Ми не кажемо просто крст и слобода него часни крст и златна слобода. Дакле, не неки крив крст или ма какав злочиначки крст него часни крст, што означава искључиво Христов крст, нити ма каква слобода, јевтина, прљава и неваљала, него златна, што ће рећи скупа, чиста и светла...
Свети Владика Николај Велимировић
Српски народ као Теодул
 |
| ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, Мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе мај/јун 2014. ТЕМА БРОЈА: За Крст часни и Слободу златну |
Стогодишњица почетка Првог светског рата је веома важан календарски подсетник српском народу. Огромне жртве наших предака траже молитвено сећање и дубоко поштовање, чувене победе које су српске војсковође извојевале нас надахњују у искушењима, а проучавање нашег историјског пута нам расветљава крупне догађаје који се данас дешавају у свету. Наведене димензије, међутим, своју пуноћу и смисао добијају тек кроз сагледавање историјске парадигме "часног крста и слободе златне", толико карактериситичне за историју српског народа.
У Првом светском рату Срби су изнели веома тежак крст који им је додељен. Изнео га је наш народ као ретко који хришћански народ у историји света. Није реч само о томе да је мала и исцрпљена Србија смогла чудесне снаге и одважности да се одупре неупоредиво јачем непријатељу. Ми не желимо да укажемо толико на храброст да се историјски крст понесе, колико на часно и достојанствено ношење тог крста.
Начин ношења крста најбоље показује ширину једне хришћанске душе. Где се види српско хришћанско достојанство и ширина душе у Великом (одбрамбеном) рату? Најбоље у чињеници да се српски војник није светио за зверства која је једна назови "цивилизована" и "хришћанска" монархија током рата починила према српском цивилном становништву. Шта је учинио српски војник у силовитој контраофанзиви? Одговорио је тако што се према заробљеним аустроугарским војницима односио поштујући њихово људско достојанство. Изразит пример је самилосни однос према заробљеним рањеницима и болесницима окупаторске војске, који је чак довео и до страдања српске војске од тифуса. Слично је Србин поступио и према својој једноверној браћи Бугарима, који су такође показивали невиђену бруталност према становништву током рата - довољно је да се сетимо чувене приче о редову Обраду Достанићу (познатијем као Пацко) који у Другом балканском рату губи живот, погођен непријатељским куршумима у тренутку када сахрањује погинулог бугарског војника, желећи да му ода пошту онако како доликује православном хришћанину. Сви ови примери нису само појединачни случајеви, већ су парадигма српског војника. Они одсликавају суштину етоса хришћанског ратника у борби за слободу златну: непријатеља отаџбине треба тући силовито док је на бојном пољу, али када је побеђен или се предаје, он је човек коме треба указати милост.
Није само српски народ показао ширину душе у Првом светском рату - никада не смемо заборавити жртву коју су за нас поднели православни Руси. Да није било помоћи Руске царевине, данас би Срби у најбољем случају били народ у траговима, расут по белом свету. Највећу улогу у томе имао је цар-мученик Николај Други Романов, који је без двоумљења узео Србију у заштиту, иако руска армија тада није била довољно добро опремљена. Његова одлучност да сачува Србе видела се и у кључним фазама рата - лично је запретио склапањем сепаратног мира у случају да западни "савезници" не пошаљу бродове за евакуацију исцрпљене српске војске. Последњи хришћански цар је на тај начин показао пример хришћанског заједништва. Није стога претерано ако кажемо да свако српско домаћинство треба да има и икону Светог цара - мученика Николаја, заштитиника српског рода.
Сто година после Првог светског рата српски и руски народ преживљавају нова искушења. Не знамо како ће се сва та искушења завршити. Ипак, једно знамо сигурно: наши свети преци су нас својом жртвом обавезали да свагда стојимо једни уз друге, и у добру и у злу, и да достојанствено носимо крст који нам историја као православним народима додели.
С љубављу у Христу Господу
презвитер Оливер Суботић
Нема коментара:
Постави коментар