 |
| Спас Христос Пантократор, живописао Теофан Грк 1378. године, фреска у цркви Преображења Господњег, Новгород, Русија. То јест непрестано су ходили у храм Јерусалимски, и ту су хвалили и благосиљали Бога. На другом месту опет каже се: сви једнодушно бијаху једнако на молитви (Дела ап. 1, 14). После свега што су видели и сазнали, они нису могли више одвојити ума и срца свога од Господа, који се удаљио био испред њихових очију, али који је зато остао још дубље усађен у душе њихове. Са силом и славом Он је обитавао у душама њиховим, и они су ликујући хвалили и благосиљали Бога. И тако, Он се брже вратио к њима него што су они очекивали. Није се вратио, да га очи виде, него се вратио уселивши се у душе њихове. Но није сам Он био усељен у душе њихове него заједно са Оцем. Јер је Господ рекао за онога ко има љубав к Њему: ја и Отац к њему ћемо доћи, и у њега ћемо се настанити (Јов. 14, 23). Требало је само још да и Дух Свети сиђе и настани се у њима, па да они буду савршени људи, у којима је обновљен образ и подобије тројединог Бога. На то су они имали да чекају у Јерусалиму. И сачекали су, и дочекали су. (Свети владика Николај, Јеванђеље о вазнесењу Господа, Омилије): |
 |
| Капела на месту Вазнесења Капела Вазнесења на Маслинској гори Верује се да се Христос вазнео са једног од врхова Маслинске горе, познатог ходочасницима као гора Вазнсења. Прву цркву на овом месту подигла је 390. године побожна Римљанка Пименија, да би на њеном месту нешто касније света Јелена подигла Јелеонску базилику (јелеонска-маслинска), коју су 614. срушили Персијанци. Два века касније црква је обновљена, па поново срушена, па опет обновљена у време крсташа, па поново срушена, изузев осмоугаоне капеле, која је претворена у џамију. Пошто су ову "џамију" хришћани и даље посећивали султан Саладин је почетком XIII века поред капеле подигао другу џамију која постоји и данас. Капела Вазнесења и данас припада муслиманима, али то не спречава поклоњење хришћана на овом светом месту. |
Вазнео си се у слави, Христе Боже наш, радујући ученике обећањем Светога Духа, потврђеним ранијим благосиљањем да си ти Син Божји, избавитељ света.
Тропар Вазнесења Господњег
Испунивши Божју промисао о нама и ујединивши земаљско са небеским, вазнео си се у слави, Христе Боже наш, не одвајајући се никако, већ остајући присутан, говорећи онима који те љубе: Ја сам с вама и нико не може против вас.
Кондак Вазнесења Господњег
 |
| Дом Спасов Црква манастира Жича посвећена Вазнесењу Христовом, 1208. година. Прва краљевска задужбина у Србији посвећена је светом Спасу, Вазнесењу Господњем. Стефан Првовенчани (док још, истина, није крунисан), заједно са својим братом, светим Савом, подигао је, између 1208. и 1215. године седмоврату Жичу, јединствену међу задужбинама по својој вишњастоцрвеној боји. Касније су и други српски краљеви цркве својих главних задужбина посвећивали Вазнесењу, краљ Радослав - Милешеву, Стефан Дечански - Високе Дечане. Византијска идеја симфоније (сагласја) Цркве и државе, која је надахњивала и Србију Немањића утицала је на то да владари подизањем задужбина целом свом народу обезбеђују симболично место, онај јелеонски камен, са кога ће се сви Срби вазнети на небо, куда су му пролаз, у име Христово, отворили свети Сава и свети Симеон. Ђакон Ненад и Анастасија Илић, ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС, Београд, 2008. |
Нема коментара:
Постави коментар