 |
Поглед једног епископа,
свештеника, хришћанина, увек мора бити другачији од погледа једног политичара,
било радикалног било либералног
„Видовдан је знак, симбол, подсетник и опомена свима који се
уљуљкују у навикама лагодног живљења и неодговорног мишљења”, сматра епископ
западноамерички Максим. Он за „Политику” говори о проблемима идентитета, односу
према КиМ, видовданској етици и односу православља према модерном свету.
– У Америци је у прошлости српска заједница празновала
Видовдан на најбољи могући начин сходно локалним условима и околностима: у
рудницима, градовима и селима, братским организацијама или парохијама. У прво
време, људи би доносили своје амблеме, војничке капе, мачеве и друге симболе.
Окупили би се у цркви, сали или дому једног од домаћина и ту би обележили
празник. И данас се Видовдан прославља свечано, али са много мање жара. Но то
је последица и стања у Србији, јер је новија емиграција стигла са манирима и
слабостима које је гајила у старом завичају. А у Србији је, морамо признати,
последњих седамдесет година на делу била једна монополистичка класа која се
саморепродуковала и опстајала негирајући историјско наслеђе. Видимо да ни данас
није боље. На сцени је партократија са политичарима који користе језик
силеџија. Владајућа врхушка делује гротескно, било када дочекује стране
државнике било када наступа као супермен у поплавама. Упркос светлим примерима
и подвизима највише усамљених појединаца, српска политичка и културна сцена
данас пати од болести аутизма. Њени симптоми су: новинарска субкултура,
ретроградни менталитет, буквализам у форми, квазинаучни фундаментализам,
интелектуални провинцијализам и барбарогенија. То је утисак посматрача са
стране и тако нас виде наши суседи, благонаклони или не – истиче епископ
Максим.
Како је дошло до тога о
чему говорите?
Овај тренд је настао услед фрустрираности после пада
умишљене величине српства, а онда, као магнетом, привукла примитивизам и сирови
национализам. То је тенденција која жели да прикаже српски концептуални систем
као аутохтон, иако он то није, јер су Срби неговани на Илијади и Одисеји и
класицима, као и на византијским филозофима, оцима Цркве. Данашња влада није
тога свесна и зато је укинула не само министарство дијаспоре и вера него и
министарство за Косово и Метохију. Уколико не будемо поштовали своје жртве
завршићемо и сами у забораву и анонимности историје.
Шта је основа
видовданског завета или етике?
Најпре, сматрам да се у основи налази хришћанско наслеђе
Косова и Метохије. Оно служи као моћан симбол, а о улози симбола треба
размишљати будући да човечанство још на основу њих функционише. Ако српска
елита (политичка, црквена, културна) нема шта боље да понуди изазовима
савремености, боље да се што пре склања са сцене овог суровог времена све бржих
промена, јер њој и њеним стереотипима и конформизму никакве промене не могу ићи
у прилог. Друга одлика овог завета јесте да оно не позива на мизантропски или
оружани устанак против било кога, него смера ка томе да разбуди, подстакне и
васкрсне код људи истинску духовност која је изворно красила Косовски завет.
Као што је неко умесно некад рекао: косовски завет је Нови завет изражен у
српском стилу и кроз српско искуство. При томе, то је и даље Христов Нови завет
а не нешто друго. Косовски завет, не постоји изван Новог завета. Према томе, он
је отеловљење Новог завета у животу и етосу нашег народа, његовој историји,
бићу, земаљској судбини. И ако суштина Косовског није у Новом завету, онда је
он лажан и као такав нам и не треба.
Чврсто верујем да видовданско наслеђе носи у себи нешто јако
снажно, попут атомске честице: може да постане експлозија у тишини која ће
распршити сваку лаж, фалсификат, плагијат, илузију не уништавајући никога; без
колатералне штете. При том, овај бљесак може даровати истину живота као
благослов слободе и јединства свакоме на планети земљи, па и на Косову које је
српска terra sacra.
Колико је то наслеђе доживело модификацију у сусрету са
савременим начином живота, интересима, мултиетничношћу
и савременим идентитетом?
Пошто је живот непредвидив, а човеков идентитет многострук,
а опет са једним заједничким принципом, неминовно је да човек себе прилагођава
уз настојање да сачува своје језгро. То прилагођавање није лоше по себи, јер
традиција која се не адаптира постаје декаденција. Интровертност уништава
стваралаштво. Знамо добро да су и Срби једна мешавина, а поготово је Америка
једна посебан конгломерат народа на новом континенту.
С друге стране, западна цивилизација се приближила свомe
крају и велико је питање коме или чему данас служи једна Европа. На делу је
декаденција цивилизације, али је проблем у томе што ову цивилизацију нема ко да
наследи. И док у Русији имате олигархију, ми остали живимо у постдемократском
друштву у време када постоје озбиљне претње људском бићу и здрављу, када
технологија угрожава слободу личности, када потрошачка незајажљивост прети
одрживости наше цивилизације, па и планете. Америчко друштво, с друге стране,
показује потребну флексибилност за различитости. Иако вам отворено не одузима
одлике идентитета, оно ипак тражи жртвовање важних принципа у суровој борби
неодарвинистичког социјалног капитализма.
Има ли аутентичног
одговора на ово о чему говорите, има ли нашег одговора?
Српска пак еклисијална култура, настала у средњем веку,
јесте једна структурисана саборност која негује слободу. А слобода није хаос,
није ентропија и анархија, него и дисциплина и одговорност; тачније то је
слобода полиса који свој смисао види у хармонији истине.
Сав изазов је у томе да хришћанство, као вера највиших
цивилизацијских стандарда урбаног становништва, опстане у новом веку. Не може
се хришћанство одржати и унапредити величајући примитивизам. Ко стоји стабилно
у вери, тај има слободне руке и може да их пружи другима; ко не стоји, тај се
хвата за свакојаке поштапалице. Православље у Америци мора да буде носилац
интегралног Предања, а не партикуларизма. Рекао бих и ово: као што у Србији
недостаје пророчанско сучељавање са дезоријентисаном владом (која се сада
неразумно јуначи а потом неоправдано капитулира), тако се у Америци осећа
недостатак суочавања са свепрожимајућим дискурсом секуларних идеологија.
Национални сегмент Видовдана вековима колеба између
пораза и победе, какав је хришћански одговор на овај проблем?
Уколико Видовдан поистоветимо са павловском „силом у
немоћи”, тада је могуће живети свој лични Видовдан на начин који пружа наду.
Никола Кавасила, солунски светитељ (при том изузетан дипломата свога времена),
рекао је да „ми побеђујемо када други побеђују”, што је израз новог начина
постојања, самоиспражњујућег модуса бића који у другима види свој идентитет –
па се тако радује њиховим победама. Христос нас је својим животом, посебно
Страдањем и Васкрсењем, научио кенотичком начину битовања. Показао је да
постојимо не да бисмо владали другима; или: да можемо постати владари само ако
служимо другима, ако живимо и хранимо се не прождирући (убијајући) друге. Не
желимо да побеђујемо тако што ћемо друге да потремо, већ желимо да живимо
радошћу која сваког подиже из безнађа: „Када сам слаб, тада сам јак. И када
пропадам, тада чврсто могу да станем на своје ноге.
С обзиром на то да
изнутра познајете проблем Косова и Метохије, ко може помоћи народу који је
остао?
Данас је српски народ на Косову и Метохији највећа жртва
погрешне и безосећајне политике своје државе и политичке елите. Стога поглед
једног епископа, свештеника, хришћанина, увек мора бити другачији од погледа
једног политичара, било радикалног било либералног. У томе је велика
одговорност црквених посленика на Косову и Метохији и Србији. Уколико духовни
вид не иде с ону страну феноменолошког, тада се не разликујемо од публициста,
не уносимо наду на будуће, не призивамо есхатолошку слободу која преводи на
другу обалу.
Проблем Србије – проблем
критеријума и квалитета
Културна баштина је
готово најважније питање на КиМ, шта се ту може урадити, заштити?
Ово ме води следећем утиску: постоји у видовданској етици
нешто што превазилази уска мњења, погледе, претензије... Андре Малро је рекао
отприлике овако нешто – култура никада не може бити прошлост ако се чува као
нешто најдрагоценије. Исто се може рећи за духовна, културна и материјална
блага православља на Косову, јер она иду с ону страну националних и политичких
деоба и агенди. Стил живота који извире из видовданске етике позива све нас –
било да смо у расејању било у завичају – да све наше разлике ставимо под светло
новозаветног етоса.
То је етика парадокса: незаборавно сећање, новотворење при
мировању, радосна туга, крећуће се стајање, смерно усхићење… Не готови
одговори, него перспектива. Другим речима, Видовдан нам пружа духовне, културне
и еклисијалне претпоставке за излазак из кризе, јер је проблем Србије данас –
проблем критеријума и квалитета.
Живојин Ракочевић
"Политика", 7.7.2014.
|
Нема коментара:
Постави коментар