о. Александар Шмеман, ВАСКРШЊА ВЕРА И НЕВЕРНИ ТОМА

   О, када би свако од нас - који смо искусили ту васкршњу радост, који смо слушали о тој васкршњој победи над смрћу, који смо поверовали у то да је Христос ту победу извојевао далеко од очију света, али ради тог света и у том свету - заборавивши на све те бројеве, количине и масу, предао ту васкршњу веру и радост бар једном човеку, када би том вером и радошћу дирнуо бар једну људску душу! Јер, када би та вера и радост били тајно присутни у сваком нашем, макар и у најбезначајнијем разговору, када би та васкршња вера и радост били непрестано са нама у нашој рационалној свакодневици, онда би већ сада и овде почело то тајанствено авање света и живота. "Царство Божје неће доћи на видив начин...", говори Христос. Царство Божје долази сваки пут - у сили, светлости и победи - када ја, када сваки од нас верујућих износи то Царство из храма и њиме почиње да живи у свом животу. Тада све, у сваком часу и сваком тренутку "може букнути" светлошћу Царства Божјег. (Васкршња вера,Тајне празника).

АПОСТОЛ ТОМА КОЈИ ЈЕДИНИ НИЈЕ БИО ПРИСУТАН У ЈЕРУСАЛИМУ КАД СЕ ХРИСТОС ПОКАЗАО ОСТАЛИМ УЧЕНИЦИМА, НИЈЕ МОГАО ДА ПОВЕРУЈЕ У ХРИСТОВО ВАСКРСЕЊЕ ДОК СЕ НЕ УВЕРИ ТАКО ШТО ЋЕ ОПИПАТИ ЊЕГОВЕ РАНЕ СА КРСТА. ХРИСТОС МУ ЈЕ ИСПУНИО ЖЕЉУ.

А Тома, који се зове Близанац, један од Дванаесторице, не беше онде са њима кад дође Исус.

А други му ученици говораху:
Видесмо Господа.

А он им рече:
Док не видим на рукама његовим ране од клина, и не метнем прста свог у ране од клина, и не метнем руке своје у ребра његова, нећу веровати.

И после осам дана опет беху ученици његови унутра, и Тома с њима.

Дође Исус кад беху врата затворена, и стаде међу њима и рече:
Мир вам!
Потом рече Томи:
Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран.

И одговори Тома и рече му:
Господ мој и Бог мој.

Исус му рече:
Пошто ме виде веровао си; блажени који не видеше а вероваше.

Јеванђеље по Јовану 20, 24-29.

   "Док не будем видео, нећу поверовати". Али, емпиријско искуство јесте само једно од људских искустава, и - при том - онај нејелементарнији и, стога, најнижи вид знања. Емпиријско искуство је корисно и неопходно, али сводити свеколико људско искуство искључиво на емпиријско искуство то је исто као покушати схватити лепоту уметничке слике помоћу хемијске анализе боја употребљених на слици. И оно што називамо вером јесте, у ствари, онај други и виши ниво људског знања. Може се рећи да човек без тог вишег знања, без вере, не би могао да живи ни један једини дан. Сваки човек верује у нешто и верује некоме. Питање је само у томе чија је вера, чије је виђење и познање света правилније, пуније и адекватније богатству и сложености људског живота (Неверни Тома,Тајне празника).

Ђакон Ненад и Анастасија Илић, ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС, Београд, 2008.

Васкршњи интервју Епископа јегарског Порфирија

иди на везу:

Васкршњи интервју епископа јегарског Порфирија

ОЛТАР ЈЕ БИО ОТВОРЕН ВЕКОВИМА

У претходној деценији Српску православну цркву запљуснуо је талас новог промишљања литургијског живота, па њиме није заобиђен ни појам олтарске преграде. У недостатку озбиљних студија и трезвених одговора развила се полемика, обузевши и зналце и лаике, о смислу олтарских преграда и о упиту како да стоје двери жртвеника током свете архијерејске литургије, једног од најзначајнијих обреда у православној вери.

– Основно питање које се поставља у савременим полемикама у вези са олтарском преградом је видљивост жртвеника. По изворима који се могу пратити до средњег века, скоро хиљадугодишња карактеристика олтарских преграда у храмовима наше цркве јесте њихова отвореност – наводи архимандрит др Тихон Ракићевић (42), игуман манастира Студеница.

Старешина светосавске и светосимеоновске лавре дан по Благовестима (8. априла) одбранио је на Православном богословском факултету у Београду докторску дисертацију на тему „Олтарска преграда – иконостас од 4. до средине17. века: форма, функција и значење”. Ментор, др Владимир Вукашиновић (46), ванредни професор ПБФ, навео је да се тема наслања на Тихоново приватно образовање и магистарски рад из 2008. године, али и да је бирана тако да дотакне актуелно време и догађаје. У комисији за одбрану били су још и др Ненад Милошевић (53), редовни професор ПБФ и др Милан Радујко (52) научни сарадник Института за историју уметности Филозофског факултета БУ, др Родољуб Кубат (45), професор Старог завета и др Зоран Крстић (51), професор Црквеног права на ПБФ.

– Представа о пореклу и смислу олтарске преграде данас често није јасна ни клирицима ни лаицима. То изазива поприлично чуђење с обзиром да се ова преграда налази пред очима сваког ко уђе у православни храм – истиче Тихон у својој научној студији.

Он се у раду од 253 стране позива на 82 референтна извора, старе рукописе светих отаца, саборска акта, богослужбене књиге, типике и дипломатске списе и 283 библиографске јединице из различитих научних области, теологије, историје, историје уметности, археологије, филологије... Бранећи дисертацију пред комисијом, игуман је истакао:

– Ране олтарске преграде, као и оне у вековима после иконоборства, биле су у облику отворених колонада, а материјални подаци потврђују да је током 12. века постепено уведен обичај попуњавања празнина између стубова олтарских преграда. Кад је реч о српским просторима, конкретни археолошки докази сведоче да је доња зона олтарске преграде у 13. веку била без икона, и да је олтар тога доба био видљив.

Тихон је даље објаснио како је дошло до затварања олтара и постављања иконостаса (темплона):

– Дуготрајна тежња да се на преграду поставе иконе била је подстицана првенствено побожним настојањем лаика, јер извори веле да су иконе управо њима биле намењене. Карактер олтара и напредовање култног односа према иконама временом су довели до тога да се иконе нађу у простору између верника и жртвеника. Близина олтара уливала је народу сигурност у делотворније молитве светитеља на икони. Црква је, на крају, потпуно прихватила овакве тежње, уклопила их у свој богослужбени простор и то је довело до затварања олтара од погледа народа. Од тада, литургијске радње недостижне су погледу верника.

Бранећи своју тезу, архимандрит из Студенице тврди да „олтарска врата символишу капију Царства Божијег, предображавају сама врата раја Христовог”, и закључује:

– Иконостас се као композиција развијао упоредо са опадањем есхатолошке свети, односно учења о спасењу и успостављању Царства Божијег или вечног живота. Међутим, јачање ове свести које краси наше доба, као да собом покреће обрнути процес, што значи враћање изворним облицима олтарске преграде.

У изјави за „Политику” др Тихон Ракићевић наглашава да са „историјским изворима и конкретним подацима нема шале, они су хладни и неумољиви, отпорни на убеђења и полемике”, и додаје:

– У свим православним црквама до наших дана задржао се један обичај из старог богослужења, да олтар буде видљив од Васкрса па седам наредних дана. Тада се олтарске двери никако не затварају, ни на литургији, ни на јутрењу, нити читавог дана.

Одбрану дисертације у главном амфитеатру ПБФ-а пратила је велика публика, неупоредиво бројнија него што је обичај за овакве догађаје. Међу 800 присутних били су црквени великодостојници, владике и професори факултета, секретар САНУ академик Димитрије Стефановић, академици Гојко Суботић и Љубомир Максимовић, теолози, историчари уметности, археолози, студенти ове високе школе, и многи мирјани из Тихоновог родног Чачка.

Гвозден Оташевић

"Политика", 19.04.2014

Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење, Недеља мироносица, 19.5.2013.

иди на You Tube везе:

О.Тимотеј, НЕДЕЉА МИРОНОСИЦА 1.

                 О. Тимотеј, НЕДЕЉА МИРОНОСИЦА 2.

                                                

Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење, Пета недеља Великог поста Хор "Сабор српских светитеља", ОРО СЕ ВИЈЕ, Манастир Вазнесење, 21.4.2013.

Манастир Вазнесење

иди на You Tube везу:

О.Тимотеј, 21.4.2013.

Десанка Максимовић, ОБЈАВИТЕ ЈЕДНОМ НА ВЕЛИКА ЗВОНА

Закрчене су земља и васиона

од жалосних о људском бићу вести.

Објавите једном на велика звона

измирења, покајања, благовести.

Не јављајте само за земљотресе,

покрадене мисли, покрадене своте.

Јавите и када се радости где десе,

кад се отвори у коме вулкан доброте.

Манастир Жича

Не вадите само блато из гата,

има ваљда, негде, и песка понеко зрнце,

понека љуспа злата.

Јавите нам каткад да су помиловали

другомишљенике, упорнике и Црнце.

Разгласите и по неколико пута

и добра као што се зла разгласе,

и моћи ће, можда, мржња да се спута

и љубави, бар трун, да се спасе.

Јавите нам да се нашао, негде, неко,

ко је прославио суседову славу,

уоквирио и његова барда.

Јавите да је добрих звезда пала

на нашу планету цела милијарда.

СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ(НОВИ), БЕСЕДА НА ДРУГИ ВАСКРС, Манастир Ћелије, 1966.

Христос воскресе! Ваистину воскресе! Ето, у четири речи сва судбина свих људи свих времена! У четири речи сва историја рода људскога! У четири речи твоја историја и моја. У четири речи највећа револуција у свима човечанским световима, највећа прекретница, највећа скретница. Када је воз људског живота, који је јурио шинама смрти, скренуо одједанпут ка бесмртности, све се изменило. Преврат невиђен! Шта се десило то са родом људским?

Васкрсењем Својим Господ је из пакла извео род људски и узнео у Рај. Господ је из смрти ишчупао род људски и узнео га у Бесмртност. Господ је из ништавила, из небића, васкрсао људско биће у Живот Вечни. Господ је отео човека од ђавола и дао га у загрљај Богу. То је Ускрс! То је Васкрс! Највећа, заиста, револуција у свима световима. Једина савршена и довршена револуција, савршена и довршена, јер њоме - шта се даје човеку? Живот Вечни! Живот Вечни у који се улази кроз Истину Вечну, кроз Правду Вечну, кроз Љубав Вечну, кроз Радост Вечну.

Ево дана који створи Господ![2] - тако се пева данас у једној дивној црквеној песми. А ко је до данас стварао дане људске? Ко је то стварао дане живота твог и мог, сваког човека - ко? Смрт! Смрт је створила твоје дане и моје дане и кроз грех бацила нас у загрљај ђаволу, а ђаво нас баца у пакао. Ето ко је стварао дане рода људског и дане живота људског. Грех, смрт, ђаво - ето твораца наших дана, ето црних сунаца у страшној ноћи греха и смрти, у којој је живео род људски до Господа Христа. Шта су они радили до Господа Христа? Дизали споменике. Коме? Смрти и ђаволу! Јер сваки грех, то је споменик који човек диже ђаволу. И овај свет до доласка Господа Христа претворио се у једно бескрајно игралиште, игралиште препуно лажних богова, препуно споменика греха и смрти, препуно споменика ђаволу. А те споменике дизали људи, људи гресима својим. Пун свет идола, пун свет лажних богова. Све њих стварао је човек лажући себе грехом, сластима греховним.

То човек и данас тражи после Васкрсења Господа Христа, када неће за Њим. Он и данас грехом својим диже споменике ђаволу, ствара разне идоле, лажне богове и клања им се. Колико се данас људи клања лажним боговима? Колико је данас људи неосетљивих на Васкрслог Господа? А људи, људи у лажима културе. Култура европска: идолиште, страшно идолиште пуно лажних богова, пуно лажних философа, лажних мудраца, лажних научника, лажних законика, лажних царева и краљева, лажних диктатора, лажних мучитеља, тирана. Све то без Христа и против Христа - и друкчије не може бити! Друкчије не може бити! Људи дижу стално споменике ђаволу, људи живе стално међу лажним боговима када не верују у Васкрслог Господа Исуса.

Овај свет без Господа Христа - шта је? Смртиште! Мртвачница! Огромна гробница! И у њој ставили човека, леш до леша, мртвац до мртваца, смрдљивац до смрдљивца. То је свет без Господа Христа! А са Њим, са Спаситељем, овај свет постаје васкрсилиште, постаје расадник бесмртности. Овај свет постаје миомирисно пролеће Вечности. То је учинило Васкрсење Господа Христа.

И ми хришћани, шта смо, ко смо ми? Ми смо мртваци који су изишли из гробова, васкрсли из гробова и живимо у овоме свету. Шта је то Господ учинио са нама Васкрсењем Својим? Шта је то Господ дао роду људскоме победивши нашег највећег непријатеља, смрт и ђавола и грех? Шта је дао Господ Христос? Дао нам је Живот, Бесмртни Живот, Вечни Живот, коме смрт не може да науди, коме ђаво не може да науди, коме никакав грех не може да науди. И Господ свако људско биће претворио у бесмртника. Ми хришћани у овоме свету живимо као васкрсли мртваци. Шта је Свето Крштење којим ми поштујемо Христа? - Свето Крштење није ништа друго него, како учи Свето Еванђеље, то је погребење са Господом Христом и васкрсење са Њим[3]. И ми, кроз крштење погребавамо се у Господа Христа, како се вели у дивним песмама: "Јуче се с тобом сахраних, погребох, а данас васкрсавам с тобом".[4] Да, васкрсавам с Тобом, Господе! То је хришћанин.

Хришћанин је човек који је саваскрсао са Господом Христом, и такав живи у овоме свету: као мртвац који је изашао из гроба, савладао све смрти, и хода кроз овај свет као бесмртник коме никаква смрт наудити не може. Не једна, него све смрти нека јуришају на Христовог човека, не могу му ништа! Бесмртник - јачи од свих смрти, он се чуди на сваку смрт и сатире је силом Васкрслог Господа. Ми, вели Свети Апостол, који у овоме свету живимо, Христос устаде, Христос васкрсе и ми у новом животу ходимо[5]. То је наш подвиг, хришћански подвиг у новоме животу. Каквом? - Бесмртном животу.

Ти си хришћанин. Долази жалост кроз овај свет, али знај, све је бесмртно што чиниш. Све иде у Вечни Живот с тобом. "Ко је у Христу нова је твар"[6], вели Свети Апостол Павле, нова је твар. Бити у Христу, вером си у Христу, гле, ти си нови човек, човек од крштења, човек бесмртности. Гле, ти нови човек, ти васкрсли мртвац, ти имаш ново срце, нову душу, бесмртно срце, бесмртну душу и бесмртну радост у Васкрсломе Господу. Гле, све "старо прође и ново настаде"[7].Старо прође, прође стари смртни човек, и настаде нови, бесмртни човек у Христу. Прође смрад људског живота и настаде пролеће људског живота, вечно пролеће. Прођоше старе мисли, стара осећања, смрт смрдљива, и појавише се од Христа у човеку нова осећања, бесмртна и вечна, која миришу на Небо. Осећања и мисли хришћанинове миришу на Небо.

Ништа ново под сунцем осим једнога - осим Господа Христа! То је Једино Ново.[8] И људи који хоће да имају у себи то Ново, то Вечно Ново, ту Новину која никад не стари, ето имају у Господу Христу. Њу стичу само вером у Њега, вером у Васкрслог Господа Исуса. Јер у овоме свету, браћо, ништа није вечно осим онога што не умире, осим онога што је јаче од смрти - а то је Господ Христос и све што је од Њега и у Њему. То никада не умире и то је Вечно Ново. Вечно Ново и за тебе и за мене и за сваког човека, јер та васкрсла Божанска сила коју Господ даје човеку, тај Вечни Живот, Вечна Правда, ето вечних сила које никаква смрт сатрти не може, нити истерати из тебе, Христовог човека.

Да, у овоме свету само су хришћани вечито нови, вечно млади, јер нема смрти у њиховој души. Њих не може ништа да застари. У овом свету човек застари од греха, застари од смрти, док не умре сав се распадне у каљузи својој. А Христов човек је вечно млад. Што дуже живи, све је млађи, јер таква је вечност коју Господ даје, таква је Вечна Сила, Вечна Правда, Вечни Живот који Господ даје Својим следбеницима.

Ми данашњи људи живимо у свету такозваних револуција. Ми живимо у свету преврата. Живимо у свету, како веле, највећих прекретница. Куда, куда прекретнице данашње воде? - У злочине, у убиства! Све су то лажне револуције! Све су то лажни преврати, који не воде човека бесмртном животу и Вечном Животу, који не воде човека правој истинској срећи! Све је то лаж! То је револуција палога у рају који је човека навео на грех - ђавола! Револуције ђавола, то су револуције садашње. Шта ја говорим? - Истину, сву истину историје људске. Јер шта је урадио ђаво са Адамом и Евом? - Он је навео њих на своју ђавољу револуцију. У чему је та револуција? У чему је тај преврат који је ђаво извршио у нашем људском животу? У чему је та страшна прекретница и та страшна скретница, која је воз људског живота скренула са шина бесмртности у смрт, у амбис смрти? Шта је ђаво урадио са људима? - Он је људе преварио, он је људе одвратио од Бога. То је та револуција ђавоља. Грех је убацио у њихову душу. А грех - шта је урадио са њима? Он им је обећао: "Ако једете од овога рода забрањенога ви ћете постати бесмртни, бићете као богови"[9].Појели наши прародитељи, и гле, сурвали се у амбис смрти. Слагао их ђаво. Извршила се највећа револуција. Јадни наши прародитељи Адам и Ева: мислили су да ће помоћу зла доћи до добра, да ће помоћу ђавола постати богови. То је данашња револуција: да се хоће помоћу ђавола постати бог! У томе је сав грех. У томе је сва лаж свих револуција мимо Христа, мимо Васкрсења Господа Христа. Људи хоће да постану богови помоћу ђавола! Каква лаж!

Али у тој лажи живи не само род људски до Христа, него и данас. Данас - данас то се исто чини, то се исто ради. Људи хоће помоћу зла, помоћу злочина да зацаре на земљи правду, (такозвану) велику правду за све људе. Погледајте, каква се правда зацарује по Азији, Африци, Европи, Аустралији и Америци? Правда злочина, правда покоља! Ђавоља сила! Ђаво опио умове људи, саблазнио их највећом саблазни и преварио највећом преваром: преваром да се може постати добар помоћу зла, да се може постати добар помоћу ђавола, да се може бити добар без Бога и против Бога.

А Господ дошао у овај свет да покаже и докаже, да само помоћу добрих средстава може се постати добар, да се само помоћу Божијом може постати бог по благодати,[10] да само помоћу Бога човек може постати савршен у овоме свету, савршен у добру, савршен у правди, савршен у истини, савршен у љубави. Без тога свет се гуши у злочину и злочинима. Непрекидан злочин - то је историја рода људског. Непрекидан злочин - без Христа и против Христа. Један дивни Светитељ, Симеон Нови Богослов, рекао је:" Добро које се не учини на добар начин, није добро".[11] То је еванђелско учење, браћо. Добро се може постићи само добрим начинима. До доброг се може доћи само помоћу Бога, а не помоћу ђавола. Вечноме Животу, Вечној Истини, Вечној Правди може се стићи само помоћу Бога, Господа Христа, не помоћу лажи ђаволских, помоћу ђавола.

У чему је разлика између свих тих револуција и револуције Господа Христа - Васкрсење Његово! У чему? У томе што сва Европа учи, попут лажног папизма: "циљ оправдава средства". А Еванђеље Христово учи: не, циљ не оправдава средства, већ добар циљ тражи увек само добра средства, и добар се циљ може остварити само увек помоћу добрих средстава. Ништа се добро у свету не може постићи помоћу лошег, већ само помоћу доброг. Господ је Христос дошао у овај свет да људе спасе од греха, да спасе грешнике од греха, а не да сатре и убије грешнике због греха.

А Европа, ево је , стално убија човека због греха. Европске теорије, луде и глупе, ево врше покољ по Азији, по Африци, по целоме свету врше покоље, и хоће те лажне луде теорије европске да помоћу зла остваре добро у овоме свету, да помоћу злочина остваре срећу рода људског. А гле, све лаж до лажи, смрт до смрти! А пуно разних опијума: култура, цивилизација, биоскопи, позоришта, кафане, барови, безочна уживања, сладострасни призори, све изложба до изложбе ђавољих саблазни. И све оне врше страшан покољ људских душа. Покољ људских душа почиње од Европе, највише од Европе, и онда надаље шири се кроз све демонске светове.

А ми хришћани, ми хришћани од Крштења почињемо. То је једина сила, то је једино ново, ту силу даје Господ Христос свакоме од нас. И ми, ми се одликујемо од свих других људи тиме што верујемо у Васкрсење Господа Христа и у своје лично васкрсење. И ми, ми данашњи хришћани, у двадесетоме веку хришћани, иако кљакави и богаљи, ми сведочимо једну истину са Светим Апостолима. Сведочанство, какво? Сведочимо Васкрслог Господа! Васкрсао Господ, васкрсао је човек! То је наше сведочанство. Ми стално у овоме свету, сваки од нас као хришћанин проповеда једно, сведочи једно: Васкрслог Господа и васкрслог себе. И живи у овоме свету као васкрсли мртвац који је победио смрт, победио је све смрти и данас и сутра и вавек. Киме? - Васкрслим Господом Исусом Христом.

Христос воскресе! Ваистину воскресе!

 НАПОМЕНЕ:

1. Еванђеље по Јовану 1,117. - Отац Јустин није беседио на Први Васкрс, јер је, по црквеном поретку, тада читао Ускршњу Посланицу Патријарха и Св. Архијерејског Сабора Св. Цркве. - Прим. уредн.
2. Пс. 118,24. И Васкрсни антифон. - Прим. уредн.
3. Рм. 6,34
4. Васкрсни канон песма 3. - Прим уредн.
5. 1 Кор. 15, 20; Рм. 6,4
6. 2 Кор. 5,17
7. 2 Кор. 5,17
8. Књ. Пропов. 1,9 и Св. Јован Дамаскин, О Прав. вери 3,45. - Прим. уредн.
9. 1 Мојс. 3,45
10. Мисао Светих Отаца. - Прим. уредн.
11. Слово 18,2. - Прим. уредн.

Свети владика Николај, БЕСЕДА НА ВАСКРС Easter Troparion, Христос васкрсе/Глас пети(плагални први), стихирарни, ВАСКРШЊЕ ХИМНЕ, Манастир Жича, 2013.

Народни музеј, Краљево

Беседа на Васкрс

   О прекрасни и животворни мелеме! Која рука да те не прихвати! Које срце да те не привије на ране своје! Које грло да те не опева! Које перо да опише чудотворност твоју! Која рачуница да изброји досадашња твоја исцељења болних и васкрсења мртвих! Која суза да ти благодари! Ходите, дакле, сви ви, браћо који се страшите смрти. Приступите Христу Васкрсломе и Васкрситељу, и он ће вас ослободити од смрти и страха смртног. Ходите и ви сви који живите под стидом од јавних и тајних грехова својих, ходите ближе Живоме Источнику, који омива и очишћава и који може и најцрњи суд учинити бељим од снега. Ходите сви ви, који тражите здравља, снаге, красоте и радости. Гле, васкрсли Христос је пребогати источник свега тога. Он вас све болећиво и чежњиво чека желећи да нико не изостане. Поклоните му се телом и душом, свим умом својим и свим помислима својим. Загрлите Га свим срцем својим. Не клањајте се заробитељу него Ослободитељу; не сједињујте се са губитељем него са Спаситељем: не грлите туђина него најближег сродника и најнежнијег пријатеља...Нико не може познати истинитог Бога осим кроз васкрслог Господа Исуса, нити ко може познати истинитог човека осим кроз Њега јединога. Христос васкрсе, браћо! Васкрсењем Својим Христос победи грех и смрт, скруши мрачно царство сатанско, ослободи заробљени род људски, и разломи печат највећих тајни Бога и човека. Њему нека је слава и хвала са Оцем и Духом Светим, Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Свети владика Николај(Велимировић), Омилије

ТРОПАР ХРИСТОС ВАСКРСЕ,  XV ВЕК                                       Easter Troparion

ХРИСТОС ВАСКРСЕ ИЗ МРТВИХ                                                Christ Is Risen

СМРЋУ СМРТ УНИШТИ                                                                 from the dead

       И СВИМА У ГРОБОВИМА                                                              with death he death

     ЖИВОТ ДАРОВА                                                                              destroyed and to all

                                                                                                              in graves

                                                                                                              He gave life

Васкршња посланица Српске Православне Цркве

Манастир Вазнесење, рад Аните Вукшић

Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2014. године

И Р И Н Е Ј

по милости Божјој

православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни ВАСКРШЊИ поздрав:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!    ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Данас је пролеће душама нашим:
Христос из гроба као сунце засија,
Мрачну буру грехова наших одагна.
Њега песмом величајмо јер се прослави!
(Пасхална богослужбена песма)

Када после дуге и хладне зиме гране рано пролеће, целокупна природа и творевина Божја обрадује се сунцу, његовим топлим зрацима и његовој енергији која све и сва, без разлике, обасјава и греје. Тада све слави Господа, Даваоца сунца и пролећа. Тако и ми, браћо и сестре и драга децо духовна, после ледене и ужасне зиме греха – особито после убиства Богочовека Исуса Христа на Велики Петак, на Голготи – видевши данас Христа Васкрслога, радосно кличемо и појемо: Данас је пролеће душама нашим! Христос – Сунце живота са Истока – из гроба васкрсе и засија! Мрачну буру грехова наших одагна! Њега песмом величајмо јер се прослави! Зато смо данас радосни, зато заједно са анђелима на небесима и са свим људима овога света ликујући певамо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт порази и онима у гробовима живот дарова.

Међу многим изразима којима црквени песници величају Христа Васкрслога, запажамо и назив Пролеће. С правом Га тако називају јер Господ Исус Христос јесте Пролеће нашег новог живота. То није случајна песничка конструкција. Ту није реч о пролећу као годишњем добу, већ је посреди дубоко поимање смисла и значења пролећа као почетка, новог живота природе и свега у њој.

До Васкрсења Господа Исуса Христа, односно до Његовог претходног силаска у ад, били смо у оковима греха и смрти, у аду преисподњем. Смрт је господарила над нама. Сишавши у гроб, Он разруши ад, покида окове греха и смрти и ослободи нас. Објашњавајући богочовечанску тајну силаска Христа Спаситеља у гроб, Његовог боравка у њему и Његовог Васкрсења, свети апостол Павле ликујући пита: Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? У тајни Васкрсења, односно у тајни Васкрслога Господа Христа, садржана је наша победа над грехом, смрћу и ђаволом. Зато је и било потребно да Христос постане Емануил што значи - Бог са нама, тојест да узме на Себе сву нашу људску природу и да је нераздељиво и несливено, сједини са божанском природом у једној и јединственој богочовечанској Личности Својој. Да као Богочовек победи адамовски грех непослушности Богу и Оцу и сатре последице првороднога греха. Богочовек Христос, а не само Бог или само Човек, победи сатану, грех и смрт! Ту тајну победе Господ је најавио и приликом кушања, после Његовога крштења у реци Јордану, рекавши: „Иди од мене, сатано, јер стоји написано: Господу Богу својему поклањај се и њему јединоме служи” (Мт. 4, 10).

Подсећајући вас на ове јеванђелске истине, позивамо вас да данас, на дан Васкрсења, будемо истински и суштински причасници новог и вечног Живота, новог и вечног Пролећа, Христа Господа. „Нека данас, нико не плаче због греха и сагрешења, јер опроштај из гроба засија”, узвикује свети Јован Златоуст. Нека се више нико не боји смрти јер нас од ње ослободи Спаситељ, Који крсном смрћу Својом угаси смрт и ослободи оне над којима је она владала. Ми данас славимо Христа Васкрслога. Славимо смрт смрти, славимо разрушење ада, славимо почетак новог живота, славимо Узрочника свега тога, Јединог Благословеног и Прослављеног у векове векова.

На истини Васкрсења Христа Спаситеља, Који је Васкрсењем из мртвих Себе положио, не само као крајеугаони камен Цркве Своје, већ и вере свих нас који се крстисмо у име Оца и Сина и Светога Духа, утемељена је сва наша вера, и нада, и љубав. Ми верујемо и исповедамо Њега „Који је васкрсао у трећи дан, по Писму”. Без Васкрслога Христа Господа, наша вера не би само била празна већ би се и распршила попут мехура од сапунице. Свети апостол Павле, који је на посебан начин доживео Истинитог и Васкрслог Господа Исуса Христа, закључује: „Ако Христос не васкрсе, узалуд је вера наша” (IKop. 15, 17). То је искуствена вера Апостола народâ и Цркве Христове. Нека би дао Бог да и ми, искусивши данас Христа Васкрслога, смело и без страха певамо: Христос васкрсе!

За разлику од апостола Павла, други свети апостоли, који су доживели страхоту Великог Петка, као и свете жене мироносице, на другачији начин су доживели Васкрсење Христово. На вест да је Христос васкрсао и да се јавио Кифи, тојест апостолу Петру, и „некима од жена”, обузе их страх и трепет, а неки посумњаше. Уместо радости и вере, њих обузе страх и сумња. У сумњи у вест, да је Учитељ васкрсао, најдаље је отишао свети апостол Тома који без много размишљања рече: „Док не видим ране од клинова и не метнем прст у ране од клинова, нећу веровати.” Ништа чудно и необично, ако се има у виду кроз какве су духовне борбе и страдања прошли свети апостоли! Страшни суд Великог Петка, суд над Богочовеком Христом, оставио је још страшније последице на светим апостолима и онима, који су ишли за Њим и који су се надали, да ће их Он ослободити окова римског ропства. Њихова нада и њихова вера била је угрожена док су гледали страшно судилиште над Њим, док су гледали како немилосрдни и сурови човек, суди и на крст распиње Учитеља њиховог и Човекољубивог Спаситеља света. Страх изнутра и страх споља, страх од Синедриона, од Понтија Пилата, од Јудејâ, страх одасвуд! Страх је обузео ученике и апостоле и они се разиђоше на све стране као овце без пастира. Знајући добро њихова срца, њихове страхове и њихове помисли, Господ долази међу њих јављајући им, да је васкрсао и поручује им: „Не бојте се, ја победих свет” (Јн. 16, 33), и: Не будите неверни него верни!

Данас Он долази и нама, браћо и сестре, уплашенима и преплашенима. Уплашенима од глобалног светског поретка и беспоретка, од великих и малих инквизитора, а и од нових Пилата, који поново суде и пресуђују истини и правди, и поново прете Голготом, наслеђу Божјем на земљи. И нама Он поручује данас: Не плашите се! Ја сам с вама и победих свет! Вером препознајући у Њему Победника свакога греха и сваке неправде и смрти, охрабримо се и не плашимо се оних који, не знајући шта чине, још питају: шта је Истина? Ми пак, искусивши Васкрслога Господа као Истину над истинама, данас, сабрани око Њега на духовном Сиону, славимо Га и величајмо, јер Му дођоше „сва богопросвећена светила са Запада, од Севера и мора, и од Истока деца Његова, славећи Га кроз векове”. „Данас је дан Васкрсења, озаримо се торжеством!” кличе црквени песник и додаје: „Загрлимо једни друге, рецимо браћо и онима који нас мрзе и свима све опростимо Васкрсењем!” Нека из наших грла, а пре тога из наших срца, потече песма и слављење Христа који нас прослави. Свепобедним и сверадосним поздравом Христос васкрсе! још једанпут поздрављамо све вас, драга децо светосавска у отаџбини и у расејању широм света. Васкрс је празник свеправославног јединства и свехришћанског заједништва. У име Христа Васкрслога позивамо вас на јединство и слогу у Цркви Његовој. Ко није у јединству са Црквом, коју Он стече крвљу Својом, није ни са Њим, Христом Господом.

Без Христа нема Цркве, а Црква никада није без Христа. Зато ван Цркве нема спасења. Ван Цркве је усамљени, „аутономни”, бездомни човек, са својом непослушношћу Богу и Цркви, са својим егоизмом и противљењем Духу Светоме, попут Адама изгнаног из раја. Такве људе Сâм Господ назива вратима пакла која неће надвладати Цркву Божју.

Посебно поздрављамо нашу страдалну браћу и сестре на Косову и Метохији који, иако у оковима неслободе, обесправљености и дискриминације, данас са нама славе победу Добра над злом, Живота над смрћу, Христа Васкрслога над демонским силама таме.

Са истом љубављу у Васкрслом Христу Господу и топлим молитвама данас поздрављамо и сву нашу браћу и сестре у Далмацији и Лици, на Кордуну, у Банији, Славонији и Барањи.

Са радосним поздравом Христос васкрсе! поздрављамо сву нашу браћу и сестре у Републици Српској, Федерацији Босне и Хрцеговине, Црној Гори, Словенији и Бившој Југословенској Републици Македонији, нарочито ове последње који, на челу са својим неправедно утамниченим Архиепископом, страдају за јединство Цркве и за чистоту вере православне.

Посебно се данас молимо Победитељу греха, смрти и људске неправде, за нашу у Христу Господу браћу и сестре на Блиском Истоку и у Украјини, са жељом и молитвом да светлост Христова Васкрсења разагна таму греха која се надвила над њима и да просветли ум и душу сејачима мржње према светом Православљу и озари их миром и светлошћу истине.

Нека Васкрсли Христос Господ покида окове неправде, безакоња и лицемерства којима синови безакоња оковаше Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована кога преко нас поздравља читава православна васељена и читав правдољубиви свет.

Молимо се Васкрслом Христу Господу да вас љубав Божја увек и непрестано испуњава. Још једанпут вас срдачно поздрављамо сверадосним васкршњим поздравом:

Христос васкрсе!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2014.

Ваши молитвеници пред Васкрслим Христом:

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски ИРИНЕЈ

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ зворничко-тузлански ХРИЗОСТОМ
Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ тимочки ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ бихаћко-петровачки АТАНАСИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ нишки ЈОВАН
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ умировљени славонски САВА
Викарни епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ
Викарни епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни епископ липљански ЈОВАН
Викарни епископ ремезијански АНДРЕЈ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички МАРКО
Викарни епископ стобијски ДАВИД

www.spc.rs

Митрополит Антоније(Блум), ВАСКРСЕ ХРИСТОС И ЖИВОТ ЖИВИ

Манастир Вазнесење

   Данас благодат Божја делује у нама без труда с наше стране, без подвига. Она испуњава наша срца некако сама од себе. „Ви који сте постили и ви који нисте постили, празнујте једни с другима! Ревнитељи и лењивци величајте овај дан!" - вели свети Јован Златоуст у својој чувеној васкршњој беседи. И заиста, како ћеш, ако не благодаћу Божјом, објаснити радост која у освит овог светог Дана неочекивано испуњава твоје срце и ослобађа те од мржње, гњева и роптања на Бога? Како би друкчије могао објаснити те сузе умиљења, које ти навиру на очи док слушаш васкрсне црквене песме? Како тумачити ту своју неодољиву жељу да помогнеш сироте? Постао си данас хришћанин не својим трудом, но благодаћу коју данас Васкрсли дарује свима. „Наслађујте се сви гозбом вере, уживајте сви у богатству доброте!", кличе свети Златоуст.

   Немој мислити да је то што данас осећаш само утицај свеопштег одушевљења побожног народа око тебе, које је и тебе захватило. Не варај себе, тврдећи да су се данас код тебе маловерног пробудиле успомене из оних давних дана када си истински веровао и када си Страсне седмице свакодневно одлазио у цркву, распињао се у души са Христом, умирао с Њим и, потом, на данашњи дан примио дарове Његовог Васкрсења. Не, није твоју душу испунила никаква варка, него је само спао са ње вео гордог слепила, па сад поново беседиш с Богом, као они чије срце није огрубело од лажи, гнева и чулности. Осећаш се као да си се пробудио од сна, као да си васкрсао из мртвих. Задивљен, посматраш у духу свој протекли живот; збуњен си и не схваташ зашто си обмањивао себе, правдао своје грехе, добровољно се удаљавао од Бога, и крио се од Њега као некада праотац Адам пред изгнање из раја. О, кад бисмо читавог живота били овакви какви смо данас! Па, кад можемо да будемо такви једном годишње, зашто, да не можемо увек? Кажеш: „То је ствар благодати, а не наших моћи". Да, то је благодатни дар. То што данас осећаш јесте Божје откровење и најјаснији доказ Његовог постојања и Његовог дејства на нас. Не вараш се: Он је Тај Који ти данас говори. Он Који се родио, умро и васкрсао за твоје спасење, открива ти Себе, истинитог Бога, а открива ти и тебе самога и говори: „Зар није дивно бити хришћанин? За шта да мењаш ову радост додира са Мном и ову празничну љубав према свима? За шта да мењаш ово предокушање раја и вечног блаженства? Зар за прљаве насладе, за јефтину љубав и лажљиву сујету и ону безумну трку за добитком, којима се хвале одстпуници?".
   Да, то што данас осећаш Божји је дар! Господ ти данас не открива ништа страно и далеко твоме срцу. Дух Божји сведочи у твојој души, у самоме теби, оном правом човеку, какав би могао да будеш и какав желиш да будеш, иако ти то понекад не признајеш. Зашто си гонио Бога из срца свога? Зашто си служио духу ласкања и гордости и толико се трудио да прикажеш себе пред светом онаквим какав ниси, самода би се допао људима? Али, не заноси се! Иако си непрестано стављао маску на лице и крио своје срце - ниси задобио свет, јер су готово сви људи подједнако искусни у тој врсти лажи и могу се преварити само за кратко. Данас и сам увиђаш да си, трудећи се око ништавних ствари, упропастио себе и да је сва награда коју си примио била она страшна унутрашња празнина душе и осећање бесциљности и промашености.
   Претварао си се и крио од Бога, али данас те је Христос пронашао! Открио ти је да сјај Његове неисказане славе није ишчезао из твога срца и да није избледео због твојих грехова и твоје равнодушности према животу у Богу, твог одрицања од вере и упорног омаловажавања Њега, Спаситеља свих људи. Открио ти је још да си дете Божје, као што је посведочио свети апостол Павле, да си Његов син по благодати и део Његовог пречистог Тела.
   Не бој се и не говори себи: данас сам обучен у благодат, али сутра ћу већ бити онакав какав сам био пре! Драги мој, то зависи само од тебе! Благодат се Божја не удаљава од нас ниједног дана. Само, данас се она даје свима без разлике. Нека те не плаши овај труд - он није тежак. Не избегавај Христов јарам ни у данима који долазе, јер је јарам Његов благ. Толико си много настојао, па чак и своју савест жртвовао, само да би те људи хвалили и волели. Па зар је Спаситељ гори од њих и зар једино Њему нећеш да угодиш? Његова се благост дотакла данас твога срца и наново те родила и испунила надахнућем, свеопштим праштањем и љубављу.
   Приступи Господу и ишти то исто и сутра и прекосутра! А знам да ћеш се сутра усрдно молити, јер си данас окусио сладост Божијег дара. Ако будеш усрдно тражио, поседоваћеш тај дар и убудуће.
   Буди увек овакав какав си данас! Живи Христом и радошћу Његовог Васкрсења! Бура живота, злурадост грешника, светски метеж и бестидни разврат, који те окружују као узбуркано море, све ће то бити немоћно да те одвоји од Извора живота. Твоје ће очи бити управљене у вечност и твоје ће срце обухаватити васељену. Ниси сам! С тобом су арханђели и анђели, апостоли и пророци, мученици и преподобни, као мноштво оних који данас живе на земљи и нису преклонили кољена своја пред Ваалом. Зло нашег времена ништавило је пред вечитом победом Христа, Победитеља смрти. Васкрсе Христос и падоше демони! Васкрсе Христос и радују се анђели! Васкрсе Христос и живот живи!
   Живи и ти у Њему и не препуштај се духовној смрти, коју гледаш свуда око себе! Жива је Христова Црква и Господ ће победити свет!

Христос васкрсе!

www.spc.rs

Свети владика Николај, СРЦЕ УЗ ЧАСНИ ПОСТ, Седма недеља

   Љуби Господа Бога својега

свим срцем својим

(Мт. 22, 37)

   1. Ове недеље следуј страдалном Господу Христу у стопу, и буди стално на Његовој страни насупрот судијама и мучитељима Његовим. И љуби Га свим срцем својим.

   2. Духовно се пренеси у оне дане и догађаје, и љуби Му скуте и рукаве, не удаљуј срца свога од Њега. Кад чујеш да гонитељи Његови шапну: крив је, ти им викни у уши: прав је! Љуби Љубитеља свога свим срцем својим!

Манастир Вазнесење, Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење Цвети, 13.4.2014.

Манастир Вазнесење, Цвети, 2014.

о. Александар Шмеман, ЛАЗАРЕВА СУБОТА И ЦВЕТИ

   Који је смисао овог догађаја који Црква тако светло, радосно и победно празнује на Лазареву суботу? Како спојити жалост и сузе Христове са Његовом силом којом је васкрсао мртвога Лазара? Црква празновањем Лазареве суботе одговара: Христос плаче зато што је у смрти свог пријатеља сагледао тријумф смрти у свету, смрти коју Бог није створио, а која је загосподарила и господари светом, затровавши свеколики живот и претворивши га у бесмислено смењивање дана, који се неумитно урушавају ка пропасти. И, гле, ево Христове заповести: "Лазаре, изиђи напоље!". То је изазов који Христос упућује смрти. То је заповест којом Христос објављује рат смрти. То су речи којима Христос објављује да сама смрт мора бити умртвљена и уништена. То је чудо љубави која тријумфује над смрћу. Да би уништио смрт и њену тмину, сам Христос - а то значи сам Бог, сама Љубав, сам Живот - силази до гроба Лазаревог, силази да би се тамо лицем у лице срео са смрћу, да би је разрушио, да би нам даровао вечни живот за који нас је саздао Бог .

Манастир Вазнесење

   Живимо у свету, у државама које су се одрекле Бога, које су искључиво занете саме собом, које стално стрепе за своју власт, силу, моћ и победу. У том свету готово и да нема више места за Божју љубав, Божју светлост и Божју радост. Али, гле, на тај јединствени дан, на Цвети - док стојимо у препуним црквама - опет и опет одјекује оно исто царско "Осанна!", и ми изнова говоримо себи и свету око себе, и сведочимо: није умрло, није нестало, није ишчезло са лица земље Царство Христово које је тако јарко засијало у тај дан у Јерусалиму. На Цвети се обраћамо изнова Богу говорећи: Ти си наш једини цар, ми знамо и верујемо и исповедамо да ће победити Царство Твоје љубави, Царство Твоје победе над грехом, злом и смрћу, и знамо да нам радост те вере нико одузети не може. И премда људи све своје наде полажу на силу и насиље, и премда људи верују само у оружје, затворе и страх - победиће Царство Твоје! И премда људи муче друге људе - победиће Царство Твоје! (о.Александар Шмеман, Тајне празника).

Ђакон Ненад и Анастасија Илић, ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС, Београд, 2008.

Т ТЕЛО

   Тело је без душе мртво. Створи Господ Бог човека од праха земаљскога - тако сведочи Свето Писмо Божије. То се односи само на тело, а не и на душу. Јер се даље сведочи: и дуну му у лице дух животни, и поста човек душа жива. Све иде тамо одакле је и дошло: тело се враћа земљи, а душа Богу. Зато је опет рекао Бог Адаму: Земља јеси и у земљу ћеш отићи. То се на тело односи. А кад умре сиромах Лазар, однесоше га анђели, то јест однесоше му душу са земље. Ако спасемо душу, тиме ћемо спасти и тело у дан васкрсења. По сведочанству апостолском постоје тела земаљска и тела небеска. Душе су наше сада обучене у земаљска тела, а ако се спасемо, бићемо у дан васкрсења обучени у тела небеска, непроменљива и нераспадљива.

Свети владика Николај, АЗБУКА СПАСЕЊА, Линц, 2004.

фото: Копча са каиша Светог владике Николаја

Народни музеј, Краљево

Свети Николај, охридски и жички, МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ
говори: Небојша Дугалић
 Снимано у капели Св. владике Николаја
Духовног центра у Краљеву и у манастиру Жичи, 2009. и 2010.

МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ, Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење, 14.4.2013.

Манастир Вазнесење

о. Александар Шмеман, СВЕТИЊЕ СВЕТИМА, 9. Потпуно поновно откривање

Манастир Вазнесење

   Прво што нам је потребно јесте да стварно поново откријемо у Цркви право значење Евхаристије као Свете Тајне Цркве, као оног суштинског чина у коме Црква увек постаје оно што јесте: Тело Христово, храм Духа Светога, Дар новог живота, појава Царства Божијега, богопознање и заједничарство са Богом. Све ово Црква постаје преко свете Тајне "окупљања" - многи долазе заједно да би сачинили Цркву, приношењем жртве, као једно тело, уједињено Једном вером, Једном љубављу, Једном надом, Светим Узношењем, приношењем Евхаристије "једним устима и једним срцем" и "печаћењем" овог јединства - у Христу са Богом и у Христу једнога са другим - у учествовању у Светим Даровима.
    Оно што нам је потребно, то је откривање Свете Тајне Причешћа као насушне хране која нас сједињује са Христом, која нас чини учесницима Његовог живота, смрти и васксења, средством да испунимо своје духовне дужности као чланови Цркве и свој духовни живот и раст. Најзад нам је потребно да поново откријемо истинито значење припреме као жиже нашег духовног живота, као духовног напора који нам увек открива нашу недостојност и подгрева нашу жељу за светом Тајном исцелења и опраштања и тако, откривајући нам неизмерну дубину Христове љубави према нама, наводи нас да и ми љубимо Њега и да желимо да будемо са Њим сједињени.
    Ако ми, "поново откријемо" све ово, открићемо да је читав живот Цркве та припрема: да сва наша правила - литургичка и духовна, покајна и дисциплинарна немају никакав други разлог свога постојања него само да нам помогну да наш живот буде стална припрема не само за Свето Причешће него и за оно зашта нас и Свето Причешће припрема: за радост и пуноћу, "дан без вечери" - вечног Царства Божијег.
    На тај начин ћемо поново открити потребу за Св. Тајном Покајања и за светотајинском Исповешћу. У њој нећемо тражити само формално "разрешење" или формални "услов" за Свето Причешће. Тражићемо дубоку духовну обнову, истинито помирење са Богом и повратак Његовој Цркви од које смо, заиста, тако често изопштени због безнадежног секуларизма нашег живљења. Открићемо духовно значење покајних сезона Цркве - Великог поста, Божићњег поста и тако даље; а тада је право време и прави час за светотајинско Покајање. Открићемо и нама самима потребу за стварним духовним вођством. А изнад свега другога, поново ћемо открити, са страхом и радошћу, са духовним трепетом и вером - Свету Тајну Христовог Тела и Крви као извор и центар нашег хришћанског живота.
    Сигурно је да се све ово неће десити одједном. Биће потребно време, много напора, много стрпљења. Али сама чињеница да су се сва ова питања појавила - као глад и жеђ за пунијим учествовањем у суштинском и светотајинском животу Цркве - даје сигурност нашој Цркви и њеним члановима да и у тами и духовном распаду нашег бурног времена, Црква "никада не стари, него се стално подмлађује". Они којима је Бог поверио "да правилно дефинишу Слово Његове Истине" - епископи као чувари Истине, треба да увиде да ова духовна глад мора да буде задовољена и усаглашена са истинитим нормама и истинитим захтевима црквеног Предања.

Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св. Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.

о. Александар Шмеман, СВЕТИЊЕ СВЕТИМА, 8. Исповест и Свето Причешће

   Какво је у овој припреми - место Свете Тајне Исповести? Морамо поставити ово питање и покушати на њега да одговоримо, стога што је у многим православним црквама данас прихваћемо мишљење према коме је Свето Причешће за световњаке немогуће без Свете Тајне Исповести и "разрешења". чак ако неко жели да прими Свето Причешће чешће, мора сваки пут да иде на исповест или бар да прими светотајинско разрешење.
   Дошло је време да се отворено каже да, без обзира на различите и понекад озбиљне разлоге, који су довели до овог учења и до ове праксе - они немају свог основа у Светом Предању; у ствари они воде алармантном искривљавању православног учења о Цркви, о Евхариситији и о самој Светој Тајни Покајања.

о. Александар Шмеман, СВЕТИЊЕ СВЕТИМА, 7. Значај припреме за Свето Причешће

   У нашој садашњој ситуацији, коју је у многом створила пракса "не честог" причешћивања, припрема за Свето Причешће значи, пре свега, испуњење од стране онога који се припрема извесних дисциплинарних и духовних прписа и правила: уздржавање од иначе дозвољених дела и активности, читање извесних канона и молитава ( "Правила за оне који се припремају за Свето Причешће" одштампаних у нашим молитвеницима), уздржавање од хране изјутра пре самог Светог Причешћа, итд. Али, пре него дођемо до ових припрема у ужем смислу речи, ми морамо у светлости напред реченог, покушати да поново пронађемо идеју припремања у њеном ширем и дубљем значењу.

о. Александар Шмеман, СВЕТИЊЕ СВЕТИМА, 6. Значај Свете Тајне

 "Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тела Господњег".(1 Кор.11,29). Сада можемо прећи на ове речи Светог Апостола Павла и запитати се какво је њихово стварно значење. Јер, као што смо видели, нити је рана Црква нити су Свети Оци разумевали да оне значе да је алтернатива за "недостојно једење и пијење" у апстинирању од Свете Тајне Причешћа; да је поштовање Свете Тајне и страх од њене профанације имао за резултат одбијање Светих дарова. Очигледно је да таква није била мисао Светог Павла, јер у његовим Посланицама, у његовим беседама, ми налазимо прву формулацију очигледног парадокса, који, у ствари, чини основу хришћанске "етике" и извор хришћанске духовности.

   "Не знате ли", пише Апостол Павле Коринћанима, "да су телеса ваша црква Светога Духа, Који живи у вама, Којега имате од Бога, и ви нисте своји? Јер сте купљени скупо: стога прославите Бога у вашем телу и у вашем духу, који су Божији"(1 Кор.6,19-20). Ове речи су стварни резиме сталног апела хришћанима од стране Апостола Павла: ми морамо да живимо према ономе што се "десило" нама у Христу; ми можемо живети тако само зато што се то десило нама, јер спасење, искупљење, помирење и "скупо куповање" су нам већ дати и ми "не припадамо себи". Ми можемо и морамо радити на нашем спасењу, јер смо спашени и само зато што смо спашени ми и можемо да радимо на нашем спасењу. Морамо увек и у свако време постати и бити оно што у Христу - већ јесмо: "ви сте Христови, а Христос је Божији"(1 Кор.3, 23).

о. Александар Шмеман, СВЕТИЊЕ СВЕТИМА, 5. Распад - његови узроци и његова оправдања

   Обичан одговор који се даје на ово питање је следећи: ако је рана пракса морала да буде прекинута, кажу противници честог или редовног причешћивања, ако је морала да буде уведена радикална разлика између свештенства, чије примање Светог Причешћа је очигледно саставни део њиховог служења, и световњака (лаика) који могу да приступају Светом Причешћу само под одређеним условима, непознатим раној Цркви, ако је у принципу причешће световњака постало изузетак пре него ли норма то је због доброг и светог страха да не дође до профанације Свете Тајне, због недостојног учествовања у њој, које би тако угрозило човеково спасење. Јер, по речима Светог Апостола Павла:"Онај који недостојно једе и пије, једе и пије себи на осуду":(Кор.11,29)

о. Александар Шмеман, СВЕТИЊЕ СВЕТИМА, 4. Норма

Манастир Вазнесење

   Немогуће је, а није ни потребно, да се овде прикаже питање лаичког учествовања у Светим Тајнама, у свим историјским и догматским аспектима. Оно што је битно може да се сведе на следеће:

о. Александар Шмеман, СВЕТИЊЕ СВЕТИМА, 3. Зашто Свете Тајне

Почео сам ове примедбе са неким општим разматрањима ситуације Цркве, јер сам дубоко уверен да ново интересовање за Свете Тајне, за светотајинску праксу и дисциплину потиче из ове кризе и директно је са њом повезана. Убеђен сам да је питање учествовања световњака у Светим Тајнама заиста кључно питање нашег црквеног живота. О решењу овог питања зависи будућност Цркве-њена дефинитивна обнова, или неизбежна пропаст.

   Убеђен сам, када Евхаристија и Причешће поново постану, по речима оца Сергеја Четверикова "центар хришћанског живота", трагична "смањивања" и дефекти, који су горе наведени, биће превазиђени и зацељени. Ако црквени живот није, пре свега заснован на Христу-а то значи на сталном и живом заједничарству са Њим, у светој тајни Његове Присутности-онда неизбежно искрсава нешто друго и доминира као центар, као "фокус" парохијске преокупације и активности. То тада може бити "имовина" или празноверни културни "етницизам", или једноставно материјални услов као једини циљ...Ако то није Христос, онда је нешто друго - светско, па чак и грешно, што ће неопходно уобличавати, а истовремено и дезинтегрисати живот Цркве. 

о. Александар Шмеман, СВЕТИЊЕ СВЕТИМА, 2. Нерелигиозна религија

Многи православци наивно идентификују амерички секуларизам са "америчким начином живота", који је корен дубоке кризе Православља. Ова криза није нигде видљивија него у "нерелигиозној религији" која, чини се, прожима живот наше Цркве. Црква је сведена на материјалне, организационе и легалистичке преокупације и бриге, на штету религиозних и духовних; на опсесију са "имовином", новцем, одбранoм некаквих "парохијских права" против епископа и свештеника у којима се гледа спољашња опасност за парохију, на индиферентност према мисионарству, васпитним и добротворним потребама Цркве; у Цркви се осећа пасивни, а по некад и активни, отпор према свим напорима око продубљивања духовног и верског живота, напорима да се учини да тај живот буде мање "номиналан" а више аутентичан; Црква се идентификује са фолклором и народним обичајима; уочљив је егоцентризам и стварна изолација многих наших парохија и њихова незаинтересованост за виталне потребе Цркве. Ни црквено вођство, ни чланови Цркве нису свесни колики је обим и дубина ове кризе.