Кад сам имала 23 године отишла сам у манастир Вонтиџ, где сам се и замонашила 1964. године у својој 26. години. Продужила сам и даље да радим у школама у Абингдону и Вонтиџу као наставник пуних 14 година. Радила сам и у Северном Сарију две зиме у кући за алкохоличаре. Између две зиме боравила сам у Оксфорду где сам се 1968. године, одлазећи у руску цркву у Оксфорду, упознала добро са православљем. Одушевљена том истином и лепотом одлучила сам после 5 година да постанем православна. Сестре мога манастира нису могле да ме разумеју, што је и нормално, али нису биле љуте на мене због тога већ само тужне.
Отишла сам 1973. године код професорке Ане Пенингтон. Ступила сам у везу са руским Епископом у Лондону Антонијем (Блумом) и изразила жељу да постанем православна. У почетку је био мало неповерљив али ме примио у православље 1974. године. Тако сам остала пуне три године, па ме је тек онда и замонашио.“
На моје питање када је и како дошла у Србију рекла ми је: „Први пут сам дошла у Србију посредством Димитрија Стефановића, музиколога (садашњег секретара САНУ), јер је он успоставио контакте између манастира Вонтиџа и манастира Жиче. Први пут сам отишла у Жичу 1971. а потом и 1973. и 1975. године.
Од 1976. сваке године сам ишла у Србију у манастире Жичу и Ваведење у Овчару.
Видећи да сам доста добро научила српски језик, Митрополит Антоније ме послао у Србију на 3 до 4 године, а ја ето остала 11 година. Отишла сам у манастир Градац 1986. да радим на обнови манастира и манастирског конака, па сам преко пријатеља основала у Лондону групу Пријатељи манастира Градца, чији су чланови прикупљали и слали прилоге.
Тако је конак освећен 1990. године. После тога сам дошла у Лондон са игуманом студенице и духовником манастира Градца Јулијаном да се захвалимо Пријатељима манастира Градца на помоћи коју су нам указали. Касније, када се моја мајка много разболела, дошла сам да је пазим и гледам, што сам и чинила до њене смрти. Као што знате и видите ево ме сада овде у Оксфорду саме и болесне али жељне да превод књиге Молитве на језеру приведем крају.“
Тако је своју животну причу завршила мати Марија.
Од првих дана нашег познанства необично сам ценио и поштовао мати Марију због њене велике жртве и љубави према светом православљу.
После мојих посета мати Марији пошао сам за Србију обећавши да ћу доћи понова да је посетим и да разговарамо о штампању довршеног превода књиге Молитве на језеру.
По повратку из Србије телефонирао сам јој у Оксфорд; одговора није било. Преко заједничких пријатеља сазнао сам да је у болници и спремао се да је посетим. Али њена смрт ме претекла.
У понедељак, 22. јула, у руској цркви Св. Николе у Оксфорду тамошњи руски свештеник Стивен Плат (Stephen Platt), и сам обраћеник у православље, организовао је монашко опело мати Марији. Он јој је у болести највише помагао и духовно и материјално. Пред саму смрт отац Стефан је причестио мати Марију, тако да се она тихо у његовом присуству преселила у Царство небеско.
Поред нас тројице свештеника, који смо служили опело, присутни су били и Митрополит Калистос Вер, Архимандрит Јефрем Лаш, прота Миленко Зебић из Бирмингама, монахиње и родбина и пријатељи мати Марије.
После опела на оксфордском гробљу Волверкот сахрањена је мати Марија, уз присуство њених пријатеља и молитве Господу за покој њене племените душе.
Нека ови редови буду захвалност мати Марији за све што је учинила за Србе и што је превела неке књиге Св. Владике Николаја на енглески, показујући њима сву лепоту православља које је тако волела и кроз које се припремила за Царство небеско.
Господ нека упокоји њену племениту душу у Царству Његове вечне славе.
"Православље", бр. 1120, 15.11.2013.
|
Нема коментара:
Постави коментар