Монахиња Теодора(Васић), ХРИШЋАНКА У СВЕТУ

"Као жена се родити - зар овде нема тајанствене предности, изабраништва, које у току боравка на Земљи треба да схватимо и оправдамо, као знак Творчевог поверења?" - каже Св. Димитрије Ростовски.

   Ниједан јеванђелиста није запамтио ниједну реч Спаситеља која би била увредљива за женски пол. У Јеванђељу Господ само храбри жене: "Не плачи!" (Лк. 7,13), "Слободна си од недуга твог" (Лк. 13,12), "Иди с миром и буди здрава од болести твоје" (Мк. 5, 34), "Не осуђујем те" (Јн. 8, 11).

   Мушкарац и жена су различити, али то не значи да је једно од њих "горе" од другог. Данас разне теорије и покрети намећу празна учења о жени, односу човека и жене, деградирају улогу жене и породице. А све у име "добробити жене". Каква се лукавштина и замка крију иза ових теорија! Нема ту борбе за "женино добро", то су у ствари методе које хоће да унизе и обезвреде жену.

   Заједничко постојање човека и жене није само близина просторна, него је то пуно дволичносно сједињење у једно биће: "И биће двоје једно тело". Ово мистично сједињење човека и жене је тајна која надвисује наш разум. У браку увек постоје муж, жена и Бог који их сједињује. Брак је, као и девство, харизма, благодатни дар. Брак је установљен при самоме стварању жене. Брак не треба изједначавати са размножавањем - рађањем. Јеванђеље је жени даровало много, оно је њено служење продуховило тако узвишеним смислом да ниједна њена жртва не изгледа превелика у чистој светлости Божанске љубави.

   Др Зорица Кубуровић одлично познаје психологију жене. Познаје и њене радости, падове, бриге, размишљања, величанственост њене улоге. Она говори да сваки човек треба да чува своју слободу као Дар Божији, своју непоновљивост и посебност, коју је Господ свакоме од нас дао од рођења нашег. Учи човека да се пред сваким човеком смирава, да воли људе, поштује их, да је у сваком трену свестан да је сваки човек носилац лика Божијег. Породицу, родитеље и једни друге дужни смо да прихватимо и примимо као дар Божији. Православни пут је пут виђења својих грехова, не туђих.

   Сваки човек треба да разуме и да размишља о смислу живота. Треба да осети и буде свестан одговорности пред Богом, и свим људима. Затим да се преокрене, да не живи само за себе (јер ће бити усамљен и несрећан, празан), већ да живи и са другима и за друге, испуњавајући вољу Божију. Хришћанство није нека богословска шема, него практичан живот. Како каже наш преосвећени Еп. Атанасије(Јевтић): "Православље је Крстоношење!"

Зорица Кубуровић, ПУТ ЖЕНЕ

Хришћанска мисао, Београд; Хиландарски фонд, Фоча; Универзитетски образовани православни богослови, Ваљево; Задужбина "Николај Велимировић и Јустин Поповић", Ваљево, 2013.

пева: монахиња Теодора(Васић)
Дивна Љубојевић и хор Мелоди, Литургија у манастиру Ваведење, Београд

   Савремени живот и нечување душе у свету постепено или нагло потискује и одбацује благодат Божију, коју сваки од нас православних добија у Светој Тајни Крштења. У Библији пише да смо сви ми сасуди, које треба напунити благодаћу! Ако се не напуне благодаћу, свет ће их пунити својим садржајем, отровом. Тако православни човек престаје да се брине о спасењу своје душе, одриче се себе и вере и срља у вечну погибао! Данас, као никад пре, све је више проблема  и искушења и човеку и жени и детету, породици, нацији. У свету мало ко припрема децу за живот. Не уче дечаке да буду глава породице, домаћини, ауторитети. Не уче девојчице и девојке да буду мајке, супруге, домаћице, целомудрене, праве хришћанке.

   Задатак васпитања је посадити у срца деце клицу Христове вере. Али то много зависи од предходне духовне припреме и оца и мајке - од нивоа њихове духовне зрелости и нарави. У детету би требало да расте сазнање и свест о Божијем постојању, о Његовој Свемоћи и Љубави, да се у њему развије жива потреба за молитвом. У свему је потребна мера и благоразумност, а најпре и у свему љубав према Богу и страх Божији.

   Бити мушкарац, муж, глава породице, је посебо служење Богу. Муж треба да буде добар човек, узоран, поштен, племенит, пун разумевања, љубави, да буде заштитник и стуб своје породице. Да поштује жену и децу коју му је Бог дао, јер ће одговарати за њих. Муж треба да са женом живи у љубави и сагласју, да се договарају о свему, али да је он тај који доноси одлуке, за које и одговара. Не сме да физички или психички малтретира своју жену или децу. Него да се брине о њима, да васпитава децу и чува своју породицу и свој углед, трудећи се да кроз све то, кроз заједнички живот, испуњава Заповести Божије.

Жена увек треба да буде смерна, нежна, тиха, верна, скромна, пуна љубави, трпљења и да својим понашањем и држањем све у породици држи у слози и сагласју, у једномислију у Богу са својим најближима.

   Деца су дужна да поштују своје родитеље, какви год они били. Деца не бирају родитеље. Само љубављу се може мењати свет на боље. И деца су одговорна пред Богом да ли су послушна својим родитељима, да ли узвраћају љубав, поштовање и бригу о родитељима. Православна породица је Црква у малом.

   Дар жртве је највећи код мајке. Зато једино њена љубав личи на Божију љубав, подсећа нас Св. владика Николај Велимировић.

Васпитање односно ВОСПИТАНИЈЕ значи заједно са дететом ићи постепено, узрастати од простијег ка сложенијем нивоу, од примитивног ка вишем, духовном, од телесног преко душевног до духовног нивоа. Највећа уметност уствари је хришћанско васпитање. Циљ хришћанског васпитања је привести дете Христу, њега учинити хришћанином, да би када он буде свестан да разуме, сам себе исповедио као хришћанина, схватајући да је такав живот - правилан, пуноважан. Циљ се састоји још и у томе, да научимо човека да угађа Богу, да својим животом радује Бога, баш онако како дете радује своје родитеље.

   Наши духоносни православни старци уче вернике да пусте да им у дому тј. породици Домаћин буде Бог, и онда према жени да се опходи као према својој помоћници кроз живот, а не као према робу или слушкињи. Да и муж и жена узајамно чувају верност и љубав, али и ауторитет, и пре децом и пред целом заједницом.

   Треба се трудити и себе присиљавати на жртву, без тога нема напретка ни бољитка. Жртва је показатељ љубави.

   Христос је глава мужу, а муж је глава жени. Неке жене хоће власт од мужа, његов крст. Као да им није доста њихове сопствене муке и одговорности. Онда се питају где је прави мушкарац кад оне морају да буду и муж и жена. Данас жене хоће равноправност у односу са мужем, или да оне газдују. А та равноправност мимо Бога је јеретичке природе, то је грех у браку. Ту нема ни смирења ни љубави. Ако је жена паметна, благоразумна, богобојажљива, верна, воли свог мужа, она способност (тј. дар) да осети туђу душу и стање, користи за помоћ и подршку, за неговање брака и породице и чување највећих хришћанских вредности. Ако је егоистична, она живи за себе и све што ради је агресивно, досадно, и увек у корист њене штете и пропасти и брака и породице, а наравно да се то одражава на развој, понашање и резоне њене деце која тек треба да постану родитељи и да формирају своје породице. нас, уствари, једне од других раздељује грех.

   Православни имају своју веру, своју православну духовност, културу, традицију. Данас постоје велике замке и искушења за православне људе и жене, а у виду "теорија", "покрета" и "разоноде".

   Жена хришћанка у својој породици сведочи да су најбоље, најверније, највољеније и врлинске супруге и мајке - чувари сваког добра у свом народу. један од наших великих Отаца и Учитеља Цркве Св. Василије велики каже: "Жена, својом врлинским животом морално чува нацију, али је она и уништава својим неморалом".

   Када у Светом Писму пише да ће се "жена спасавати рађањем деце", то подразумева, наравно, не сам чин рађања, него и васпитавање деце у вери и чистоти, бригу о породици, старање да се живи у вери, љубави, светости и целомудрију. Када жена испуњава своје служење као мајка, као супруга, при том се држи Божијег Закона, тада она иде за Христом. Савремена жена може да се приближи идеалу жена - мироносица: у породици - жртвом, на послу - трудом и вредноћом, у својој средини - добротом, смирењем, племенитошћу и пружањем радости и утехе онима којима је то потребно.

   Ова књига говори данашњим женама да кад жена узме свој Крст и смирено прими послушање које јој је Богом благословено и послано, она уствари прима изобиље дарова и благослова Божијих и стоји међу нама као "утврђен град" и "светиљка у ноћи".

   Пресвета Богородица да буде на помоћ свим женама, мајкама, девојкама, свим породицама и браковима, свој деци, јер је Она наша Свемоћна и Усрдна Заступница и Молитвеница пред Престолом Божијим, наш чисти узор за живот у Христу!

Манастир Ваведење Пресвете Богородице

у Београду

на Св. Тројице 2013.  

Зорица Кубуровић, РЕЧИ

   После много писања и дотеривања, после неколико књига бајки, мој први роман "Нежни  и дивљи" коначно је нашао свог издавача и предат је у штампу. Био је пун лепоте и страсти, баш како сам и мислила да треба да буде књижевност и сам живот. Тада сам сматрала да је у књижевности понекад потребно користити ружне речи да би слика била упочатљивија, такорећи колоритнија и јача, и вернија истини. На пример, сретну се ликови из Сава Мале и наравно да ће да користе псовке у свакој другој реченици. Ако их већ користе у говору, зашто не би биле и написане? У стварности сам и ја тада становала у Сава Мали и наравно да уоште нисам псовала. Али, књижевност је књижевност, шта шта би ми казали критичари у моди да ми ликови разговарају у смислу: добар дан, како сте, како сте ви одјутрос, хвала на питању како су ваши? Већ су ми једну драму одбили у Атељеу 212 као претерано мисаону. Шта вам је, казали су, па овај народ разуме само псовке! Узалуд ме је моја најстарија ћерка, гимназијалка, преклињала да избацим из текста сваку ружну реч. Изгрдила сам је што угрожава моју стваралачку слободу. Ваљда ја знам шта је уметност!

Слава манастира Петропавлово, Петровдан

   Тада сам са том мојом ћерком, Ведраном, отишла у Херцеговину у манастир Светих Првоврховних Апостола Петра и Павла крај Требиња. манастир је био у изградњи, крај сеоске цркве и гробља, али је само црквиште било несумњиво далеко старије - остала је рушевина црквице Св. Павла из времена Константиновог (можда Констанцијевог) за коју се мислило да је била крстионица у склопу велике цркве. Из неких разлога та ми се рушевина чинила дивном, као и сам манастир. Монахиње су биле пријатељице мојих кћери и мени као сопствена деца, игуманију Павлу сматрала сам једном од најближих људи на свету.

   Били су то чудесни дани, пуни светлости, каква се виђа само у Херцеговини, свелости са земље и са неба. Мати Павла нас је једном повела да нам покаже крашку пећину у брду, где сваке године на Светог Петра и Павла литија иде од цркве, преко брда, до улаза у пећину. Сама пећина била је још неиспитана, али сматрало се да је велика као Постојинска јама, са чудесним пећинским украсима и симболима из првих векова хришћанства. У сећању народа остало је да су се ту окупљали први хришћани и да је сам Апостол Павле на свом путу за Рим дошао код свог ученика да посети њега и његову Цркву. Из Светог писма је познато да је заиста Апостол Тит, ученик Апостола Павла, дошао у ове крајеве да донесе Благу Вест паганима.

   Успут смо се смејали, запричале смо се и изгубиле пут. Скоро читав сат смо се вртеле у круг по неком трњаку, нисмо виделе где се налазимо, а биле смо на десет метара испред пећине. Исцепала сам сукњу, изгребала сам се као да ме је напала дивља мачка, и све то - зашто? Кад смо одједном изашле на путић, крај кога смо хиљаду пута прошле, виделе смо да смо се замајавале, као да нам је била копрена на очима.

   - Ишле смо на ходочашће - рекла је мати Павла озбиљно. - Требало је да се молимо и да ћутимо.

   Ведрана је са мати Павлом и са својим пријатељицама археолозима одмах ушла у пећину. Понеле су са собом снопић свећа да осветле пут. Ја сам остала пред пећином са мати Теоскепасти, Гркињом, која је у то време није знала српски језик, тек покоју реч, али је дошла из Грчке да помогне српском народу у време рата. Била је сићушна, завршила је медицину и била је духовно дете великих грчких стараца, и Светог Аве Јустина, који јој је и дао благослов да се замонаши. Страшно сам желела да разговарам са њом, али нисам могла. Ипак, осмехивале смо се једна другој и ја сам се радовала што је остала крај мене.

   Прошло је пола сата, па педесет минута и мене је почео да обузима страх. Где ли је моја ћерка? Мати Павла? Девојке? Пришла сам улазу у пећину и видела да је прва свећица коју су оставиле као путоказ скоро изгорела. Позвала сам их из све снаге неколико пута, али нико се није одазвао. Шта да радим? Шта ако су се изгубиле? Пећина је потпуно неистражена. Шта ће бити ако остану саме у мраку? Ако пропадну у амбисе, којих су пуне овакве пећине? Како да их нађем? Кога да зовем? Проћи ће сати и сати док их нађу, ако их уопште нађу! Очајно сам звала ведрану и мати Павлу, али ми нико није одговарао.

   Мати Теоскепасти је осетила мој страх. Узела ме је за руку и одвела на мало узвишење пред пећином.

   - Цекај! - рекла је брижно. - Молимо се Апостол Павле. Разумес? Он помогне.

Берба грожђа у манастиру Петропавлово

   И моћним гласом, како ваљда само Грци знају да певају из дубине душе, запевала је молитву коју никад раније нисам чула. И ја сам се молила за моје дете и пријатеље, да их Бог заштити, и да нам се безбедно врате. О, та страшна молитва! Та свест колико сам немоћна и у најмањој ствари! Колико сам грешна у свему. Ко сам ја да дигнем свој глас и да нешто тражим? То огољено, јасно сазнање да без Божје милости не могу ништа да учиним ни за кога, ни за себе саму, ни за дете које сам родила! Стајала сам тамо, беднија од најбеднијих, недостојнија од најгорих и у сузама молила милост и спас.

   Поновиле смо целу молитву три пута и ја сам се мало смирила. Тек тада се из пећине зачуо удаљени жамор. Свећице су догореле, али мати Павла и девојке су се вратиле, искаљане и задивљене. Како је величанствена та пећина! И несумњиво је била место окупљања ранохришћанске цркве! Осећало се то. Ведрана је видела да сам бледа и узбуђена и заштитнички ме је грлила. Отишле су далеко, уопште нису чуле да их је ико звао, не плачи, не плачи, било је дивно.

   Ја нисам могла да се опоравим од страха. Као да ми је неко отворио чељусти пакла и рекао: "Пази!". И онда ми поклонио сву слободу да изаберем, сав свет. Хтела сам да знам шта смо ми то певале, мати Теоскепасти и ја.

   -Посланицу Ефесцима Светог Апостола Павла превела је мати Павла мирно. - Ми то не певамо као молитву, али Грци певају.

   Чим сам се вратила у манастир отворила сам Свето Писмо и нашла део који смо певале. Тамо је писало: "Никаква рђава ријеч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају" (Гл. 4, стр. 29).  Као да ме је гром погодио. Јесам ли ја писала таквим речима? је ли моје дело било на добробит некоме?

   Још истог дана позвала сам мог издавача и повукла књигу из штампе. Сироти човек био је запрепашћем Тако нешто није запамћено у историји новијег српског издаваштва. Роман сам још шест месеци преправљала, и чудила се како је лако исказати сваку мисао језиком који не вређе онога који чита, који га не унижава, него напротив уздиже и развија његов дух. Какви критичари, цензори и којешта! Какви диктати моде!

   Мој први роман није постигао никакав успех. највећи део тиража сам испоклањала пријатељима, а они то, углавном, нису ни прочитали. неким читаоцима се није свидео, други су сматрали да никад више нећу написати тако лепу књигу.

   И тако сам закорачила по уској стази. И сада се често изгубим у трњу, али се сетим поуке о молитвеној пажњи мати Павле и песме мати Теоскепасти - није важно да моја реч буде последња, а ни да се свима допада, него да буде у Духу. И, колико могу, трудим се да ме не стигне тешка педагогија којом се понекад, по милости, исправљају странпутице у Пут.

Зорица Кубуровић, ПУТ ЖЕНЕ

Хришћанска мисао, Београд; Хиландарски фонд, Фоча; Универзитетски образовани православни богослови, Ваљево; Задужбина "Николај Велимировић и Јустин Поповић", Ваљево, 2013.

МАНАСТИР ПЕТРОПАВЛОВО

П.Чесноков, ВОЗБРАНОЈ ВОЈЕВОДЈЕ
Дивна и МЕЛОДИ, Концерти, 2006.

Зорица Кубуровић, ПРАВОСЛАВНА МАЈКА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

Поводом празника Материце

   Ништа у женином животу није тако дефинитивно одређено, тако страшно кад се не поштује, и тако дивно као улога мајке. На њу се жена припрема од најмлађих дана, учи се гледајући своју мајку, чувајући млађу браћу и сестре, љуљајући лутке. Негде око педесетих година овог века, улога мајке, која је кључна у животу жене, почела је да се мења.

   Широка пропаганда о томе да су родитељи необразовани и заостали у културном погледу и да децу зато треба штитити од њиховог незнања, слати их одмалена у државна обданишта са целодневним боравком и школе интернатског типа (где ће да науче да перу руке и да рецитују стихове о куцама, мацама и пачићима који говоре, а које нигде не срећу у животу, да обожавају првог политичара и лажи које иду уз политичку пропаганду), учинила је да се улога мајке потпуно промени. Девојчице су затим васпитаване да су равноправне са дечацима (не да су посебна, јединствена бића, која су у Божјој икономији у садејству са другим посебним и дивним бићима, него клонирана у потпуно једнаке жене једнаке мушкарцима). Нешто касније, кад је улога потрошача постала исто тако важна као и произвођача, девојчице су почеле да се васпитавају уз нову врсту играчке да постану Барбике, луткице из журнала. Не мајке, не жене, не сестре, него женске. Не знам ко руководи овом монструозном игром, али несумњиво је да је она озбиљно припремана. У специјализованој робној кући у Паризу (а таквих продавница има и у свим метрополама на свету) која се бави искључиво продајом Барбика и њихове опреме, може да се купи и дебела књига која обавештава о настанку и путевима развоја ове играчке. Њене хаљине су креирали највећи светски модни креатори, тимови психолога су смишљали њен начин живота као естетски идеал коме би требало да теже женска деца. Барбике, којима се деца играју већ тридесетак година, постале су, на свој начин, слика идеалне жене нашег времена - лепе по клишеу, тотално безначајне, окружене лепим стварима, нарочито изазовно обучене, без мужева, без деце, у неформалним пријатељским односима са истим таквим мушкарцима. Клонирани свет Алдоуса Хакслија има ту фасцинантну снагу савршеног идиотизма, ту корениту ружноћу ствари без Божјег благослова. Безбожна жена нашег времена је клонирана по том идеалу, али пошто је људско биће, она има још дубљи слој пада - јер пристаје да буде клон. Уосталом, питање је одиста да ли су господари света, кад су уништавали породицу смањујући њену економску, васпитну, осећајну и репродуктивну улогу, имали у виду стварање места за праве клонове, који су, као што видимо, постали реалност.
   Бог је милостив и опрашта често оно што ни човек не би опростио самоме себи. Дешава се свакодневно да луткице из журнала оживе, да скину шминку и вештачке трепавице, да се погледају у сјају неког јутра, да препознају своје биће, понижено и у прњама, да учине напор и искораче ка Христу. Страшне сумње, прогањање сећања, осећај кривице и туга што се чини да је живот промашен, долазе одмах после првих усхићења новом и неочекиваном љубављу према Христу. Полако, у оној мери коју може да поднесе људско срце, у оној мери у којој жена сагледава грех и над њим плаче, Бог прашта и оживљава из трулежи своју палу кћер. Говори јој свакодневно: Иди и не греши више. Опомиње је да између дневних послова и Његове речи изабере оно што је боље. Скрушена и у сузама, жена покушава да на рушевинама старог живота сагради свој дом и храм, да сачува и упути породицу, ако је већ није изгубила, да крене за њом. Понекад ови напори успевају. Понекад, кад је жена добро вођена од свог духовника, или кад има разумног и побожног мужа, побожне родитеље, или кад и сама постане, по Божјем дару, разумна и побожна, деси се да и у ова смутна времена пронађе мир и срећу и свој од Бога дати пут. Али, чешће остаје разапета лошим навикама, изложена страху од мишљења света, понижена као мајка, као жена и у послу који обавља, у страшној чежњи за нечим што јој се чини важним као сам живот, што тек наслућује.
   Зачеће и ношење детета подразумева блискост какву човек не осећа ни према коме другом, једну врсту физичке заљубљености која је ван памети и ван било каквих појмовних спекулативних анализа. Мало је и нејасно рећи да се ради о љубави. То снажно осећање почиње у жени да расте од првих дана трудноће, кад страхује и пита се какво ли ће бити то ново биће, кога је желела са толиким амбицијама - да буде лепо, паметно, здраво, обдарено многим талентима. И већ тада осећа да неће бити онакво какво је замишљала, да неће бити њено, него своје и Божје. Та љубав не кулминира порођајем, него се, и после рођења и кроз сав живот, мења, буја и захвата све делове жениног постојања - троши њено време, лепоту, снагу, а ипак, жена се сматра срећном тек кад види лепоту, снагу и мудрост свог порода.
   Нигде се жена не показује у правом светлу као у улози мајке. Све што зна, уме и може, све што чини посебним њено постојање, огледа се у материнству - њен мир, њена унутрашња радост, њена воља да подучи, њена побожност и воља да децу упути у хришћанску науку. Ипак, не васпитава дете само једно биће - него и окружење и сви са којима оно ступа у контакт. Мајка хришћанка доводи своје дете у цркву од најмањих дана, а црква полако уводи младо биће у хришћански живот.
   Тако би бар требало да буде. Али, време у коме живимо сурово се поиграло са генерацијама младих мајки. Уводећи шездесетих година овога века тзв. сексуалну револуцију у хипи-покрет, млади Америке, а затим и целог света, десетак година су пропагирали слободну љубав и неку врсту заједничког живота у комуни, јавно презирање ма каквог конвенционалног понашања и организације живота, уз употребу дроге, оргијање, полигамију и сл. У тзв. „источним демократијама“ хипи покрети нису били тако масовна појава, али за њима и није било потребе - у њима је породични живот био тако нарушен, да је проституција постала нормалан вид попуњавања кућног буџета, а опијање нека врста уобичајеног цивилизованог понашања. Уместо свих слобода које је православни свет имао, комунизам је, као претеча и такорећи метла којом је Нови светски поредак рашчишћавао православна патријархална друштва која су му била на путу, дао људима слободу да употребе своје тело као ствар. А затим је убедио несрећне мајке да су оне саме власници свог тела и да је глупо имати децу у годинама кад је жена најспособнија да рађа, између осамнаесте и тридесете. Боље је да се тада проводи и да ствара економски потенцијал за једно или два детета којима ће „пружити све“. И да је, затим, зачето дете безоблична маса меса и крвних судова која ни по чему није човек. Тако је Нови светски поредак створио армију чедоморки, армију лекара-убица, армију научника, професора, јавних радника који су заговарали тзв. планирање породице, а који су, опаки, или само неразумни и похлепни, уништили сопствене народе и њихову живу снагу. Боже благи, смилуј се својој деци! Жива је истина да су жене професори гинекологије на Медицинском факултету у Београду категорички тврдиле својим студентима да се заметак ни у ком смислу не може сматрати људским бићем, па да, следствено томе, нико не одговара за његово намерно уништење, осим што може (али не мора) да буде штетно по здравље мајке. О томе су писани уџбеници, то су била испитна питања за будуће лекаре. Ипак, жене су саме, својевољно, пристајале на побачаје, бирајући за себе лагоднији живот уместо сопственог потомства.Уопште, може се рећи да је у временима после Другог светског рата жена изгубила битку са господаром овог света. Чак и она која је имала среће да има породицу и да се није окаљала чедоморством, у погледу васпитања своје деце изгубила је корак са школом, телевизијом и компјутерском техником. Образовање и васпитање које дете стиче у породици врло је мало, углавном сведено на учење правила основне пристојности. Мајка данас не зна и не може да стигне, не уме да учини да њено дете буде сигурно у свету, заштићено њеном љубављу. Како би и могло да буде сигурно? Цео свет се приказује пред њим као непријатељска творевина, цео живот као арена у којој се оно такмичи да буде најбоље, најбогатије, најпознатије. У интерпретацији медија и званичне науке, а често и државе, родитељи се показују као непријатељи личне слободе детета, као неко од кога би требало заштитити дете. У свету су данас актуелни читави званични социјални програми који децу третирају као обесправљену социјалну групу коју држава мора да узме у заштиту и то тако што ће прво да одузме природно право родитеља да брине и доноси одлуке о животу свог детета док је оно неспособно да такве одлуке доноси само. Премда је истина да су многи родитељи далеко од тога да буду морални и ма какав узор свом чеду, програми овакве врсте нас православне треба да држе на опрезу. Јер, немогуће је замислити државу која је решила све своје проблеме, па сад решава глобалне проблеме између родитеља и деце, и то не понеки појединачни случај, него баш све. При томе, децу перманентно кваре јавни медији којима управља држава и велики капитал. Само у случају телевизије и модних часописа то просвећивање по диктату државе изгледа исто као да човек пушта да му се деца, у његовој кући, од јутра до вечери, друже са наркоманима, лудацима, проституткама, лажљивцима, лоповима и добростојећим убицама, ако се изузму понеке емисије из географије. Да не говоримо о филму, музици, позоришту, књижевности итд.
   Иако има понегде несумњиво криминалних и болесних родитеља који угрожавају и кваре своје потомство, генералну бригу о будућности деце мајка не може и не треба да препусти друштву. На најинтимнија питања о душевном животу, о свету, рађању, смрти, моралном расту, мајка је прва позвана да искрено пружи одговоре. Искрено и истинито. Да би као усправно људско биће стајала пред својом децом, да би од њих очекивала једног дана исти такав однос према потомству, мајка, иако грешна и страдална, мора трудом читавог свог живота да сведочи пред децом истину: да су јединствена, непоновљива бића, Божји синови и кћери, безначајни пред Његовом величином, али уздигнути Његовом љубављу до неслућених висина, узвишенији и од анђела, а слободни да бирају између Његове љубави и пада у грех.
   Мајчин живот се одиграва пред очима њене деце. Она треба да их научи да се моле Богу, да воле и да служе у љубави друге људе. То је велики наук. Њен однос према мужу, родитељима, пријатељима, професији, широј породици, сопственом народу, свим другим људима, остаје деци у трајној успомени. Како је давала милостињу. Како је хранила и облачила сироте. Како је бдела над болеснима. Како је уважавала старије. У васпитању деце мало користе речи. Деца виде ствари срцем, онакве какве оне јесу. Мајчин утицај јесте утицај њеног делатног и молитвеног живота, читавог и у свим детаљима.
   При томе, побожност не значи лицемерје, нити може да подразумева кукавичлук. У доскора комунистичким земљама, а и другде на свету где су се тако темељно бавили женским правима да су од жена направили бетонирце и раднике на грађевинама (и злочинце према сопственој деци убијеној у заметку, или остављеној туђим женама да се о њима брину), веселе револуционарке сексуалне револуције и нешто медитативнију и склонију дроги „децу цвећа“, тај проблем стајања у истини пред сопственим потомством нарочито је тежак и мученички. Толико је тога што је прљало и кварило жену, да је, заправо, невероватна Божја милост када је Он ипак поведе путем вере, када је прими под своје очинско окриље. Освешћена и у страху од последица, жена се пита да ли ће јој сопствена деца опростити, да ли ће је разумети и поћи правим путем. Да ли да их лаже? Прећуткује? Мало лаже? Али, добро не стоји на лажи. Не може се живети као Салома, а успешно васпитавати сопствене кћери као игуманија. Неистина увек покаже лице, и тада је страшна и производи ефекат супротан од жељеног. Истина, онаква каква јесте, искрена исповест и покајање, молитва и пост, љубав и вера у Бога, могу да исцеле и мајку и пород. Иако није пород тај који би смео да суди о мајци, до мало чијег поштовања је њој толико стало као до поштовања сопствене деце. Истина је и да је потреба деце да поштују мајку толика да јој тешко праштају најситније погрешке. Али, деца су добра и чиста бића, ма шта о томе говорила фројдовска психоанализа. Способна су да схвате дубину великог пада и покајања, знају да сиђу у најдубљу рану и да благо изведу на светло љубави и праштања повређеног родитеља. Да кажу: „Не плачи. Било, па прошло. Хајде, осмехни се. Ти си једна јака жена. Моја мајка“.
   Може бити да најтежи део пута у материнству жена прелази онда када деца почну да се од ње свесно одвајају, покушавајући да сама отму некакву слободу и да сама нађу свој пут. Таква силна љубав, као што је материнска, крије у себи велику опасност да жена несвесно лиши слободе друго људско биће. Пут свесног растајања од бића љубљеног више од сопственог живота, ако је тај растанак на добробит том бићу, пут је православне мајке. И кад се деси да дође велика болест, физичка патња или смрт, мајка је та која учвршћује у вери своје чедо и себе саму. И кроз сав живот припрема свој пород за часове искушења и бола, који увек долазе и добро је да их човек дочека приправан.

Али хришћанин, живећи у свету, живи и у Богу и у томе је извор његове радости, докле год грех не поремети унутрашњи склад тог узајамног прожимања. Свакога дана православна мајка се опрашта од свог детета, дајући му помало слободе, према његовим снагама, учећи га да носи свој крст, по мери плећа. Тај крст означава човеков однос према Богу и према свету. Сваког дана мајка учи своје дете да се моли, да пости, да се исповеда... Да воли Бога и да воли људе, јер су му браћа. Да воли без резерве. Одступница у срцу је одступница од Бога. Мајка треба да разуме живот и да научи дете да њиме иде. Да га научи да буде милостиво према слабима као и према јакима, према сиротима, као и према богатима, јер су искушења и једних и других превелика. Да понесе свој терет, али да га добро одмери, да не буде ни премали, ни превелик. Да припреми кћери да буду снажне, да рађају и да воле. Да научи синове да чувају своју породицу, дом, земљу, народ, своју веру. Није то мали задатак.

   Осим тога, мајка мора да научи своју децу да бол не долази од Бога, него од господара овог света. Да онај који пребива у Богу има само радост и љубав. Онолико радости и љубави колико може да поднесе. Али, да би млади могли да се науче да сами виде Божје дело и свој живот у свој његовој лепоти, мајка, у коју се прву гледа са љубављу, мора да се научи да стане са стране и да буде са стране и последња кад год треба, а треба стално.
   Нису мајке само оне које су рађале, него и оне које су подизале и бринуле о туђој деци, које су чувале народ и нараштаје. Поменимо овде игуманије и сестринства многих манасрира које су у миру и рату бринуле о душама, храни, одећи и животу свих који су долазили у манастире, о сестрама монахињама манастира Св. Петке, које чувају тешко ретардирану децу, а то је такав подвиг да често ни рођене мајке нису у стању да га поднесу. Поменимо дивну београдску госпођу Олгицу Врањкић, чији је дом био отворен за целу Србију, захваљујући којој су многи сиромашни студенти добили стипедије, а многе породице тиху и несебичну помоћ манастира Хиландара. Поменимо такође и Сенку Дурутовић, председницу Кола српских сестара из Никшића, која је преко минских поља носила храну ратницима који су бранили своја огњишта у Херцеговини, хранила и облачила сироте. Требало би да им помињемо имена уз имена наших најдражих, да говоримо деци о њима, да их упамте као примере богочовечанског пута жене на овом свету.
   Од мајке се деца уче да поштују учитеље и старије. Младост је заносна, њој изгледа да је са њом почео свет, све велике мисли, сва егзистенцијална питања. То је добар почетак странпутице или правог пута. Мајка која учествује у животу свог детета одобрава његова питања, али му показује читавим својим животом да на свету увек има паметнијих, мудријих, бољих, лепших, од којих можемо да учимо и које зато треба да поштујемо и волимо. Да се трудимо да им олакшамо живот и да их подржимо у њиховим напорима. Али да никад не заборавимо, никад, да смо и ми сами јединствена бића којима је Творац дао слободу да буду. И да ми и јесмо, докле год смо у складу са Богом, сами са собом и са другим дивним људским бићима која су, као и ми, на Христовом путу, на путу Богочовека, докле год је наш Пут - пут истине, правде и љубави.  

"Православље", бр. 930, 15.12.2005.

Влајко Пановић, КРИЗА САВРЕМЕНЕ ПОРОДИЦЕ

Манастир Вазнесење

иди на You Tube везу:
Криза савремене породице - др Влајко Пановић

Свети Теофан је писао о почецима образовања дечијег ума, тврдећи да овај процес започиње са првим речима, то јест, од оног тренутка када дете почиње да говори. Колико се заиста у данашње време, као родитељи, бавимо образовањем дечијег ума? Колико пропуштамо драгоцено време? Какве замке пред нас поставља савремена цивилизација а какве ми сами себи постављамо? Одговоре на ова и слична питања доноси предавање "Криза савремене породице" др Влајка Пановића, клиничког психолога ВМА у Београду. 

ФРЕСКА ПРЕПОДОБНОГ ПОРФИРИЈА КАВСОКАЛИВИТА

Прва фреска Преподобног Порфирија

Кавсокаливита у Архиепископији београдско-

карловачкој живописана је у жарковачкој

 цркви Вазнесења Господњег(Београд).

извор: spc.rs

Ј Јевреји

Јевреји су први болесник међу народима, које је Бог узео да лечи. Избранство јеврејског народа означава само то и ништа друго. Па како су се Јевреји успротивили Богу као лекару и погазили Завет, то је Бог предузео лечење свих народа на земљи, стварајући тако Себи из свих народа један изабрани народ од оних који се драговољно предадоше Богу на лечење. У овај изабрани Божји народ увршћени су само праведници, пророци и угодници Божји из јеврејског рода, који у своје време испунише обавезе Старог завета као и они који драговољно прихватише Нови Завет. Остатак Јевреја пак отпао је од оба Завета; од Старог, јер је крвна жртва Божјих животиња укинута Богом, како је и проречено, и од Новог, јер крвну жртву Сина Божијег одбацили су само они. Човече и сине човечији, чувај се да не будеш убројан у синове противљења. јер свак ко хоће да се излечи, мора пристати да се здрава крв унесе у њега. А једина здрава и здравотворна крв јесте крв Сина Божијег, Господа нашег и Спаса Исуса Христа, коме нека је вечна слава и хвала. Амин.

Свети Николај Жички, Азбука спасења, Линц, 2004.

Свети Николај, охридски и жички, МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ
говори: Небојша Дугалић
 Снимано у капели Св. владике Николаја
Духовног центра у Краљеву и у манастиру Жичи, 2009. и 2010.

ГОДИШЊИ ПАРАСТОС ЕПИСКОПУ ЖИЧКОМ ХРИЗОСТОМУ

Маржик, Манастир Жича
Народни музеј, Краљево

иди на везу Епархије шумадијске:

ГОДИШЊИ ПАРАСТОС ЕПИСКОПУ ЖИЧКОМ ХРИЗОСТОМУ

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ, Подвижник љубави - прозорљиви чудотворац

                                     Тропар преподобном Порфирију Кавсокаливиту

Апостолском ревношћ живећи,
и Христовим именом се наслађујући,
и свима љубав Божју проповедавши,
свагда си у њој обитавао,
и многе душе њоме си исцелио
и васкрслом Господу их привео.
Зато ти који си насеља светих наследио,
похитај ка нама
и поведи нас у наручје Божје,
нас који ти радосно кличемо:
Радуј се преподобни оче Порфирије!

иди на везу Радија Беседе:

СВЕДОЧАНСТВА О ПРЕПОДОБНОМ ПОРФИРИЈУ КАВСОКАЛИВИТУ

На дан молитвеног спомена новоканонизованог угодника Божјег преподобног Порфирија Кавсокаливита, у недељу 15./2. децембра 2013. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај, о светом старцу Порфирију говорили су епископи бачки Иринеј и јегарски Порфирије.

Подсећамо да је Свети Архијерејски Сабор Цариградске Патријаршије, на свом заседању 27. 11. 2013. године, у диптих светих унео старца Порфирија Светогорца.

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ - ПОДВИЖНИК ЉУБАВИ - ПРОЗОРЉИВИ ЧУДОТВОРАЦ, Беседа, Нови Сад, 2011.

Реч унапред

   Блажени старац, истински подвижник љубави Христове и христопрослављени прозорљиви исцелитељ и чудотворац, васпитач и мистагог живота у Христу, оличење смирења и љубави, духовни отац и препородитељ многих душа, архимандрит Порфирије (Бајрактарис), рођен је 7. фебруара 1906. на острву Евији (Еубеји), а преставио се 2. децембра 1991. године у келији Светога Георгија у Кавсокаливији, на Светој Гори Атонској. Свој монашки живот и подвиг започео је и завршио на истом месту - у истој светогорској келији истога знаменитога светогорскога скита Кавсокаливије. Али, по Промислу Божјем, највећи део свог дугог живота на земљи телом је провео изван Свете Горе, остајући духом, увек и свугде, чак и у бучном центру Атине, прави светогорски монах, прави Кавсокаливит. Вером и љубављу, животом и подвигом, прославио је Господа, а Господ је прославио њега светошћу и благодатним даровима, особито даровима прозорљивости и пророштва , исцељивања и чудотворења. Није претерао песник у стиховима њему посвећеним кад га велича онако како су древни црквени песници величали негдашње Божје угоднике, праведнике и подвижнике, користећи за њега, поред многих других, и следеће карактеристичне изразе:

-небески човек,
-жива слика Живога Христа,
-неуспављиви делатељ молитве,
-непогрешиви исцелитељ недуга људских, душевних и телесних,
-смерни слуга људи, особито страдалника,
-посвећеник божанских тајни,
-узор љубави и образац смирења,
-заштитник и радост верним хришћанима,
-пристаниште бродоломницима живота,
-утешитељ ожалошћенима и неутешнима,
-мистагог љубави према Христу Господу и
према човеку,
-извор милосрђа...

Сажето казано, старац Порфирије се својом детињском простодушношћу и незлобивошћу, непоновљивом благошћу и кротошћу, племенитошћу и пажњом у опхођењу, дубоким смирењем, орловским узлетима својих прозорљивих духовних очију и безобалним океаном свога христољубља и човекољубља показао као наручј раширено за свакога ко је у невољи.
   У овој краткој Речи нећемо, разуме се, улазити у појединости Старчева живота, подвига и сведочења животности и делотворности Јеванђеља христова. Ипак, не можемо а да не истакнемо - овде и сада укратко, а у догледно време, ако Бог да, опширније и озбиљније - његову љубав према нашој помесној Цркви, Српској Православној Цркви, и његову бригу за њу, односно његову љубав према нашем, српском народу и бригу за његово добро. Ово наше сведочење јесте лично сведочење, сведочење из прве руке, и за његову аутентичност потписник ових скромних редака радо сноси пуну одговорност пред Богом и пре људима, будући да је он стицајем околности - боље рећи, по недокучивом Промислу Божјем - био у непосредном духовном контакту са Старцем пуне две деценије. Старац је увек, у разговору са потписником ове Речи, инсистирао на потреби пастирске одговорности, будности и ревности за духовни препород српског народа. не смемо прећутати запањујућу и задивљујућу чињеницу да је тада, средином и крајем седамдесетих година прошлога, 20. века, иако физички никада није посетио Србију нити је имао прилике да изучава српске прилике и неприлике, савршено прецизно познавао, разумевао и описивао духовно стање нашег народа. Што је још важније и упечатљивије, са једнаком једноставном извесношћу говорио је и о будућим догађајима у животу Српске Цркве и о будућем духовном развоју и трагању српског народа.
   Издалека је, благодаћу Божјом, видео да српски народ, подсвесно, гаји само још једну наду, наду у своју Цркву, и да ће једног дана, и то ускоро (а ово је све говорено још у време док је "племе наше" духовно спавало "сном мртвијем"!), "изненада нагрнути" у Цркву. При том је изражавао бојазан да Црква - због недостатка пастира уопште, а због надостатка духовно зрелих и способних пастира посебно - неће бити у стању да се у пуној и правој мери одазове тој огромној духовној потреби истинске пастирско - мисионарске делатности и препорода православне вере и традиције. "Ваш народ је на све начине, а посебно у духовном погледу, измучен, ојађен, израбављен - говорио је потписнику ових редака - јер је дуго био лишаван Христа: остао је у великом броју некрштен или, у другим случајевима, крштен, али без икаквог духовоног руковођења; његова деца и омладина одрастала су и живела махом у кућама без Христа; једном речју, под безбожном и чак противбожном влашћу, народ вам је био као овце без пастира..." - "У таквим околностима - настављао је - лако вам могу доћи разне јереси и секте, па и разни гуруи, и духовно заводити народ Божји, а многе и приграбити." Видећи све то - вероватно видовитије од већине нас, пониклих и одраслих овде - наглашавао је, веома често и изричито, насушну потребу за духовно зрелим, просвећеним, образованим и пожртвованим свештеницима.Младим свештеницима, монасима, монахињама, теолозима, ревносним у вери хришћанима - свима је саветовао: "Радите непрестано и неуморно, јурите и стижите свуда, свима проповедајте христа, падајте с ногу од умора трудећи се за Христа и за Цркву Његову, не жалите своју младост...Све дајте за Христа и за Цркву Његову! Она треба да расте, а ми да се смањујемо смиреношћу...". Ове потресне речи љубави и поуке, на непоновљив начин посведочене личним примером, упућивао је свима, а посебно нама, припадницима српског народа који смо имали благослов и срећу да га на свом животном путу сретнемо и упознамо и да са њиме с времена на време разговарамо. Светог и доброг Старца заиста је, уза све остало, красио дух непатворене саборности, красило га је осећање свеправославног јединства и прожимања, као што му је и срце било испуњено свечпвечанском љубављу.
   Он ни по ком основу није правио разлике међу народима. Све је волео једнако: са истом љубављу, преданошћу и жаром молио се за наш, српски народ и за остале православне народе као што се молио и за сопствени грчки народ. Чини ми се, ипак, да је српском народу поклањао нарочиту молитвену пажњу, свакако и зато што је најпре предосећао, а затим и осећао, по дару Духа Светога, све његове патње и невоље. често је, наиме, и ноћу телефоном будио своју духовну децу и хришћане које је познавао, и позивао их да се моле за своју браћу Србе. Предвидео је избијање ратног сукоба на простору наше отаџбине. на три месеца пре почетка ратних дејстава и страдања телефонирао је писцу ових редака и поручио му да падне на колена и да се моли Господу; јер, рекао је, "све ми код вас изгледа црно и бојим се да ће брзо доћи до рата..."
   Али, ово своје прво јавно сведочење о великом подвижнику љубави и прозорљивом исцелитељу завршићемо, у оквиру ове скромне уводне Речи, његовим предсказањем да ће се живот Цркве у српским земљама обновити и да ће  православна побожност у српском народу поново процветати, упркос дуготрајном духовном пустошењу током 20. века. Наводимо његове карактеристичне речи: "Видим Христа како ходи српском земљом и одабира оне који су Његови". Изговорене су, напомињемо, у дане када није било скоро никаквих видљивих знакова који би их оправдали.
   Данас су оне, хвала Богу, стварност. Сутра, надамо се, биће још опипљивија стварност - благодаћу Божјом и молитвама светих Његових. Следствено, и молитвеним заступништвом доброг и верног слуге Христа Спаситеља, едног од благодатних светилника наших дана, чији лик ће се оцртавати и на страницама књиге коју тренутно држите у рукама.

Епископ бачки Иринеј

Из ЈА града у ТИ град

ПРАВОСЛАВНА БИБЛИОТЕКА
Христос и деца,
књига 14.

Мирсини Вигопулу, Из ја Града у ти Град, Беседа, Нови Сад, 2007.

Са грчког превело
Сестринство манастира
Васкрсења Христова
у Каћу(у изградњи)

Ивица Живковић, ПЕДАГОШКА ЉУБАВ ПРЕМА ДЕТЕТУ И ПОСТПЕДАГОШКА ЉУБАВ ПРЕМА СЕБИ

Манастир Вазнесење

иди на везу Епархије нишке:

ПЕДАГОШКА ЉУБАВ ПРЕМА ДЕТЕТУ И ПОСТПЕДАГОШКА ЉУБАВ ПРЕМА СЕБИ

Љиљана Дугалић, ЛУКА У ЧАРОБНОМ ДВОРИШТУ

‎.... ДЕЧЈЕ ПОНАШАЊЕ ЈЕ У НЕПОСРЕДНОЈ ВЕЗИ СА ДУХОВНИМ СТАЊЕМ РОДИТЕЉА .

   Оно што спасава децу и чини их добром децом јесте живот родитеља у кући. Родитељи треба да се предају љубави Божјој. Треба да буду свети пред својом децом и да то показују својом благошћу, трпљењем и љубављу. 
   Сваког дана треба да постављају нов почетак - да пројављују ново расположење, одушевљење и љубав према деци. 
   Радост коју ће доживети и светост која ће их походити пренеће благодат на њихову децу.
За рђаво понашање деце углавном су криви родитељи. 
Децу не спасавају ни савети, ни дисциплина, ни строгост. 
Ако родитељи не иду путем светости и ако се не подвизавају, онда чине велике грешке и преносе на децу зло које сами имају у себи. Ако не живе светим животом и не говоре са љубављу, онда их ђаво мучи помоћу реакција њихове деце. Љубав, једнодушност и слога међу родитељима јесте управо оно што је деци потребно. То је велика безбедност и сигурност за децу.
Дечје понашање је у непосредној вези са духовним стањем родитеља. Када су деца позлеђена рђавим узајамним опхођењем родитеља, онда она губе вољу и снагу да напредују. Она се тада рђаво изграђују, те грађевини њихових душа прети опасност да се свакога часа сруши.

   Преподобни  ПОРФИРИЈЕ Кавсокаливит

Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење Манастир Никоље, Никољдан, 2013.

Хор Цркве Светог Вазнесења Христовог, Чачак

                           
                                         
                                           
                                           
                                        

      

      

      

     

Свети владика Николај, СВЕТИ НИКОЛАЈ SAINT NICHOLAS

Светог оца Николаја

четир' стране света славе

ко витеза силне вере,

вере Божје, вере праве.

Од колевке Богу предан,

од колевке све до краја,

па прослави и Бог њега-

-свога верног Николаја.

За живота славан беше,

а по смрти још славнији,

моћан беше и на земљи,

и са неба још моћнији.

Светла духа, чиста срца,

он храм беше живог Бога, 

народи га зато славе

као свеца чудеснога.

Богат славом Николаје,

он свечаре своје воли,

пред престолом вечног Бога

за њихово добро моли.

Благослови Николаје,

благослови људе твоје,

што пред Богом и пред тобом

на молитви смерно стоје.

текст: Свети владика Николај

мелодија: Небојша Мастиловић

ПИРГ, ЗЕМЉА СВЕТОГ СИМЕОНА, 2008.

Рад Јасне Николић

SAINT NICHOLAS

The holy father Nicholas is praised everywhere
as the knight of true faith in God. He already
earned glory during his life but even more so
after his death. And he was mighty on earth
but even more so in Heaven. His pure heart
and spirit were the temple of the live God.
Loved by his admirers he loves them also and
prays for their good before the throne of the God.
The song ends by asking Nicholas to bless
people standing before the
Lord and himself
and praying humbly.

Words by Bishop Nikolaj, music by Nebojša Mastilović

Свети владика Николај, СВЕЧАРСКА БЕСЕДА О СВЕТОМЕ НИКОЛИ

"Сви моле светог Николу, његову силу на мору": Св. Никола, заштитник помораца, на икони са оковом од позлаћеног сребра коју је 1325. године цркви у Барију даровао свети Стефан Дечански, као знак захвалности светитељу за чудесно исцељење вида. Дародавац је на њој приказан заједно са сином и наследником Душаном (ово је уједно најранија сачувана ликовна представа будућег цара).

   

Данас прослављамо једног богаташа, који је ушао у царство небеско. Господ је истина рекао, да је тешко богатоме ући у царство небеско (Мат. 19,23). Али Господ није рекао, да је богатоме сасвим немогуће ући у царство небеско. Јер да је рекао да је немогуће, онда би многи богаташи који су наследили богатство од својих родитеља, били унапред без своје кривице искључени из царства. У том случају био би искључен и Свети Никола, који је био богат по наслеђу. Био би искључен и цар Немања, који је имао "седам кула гроша и дуката". Били би искључени и други, који се у овоме свету сматраху богаташима, а чија имена међутим видимо у календару.

   Не, браћо моја, никога благи Бог није унапред искључио из царства Свога, и никоме ко жели вечног живота није унапред закључао врата небеска, па ма каквог стања и звања он био. По неизказаном човекољубљу Своме Бог жели, да се сви људи спасу. И нико у свету не може једноме човеку спречити спасење, ако га он сам себи не спречи.

   Није богаташу тешко ући у царство само зато што је богат, него зато што ретко који богаташ може да савлада искушења, која долазе од богатства. Ретко који богаташ може да садржи а да не злоупотреби богатство. Мало је богаташа у свету, који својим богатством не купише Пакао уместо раја, вечне муке уместо вечног живота. Мало их је који не прилепише своје срце за богатство и не отуђише се од Створитеља свога. Мало их је али их је било. Тешко је богаташу ући у царство Божије, али су неки богаташи ушли. Ушао је Свети Никола, ушао је цар Немања, ушли су још и други. Њима богатство није сметало него им је баш помогло да уђу у царство и у календар. Јер они употребише своје богатство на славу Божију и на спасење својих ближњих. Имајући они као да нису ништа имали. Све што су имали сматрали су Божијом својином, а себе Божијим слугама, и благајницима туђег блага, која су они распоређивали и делили сходно заповестима јеванђелским. Тако су спасли своје душе и помогли другима да се спасу. То су јуначке душе, које не дадоше да их богатство савлада него они савладаше богатство.

   Изван овога земаљскога богатства Свети Никола је имао још три много већа богатства, и то: богатство вере, богатство правде и богатство милости. Раздајући своје земаљско богатство сиромасима из љубави према Христу он је постао и сам сиромах. Али она три богатства све су се више гомилала до краја живота земаљскога. Што је више предавао веру своју другим људима, то је он постајао богатији вером. Што је више ревновао за правду Божију, то је душа његова била пунија правде. Што је више изливао милост према људима, то је срце његово бивало милостивије. Вера, правда и милост - то су небеска богатства, која се умножавају давањем. Вера, правда и милост - то су три хазне Светога Николе, које је он оставио цркви у наслеђе, и које још ни до данас нису истрошене. Ово троструко благо оставио је светац Божији у наслеђе и вама, који њега спомињете и њега прослављате. Ви који славите Светога Николу знајте, да је њему милије да ви од њега примите него да он од вас узме.

   Вера Светога Николе била је као кристал чиста и као дијамант чврста. Он је то показао у Никеји бранећи Православље од јеретика, излажући при томе живот свој опасности.

   Правда Божија у Светоме Николи била је као сунце јасна. Он је то показао онда када је спречио хелата да посече три мужа, невино на смрт осуђена. Свети Никола је дотрчао и руком својом истргао мач из руку хелатових, опет при томе излажући живот свој опасности.

   А милост Светога Николе према бедним и сиромашним била је слична милости Христовој. Све своје имање он је раздао као милостињу - више тајно него јавно - излажући се опасности немаштине и глади.

   Но овај велики слуга Христов није се страшио ни од неверника, ни од хелата, нити од глади. Он је знао поуздано, да Свевишњи бди над верним слугама својим. И заиста Свевишњи га је заштитио до краја живота, и прославио га после смрти међу анђелима и међу људима као мало кога.

Манастир Вазнесење

   Али осим ове три велике ризнице блага духовнога, вере, правде и милости, Свети Никола имао је још неколико препуних ризница. То је ризница кротости, па ризница уздржљивости, поста и молитве, па ризница смерности, и тако редом. Све ове препуне ризнице духовног и моралног блага оставио је овај дивни светитељ Христов вама, православним хришћанима, у наслеђе. На данашњи дан све те богате ризнице отварају се и нуде се вама. Свети Никола примиће ваше колаче и ваше свеће и молитве само као уздарје а не као дар. Он вама нуди данас своје дарове. Ако их примите, онда ће и он примити од вас уздарје. Ако ли ви одбаците његове дарове, одбациће и он ваша уздарја. Пазите добро, и не презрите оне дарове, које вам нуди овај богаташ Христов.

   И још једно пазите, и радујте се. Свети Никола није књиге писао нити је крв своју мученички пролио за Христа, па ипак је слављенији од многих светаца, који мудре књиге писаше или који мученички за Господа пострадаше. ово је тајна велика и дивна. ово је дело Божије. Овим је Господ благи хтео показати, да Он не уводи у Своје царство само мудре богословце и мученике него и све оне безбројне добре душе, које нити књиге писаше нити мучеништво претрпеше, али веру истинито одржаше и закон Божији испунише. А таквих је највише било и највише има међу вернима, то јест онима који не говоре али творе, који књиге не пишу али Духом Божијим дишу. Истина многобројни су мудри богословци и мученици, но ипак су они у мањини према огромном броју ових последњих, који се не прославише ни као богослови ни као мученици него као ћутљиве али верне слуге Божије, као свети народ Божији. Свети Никола је светитељ народни, савршени представник оних најмногобројнијих, који слушају реч Божију и журе се да је изврше, па да примером друге поуче. То ће бити узрок, због чега се Свети Никола слави више од многих светих учитеља и мученика. То ће бити разлог зашто му је црква посветила осим овога дана још и све четвртке обичних седмица кроз целу годину, заједно са Светим апостолима - њему чудотворноме Николају Мирликијском.

   Богу нашему слава, Светоме Николи част и пошта, а нама свима здравље, мир, радост и благослов на веки. Амин.

ПРАВОСЛАВНИ ПУТ, октобар-децембар, 2012, бр.58