзистенције који је био у прошлости).
Шта вера није? Вера није интелектуално знање, ни повремено религиозно осећање које настаје и нестаје. Предмет вере нису апстрактне идеје већ конкретне личности у које човек има поверење. Вера није неко мишљење, морални пропис, уверење које се темељи на умовању. Вера није механичко понављање, рецитација онога што се научило, нити је прихватање теорије о стварима о којима се заправо ништа не зна. Постмодерни човек веру разуме као некадашњи стил егзистенције, као нешто "јучерашње". Вера је конзервативна, нешто што је супротно модерном. Обавезујемо се данас на оно што је било јуче. Вера није научна истина, друштвена навика, национална традиција. Вера није утисак или осећај, оптимизам према животу, задовољена потреба за сигурношћу. Ипак. Од свега тога нешто и јесте.
Шта је вера? Вера је поверење, лични однос.
Вера је дар Божији. Вера је живот, ЈА-ТИ однос. Вера је додир, сусрет са Христом, поверење у Христа.
Веровати значи "стицати Духа Светог" (св. Серафим Саровски). Вера није приватно тражење Истине, већ прихватање Истине.
Вера је прихватање Христовог погледа на нас саме, на друге људе, на ствари око нас, на човечанство, на историју, на свемир, на самога Бога.
Вера је светлост која прожима и обасјава цео живот.
Вера је искуство, однос, комункација. Она може бити посредна и непосредна. Ступњевита. Вера је поверење у Јеванђеље (св.Николај) и у Христову радосну и спасоносну вест.
Вера значи имати поверење у Бога, поверење у сведочанство праотаца, пророка, апостола, светитеља.
За хришћанина није суштинско питање: да ли верујеш у Бога, него верујеш ли Богу који се открио, увременио и упросторио, о коме ти говори и сведочи Црква.
Вера није ЈА и његови проблеми и потребе. Вера је екстатична.
Веровати значи бити за друге. Ко верује тај не припада себи већ ономе у кога верује.
Права вера је слободна јер ослобађа човека од самога себе, од свих ствари и предмета.
Вера је "принос", даривање. Ко највише верује, тај највише даје.
Вера је љубав. Она ништа не тражи. Ако се даје да би се нешто добило, не добија се ништа а губи се све. Ако се даје све, а не очекује ништа, прима се све.
Вера је као и љубав заборав на себе, одрицање од свога Ја, "излазак" из себе.
Вера је нада, "потврда ствари невидљивих" (Јев 11:1).
Вера је својство само људских бића.
Вера је чежња, жудња, надом испуњено исчекивање нечег што се жели (А.Шмеман).
У "свету без другог" вера је стално одсутна присутност Другог који једино живот може да учини вредним и смисленим.
Вера је додир другог.
Савремени човек претвара и себе у религију, апсолутизује себе и своје. Гради идентитет на себи. Веровати значи одрећи се себе и својега (свога ја, своје нације, партије, културе, идеологије) и саживети се са не-Ја, са Богом.
Људи се често служе Богом и другим. Вера их тера да служе Богу и ближњима.
Када људи данас кажу да верују у једнога Бога под тим обично подразумевају све богове. Веровати у једног, библијског Бога-Свету Тројицу-значи веровати у јединог Бога који искључује све друге. Зато се вера у Христа означава као "ускогруди фанатизам", а сујеверје као "ширина погледа на свет".
Хришћанска вера претпоставља јединство, синтезу, равнотежу оностраног и овостраног, Бога и човека, душе и тела, вере и разума. Вера у оваплоћеног Бога Логоса јесте вера у стваралачку силу разума. Веровати и деловати неразумно противречи самој природи Бога (Бенедикт XVI).
Постмодерни "клуб себичних" (осионих, грамзивих, похлепних, самољубивих) и Бога претвара у "тржишни производ" који се нуди и "модулира" за потребе клијената. "Гладни у изобиљу" црквену веру мере по ономе што она чини за човека (нацију, партију, државу, свет) а не по ономе шта она јесте. За хришћанску веру је важније бити, него имати.
Људи данас често трансформишу Цркву у религију, потом религија постаје култура, па политика и на крају се утопи у тржиште. Купујем, дакле постојим! Све, па и "религиозна добра" у пребогатом супермаркету псеудодуховности. Зато они нешто стално траже од Бога, тргују са Њим. Траже да Он врши љихову вољу, да реализује њихове планове, уместо да они творе вољу Божију. У времену "глобалне " тортуре и сиромаштва веровати значи живети за друге, волети друге и делити са њима све.
Вера је човеков дијалог са Богом, природом и другим људима.
Вера је стил живота а не један његов део.
Радован Биговић, Црква у савременом свету, Службени гласник, Београд, 2010.
 |
| "Философи, теолози, антрополози, а пре свих социолози, тек треба да се озбиљно и стручно позабаве тим новим социолошким феноменом, који се зове кибер-заједница милиона појединаца. Да ли интернет води заиста бољем споразумевању, упознавању и приближавању људи, народа, култура и религија, или пак још већој деперсонализацији и отуђењу човека? Да ли интернет подстиче стварање једног свечовечанског братства различитих појединаца и народа, или ствара друштво безличних самаца? Ова и многа друга питања траже одговор. Има разлога и за једну и за другу тврдњу. Разлога има за велику наду, али и озбиљну стрепњу..... Ма колико да су информације битне, треба истаћи, кад је реч о вери, да све информације о Богу и Цркви не значе много. Вера тражи лични сусрет и додир, вертикални и хоризонтални. Лицем к лицу. Очи у очи". |
Нема коментара:
Постави коментар