Икона и тропар Вазнесења

Манастир Вазнесење, Вазнесење Господње, Спасовдан, 29.5.2014.

                                     
Покушајмо сада да продубимо смисао Вазнесења гледајући икону којом се представља овај празник и слушајући његов тропар.

   Старац: У горњем делу иконе, у средишту великих концентричних кругова који представљају небо (називају се "мандорла"), видиш Христа како седи у слави: десном руком благосиља, а левом држи свитак који представља Реч коју је проповедао на земљи. Окружен је двојицом анђела.

   Дете: Да, примећујем и да Христос носи белу, више позлаћену хаљину као на икони коју смо видели на празник Васкрса.

                             
                             

  Старац: Да, тако одевеног Христа видимо и на икони Преображења. Блистава боја хаљине изражава славно тело Христово: што значи да од Васкрсења, Христос има тело које није више подложно законима и нужностима људске природе: слободно је од закона теже.
   Као што си приметио боју Христове хаљине, погледај сада одећу других личности.

  Дете: Анђели који носе Христа имају исту боју одеће као и Апостоли, док друга двојица анђела који окружују Богородицу имају беле хаљине.

 Старац: Два анђела у црвеним хаљинама јесу сведоци Оваплоћења и Страдања; јер ако се Христос вазнео на небо са својим прослављеним телом, он на том телу носи ожиљке од Распећа. Један одељак из Старог Завета који нам се чита на вечерњу празника Вазнесења (Исаија 63, 1-3) управо нам описује Месију који подноси тешке муке у слави, одевен у црвено због Своје жртве:

   Ко је онај што иде из Едома, из Восора, у црвенијем хаљинама? Красно одевен, корачајући у величини силе своје? Ја сам, који говорим правду и вредан сам спасти.
-Зашто ти је црвено одело и хаљине ти као у онога који гази у каци?
-Газих у каци, и нико између народа не беше са мном;

   Два човека у белом (Дап 1, 9-11), представљају оне који су се на дан Васкрсења јавили женама мироносицама на Христовом гробу, објављујући им да је жив (Лк. 24, 4 и Јн. 20, 12).
   Тако је људска природа - коју представља одећа боје крви и земље коју носе анђели - од сада на небу. Божанска природа - представљена белим хаљинама анђела који говоре са Апостолима - је од сада на земљи. "Бог је постао човек да би човек постао Бог", да наведемо снажне речи Светог Атанасија.
   Ова два анђела одевена у бело сада најављују Христов повратак у слави, на крају времена. Понекад су представљени како држе развијени свитак на којем се могу прочитати њихове речи:

"Људи Галилејци,што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видесте да одлази на небо." (Дап. 1, 11). Захаријино пророштво које се чита на бденију Вазнесења смешта овај одлазак на Маслинову гору(брдашце смештено напрам Јерусалима), тамо где се и догодило Вазнесење (Дап 1, 12): "И ноге ће његове стати у тај дан на гору Маслинску која је према Јерусалиму с истока" (Захарија 14, 4). Из тог разлога је та планина на икони представљена са неколико обронака и четири маслинова дрвета.

                                         
                                         

 Дете: Могли бисмо рећи да врхови планине и дрвеће деле икону на два дела: с једне стране, небо са Христом, а с друге, земља са Мајком Божијом и Апостолима.
   Али, гле баш кад је реч о Апостолима, зашто их је дванаесторица? Јуда је издао и обесио се (мт. 27, 3 - 10; Дап. 1, 18-19), а Матеј ће бити изабран да га замени тек након Вазнесења (Дап. 1, 13-24).
 
                                         

 Старац: Твоје запажање је на месту. Има их дванаест, јер је Апостол Павле представљен са једанаесторицом: можеш да га препознаш лево од Мајке Божије; препознатљив је, јер је увек насликан као ћелав, истањене браде. Десно од Мајке Божије можеш да видиш Петра (кратке коврџаве косе и закругљене браде). Павле је примљен међу Апостоле, јер, иако није живео са Христом  пре његовог страдања као остали апостоли и он је видео Христа на путу за Дамаск (Дап. 9, 5: 22, 8:26, 15). Павле представља верне који у Цркви и кроз векове, исповедају Христа. Представљење Павла на икони изражава да визија Цркве није нека временска визија: заједница у вери у Царству Божијем, захваљујући Светом Духу кида временске границе овог света.

Дете: На одећи апостола, постоје у исто време и зелена и црвена?

Старац: Да, зелена је боја наде и Светог Духа. Наиме, управо на дан Вазнесења Христос обећава својим ученицима да ће Дух - залог наше наде - сићи на њих. На икони Свете Тројице Рубљова и анђео који представља Светог Духа је одевен у зелено.
   Што се тиче црвеног, оно не символизује само земљу и крв већ и љубав.

Дете: Једна група Апостола показује прстом и главом на Христову главу и небо; али остали гледају Мајку Божију која стоји право у ставу молитве.

Старац: Мајка Божија у том ставу представља Цркву.

Дете:  На икони примећујем и другу ствар: човек има утисак да је подељена на два дела, усправно преко Мајке Божије и горе преко Христа. Да ли то нешто значи?

Старац: Ако твоје запажање повежемо са запажањем које си управо изнео око раздвојености неба и земље међом планине, можда ћемо успети да видимо нешто интересантно: небо и земља су сједињени преко Мајке Божије и њеног Сина образујући крст.
   Чини нам се да читава творевина слично овим маслинама прославља Бога, а захваљујући Христовој жртви на крсту, природа која је постала тамна због греха, поново задобија своју прозрачност.
   Видиш како је занимљиво читати икону: али не треба давати значење сваком потезу и свим бојама, јер икона изражава тајну вере, а уколико је сувише сецирамо, постајемо неосетљиви и склони смо да заборавимо да је поштујемо. Икона може да постоји једино зато што се Бог оваплотио, а она због тога преображава стварност: она је ту да нас поучи, да нам помогне да се молимо и да доживимо своју веру у свакодневном животу. Уосталом, све што смо открили на овој икони јесте у суштини кратко речено у песми тропара:

Вазнео си се у Слави,
Христе Боже наш,
испунивши радошћу своје ученике
обећањем Светог Духа.
Својим благословом си им потврдио
да ти јеси Син Божији
Избавитељ света!

Тропар Вазнесења - глас 4.


БОГ ЈЕ ЖИВ: Веронаука за породице/саставио тим православних хришћана, Висока школа Српске Православне Цркве за уметност и консервацију, Београд и Артпринт, Нови Сад, 2009.

Од Ада до Вазнесења IV СРЦА ИСПУЊЕНИХ РАДОШЋУ, УЧЕНИЦИ СУ СЕ ВРАТИЛИ У ЈЕРУСАЛИМ ДА ДОЧЕКАЈУ ОБЕЋАНОГ ДУХА УТЕШИТЕЉА

Спас

Христос Пантократор, живописао Теофан Грк 1378. године, фреска у цркви Преображења Господњег, Новгород, Русија.

То јест непрестано су ходили у храм Јерусалимски, и ту су хвалили и благосиљали Бога. На другом месту опет каже се: сви једнодушно бијаху једнако на молитви (Дела ап. 1, 14). После свега што су видели и сазнали, они нису могли више одвојити ума и срца свога од Господа, који се удаљио био испред њихових очију, али који је зато остао још дубље усађен у душе њихове. Са силом и славом Он је обитавао у душама њиховим, и они су ликујући хвалили и благосиљали Бога. И тако, Он се брже вратио к њима него што су они очекивали. Није се вратио, да га очи виде, него се вратио уселивши се у душе њихове. Но није сам Он био усељен у душе њихове него заједно са Оцем. Јер је Господ рекао за онога ко има љубав к Њему: ја и Отац к њему ћемо доћи, и у њега ћемо се настанити (Јов. 14, 23). Требало је само још да и Дух Свети сиђе и настани се у њима, па да они буду савршени људи, у којима је обновљен образ и подобије тројединог Бога. На то су они имали да чекају у Јерусалиму. И сачекали су, и дочекали су. (Свети владика Николај, Јеванђеље о вазнесењу Господа, Омилије):

Капела на месту Вазнесења

Капела Вазнесења на Маслинској гори

Верује се да се Христос вазнео са једног од врхова Маслинске горе, познатог ходочасницима као гора Вазнсења. Прву цркву на овом месту подигла је 390. године побожна Римљанка Пименија, да би на њеном месту нешто касније света Јелена подигла Јелеонску базилику (јелеонска-маслинска), коју су 614. срушили Персијанци. Два века касније црква је обновљена, па поново срушена, па опет обновљена у време крсташа, па поново срушена, изузев осмоугаоне капеле, која је претворена у џамију. Пошто су ову "џамију" хришћани и даље посећивали султан Саладин је почетком XIII века поред капеле подигао другу џамију која постоји и данас. Капела Вазнесења и данас припада муслиманима, али то не спречава поклоњење хришћана на овом светом месту.

   Вазнео си се у слави, Христе Боже наш, радујући ученике обећањем Светога Духа, потврђеним ранијим благосиљањем да си ти Син Божји, избавитељ света.

Тропар Вазнесења Господњег

Испунивши Божју промисао о нама и ујединивши земаљско са небеским, вазнео си се у слави, Христе Боже наш, не одвајајући се никако, већ остајући присутан, говорећи онима који те љубе: Ја сам с вама и нико не може против вас.

Кондак Вазнесења Господњег

Дом Спасов

Црква манастира Жича посвећена Вазнесењу Христовом, 1208. година.

Прва краљевска задужбина у Србији посвећена је светом Спасу, Вазнесењу Господњем. Стефан Првовенчани (док још, истина, није крунисан), заједно са својим братом, светим Савом, подигао је, између 1208. и 1215. године седмоврату Жичу, јединствену међу задужбинама по својој вишњастоцрвеној боји. Касније су и други српски краљеви цркве својих главних задужбина посвећивали Вазнесењу, краљ Радослав - Милешеву, Стефан Дечански - Високе Дечане. Византијска идеја симфоније (сагласја) Цркве и државе, која је надахњивала и Србију Немањића утицала је на то да владари подизањем задужбина целом свом народу обезбеђују симболично место, онај јелеонски камен, са кога ће се сви Срби вазнети на небо, куда су му пролаз, у име Христово, отворили свети Сава и свети Симеон.

Ђакон Ненад и Анастасија Илић, ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС, Београд, 2008.

Од Ада до Вазнесења III ДОК СУ УЧЕНИЦИ ГЛЕДАЛИ КАКО ХРИСТОС ОДЛАЗИ ОД ЊИХ НАЗАД У ОЧЕВ ЗАГЉАЈ, МЕЂУ ЊИМА СУ СЕ ПОЈАВИЛА ДВА АНЂЕЛА. АНЂЕЛИ СУ ИМ ПРЕНЕЛИ ДА ЋЕ ИСУС ПОНОВО ДОЋИ - ИСТО ТАКО КАО ШТО СЕ УПРАВО ВАЗНЕО НА НЕБО

Камен са кога се Христос вазнео

Камен у капели Вазнесења на Маслинској гори.

У под капеле Вазнесења узидан је камен са кога се, по предању, Христос вазнео на небо, и који чува отиске његових стопала. На чувеном пећком Вазнесењу Богородица је приказана како, по узношењу свог Сина на небо, стоји на том камену, наговештавајући тиме да ће по свом Успењу и она у васкрснутом телу бити однесена на Небо.

Вазнесење Христово

Фреска на северној страни олтарског свода у цркви Богородице Одигитрије, Пећка патријаршија, око 1335. године.

Све то нам је открио и изнова даровао Христос, прожевши небом читав наш живот већ овде и сада, претворивши ову земљу у одраз и одблесак небеске лепоте. Ко је то сишао са неба на земљу да би нам вратио небо? Бог. Ко се са земље вазноси на Небо? Богочовек Исус. Или како каже свети Атанасије Велики: "Бог је постао човек да би човек постао Бог". Бог се спустио на земљу да бисмо је ми вазнели на небеса! То је прави смисао празника Вазнесења Господњег! У томе је његова светлост и његова неизрецива радост. Ако је Христос на небу, ако верујемо у Њега и волимо Га онда смо и ми са Њим на небу. За Његовом трпезом, у Његовом царству. Ако се у Христу вазноси човек, онда то значи да је у Христу и мени отворен пут Вазнесења, онда то значи да сам и ја призван да се вазнесем, онда то значи да се и мени у Вазнесењу открива циљ, смисао и крајња радост мога живота. Све, баш све што нас окружује непрестано нас вуче наниже. Али, на празник Вазнесења ми гледамо Христа који се вазноси у слави, гледамо Његово божанско тело које се вазноси на небо и говоримо себи и свету: "То је истина о свету и човеку, то је оно на шта нас одувек позива Бог!". (Отац Александар Шмеман, Тајне празника - Вазнесење Господње).

Празник

Прослава празника Вазнесења на Маслинској гори у Јерусалиму, фотографија из 1898. године

Празник Вазнесења Господњег слави се четрдесет дана после Васкрса и увек пада у четвртак. Испочетка Вазнесење није слављено као одвојен празник, већ је било део Педесетнице. Најраније сачуване беседе на Вазнесење потичу из четвртог века, што значи да се у то време усталила пракса посебног празновања Вазнесења. Одвајањем Вазнесења од Педесетнице овом празнику као да је одузето нешто од радосног карактера. Време Пасхе се скратило са педесет на четрдесет дана, Христос одлази од нас десет дана раније. Остаје нам да тих десет дана, уместо у пуноћи Пасхе, проводимо у очекивању Силаска Светог Духа. Срби Вазнесење Господње зову и Спасовдан, као дан Господњи у који се испуњава дело како људског спасења, тако и спасења свега створеног.

   И кад гледаху за њим где иде на небо, гле, два човека стадоше пред њима у белим хаљинама.

   Који и рекоше:

   Људи Галилејци! Шта стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас вазнео на небо тако ће доћи као што видесте да иде на небо.

   Тада се вратише у Јерусалим с горе која се зове Маслинска, која је близу Јерусалима један суботни дан хода.

Дела светих апостола 1, 10-12.

   И они му се поклонише, и вратише се у Јерусалим с великом радошћу. И беху једнако у храму хвалећи и благосиљајући Бога.

Јеванђеље по Луки 24, 52.

Ђакон Ненад и Анастасија Илић, ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС, Београд, 2008.

ОД АДА ДО ВАЗНЕСЕЊА II Христос је на Маслинској гори заповедио ученицима да се не разилазе док им не пошаље Светог Духа који ће им улити силу да прошире Цркву на читав свет, затим се пред њиховим очима узнео на небо

Одлазак на небо

Вазнесење Христово, рељеф из првих векова хришћанства на Западу

Идем да вам припремим место. (Јн. 14, 2). Сишавши из Божјег вечног сада, Логос Божји се оваплотио и проживео један део људске историје заједно са људима, као један од њих. Обоживши људску природу, поднео је њена страдања до крајњих граница и тиме је избавио из туге коначности. Васкрсавши постао је првенац из мртвих, кога ће у последњи дан следити милијарде људи. Усвојивши заувек човека у себи, вазнео се на небо и тиме постао први човек који се вратио у своју истинску отаџбину - у Будуће царство у коме нема подвојености између Бога и Човека. Као Бог, али и као човек, "седи с десне стране оца", у слави Божјој коју ћемо и ми делити са њим, јер, како апостол каже, "наше живљење је на небесима" (Фил. 3, 20).

   Прву сам ти књигу написао о свему, о Теофиле, што поче Исус творити и учити до дана кад се вазнесе, пошто Духом Светим заповеди апостолима које изабра, пред којима и по страдању свом показа себе жива многим и истинитим знацима, и јавља им се четрдесет дана, и говори о Царству Божјем.

   И сабравши их заповеди им да не иду из Јерусалима, него да чекају обећање Очево, које чусте, рече, од мене; јер је Јован крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим не дуго после ових дана.

   А они онда који заједно беху, питаху га говорећи:

   Господе! Хоћеш ли сад начинити царство Израиљево!

   А он им рече:

   Није ваше знати времена и лета које Отац задржа у својој власти; него ћете примити силу кад сиђе Дух Свети на вас; и бићете ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље.

   И ово рекавши видеше они где се подиже и однесе га облак из очију њихових.

Дела светих апостола 1, 1-9.

  

Царство Божје

 Христос, детаљ фреске Вазнесења у цркви Светих апостола, Пећка патријаршија, око 1260. године.

Да ли видиш колико је небо далеко од земље? Али боље је да одоздо почнемо. Не видиш ли колико је растојање од пакла до земље; па опет од земље до неба, и још од неба па до изнад неба; а од тога до анђела, арханђела, до горњих сила и чак до самог престола царског? Па кроз све те просторије и сву висину Христос је нашу природу узнео. Погледај, молим те, на каквом је ниском месту она била и где се успела? Нити ко могаше сићи ниже од тога камо човек беше сишао; нити пак више од тога уздићи се камо га је Христос са собом узнео. (Свети Јован Златоусти, Беседа на дан вазнесења Господа нашег Исуса Христа).

Одлазак на небо

Када хришћанство говори о Небу онда ту уопште није реч нити о каквом вангалактичком пространству, нити о каквом непознатом козмосу. Реч је о Небу које нам је вратио Христос. О Небу које смо изгубили у свом греху и гордости, у својим земаљским и искључиво земаљским наукама и идеологијама. Реч је о Небу које нам је Христос поново открио, даровао и вратио да буде наше. Небо - то је Царство вечнога живота, Царство истине, добра и лепоте. Небо - то је пуно одухотворење човека. Небо - то је Царство Божје, то је победа над смрћу, то је тријумф љубави и знања, то је она апсолутна чежња за коју је у Јеванђељу казано: "Што не виде око, и не чу ухо, и шта не дође у срце човеку, то је Бог припремио онима који га воле". (Отац Александар Шмеман, Тајне празника- Вазнесење Господње).

Ђакон Ненад и Анастасија Илић, ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС, Београд, 2008.

ОД АДА ДО ВАЗНЕСЕЊА I Четрдесети дан по Васкрсењу, Христос се поново јавио ученицима и извео их из Јерусалима на Маслинску гору

   И рече им:

   Тако је писано, и тако је требало да Христос пострада и да устане из мртвих трећи дан;

   И да се проповеда покајање у име његово и опроштење грехова по свим народима почевши од Јерусалима. А ви сте сведоци овоме.

   И гле, ја ћу послати обећање Оца свог на вас; а ви седите у граду Јерусалимском док се не обучете у силу с висине.

   И изведе их напоље до Витаније, и подигнувши руке своје благослови их. И кад их благосиљаше, одступи од њих, и узношаше се на небо.

Јеванђеље по Луки 24, 46-51.

Обећање

Вазнесење, гравира из Илустроване Библије Гистава Дореа.

Дух Свети је дејствовао кроз Христа, али људима још није био дарован у пуноћи. Обећањем Утешитеља, Параклита, Христос обећава да ће вазнесењско сједињење Неба и земље бити запечаћено благодаћу Духа Светог који ће одуховити људску природу и усмерити мисију апостола. Вративши се са Маслинске горе, апостоли ће наредних десет дана остати загледани у небо које само што се није отворило.

Ђакон Ненад и Анастасија Илић, ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС, Београд, 2008.

СЛАВА МАНАСТИРА ВАЗНЕСЕЊА, Спасовдан, 13. јун 2013.

ИЗАБРАН НОВИ ЕПИСКОП ЖИЧКИ

Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Јустин (Стефановић) рођен је 25. маја 1955. године у Чачку, од оца Станислава у монаштву Нектарија и мајке Данице у монаштву Христине, добивши на крштењу име Мирослав. Основну и средњу школу, као и Економски факултет студирао у Београду. Свој монашки живот започиње 1980. године у манастиру Црна Река, где прима монашки постриг 1983. године од Епископа рашко – призренског Павла, потоњег Патријарха српског. Упоредо са манастирским послушањима уписује Богословски факултет СПЦ у Београду и дипломира на њему 1987. године. У Атини завршава постдипломске студије на Богословском факултету Атинског Универзитета. Године 1991. постаје игуман манастира Црна Река.
На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ 27. маја 1992. године изабран је за викарног Епископа хвостанског и постављен за заменика оболелом Епископу тимочком г. Милутину, са свим правима и дужностима епархијског архијереја. Хиротонија је обављена у манастиру Сопоћани на дан св. врача Козме и Дамјана 14. јула 1992. године. Хиротонију је извршио Патријарх српски Павле, уз саслужење великог броја архијереја.
Неуморно ради на обнови црквеног и монашког живота у Тимочкој епархији. Два пута је биран за члана Светог Архијерејског Синода СПЦ. Учесник је многих домаћих и међународних богословских и научних скупова, конгреса и симпосиона. Преводи и објављује са грчког језика богословске текстове и научне радове.
Више од три деценије бави се уметношћу – израдом дуборезних крстова и дрворезбарењем. Своја уметничка дела излагао је на више колективних и самосталних изложби. Једна од њих је изложба Савремена православна уметност у галерији Примењене уметности 1995. године у Београду. Поводом прославе јубилеја – двадесет година Његовог Архипастирског служења у Тимочкој епархији, своја уметничка дела Епископ Јустин представио је и на самосталној изложби под називом “ Сила Часног Крста“ у Народном Музеју у Зајечару 29. септембра 2012. године. Иста изложбена поставка приказана је и у галерији “Стеван Мокрањац“, 27. јануара 2012. године у Неготину.
За свој дугогодишњи рад као епархијског архијереја добио је многа црквена и друштвена признања међу којима и звање почасног грађанина града Зајечара, додељено 2006. године.

извор: Епархија тимочка

ОДЛАЗАК У МАНАСТИР ЈЕ ЧУДО БОЖИЈЕ Разговор са мати Јеленом, игуманијом манастира Жича

м. Амфилохија: Не треба Вас посебно представљати, нити Ваш манастир, но реците нам ипак нешто о себи - како сте заволели Господа и одлучили се за монашки позив? 

м. Јелена: Јасно је да је за сваког човека најважнија темељна религиозна породица. Веома сам Богу захвална што сам рођена у таквој породици. Нарочити утицај на мене је имала мајка која је врло често говорила о лепоти монашког живота и тиме однеговала у мени љубав према монаштву и жељу да дођем у манастир. И она је сама касније постала монахиња, Јелисавета. 

м. Амфилохија: Живели сте са три генерације монашке и били им игуманија. Како помирити и премостити разлике?

м. Јелена: Постепено, уз веома, веома много разумевања и стрпљења. Потребно је разумети сваког, услове у којима је свако живео и у којима се формирао. У нашем манастиру живи више од четрдесет особа сасвим различитог карактера, доба, образовања. Први, неопходан предуслов за опстанак монашке заједнице јесте послушност и поверење према игуманији, искрена и нелицемерна. Када то поверење постоји, када постоји темељ, грађевина лако напредује.
Када смо то поверење и послушност изградили, формирали смо манастирски поредак који је створио све предуслове за монашки живот, окренут ка келијном правилу, исправном богослужбеном поретку и редовном причешћивању. Сестринство је тај поредак прихватило и свима је јасна неопходност поштовања и испуњавања овог поретка.
Највеће промене код нас су се десиле онда када су сестре схватиле значај честог причешћивања, уз, наравно, живо учешће у богослужењу и ваљану припрему, онако како то Свети Оци захтевају. Жива реч Његове Светости Патријарха српског г.г. Павла нам је тада много значила. Сам Господ тако уједињује сестре. 

м. Амфилохија: Који је смисао истинског послушања игуманији?

м. Јелена: Послушањем игуманији монахиња показује послушност Христу. По светом Василију Великом и светом Симеону Новом Богослову, игуманија је спона монахиња с Богом, она која лик Спаситељев носи. Монахиња, гледајући њу сматра да гледа Самога Христа и верује да је заједно са Њим и да Му сигурно следује. Ако монахиња верује да оно што игуманија тражи од ње, не тражи она сама већ Христос, биће јој послушна нелицемерно, не као да служи човеку, већ Богу. Како каже старац Емилијан симонопетритски - путеводитељ је видљив, а Путеводитељ путеводитеља је невидљив!
Нажалост, понекада се игуманија сматра просто неким економом који се стара о материјалним потребама сестринства, а задатак игуманије је много комплекснији и одговорнији. 

м. Амфилохија: Како упутити савременог младог човека, васпитаног у друштву које негује индивидуалистички приступ свету и људима, а који ступа у манастир, на животу заједници?

м. Јелена: Данас се деца заиста васпитавају у духу егоцентризма, у средини која подстиче егоизам, потребу за истицањем себе и угађањем себи на сваки начин и у свакој прилици. Поремећен систем вредности намеће се детету као исправан. У породици, у школи, на медијима, у свакој области друштвеног живота фаворизују се вредности супротне хришћанским врлинама. Тако формирана особа долази у манастир и одмах се суочава са средином у којој владају сасвим другачија мерила вредности. Зато је добро да свако ко жели да ступи у манастир једно време долази у манастир и тамо, као гост, проводи неко време. Тако постепено упознаје живот у заједници и постепено усваја начин живљења. Егоизам није лако сломити.
Када почетник схвати да полако почиње да се руши кула коју су у њему градили родитељи, пријатељи, тј. када схвати да је погрешно васпитан и има погрешна мерила у животу, тада мора да буде храбар, спреман да се суочи са собом и призна своје недостатке. Ако то уради, ако је још и стрпљив и има наду и веру да ће се променити на боље - остало је брига игуманије и заједнице. 

м. Амфилохија: Основни принцип савремене педагогије је да дете стекне самопоуздање. Како га научити да се, када порасте и дође у манастир, поузда само у Господа?

м. Јелена: Пре свега нашим примером. Ако својим примером сведочимо постојање било које врлине, ту врлину и други усвајају. Потребно је и много говорити, како каже изрека - понављање је мајка знања, а онда и ми сами морамо све да Господу. Господ сам посећује човека, па га кроз разна искушења некако примора да призна, да каже: Господе, па ја без Тебе не могу ништа. Не могу никуда. Све од Тебе зависи. Мој је само грех и промашај.
Иначе, у манастиру се ослањање на Бога и препуштање Њему вежба и послушањем и одрицањем од своје воље и потпуним препуштањем игуманији. Све бриге, проблеми, недоумице, немоћи, поверавају се игуманији и она их узима на себе и молитвом олакшава бреме монахиње. Тако код монахиње временом узраста поверење у Бога, неизрецива радост због Његове близине, препуштање Његовој благој вољи и бескрајна лакоћа, мир савести и радост које од тога потичу. 

м. Амфилохија: Жички манастир је наш први манастир који је прешао на светогорски типик, по узору на манастир Ормилију. Како се сестре сналазе, да ли су га у потпуности прихватиле и постоје ли тешкоће? 

м. Јелена: Веома много смо радили на успотављању светогорског поретка, који омогућава правилан развој сваког монаха или монахиње. Када је у питању наш постепени прелазак на светогорски богослужбени поредак, основни мотив јесте велика љубав према древном литургијском и монашком предању. У ствари, тачније је говорити о повратку, него о преласку на светогорски богослужбени поредак (управо је хиљадугодишња непрекидна традиција Свете Горе Атонске гарант те вредности).
Манастир Ормилију смо упознали пре више од једне деценије. У почетку је, наравно, било проблема јер је у природи човековој да реагује на промене. Међутим, постепено су проблеми нестали и садашња манастирска атмосфера је за нас непроцењиво благо. Манастир Симонопетра на Светој Гори и манастир Ормилија, као његов метох, су места на којима је очувано исправно монашко живљење које човеку омогућава да води истински духовни живот и доноси му радост неизрециву. Благодарни смо Господу што нас је удостојио да пијемо са овако богатог извора! Тешкоће на које Ви мислите - сада не постоје.

м. Амфилохија: Позната је Ваша љубав према иконопису. Како сте је стекли? Шта препоручујете младим људима који желе њиме да се баве? 

м. Јелена: Још док сам била у манастиру Клисури, мати игуманија је приметила моју наклоност према сликању, па ме је послала у манастир Ћелије да учим иконопис. Када је 1978. године у манастиру Жичи отворена иконописачка радионица, премештена сам у Жичу где сам добила послушање иконописца.
За бављење иконописом, потребан је, наравно, дар, али у манастиру се све ради уз помоћ благодати Божије која се даје човеку због његове послушности вољи Божијој. Бављење иконописом је одговоран задатак и од иконописца се тражи да живи оно што слика.
Икона је, по речима једног познатог иконопица, молитва, те стога и иконописац мора бити човек Цркве. Свој дар треба да схвати као дар Божији, ради приказивања Христа и Светитеља, а не ради похвала и самоистицања. 

м. Амфилохија: Да ли је интересовање за монашки живот у последњих десет година у порасту?

м. Јелена: Да, и то веома приметно. Када је вера оживела у самом народу, одмах су нам и манастири постали бројнији. У време комунизма, када је моја генерација дошла у манастир, било је незамисливо јавно говорити о вери, појавити се у мантији на улици, у било којој државној установи. Божије чудо је био свачији одлазак у манастир. Данас је све другачије. Живи се слободно, веронаука је уведена у школе, много је младих, деце на Литургијама. До пре десетак година било је веома мало православне литературе, а данас је она доступна свима, тако да је лако упознати се са православном вером и монашким животом. 

м. Амфилохија: Реците за крај неку поуку младим девојкама које желе да ступе у манастир, како и да остану у њему и младим монахињама како да преброде искушења и остану у манастиру свог покајања.

м. Јелена: Они који желе да се посвете монашком животу, нека најпре изаберу манастир који им по духу одговара. Нека пронађу игуманију према којој могу да имају поверења, а онда нека извесно време, као што смо већ рекли, гостују у том манастиру и пре коначне одлуке се добро упознају са типиком, сестрама итд. Када реше да у том манастиру остану, главно је да сачувају искреност и поверење према игуманији и да њихов ум непрестано буде усмерен ка Господу. Младе монахиње, такође. Без ове искрености, исповести и послушности не можемо ништа да постигнемо. Ако искушења постоје независно од нас самих, остаје нам да се сетимо Светих Отаца и њихових подвига. Можда нам је, с обзиром на недавно време у коме је живео, добар пример старац Јаков Цаликис. Живео је у веома проблематичној средини, али су његова љубав према Богу, његово поверење у Бога, његова жеља да трчи за Господом, преобратили читав манастир!

разговор водила: монахиња Амфилохија Светигора, бр. 192/193

 

Ф ФИЛИСТЕЈИ

   Филистеји су са својом стоком газили и сатирали усеве правоверног народа Јаковљева. И правоверни народ осиромаши веома и у тескоби својој завапи ка Господу. Филистеји су били незнабошци. Човече и сине човечији, зар не видиш како незнабошци газе са својом бесловесном стоком Христов усев по души твојој? Газе га, згризају га до корена, па и сам корен чупају, са стоком својом, са својим магарцима и мајмунима и слоновима и свињама. То су синови мрака и слуге сатане, а стока њихова то су њихове чудовишне мисли и погане страсти и безбожна дела. То су модерни Филистеји, безбожници и бездушници, отпадници од Христа и противници Бога. Сине човечији, хоћеш ли чекати да те сасвим опустоше и осиромаше, или ћеш журно, журно завапити живоме Господу за помоћ?

Свети Николај Жички, АЗБУКА СПАСЕЊА, Линц, 2004.

ДРВО ЖИВОТА Дуборез Епископа жичког Јустина, Етнографски музеј у Београду, 24. мај - 8. јун 2014.

Јустин Стефановић, више од три деценије, а од самих почетака свог монашког живота, попут низа претходника, посветио је изради дуборезбарених предмета. Најпре се, као сваки предани ученик, посветио ситној пластици. Панагија дуборезбарена у шимшировом дрвету и окована сребром и полудрагим камењем право је уметничко дело, а једноставност патерице израђене у дивљој крушки речито говори о занатском умећу дуборесца. Спознавши карактеристике материјала у коме дуборезбари (шимшир и крушка), господин Јустин приликом израде крстова подједнако успешно користи технике плитког дубореза, дубоког рељефа, линеарне преплете и тордиране пантљике. Под његовим вештим рукама невелики крстови украшени су композицијама распетог христа, Христовим монограмима, представама светитеља са обрисима храмова у позадини који употпуњују слике страдања које жели да прикаже.

Устваралаштву господина Јустина Стефановића, дрво има доминантну улогу. Оно није само необична подлога за његове крстове, већ много више од тога. Вешто комбинујући више врста дрвета (шимшир, тису, црвену врбу, крушку, тополу и храст) упушта се веома вешто у израду већих комада. Свесно или несвесно дрво је постало део Епископовог живота. Да није дрвета, не би било ни његовог стваралаштва, оно битно одређује његове стваралачке домете. Он вешто користи структуру дрвета остављајући да га оно само води у настанку слике коју жели да нам пренесе. Остајући и даље у препознатљивом и драгом духовном миљеу ствара скулптуре: Крајеугаони камен, Аскеза, Вратна, Анђео чувар или Стварање Еве. Композиција Црна Река – Колевка и Јерусалим, у којима исказује сво умеће пластике која пружа задати материјал, враћају га почецима његовог духовног живота.

   

Дрво живота“ назив је изложбе дуборезних радова Епископа Јустина, која је отворена 24. маја у галерији Етнографског музеја у Београду. Изложби је присуствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј са Епископима, званице и бројни посетиоци. Говорећи у уводном делу о изложби, директор Етнографског музеја г. Мирослав Тасић увео је посетиоце у дугогодишње уметничко стваралаштво Епископа Јустина, изразивши посебну радост што музеј у својој поставци има ову изузетну изложбу.
Присутне званице и посетиоце поздравио је и директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама г. Милета Радојевић, уз жељу и надање да ће Епископ Јустин и у наредним годинама својим уметничким радом обрадовати све поштоваоце његовог стваралаштва новим изложбама.
Изложбу је отворио Патријарх Иринеј говорећи о изузетном дару који уметници имају и потреби да га остваре и изразе кроз стварање уметничких дела истакавши да је у историји наше Цркве било много уметника па и оних који су се бавили резбарством.



Више од три деценије Епископ Јустин се бави дуборезом и дрворезбарењем и из тог надахнутог рада произашао је велики број уметничких дела. У његовом стварању огледа се потреба да духовност и љубав према Господу изрази кроз уметност резбарећи у дрвету.
На велики број присутних посетилаца изложена дела оставила су изузетан утисак, као спој духовног и створеног материјалног, показавши како дрво које је „престало да живи започиње нови живот у делима Епископа Јустина.“

Изложба је отворена до 06. јуна и представља јединствену прилику да заинтересовани виде уметничка дела у дуборезу која одишу топлином, смиреношћу и стваралачким складом.

Епископ Јустин је до сада излагао у Музеју примењене уметности у Београду 1995. године као и на самосталним изложбама у Народном музеју у Зајечару 2012. године и у Дому културе „Стеван Мокрањац“ у Неготину 2013. године.

извор: поуке.орг

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са редовног заседања одржаног у манастиру Студеници, Расу и Београду од 14. до 24. маја 2014. године

Манастир Вазнесење

    Редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, започето је ове године 14. маја у манастиру Студеници, где је, у храму Успења Богородичиног, служена саборна света Литургија поводом 900-годишњице рођења светог Симеона Мироточивог (Стефана Немање), и настављено у Расу (Нови Пазар), где је, у храму Светих апостола Петра и Павла, истога дана извршен чин призива Светога Духа, да би затим, од 15. до 24. маја, у Патријаршији српској текла радна заседања Сабора. У раду Сабора узела је учешћа већина епархијских архијереја Српске Православне Цркве. Одсутни су били само Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован и Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Николај. Уз то, повремено су одсуствовали Епископи ваљевски г. Милутин, зворничко-тузлански г. Хризостом и други архијереји због посета најугроженијим поплављеним подручјима.

   Пред почетак рада Сабора узнета је Богу молитва за покој душе блаженопочившег митрополита загребачко-љубљанског Јована, а истог дана у поподневним часовима служен је и молебан који се служи у време великих киша и опасности од њих.
   На почетку првог саборског заседања, у свом уводном обраћању, Патријарх српски г. Иринеј је сабраним архијерејима предочио одговорност Цркве у сведочењу Јеванђеља и љубави Божје данас.
   Сабор је на самом почетку донео одлуку да се као прва помоћ Цркве пострадалима од катастрофалних поплава у Србији и Републици Српској издвоји свота од десет милиона динара и да се сместа отвори фонд за помоћ, са посебним жиро-рачуном. Сабор је упутио и апел свештенству и народу наше Цркве, као и поглаварима Православних Цркава у свету, да помогну све унесрећене и угрожене поплавама. Сабор топло благодари свима који су учествовали у спасавању људи и имовине од поплава, како онима из наше отаџбине тако и спасиоцима из братске Русије и онима који из суседних земаља и света пружају помоћ угроженима. На све њих саборски Оци призивају благослов Божји.
   Као и сваке године, Сабор је посветио дужну пажњу животно важним питањима Цркве – учешћу наше Цркве у припремама за Свети и Велики Сабор Православне Цркве; тешком стању српског народа на Косову и Метохији; унапређивању црквене просвете и верске наставе; односима Цркве и државних органа у Србији, Републици Српској и региону; деловању православних војних свештеника у Војсци Србије и Оружаним снагама Босне и Херцеговине; односима међу аутокефалним Православним Црквама и односима са инославним хришћанским Црквама и конфесијама, као и другим светским религијама; угрожености брака и породице услед беле куге, а још више услед агресивне пропаганде неморала, абортуса, противприродног блуда и хедонистичко-потрошачког духа уопште; угрожености ћирилице, у Србији и Републици Српској због нашег неопростивог немара и неодговорности, а у Хрватској и Црној Гори због бруталног прогона српског писма; току радова на Спомен-храму Светог Саве на Врачару; раду црквене добротворне установе „Човекољубље”, као и централних црквених културних и просветних институција, у првом реду Библиотеке, Музеја и Архива, и тако даље.
   Сабор се обратио јавности и посебним саопштењем о тешком стању наше Цркве у Бившој Југословенској Републици Македонији, где власти те, нама иначе пријатељске земље, и даље, на основу судске фарсе, држе у затвору, под нечовечним условима, Архиепископа охридског Јована, а истовремено врше притисак, под претњом пресуда сличне врсте, и на остале епископе, свештенике, монахе, монахиње и вернике аутономне Охридске Архиепископије. Сабор поново, по ко зна који пут, апелује на све одговорне да учине све за ослобођење политичког затвореника број један у савременој Европи, архиепископа Јована, и престанак последњег верског прогона у Европи, прогона Охридске Архиепископије. Сабор је благодаран сестринским Православним Црквама, Светском Савету Цркава, Конференцији Европских Цркава, организацијама за заштиту људских права и многим угледним личностима на њиховом заузимању по овом болном питању.
   Сабор је са одобрењем прихватио извештај о прослави 1700-годишњице Миланског едикта у октобру прошле године у Београду, Нишу и Подгорици, извештај Светог Синода о његовом раду у протеклом периоду и извештаје господе епископа о њиховом раду.
   Сабор је прихватио покајање Живорада Павловића, бившег свештеника који се био прикључио секти Мираша Дедеића која себе назива некаквом „Црногорском Црквом”, и вратио га, као лаика, у црквену заједницу.
   Сабор је попунио упражњене епархије Српске Православне Цркве изабравши досадашњег викарног епископа липљанског г. Јована за епископа славонског; досадашњег викарног епископа ремезијанског г. Андреја за епископа аустријско-швајцарског; архимандрита Сергија (Карановића), сабрата манастира Рмња, за епископа средњеевропског; досадашњег викарног епископа јегарског г. Порфирија за митрополита загребачко-љубљанског; досадашњег епископа тимочког г. Јустина за епископа жичког; архимандрита Илариона (Голубовића), старешину манастира Букова, за епископа тимочког; архимандрита Арсенија (Главчића), сабрата манастира Студенице, за епископа топличког, викара Патријарха српског, и архимандрита Јеронима (Мочевића), сабрата манастира Ковиља, за епископа јегарског, викара Епископа бачког.

Свети владика Николај, ВАСКРСНА ПОСЛАНИЦА Православном клиру и народу епархије Охридско-Битољске и Жичке, 1936. Слава: Васкрсења је дан, Васкршње химне, Манастир Жича, 2013.

   Христос Воскресе, Децо Божја!

   Изиђох од оца и дођох у свет; и опет

   остављам свет и идем к оцу (Јов. 16, 28).

   Приступите и поклоните се Господу Исусу који је у вечности био са својим Оцем.

   Приступите и поклоните се Њему који се спустио у свет ради нашег спасења.

   Приступите и поклоните се Њему који се поново вратио у вечност ка Оцу своме.

   Кад се јавио у свету Он се представио свету. Казао се, ко је Он, одкуда је, зашто је дошао у свет и куда се враћа из света. Обична учтивост захтева и од нас да се представимо један другом кад се сусретнемо; да се кажемо и искажемо ко смо, откуда смо, зашто смо ту и куда ходимо. Сви разумни и поштени људи представљају се тако. Који су с ума сишли не знају о себи рећи истину, а који су непоштени не желе о себи истину рећи. Они први говоре неистину по лудости, а ови по лукавству. Кроз оне говори зли дух, онај исти који је кроз уста гадаринског бесомучника представио се под именом легион, а кроз ове исти зли дух се претвара у ангела светла. Зли дух, дакле, дејствује кроз обоје, као што дејствује кроз све оне који су се оделили од истине или од поштења или од обога.

   Господ наш сасвим је просто и истинито представио Себе овим речима: Изиђох од Оца и дођох у свет; и опет остављам свет и идем к Оцу.

   Како су светле и слатке ове речи! Ниједан језик није их изрекао пре Христа од постања света. Ниједан се човек никада није тако представио свету. Ове су речи за нас светле и слатке, јер њима Христос не представља само Србе, него жели да и нас саме представи нама самима. Јер ми сами не би знали без Христа ко смо ми. Не би знали ни одакле смо дошли у овај свет ни куда идемо из овог света. Како би и знали кад то нисмо могли наследити од некрштених и незнабожних праотаца наших нити се од немуште природе научити, нити од колевке и од гроба чути? Нити је икад ико ма у ком времену и ма на ком месту на овој црној земљи могао то знати докле кроз мрак и хаос светски није одјекнула реч Господња: Изиђох од Оца и дођох у свет и опет остављам свет и идем к Оцу. А да Господ хоће овим речима да објасни не само одкуда је и куда иде Он него и одкуда смо ми, исказао је он на другом месту где је назвао Своје верне браћом Својом говорећи: Кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте(Мат. 25, 40). А који су браћа, имају једнога оца. Дакле, и мени и теби дато је право да можемо Оца Христовог назвати Оцем својим. Тако онда и ја и ти можемо се представити и рећи: Изиђох од Оца и дођох у свет; и опет остављам свет и идем к Оцу.

                                       

   О светлих и слатких речи! Оне просвећују разум наш, како га сав свет и сва знања не могу просветити. Оне наслађују срце наше, како га не може насладити никаква сласт овога света. Јер мада ове речи изгледају сада обичне нама који сваки дан читамо Оченаш и молимо се Оцу нашем небесном, те речи су унеле светлост и радост онда кад су први пут изречене као рођај сунца после дуге и мразне ноћи. Оне су обасјале успаване људе небеским зрацима и пробудиле их из вековног ружног сна. Јер вековима су људи спавали међу скотовима земаљским и сањали сан као да су и они скотови, и још црње: да су они и нижи од скотова, и да су им скотови-богови! Као кад би камилар заспао у пустињи међу камилама својим и сањао да је и он камила; или козар међу козама кад би сањао да је и он коза. Каква радост за камилара кад га јарко сунце пробуди иза сна и он се види као господар камила а не као камила; и за козара кад га жежени зраци пробуде те види да је он козар а не коза! Тај ружан сан - то је била јава васцелог паганског човечанства пре Христа, сва историја људског рода до доласка Спаситеља.

   Спаситељ је пробудио успавано човечанство, као кад сунце пробуди спавача. Сви пробуђени обрадовали су се што су се ослободили тешкога и глупога сна. Радост их је обузела од јаве и објаве, да су они деца Оца небеснога, а не деца бесловесне природе, и не потомци мајмуна и крава и камила и змија, како су они сањали, и како су им гатали и философи бајали. Неизмерна радост испунила је срца њихова од разрешења загонетке живота, од сазнања праве истине о себи као чедима благога Оца небесног, који их је послао у свет, и коме се они опет враћају из света. Све по речима Спаситеља свога: Изиђох од Оца и дођох у свет; и опет остављам свет и идем к Оцу.

   О светлог и спасоносног открића! О светле и спасоносне истине! Ово откриће донео нам је славни Спаситељ наш. Он нам је ову истину јавио речима, потврдио делима, запечатио својом крвљу; и опет јавио васкрсењем, и опет потврдио вазнесењем на небо, и опет запечатио крвљу милиона мученика Својих. Ту основну истину о томе, ко је човек, одакле долази и куда иде, Он је без престанка и без одмора и надаље објављивао кроз своју свету Цркву, потврђивао чудесима светитеља Својих, проносио по свету знојем мисионара Својих, печатио драговољно проливеном крвљу избраника Својих, кроз 20 стотина година. Он ју и данас јавља и објављује и потврђује, тврди и печати, кроз слуге Своје, кроз пробуђене од ружнога сна животињског, кроз символе и сигнале у природи и животу, без престанка и без одмора. Без престанка и без одмора Он јавља и сада, нашем поколењу, да су људи божански пород, бића у природи али надприродна, у телу, али духовна, сродници вечнога Бога; да од Оца небесног долазе и да их небесни Отац чека у вечном царству Своме;

   да се нико од људи не рађа случајно и по слепом нагону природном него се сваки шаље у овај свет по разумној и благој вољи Очевој;

   да нико не умире случајно и по суровој вољи оне слепице, што се зове природом, него са знањем Очевим;

   да смрт не значи уништење човека но само разлучење живе душе од праха земаљскога и прелаз у вечни дом Очев.

   Јављајући ове основне животне истине Господ наш је позивао суморно човечанство на радост и весеље. Радујте се и веселите се! говорио је Он.

   И ја, слуга Његов, јављам ове истине вама, децо Божија, и позивам све вас на радост: Радујте се и веселите се!

   Одбаците од себе злотворе, који вам говоре против Христове истине, јер су бајачи што бају и успављачи што успављују, и назадњаци који вас враћају у онај ружан пагански сан из кога вас је Спаситељ једном пробудио.

   Окрените се одлучно од слепаца, који вас уче, да је слепа природа бог, и да је слепи случај господар ваш, и да је слепи гроб крај ваш.

   Ни природа ни случај ни гроб немају власти над вама. Јер је Христос васкрсао.

   Радујте се и веселите се, јер је васкрсење Христово јемство вашег васкрсења и вечног спасења у вечном животу и царству вечнога Оца.

   Радујте се и веселите се, и кроз цео живот говорите себи и у себи, и другима и пред другима, оне светле и радосне речи: Изиђох од Оца и дођох у свет; а кад некоме од вас приспе час растанка са овим светом нека говори себи и у себи: и опет остављам овај свет и одлазим к Оцу.

   Радујте се и веселите се, и понављајтње сваки дан од Васкрса до Спасовдана, јавно и тајно: Христос воскресе, Христос воскресе, Христос воскресе!

МОШТИ СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА У ЧАЧКУ, 1-6. јун, 2014. Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење, Дочек моштију Светих Козме и Дамјана, Чачак, новембар, 2013.

Чачак – Мошти Светог владике Николаја Жичког и Охридског боравиће у цркви Светог Вазнесења Господњег у Чачку од 1. до 6. јуна 2014. године где ће бити донете из манастира Лелић у коме почивају. Свечани дочек ће бити приређен на градском тргу, истог дана у 15:30 сати, а мошти ће бити изложене даноноћно до петка, 6. јуна.

Тим поводом, у недељу, 25. маја, у парохијском дому чачанске цркве биће отворена изложба ретких фотографија Светог владике Николаја, а наредне суботе, 31. маја биће представљен филм о животу овог светитеља, уз коментар архимандрита Јована Радосављевића, његовог савременика.

Црквена општина Чачак позива сав верујући народ да дође, дочека и целива мошти Светог Владике, молећи се њему да наше молитве Господ прими, како би нас као народ спасао од свих несрећа које нас последњих година опомињу да се духовно вратимо на пут спасења.

  За време боравка моштију у храму ће све време дежурати свештеници, чувајући их и молећи се за духовно и телесно здравље нашег народа, а богослужење ће се вршити по следећем распореду:

8:00 сати – Света Литургија

16:00 сати – Молебни канон

20:00 сати – Акатист

У уторак, 3. јуна у 18 часова биће служена молитва за бездетне брачне парове

У среду, 4. јуна у 18 сати служиће се Света Тајна Јелеосвећења за све тешко оболеле

У четвртак, 5. јуна у 22 сата биће служена молитва за све који желе да ступе у Свету Тајну брака

У суботу после Свете Литургије мошти Светог владике Николаја биће свечано испраћене.

"Глас западне Србије"

Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење, Недеља Слепога, 9.6.2013.

Свети Кирило и Методије

У САМОЋИ Овчарско-кабларска клисура

Свети Никола

О. Милош Весин, САМОЋА УСАМЉЕНОСТИ ИЛИ ТИХОВАЊЕ САМОЋЕ

Свети Јован Богослов