Прота Милун С. Костић, ИГУМАНИЈА МАРИЈА

На дан Сабора Св. Дванаест Апостола, 13. јула 2013, упокојила се у Господу у болници Радклиф у Оксфорду, монахиња Марија познатија као мати Марија.

Чудни су путеви Господњи и чудан је животни пут монахиње Марије.
Рођена је у атеистичкој породици, а призвана од Бога постала прво англиканска монахиња, да би касније прешла у православље и постала православна монахиња. У Србији је била дуги низ година и постала игуманија и обновитељ манастира Градца.
Научила је добро српски језик и превела на енглески Охридски пролог и Омилије Св. Епископа Николаја Велимировића, које је штампала Лазарица прес у Бирмингаму. Пред крај овоземаљског живота, иако врло болесна, успела је да преведе на енглески језик и Молитве на језеру, али не и да их објави. Толико је била болесна да се није могла кретати, па би лежећи у кревету држала свој лаптоп на прсима и писала превод Молитава на језеру.
С времена на време ишао сам да је обиђем и видим, па ме је замолила да дођем до ње у Оксфорд да заједнички прегледамо њен превод и да направимо потребне исправке.
Обећао сам и обећање испунио. Ишао сам много пута из Лондона у Оксфорд где смо се, читајући превод Молитава на језеру, дивили тим српским псалмима и радовали се што су преведени и што ће бити објављени на енглеском језику.
С обзиром на њену болест, мати Марија би се озбиљно уморила после сат и по времена рада и ја сам је остављао да се одмара враћајући се за Лондон и дивећи се њеној упорности да и у тако великој болести ради на преводу.
Једне прилике у предаху нашег рада замолио сам је да ми нешто више каже о своме животу што је она и учинила и зато је сада препуштам да прича сама о себи.
„Рођена сам у граду Гилдфорду у атеистичкој породици. Отац је био убеђени атеиста, па је утицао на мајку да и она таква постане.
У Гилдфорду сам завршила чувену основну школу и од куће отишла тек када сам пошла на студије у Сејлсбури и Бристол.
После факултета предавала сам енглески и религију,“ – тако почиње своју причу мати Марија, а враћа се назад на детињство, па наставља:
„Сећам се немачких авиона који су избацивали бомбе по Енглеској када сам имала 7 година. Једне ноћи пала је бомба на једну кућу у нашој улици.
Следеће ноћи имала сам страшан кошмар и страх од смрти. То је мајка видела и ваљда да би ме утешила рекла ми је да ништа не бринем јер као што се не сећам шта је било пре мога рођења тако се нећу сећати ничега ни после смрти. Ова њена изјава ме је тако много уплашила и стално сам почела да размишљам све више и више о животу и смрти.
У 15. години била сам у Француској, код бабе која је била религиозна и утицала на мене, а већ у 16. години Христос ми је постао одговор на све моје сумње и недоумице. Крштена сам као беба а миропомазана као одрасла на свој захтев у 16. години. Једном сам на причешћу осетила необичну радост која ме никада није напустила. Почело је тако да ме привлачи монаштво које је било део Цркве и вере.

Кад сам имала 23 године отишла сам у манастир Вонтиџ, где сам се и замонашила 1964. године у својој 26. години. Продужила сам и даље да радим у школама у Абингдону и Вонтиџу као наставник пуних 14 година. Радила сам и у Северном Сарију две зиме у кући за алкохоличаре. Између две зиме боравила сам у Оксфорду где сам се 1968. године, одлазећи у руску цркву у Оксфорду, упознала добро са православљем. Одушевљена том истином и лепотом одлучила сам после 5 година да постанем православна. Сестре мога манастира нису могле да ме разумеју, што је и нормално, али нису биле љуте на мене због тога већ само тужне.
Отишла сам 1973. године код професорке Ане Пенингтон. Ступила сам у везу са руским Епископом у Лондону Антонијем (Блумом) и изразила жељу да постанем православна. У почетку је био мало неповерљив али ме примио у православље 1974. године. Тако сам остала пуне три године, па ме је тек онда и замонашио.“
На моје питање када је и како дошла у Србију рекла ми је: „Први пут сам дошла у Србију посредством Димитрија Стефановића, музиколога (садашњег секретара САНУ), јер је он успоставио контакте између манастира Вонтиџа и манастира Жиче. Први пут сам отишла у Жичу 1971. а потом и 1973. и 1975. године.
Од 1976. сваке године сам ишла у Србију у манастире Жичу и Ваведење у Овчару.
Видећи да сам доста добро научила српски језик, Митрополит Антоније ме послао у Србију на 3 до 4 године, а ја ето остала 11 година. Отишла сам у манастир Градац 1986. да радим на обнови манастира и манастирског конака, па сам преко пријатеља основала у Лондону групу Пријатељи манастира Градца, чији су чланови прикупљали и слали прилоге.
Тако је конак освећен 1990. године. После тога сам дошла у Лондон са игуманом студенице и духовником манастира Градца Јулијаном да се захвалимо Пријатељима манастира Градца на помоћи коју су нам указали. Касније, када се моја мајка много разболела, дошла сам да је пазим и гледам, што сам и чинила до њене смрти. Као што знате и видите ево ме сада овде у Оксфорду саме и болесне али жељне да превод књиге Молитве на језеру приведем крају.“
Тако је своју животну причу завршила мати Марија.

   Од првих дана нашег познанства необично сам ценио и поштовао мати Марију због њене велике жртве и љубави према светом православљу.
   После мојих посета мати Марији пошао сам за Србију обећавши да ћу доћи понова да је посетим и да разговарамо о штампању довршеног превода књиге Молитве на језеру.
   По повратку из Србије телефонирао сам јој у Оксфорд; одговора није било. Преко заједничких пријатеља сазнао сам да је у болници и спремао се да је посетим. Али њена смрт ме претекла.
   У понедељак, 22. јула, у руској цркви Св. Николе у Оксфорду тамошњи руски свештеник Стивен Плат (Stephen Platt), и сам обраћеник у православље, организовао је монашко опело мати Марији. Он јој је у болести највише помагао и духовно и материјално. Пред саму смрт отац Стефан је причестио мати Марију, тако да се она тихо у његовом присуству преселила у Царство небеско.
   Поред нас тројице свештеника, који смо служили опело, присутни су били и Митрополит Калистос Вер, Архимандрит Јефрем Лаш, прота Миленко Зебић из Бирмингама, монахиње и родбина и пријатељи мати Марије.
   После опела на оксфордском гробљу Волверкот сахрањена је мати Марија, уз присуство њених пријатеља и молитве Господу за покој њене племените душе.
   Нека ови редови буду захвалност мати Марији за све што је учинила за Србе и што је превела неке књиге Св. Владике Николаја на енглески, показујући њима сву лепоту православља које је тако волела и кроз које се припремила за Царство небеско.
   Господ нека упокоји њену племениту душу у Царству Његове вечне славе.

"Православље", бр. 1120, 15.11.2013.