7. С потока на путу пиће, зато ће уздигнути главу.
Жестока је битка коју води Црква, Тело Христово. Али је страшна и битка коју свака душа бије. Сам Господ ратује у њено име. И за време Његовог најбржег свакодневног уплитања у битку, за време непрестане борбе, Он ће само на један тренутак силазити, журно пити воду из потока, "с потока на путу пиће", и опет ће се пети на борбену двоколицу како би наставио пут свој, хођење своје, борбу своју. Показује Га као некога ко се непрестано бори на нашој страни.
Шта је пак поток? Нешто промењиво, нешто што има почетак и крај, нешто што пролази, тече, одлази, мења се. Данас је корито потока суво, без воде, сутра вода тече, преплављује оближња поља, недуго након тога нестаје воде његове.
Поток је образ и слика створене и смртне природе, али и људске природе која има почетак и крај. Бог долази потоку којим се мења и одлази, надвија се над њим, свагдашње Божанство се сједињује са њим. То је тренутак оваплоћења Логоса. Христос се надвија над потоком да пије воде. Бог се надвија над човеком како би у себе примио људску природу-не да би је уништио, прогутао, него да би је сјединио са собом и обожио. То значи "с потока на путу пиће". То је величина Христова.
"Зато ће уздигнути главу": уздигнуће се глава Његова, прославиће се. Због тога ће Отац прославити и почаствовати Сина свога. Имамо унижење Логоса, али и Његово узвишавање. Рођење, Страдање, Васкрсење и Вазнесење.
Хајде да након завршетка тумачења Псалма изразимо и извесне мисли. Пред нама је Вечни Цар и Свештеник, Који нема наследника.
Обратимо пажњу на следеће елементе: прво, на то да Он нема никакве потребе. Нема никакву потребу за нама људима, што представља доказ Његове божанствености. Није као идоли који су били лажни богови и који су имали потребу за људима. То Дете, које изгледа слабо, јесте Свемоћни Бог.
Друго, обратимо пажњу на мирноћу коју Пророк показује када говори о божанствености Христовој. Не покушава да врши притисак. Не подстиче нас да верујемо у Њега. Не занима га чак ни то да ли ћемо поверовати. Он то просто износи пред нас: Он је Свештеник, Цар мој и Бог мој. Није потребно да даје друго објашњење.Ако хоћеш, прихвати Га. Ако хоћеш, пореци Га. Он је Вечни Цар, који седи на престолу Своме. Ако желиш, дајеш му срце своје. Бог и човек се сусрећу у вери, у слободном простору срца. Он не даје аргументе за логику твоју, долази да би ушао у срце твоје. Толико је велики да је непознатљив. Истовремено је толико близу да Га Псалмопојац види, тако да му је и особито близак...Види Га и разговара са Њим. Његова вера јесте доживљај. Његово доживљавање јесте одговор на пророчку реч Божију. Бог долази, и ја одговарам својим доживљавањем, својим учешћем у Његовој божанствености, искуством које имам, призором који наспрам себе видим. Пророк говори о Христу, Којег осећа као непосредно присутног и њему дубоко знаног.
Пророк својом мирноћом и пројављивањем божанствености Христове показује да Господ није питање спољашњег познанства, нити људског поимања, него личног доживљаја.
Треће, Бог влада непрестано ратујући. Непријатеља је много, али Христу непријатељство не може нашкодити. Отац ратује за Њега. Они који се боре против Њега у сваком случају ће бити сломљени, то је пророштво. Једино што постижу јесте то да себи самима наносе неправду. Борити се против непобедивог, док си сигуран да ћеш бити поражен, јесте стварно безумље...Безумље је живети у лажи. Истина је савезништво, учешће у животу Његовом.
Четврто, Пророк приказује власт природе Христове, моћ Његову и, истовремено, учешће Светих у слави Његовој. Свети је једно сведочанство које открива Бога. Светост обично осећамо као нешто што је удаљено од нас...Ми смо, чак и када је не поричемо, толико пуни свега другога и толико заузети, као да смо састављени од брига, да је се чак ни не сетимо. Али, и када се сетимо Светости, учтиво се клањамо пред њом, али то, при том, не значи и борбу(подвиг). Не осећамо потребу да је имамо у свом животу...Ако заиста желимо да Господ побеђује у овом смућеном свету, који заборавља самог себе, дужни смо да непрестано освећујемо (благодаћу Божијом).
Господа овде видимо некада као главу, некада као тело. Његова величина јесте величина Цркве Његове. Црква Христова напредује и побеђује. Али, живим ли ја радујући се величини Цркве своје, преиспуњен славом њеном? Јесмо ли обузети љубављу њеном? Је ли живот наш њен живот? Је ли нам Црква наш Христос?
Господ се надноси над потоком, надноси се над срцем мојим, смртним, коначним, узалудним срцем, које се данас успиње високо до небесног, а сутра силази до преисподње, до пакла. Христос се надвија над мојим телесним срцем како би се сјединио са њим, али је потребно и моје обраћање ка Њему. Он силази. Ја треба да се узвисим, да узвисим срце своје, да га узведем."Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих", као што Писмо каже, "и обасјаће те Христос". Он силази. Ти устани, васкрсни.Немој остајати међу мртвима земље ове, који привидно живе. Устани и "обасјаће те Христос", и дохватићеш Га се, захватићеш Га, присуство Његово ће ти бити опипљиво. Имаћеш јак доживљај Њега: ти си поток, а он Бог. Небо и земља, Бог и човек. То се догодило у Оваплоћењу Логоса. То прослављамо Рођењем Христовим. То треба да се догоди и у нашим срцима. Гле, "болни бисмо и родисмо", вели Пророк. Нека се Он роди у нама. Нека душе наше постану додирна тачка између неба и земље, и то штавише душе нас који смо млади, јер су Богу млади особито мили...
Свира труба Његова. Зове нас.
Нема коментара:
Постави коментар