30. август 2014.

НАУЧНИЦИ О ИСЦЕЉУЈУЋЕМ ДЕЈСТВУ МОЛИТВЕ

   И научници су дошли до закључака који ће натерати на размишљање и окореле атеисте: Молитва исцељује. Нарочито је корисна за оне који упадају у дубоку депресију и болују од манијакално-депресивне психозе
   Лековита моћ молитве позната је одвајкада. Сви знамо за осећај мира и спокоја после посете цркви или паљења свећа за здравље наших најмилијих. Недавно су се и научници позабавили овим феноменом, а резултати до којих се дошло вероватно ће натерати на размишљање и најокорелије атеисте.
   Истим питањем, са различитих аспеката, бавили су се и на Истоку и на Западу, а закључак је исти: молитва исцељује.
   Научници Клиничког истраживачког института Дјук у Северној Каролини позвали су неколико монаха, сестара и свештеника различитих верских заједница да се помоле за 700 пацијената који су патили од различитих болести. Неколико дана лекари су бележили стање болесника, и када је експеримент завршен, белешке су предали стручњацима. Професор Мичел Крушоф саопштио је следећи резултат: код 500 пацијената, захваљујући молитвама, темпо оздрављења убрзао се за 93 одсто.

- Не знам прави разлог томе. Могу да претпоставим да на рад срца благотворно делује концентрација на божанске речи, како свештеника, тако и самих болесника. Зна се да је човек за кога се моли или који се сам моли у потпуности усредсређен на општење са Свевишњим што, вероватно, доводи до нормализације многих процеса у организму, које тек треба да проучимо – објашњава Крушоф.

                          

   Снага

   Руси су отишли још даље: доказано је да молитва убија штетне бактерије, не само у људском телу, већ и у води.

- Проверила сам дејство Оченаша и православног крста на патогене бактерије. За истраживање су узети узорци воде из бунара, река и језера у којима је била присутна ешерихија коли и златна стафилокока. И показало се да се, ако се над водом очита Оченаш и прекрсти крстом, количина штетних бактерија смањује скоро сто пута – тврди Ангелина Малаховскаја, инжењер електрофизике из Санкт Петербурга.

   Ум

   За други доказ снаге молитве заслужан је шеф Лабораторије неуро и психофизиологије Института за психонеурологију “В. М. Бехтерев” у Санкт Петербургу, професор Валериј Слезин.

– Многим психијатрима и неуролозима познат је, са рационалне тачке гледишта, тешко објашњив феномен да се после молитве олакшава душевно растројство, а болесници који се сматрају неизлечивима, понекад оздрављују – подсећа Слезин.

   Депресија

- Моје колеге одавно су експерименталним путем установиле да изговарање молитви помаже људима који болују од повишеног крвног притиска и дијабетеса: за неколико минута снижава се ниво холестерола у крви и нормализују процеси размене – сматра доктор медицине Игор Брагин. – Молитва је нарочито корисна и за оне који упадају у дубоку депресију и болују од манијакално-депресивне психозе. Што је болест тежа, то се човек чешће обраћа за помоћ Богу.

   Фреквенције

   За будно стање одраслог човека уобичајене фреквенције можданих импулса су у опсегу од 9 до 10 херца, што спада у домен алфа и бета таласа. Међутим, када су испитаници утонули у молитву, десило се успоравање фреквенција на свега три херца! Ове фреквенције називају се “делта таласима” и код одраслих људи јављају се само у стању најдубљег сна без снова. У будном стању карактеристични су искључиво за бебе. Занимљиво је да извесне фреквенције у делта опсегу “окидају” лучење хормона раста, који је посебно значајан за регенерацију организма и процес излечења.

   ПОБЕДИТИ СТРАХ

   Психотерапеут Георгиј Пагодин сматра да све болести потичу – од страха:

– Познати француски истраживач Ален Бомбар доказао је да бродоломци не умиру зато што немају воде и хране, већ – од страха. Бомбар је скоро два месеца путовао океаном сплавом, без воде и хране и преживео, захваљујући томе што је савладао страх. Из истог разлога, међу људима оболелих од рака у неизлечивом стадијуму – верници живе пет година дуже од атеиста. Они молитвом елиминишу страхове, осећају да је свет смртан, привремен, схватају истинске вредности, смирују се и, самим тим, повишавају свој имунитет.

извор: radiosvetigora.wordpres.com

Чудотворна икона Пресвете Богородице ОЗАРЕЊЕ УМА

Света Православна Црква прославља икону Мајке Божије Озарење ума 28/15 августа

Чита се у свакој прилици, за боље разумевање Јеванђеља, богонадахнутих књига и исцељење од умних болести; дарује људима духовна и материјална добра, озарење ума и срца божанственом Истином.

   О, Пресвета Дјево, Невесто Бога Оца и Мајко Божанственог Његовог Сина Исуса Христа, Царице Анђела и спасења људи, Ти Која грешнике разобличаваш и богоодступнике кажњаваш, помилуј нас који много сагрешисмо и не испунисмо заповести Божије, кршењем завета Крштења и завета монашких и многих других, која смо обећали испунити. Када Дух Свети одступи од цара Саула, тада бојазан и униније нападоше на њега и тама очајања и туге намуче душу његову. Тако се и ми због грехова наших лишисмо благодати Духа Светога. Ум осујетисмо сујетним помислима, заборавом и помрачисмо душе наше; и сада су наша срца притешњена плачем, тугом, болешћу, мржњом, злом, осветољубивошћу, бесом, злурадошћу и другим гресима. Немајући друге радости и утехе, вапијемо Теби, Мајци Бога нашега Исуса Христа, да умолиш сина Твога да нам опрости сва наша сагрешења и пошаље нам Духа Утешитеља, као што Га је послао на апостоле да теши и просвећује оне који Теби певају благодарну песму: радуј се, Пресвета Богородице, Која нам ка спасењу ум управљаш. Амин.

АКАТИСТИ ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ, Образ светачки, Београд, 2011.

БОГОМАТИ ПРЕМИЛА

Успење Пресвете Богородице, Манастир Сопоћани

26. август 2014.

Чудотворна икона Пресвете Богородице СТРАДАЛНА

Молитва прва

   О, Пресвета Гопођо, Владичице Богородице, Ти си од свих Анђела и Арханђела узвишенија, и од све творевине часнија, Помоћница увређених, нада безнадежних, утеха жалосних, хранитељка гладних, одећа нагих, исцељење болесних, спасење грешних и свих хришћана Помоћница и Заштитница. Спаси, Госпођо, и помилуј слуге Твоје и преосвећене митрополите, архиепископе и епископе и сав свештенички и монашки чин и благоверне владаре, војсковође и градоначелнике и христољубиву војску и све православне хришћане Својом часном ризом заштити и умоли, Госпођо, из Тебе без семена ваплоћеног Христа Бога нашег да нас опаше силом са висине против видивих и невидивих непријатеља наших. О, Свемилостива Госпођо, Владичице Богородице, подигни нас из дубине грехова и избави нас од глади, пропасти, земљотреса и поплаве, огња и мача, од најезде иноплеменика и међусобних сукоба, од изненадне смрти, од напада непријатеља и од штетних ветрова, од смртоносних рана и од сваког зла. Подај, Госпођо, мир и здравље слугама Твојим, свим православним хришћанима и просвети им ум и очи срца на спасење и удостој нас, грешне слуге Твоје, Царства Сина Твога, Христа Бога нашег, јер је моћ Његова благословена и препрослављена, са Беспочетним Оцем Његовим и Пресветим и Благим и Животворним Духом Његовим, сада и увек и у векове векова. Амин.
Света Православна Црква празнује икону Мајке Божије Страдална 26/13. августа и у Недељу Светих

Молитва друга

   О, Пресвета Владичице, Госпођо Дјево Богородице! Прими молитву и усрдно поклоњење пред чудотворном иконом Твојом, милостиво посети смирене и грешне слуге Своје, не остави нас да пропаднемо у гресима својим, буди Помоћница и Заштитница свим православним хришћанима, и у часу кончине живота нашег заступај нас, о, Препорочна! Помилуј нас милошћу Сина Твога, Господа нашег Исуса Христа и Својим материнским заступништвом удостој нас да се избавимо од вечне смрти. Амин.


АКАТИСТИ ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ, Образ светачки, Београд, 2011.


Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење, Недеља 9. по Духовдану, 10. август 2014.

За време свете Литургије света трпеза пуна је и препуна огња духовнога, те као што из извора теку природне воде, тако и из ње зрачи неки неописиви пламен.

Свети Јован Златоуст


Сви заједно хитајте у један храм Божји, Једноме Жртвенику, Једноме Исусу Христу!

Свети Игнатије Богоносац

Чудотворна икона Пресвете Богородице УМЕКШАВАЊЕ ЗЛИХ СРЦА

Света Православна Црква празнује икону Мајке Божије Умекшавање злих срца у Недељу свих Светих и 26/13. августа

Тропар

     Умекшај наша зла срца, Богородице, нападе оних који нас мрзе одагнај и сваку тескобу душе наше разреши. На Твоју свету икону гледамо, страдањима Твојим и милошћу Твојом према нама се ражалошћујемо и ране Твоје целивамо, а од стрела наших, које Те рањавају, страхујемо. Не дозволи нам, Мати милосрдна, да од тврдоће срца свога и тврдоће срца ближњих наших настрадамо, јер Ти ваистину јеси злих срца умекшавање

     
О, Многострадална Мајко Божија, Узвишенија од свих кћери земаљских, по чистоти Својој и по страдањима која си на земљи поднела, прими многоболне уздахе наше и сачувај нас под кровом милости Своје. Јер, другог уточишта и топлог заступништва осим Тебе не знамо и имајући смелости пред Оним Који је од Тебе рођен помози нам и спаси нас молитвама Својом, да бисмо без спотицања стигли до Царства Небеског, где ћемо са светима певати у Тројици Јединоме Богу сада и увек и у векове векова. Амин.


АКАТИСТИ ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ, Образ светачки, Београд, 2011.

25. август 2014.

Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење, Недеља 12. по Духовдану, 15. септембар 2013.

"Извор живе воде је Јеванђеље. Ако та вода натапа корење биљке, ова ће давати цветове и плодове."

 К. Д. Ушински

"Незнање Светог Писма је неверство према самом себи."

Св. Епифаније Кипарски


"С кротошћу примамо усађену реч која нам је кадра спасити душе, али и да будемо извршиоци речи а не само слушачи" (Јак. 1, 21-22)

ПЛОДОВИ СВЕТОГ ПОСТА

   Многа и разноврсна добра доноси подвижнику свети, благоразумни, истински пост. Оци Цркве нису налазили довољно речи да детаљно опишу сва благотворна дејства његова.
   -"Заволи предивни пост, дело поштовано и богоугодно" - подстиче преподобни Јефрем.
   - "Пост је колесница која узноси на небо. Пост одбија искушења, подстиче на подвиг благочешћа; он је сажитељ трезвљења, виновник целомудрености. Пост узводи молитву на небо. Пост је мајка здравља. Код оних који посте тело је часно и душа драгоцена. Пост је мир у домовима. Пост је старатељ и чувар девствености. Пост је пут ка покајању. Пост је виновник суза".
   - "Пост је гашење пламена телесне пожуде", - наставља Свети Лествичник, - "одстрањење рђавих мисли, ослобођење од сновиђења, очишћење молитве, светилник душе, стражар ума, спас од огрубелости, двери умиљења, смирено уздисање, ведра скрушеност, одмарање многоговорљивости, основ безмолвија, чувар послушности, олакшица сна, здравље тела, виновник безстрашћа, отпуштење грехова, врата и блаженство раја". (Поука 14).


  - "Трпеза оног који свагда пребива у посту", - допуњује Преподобни Исаак, - "слађа је од сваког мириса измирне и благоухања мира. За трпезом усред испосника седи Вољени и освећује их, претварајући горчину злопаћења у неизрециву сладост; духовни и небески служитељи Његови осењују њих и њихово свето јестиво. И ја знам једног од братије који је јасно то видео својим очима. Блажен је онај ко је себи заградио уста за свако сластољубље, које (иначе) одваја од Саздатеља! Блажен је онај коме је храна Хлеб који је сишао са Неба и даровао свету живот! Блажен је онај ко је на својој њиви угледао росу живота која по милосрђу исходи из недара Очевих и које ка Њему подигао око! јер, кад отпије од ње, зарадоваће се и процветаће срце његово и он ће бити обузет весељем и радошћу. Ко је у храни својој угледао Господа свога, он се сакрива од свих и сам се њоме причешћује, не ступајући у општење са недостојнима, да не би постао њихов судеоник и да не би остао без озарења лучом Господњом. И тако, блажен је онај ко ради Бога пребива у безмолвију, и сам једе хлеб свој јер он увек беседи са Богом" (Поука 8).

(превод са руског: Братство манастира Хиландара)


ПОСТ - ПУТ КА ТРПЕЗИ БОГА ЖИВОГА, Светигора, Цетиње, 2001.

Азбука победе: А

   Ако победиш све ће ти се дати, по Божијем обећању: Ко побиједи, добиће све. Ева би преварена и побеђена од оца сваке лажи, због чега лаж цароваше над потомством њеним све до Христа. А кроз Христа понуди се победа свима синовима човечјим који више воле победу од пораза.


Епископ Николај, АЗБУКА ПОБЕДЕ, Сабрана дела, књига VIII, Глас цркве, Шабац, 2013.

16. август 2014.

ОБОЖЕЊЕ - ЦИЉ ЧОВЕКОВОГ ЖИВОТА, VI Претпоставке обожења

   Свети оци нас уче да ми обожење можемо стећи искључиво у Цркви. Но обожење је дар Божији, а не нешто што ми можемо задобити својим сопственим снагама. Природно је да хоћемо, да се трудимо, да се боримо и припремамо да бисмо били "достојни" и спремни да примимо и сачувамо тај превелики дар Божији, будући да Бог не жели ишта да чини без нашег пристанка. Обожење је, дакле, дар од Бога. Зато свети оци и кажу да ми, са своје стране, "примамо" обожење, док Бог, са Своје стране, "савршава" обожење.
   Неколико је неопходних предуслова на човековом путу ка обожењу:

а) Смирење

   По светим оцима, први предуслов обожења јесте смирење. Човек не може кренути стазом обожења, нити примити Божанску благодат, нити постати присник Божији без благословенога смирења. Човеку је неопходно смирење, чак и да би уопште појмио да је смисао његовога живота - обожење. Како ћеш уопште, без смирења, признати да се смисао твога живота налази ван тебе, то јест у Богу?
   Све док човек живи егоистично, човекоцентрично, аутономно (од Бога), он себе поставља као средиште и као смисао свог живота. Он верује да може сам себе да усаврши, да осмисли и обожи. То је дух савремене цивилизације, философије и политике: створити бољи, праведнији свет, али свет аутономан од Бога, свет са човеком као својим средиштем, свет који не признаје Бога, који не признаје да је Бог источник (извор) свега доброга. Ту грешку је починио и Адам када је поверовао да може да постане бог и да се оствари својим сопственим снагама. Сва хуманистичка вјерују свих епоха понављају ту Адамову грешку, јер не сматрају заједничење са Богом неопходним предусловом за човеково усавршавање.
   Све православно јесте богочовекоцентрично, јер има Богочовека Христа за своје средиште. Све што није православно - било да се ради о папизму, протестантизму, масонству, Јеховиним сведоцима, атеизму...- све ван православља има заједнички именилац: средиште му је човек. За нас, Христос је средиште. Зато је лако бити јеретик, Јеховин сведок или масон или било шта друго, али је тешко бити православни хришчанин. Да би постао православни хришћанин, човек мора да прихвати Христа, а не себе као средиште свега.
   И управо због тога почетак пута ка обожењу јесте смирење, то јест - свест о томе да смисао нашега живота није у нама већ у нашем Оцу, Творцу и Саздатељу.
   Поред тога, морамо се смиравати да бисмо схватили да смо духовно болесни, преиспуњени раслабљеношћу и страстима.
   Онај који започиње путовање ка обожењу мора непрестано да се смирава да би постојано ходио тим путем. Јер, уколико прихвати помисао да оно што чини јесте добро и да он сопственим снагама напредује, постаће плен гордости. Изгубиће све што је стекао и мораће да крене из почетка, мораће изнова да се смирава, да сагледава своје слабости, своју духовну оболелост и да се више не ослања на себе. Човек мора да се ослања на благодат Божију да би постојано ходио путем ка обожењу.
   Управо зато, када читамо житија светих, смирење светих оставља на нас тако снажан утисак. Иако су били веома близу Богу, иако су понекад сијали у светлости Божијој, чинили чуда и точили миро, они су, истовремено, веома смирено мислили о себи, сматрајући да су и даље удаљени од Бога, да су и даље последњи од свију људи. Управо их је то и такво смирење учинило боговима по благодати.

Распети Христ - део крста, Варварин, 12. век

б) Подвижништво

   Свети оци запажају да обожење има своје степене, да почиње од најнижих и да се успиње ка највишима. Задобијајући смирење, ми започињемо - кроз покајање и многи труд у својој свакодневној борби у Христу - живот испуњавања светих заповести Христових, чији је циљ - очишћење од страсти. Уз то, свети оци веле да сам Бог обитава скривен у заповестима Својим, те стога хришћани, испуњавајући из љубави према Христу и из вере у Христа заповести Његове, постају Његови заједничари.
   По светим оцима, то је први степен обожења, који се назива "праксом". Практичко живљење јесте почетак пута ка обожењу. Наравно, овај почетак није нимало лак зато што је борба за искорењивање страсти веома тешка. Потребно је много напора да бисмо, мало - помало, запуштену њиву наше унутарњости очистили од "трња и камења" страсти, да бисмо је духовно обрадили, тако да семе Господње може да падне на њу и донесе плода. Ради остварења овога неопходно је велико и непрестано подвижничко усиљавање свога "ја". Зато Господ и каже: Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт 11, 12). Свети оци нас, такође, уче: "Дај крв (своју) и прими Духа!". Другим речима, не можемо примити Духа Светога све док не принесемо на жртву крв нашега срца у борби за очишћење од страсти, у борби за истинско, дубинско покајање и задобијање врлина.
   Све врлине су аспекти једне и највеће врлине - врлине љубави. Када хришћанин задобије љубав, он је стекао све врлине. Љубав из душе човекове искорењује узрочника свакога зла и свих страсти, а то је по светим оцима - себичност. Свеколико зло у нама исклијава из таштине, а таштина је љубав оболела од самољубља.Управо зато наша Црква има подвижништво. Без подвижничког труда нема духовног живота, нема борбе, нема усавршавања. Ми се подвргавамо послушању, ми постимо, ми бдијемо, ми се молимо чинећи метаније и стојећи многе часове да бисмо се очистили од страсти. Ако би Православна црква престала да буде подвижничка, престала би да буде и православна. Она виже не би могла да помогне човеку да се ослободи од страсти и да постане бог по благодати.
   Оци Цркве су развили обимно и темељно антрополошко учење о души човековој и страстима његовим. Душа се, по светим оцима, "састоји" од мисленог и осећајног "дела" или моћи. Осећајни део садржи жељне и вољне моћи душе. Мислени део чине словесна дејства душе, то јест расуђивање и мишљење. Осећајни део садржи жељне и вољне моћи душе. Мислени део чине словесна дејства душе, то јест расуђивање и мишљење. Осећајни део душе чине афирмативна или негативна осећања - љубав и мржња. Жељна моћ душе се пројављује као жеља за чулним уживањем и задовољством, или као похлепа, прождрљивост, телесне жеље и страсти. Ако човек не очисти сва три дела душе - мислени, вољни и жељни - он у себе не може да прими благодат Божију. Он не може да се обожи. Мислени део се очишћује кроз стражење, кроз непрестану пажњу над мислима ума, а то значи кроз прихватање добрих мисли и одбацивање злих помисли. Вољни део де очишћује кроз љубав. И, коначно, жељни део се очишћује кроз трезвеноумље. Сви они заједно се очишћују и освештавају кроз молитву.

Манастир Вазнесење

в) Свете тајне и молитва

   Христос се усељава у човеково срце кроз свете тајне - крштења, миропомазања, исповести и божанске евхаристије. Светоме причешћу приступају само они хришћани који су у заједници са Христом, који имају Бога и Божију благодат у себи и својим срцима, јер су крштени и јер су се покајали и исповедили.
   Али страсти стално помрачују Божанску благодат у нама, као што пепео покрива жар. Врлинским живљењем и молитвом срце се очишћује од страсти и жар Божије благодати поново се распламсава у хришћанину, и он почиње изнова да осећа Христа у своме срцу које је средиште његовога бића.
   Свака молитва Цркве помаже очишћењу срца. Но нарочито је корисна једнореченична молитва, "Молитва срца" или "Исусова молитва", која гласи: "Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога!". Ова молитва, којом се монаси одувек моле на Светој Гори, има следеће предности: она, будући да се састоји од само једне реченице, помаже да човек у уму успешно сабере своју молитвену пажњу. Кроз такву сабраност молитвеник "спушта" свој ум у срце, пазећи да му ум не ремете никакве друге ствари нити мисли, ни добре ни зле, и тада се бави искључиво Богом. Упражњавање умносрдачне молитве, која временом и уз помоћ благодати Божије може да постане и непрекидна, јесте читава једна наука, свето умеће које свети наше вере детаљно описују у својим светим списима, а нарочито у обимној антологији отачких списа званој Добротољубље.

Нагрудни крст - привесак, Ђурђеви ступови, 15 - 16. век
"Говор крста", Народни музеј, Београд

   Исусова молитва помаже људима и пружа им велику радост. Напредујући у овој молитви и живећи, истовремено, у складу са светим заповестима Христовим и црквеним, хришћани се удостојавају опитног примања Божије благодати. Они почињу да окушају сладост заједнице са Богом и то у сопственом искуству: Окусите и видите да је добар Господ (пс 33, 8). За нас православне Бог није идеја, нешто о чему напросто размишљамо или разговарамо или о чему читамо: Бог је за нас личност, са којом ми живимо у личној заједници. Онај којим живимо и кога опитујемо.
   Од велике је духовне помоћи хришћанима који живе у свету, усред различитих дневних брига и активности, ако успеју да, у току дана, пронађу макар пар минута мира да би се молили Исусовом молитвом. наравно, свако вршење подвига и свако испуњавање дужности, са смирењем и љубављу, и у складу са вољом Божијом, освештава живот хришћанинов. Али молитва је заиста неопходна. У тихој соби (по могућству после извесне духовне припреме која се састоји у паљењу кандила пред иконом и кађењу просторије), што је даље могуће од буке и узнемирења, и после тренутака умирења ума, хришћанин може да погрузи ум у своје срце, изговарајући молитву: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога!".
   О какав мир и силу душа човекова црпе из оваквог тиховања у Богу! О какво велико окрепљење ова молитва доноси души човековој током читавога дана, тако да бива у стању да чува мир свој, нетакнут бригама и узнемирењима. Ова молитва омогућава моћима ("деловима") душе човекове да дејствује у сагласју и јединству.
   Неки људи пак трагају за духовним миром кроз лажне духовности прелесних и демонизованих учења као што су такозване "источњачке религије". Они покушавају да задобију мир спољашњим вежбањем, медитацијом и томе слично, да би постигли равнотежу душе и тела. Промашај свих оваквих покушаја је тај што човек, бавећи се тим активностима и покушавајући да одбаци све мисли и сам вештаствени (материјални) свет, у ствари не разговара са Богом, већ са самим собом. Тако човек завршава у ћорсокаку човекоцентризма и промашује циљ.


Архимандрит Георгије Капсанис, ОБОЖЕЊЕ - ЦИЉ ЧОВЕКОВОГ ЖИВОТА, Задужбина Светог манастира Хиландара, Београд, 2011. 

ПОКАЈАЊЕ - НАЈЛЕПША ПОЕЗИЈА СПАСЕЊА

   Најтврђи бедем непрегазивости сваког верујућег човека јесте покајање, док не кајати се води човека у душевно исклизнуће и одбацивање онога што Бог од њега очекује. Бог као апсолутни дунамизам добра у свако време очекује покајање грешника. Он брине о човеку, бди над њим јер права љубав само тако и може.

ПОКАЈАЊЕ - ОЖИВЉУЈУЋА СИЛА

   Јеванђелска прича О блудном сину говори о љубави и покајању, о смислу Јеванђеља. Говори о томе да је грех, тај пусти уљез, узрок смрти јер блудни син беше мртав и оживе, а да је покајање сила оживљујућа. "Покајање је свесност својих грехова, свога пада, а грехе скида милост Божија", беседи Свети Симеон Нови Богослов. Христу се прилази покајничком вером јер и Христос своју проповед спасења започиње речима: Покајте се и верујте у Јеванђеље. Пре Господа, сетимо се, истим речима то чини Свети Јован Крститељ у Јерусалимској пустињи.
   Бог као једина апсолутна светлост даје могућност да кроз исповест и покајање његова икона - човек, такође засветли. Ко то човека подстиче на покајање, ко га подстиче да похрли на исповест са радошћу? То су Љубав Божија и анђели стида и савести који подстичу осећања личног, духовног осиромашења и беде.
   Тројични Бог најузвишеније пиједестале Небеске красоте чува управо за покајнике. Сетимо се Апостола Петра, коме очи до краја живота бејаху крваво црвене од плача, јер издаде Господа (како тврди црквени писац Свети Нифонт); или Апостола Павла, који се стално сећао да је био гонитељ Цркве; или покајаног разбојника на Велики петак, који исповеди веру у Царство пре васкрсења Христовог; или Марије Египатске; Светог Јакова Постника и многих Светих који се оденуше Светом Тајном Покајања. Као лекар Неба Свети Јован Златоуст нас стога поучава: "Греси су ране и болест, а покајање је лек и оздрављење душе".


ПОДВИГ ПОКАЈАЊА

   Припадност Господу, вечној Правди и Истини, чува се ликом Божијим у нама - покајањем, стидом, праштањем ( не заборавимо шта су последње речи Христове на Крсту - опрости им Оче...), односом према ближњем, делатном љубављу, али и ненадимањем горчинама светских сокова гордости и бесплодних знања која су неупотребљива за спасење. Христос је Бог оних који греше, а греси свих грешника мањи су од делића капи милости и љубави Христове. "Сви људи до Христа беху мртви у гресима својим; и царова смрт од Адама до Христа" ( Еф 2, 1; Рм 5, 14), истиче неботајни Павле, док Апостол Петар у величанственој беседи на Свету Педесетницу поручује: "Покајте се, и да се сваки од вас крсти у име Исуса Христа за отпуштење грехова" (Дап 2, 38).
   Грех одваја од Бога, а у страсти човек тоне постепено, као у живо блато. Када човек западне у искушење, где је грех тако близу са раширеном, шареном и лепљивом лепезом избором, човек том избору треба снажно да се одупре молитвом да га Господ спаси од привлачне снаге искушења. Од човека, од слободе његове, почиње иницијатива ка покајању, а у том, спасоносном делу покајања учествује и Бог и човек; човек се каје, а Бог то покајање жели и памти.

ПУТ КА СПАСЕЊУ

   Постоје људи који својим животом остварују дубоку ноћ греха. Ипак, ни они не бивају остављени од Господа, већ будући стално призивани могу достићи, покајањем и исповешћу, велику светост - пример је Свети Мојсије Мурин. У Цркви, Невести Христовој, спасење се задобија ако човек приђе покајањем и вером у Светој Тајни Крштења, а "после свога Крштења, ми и даље грешимо и то сваки дан, зато је Господ дао исповест и покајање као ново крштење", како нам то дивно беседи Свети Јован Лествичник.

Хаџи Драган Б. Поповић

ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ, ЈУЛ/АВГУСТ 2014.
Тема броја: Света тајна покајања и исповести


Матија Бећковић, ИСПОВЕСТ

Волео си ме Боже ниси крио
И ниси од мене зазирао
Ни одбацио ме ни укорио
Ни кад сам сам себе презирао

Нада мном си се наплакао
И по јазбинама повлачио
За мном си у ватру ускакао
И под камење завлачио

На оба ока си зажмирио
Кад си ме на делу затицао
Само ти ниси сеирио
Ни руке од мене одмицао

И ниси марио ни зажалио
Што си се на мене самилио
И пред свима ме загрлио

Волео си ме више но ико
А више од мене о мени знао
И када није други нико
У мене си се поуздао

Ал једно ми остаде жао
И нећу никад прежалити
Знам шта си због мене издржао
Ал не умех ти се захвалити

13. август 2014.

ОДЛАЗАК ВЕЛИКОГ ДУХОВНИКА


Велика Српска Царска Лавра Студеница готово је била премала да у суботу, 27. јула/ 9. августа 2014. године Господње, на празник св. вмч. Пантелејмона и св. Климента Охридског, у своја  недра прими бројно монаштво, свештенике и поклонике, поштоваоце у Господу уснулог великог духовника архимандрита Саве (Милошевића) или, како је био познатији, Саве Студеничког.

По благослову Његовог Преосвештенства Владике жичког Јустина, свету заупокојену архијерејску Литургију служио је Преосвећени Теодосије, Владика рашко–призренски уз саслужење десет свештеномонаха и свештеника, као и ђакона, а које су предводили архимандрит Јован благовештењски, архимандрит Венијамин преображенски, архимандрит Тихон студенички, архимандрит Тимотеј вазнесенски, архијерејски заменик прота Љубинко Костић и други. Од раног јутра колоне поштовалаца архимандрита Саве сливале су се према Мајци свих српских цркава. Десетине монаха и монахиња, већином из овчарско–кабларских манастира, чији је отац Сава дуги низ година био исповедник, свештенство, као и стотине мирјана из читаве Србије, већином оних којима је отац Сава био духовник и исповедник.

Иначе, аримандрит Сава Студенички је рођен 1937. године. Био је једно од четворо деце благочестивих домаћина Александра и Станојке Милошевић  из Доње Трепче код Чачка. Најстарији син Јован је остао на имању, средњи Милан је био познати дуборезац – мајстор за иконостасе (чији је син Момо данас познати дуборезац из Прељине), а кћер се замонашила. Заједно са ћерком Миланком - монахињом Параскевом, Лека је тридесет година провео у Никољу као монах Симеон, док је мајка Станојка била послушница код сина Саве у Студеници.

Најмлађи Милош, пошто је напустио гимназију 1954. године, отишао је за познатим духовником оцем Јулијаном у манастир Рачу, Потом је завршио богословију, а 1959. године иде у Призрен. По преласку рачанског братства у Студеницу 1960. године, и он се враћа у Студеницу, где се монаши и постаје монах Сава. Завршава богословију, а 1984. године завршава и знамениту Московску духовну академију, наком чега је убрзо изабран од стране Светог архијерејског сабора за Епископа.

Шта се даље збило, најбоље је описао  сведок незаобилазни и хроничар неуморни, архимандрит Јован Радосављевић: „Но, на велико изненађење и Епископа, и пријатеља, и познаника, отац Сава отказује да прими епископски чин сматајући себе неспремним и недостојним тако високог звања, чиме је показао, као и отац Јустин Поповић, који је такође отказао епископски чин, да је изузетак у монашком смирењу у нашем двадесетом веку. Задовољава се архимандритским чином, осећајући да је ипак анђеоски образ монашког смирења виши у Цркви од многих чинова који се очекују и, са прижељкивањем, остварују...“

По заупокојеној Литургији слово о оцу Сави Владике жичког Јустина (који је био спречен да присуствује због истовремених обавеза у вези са устоличењем новог Владике на његовој претходној Епархији) на одром је прочитао високопреподбни архимандрит и игуман студенички Тихон. У писму је Владика жички изразио жалост што није у могућности да буде присутан данас у Студеници, а затим је, присећајући се својих младих монашких дана у Црној Реци, рекао да је веома радо, као и остали монаси братије црноречке, долазио у Студеницу где су били бројни велики духовници српски. Између осталог, како је рекао, у те знамените великане – „студеничке духовне горостасе,“ који су оставили трајан, велики траг у нашем духовном животу, Владика Јустин је навео да свакако спада и новоупокојени отац Сава Студенички.

Затим је Његово Просвештенство Владика рашко–призренски Теодосије, над отвореним одром оца Саве, одржао опроштајну беседу за памћење и незаборав. На почетку се захвалио Владици Јустину Жичкоме на благослову, прилици да данас служи са братством студеничким заупокојену Литургију оцу Сави у Студеници. Такође, и Преосвећени Теодосије се придружио мишљењу Владике Јустина о некадашњим великанима, знаменитим, бројним духовним горостасима лавре студеничке, набрајајући многе од њих - архимандрита Јулијана, архимандрита Симеона, игумана Василија, као и многе друге који су, са својим сабратом из Раче Патријархом Павлом, обележили двадесети век у српском духовном животу. Такође, рекао је између осталог, присећајући се помало неуобичајеног житија оца Саве, да је свакако и он био један од оних најученијих који су, својим беседама, њега и друге тадашње студенте, изузетно духовно поучавали и крепили, да је био „један од оних којима су млади монаси и мирјани радо у Студеницу долазили...“

Затим су присутни из величанственог храма Немањиног кренули у три опхода око цркве. Колико је поштовалаца испратило оца Саву Студеничког, говори чињеница да се, после опхода око велике цркве Богородичине, студеничке, поворка развила неколико стотина метара ка монашком гробљу, а крај колоне још се налазио у трећем опходу око храма! Такође, врх поворке је стигао до монашког гробља, а крај колоне још није изишао из југоисточне капије студеничке! Заиста – призор какав се ретко виђа, а који је, без сумње, отац Сава, својим преко пола века дугим служењем Богу и народу, заслужио.

На крају, крај отвореног гроба, како доликује и ред православни налаже, предвођени Владиком Теодосијем, преко хиљаду присутних, монаха, свештеника и верника, верујемо заједно са оцем Савом на небу, запојало је сложно... Око Студенице древне, Немањине, по планини високој, светосавској, заорио се тропар васкршњи „Христос воскресе из мртвих...“ Нека је покој души и помен вечни новоусопшем рабу Божјем архимандриту Сави Студеничкоме. 

Оче Саво, моли Бога за нас. Амин.

Слободан М. Радуловић  

www.spc.rs


 

ОБОЖЕЊЕ - ЦИЉ ЧОВЕКОВОГ ЖИВОТА I

   Питање назначења нашега живота од највеће је важности, јер се тиче најбитнијега питања за човека: питања смисла његовога битисања на земљи. Тек када заузме правилан став о овоме питању, тек када схвати своје истинско назначење, човек постаје кадар да се на правилан начин суочи са свакодневним бригама свога живота, као што су односи са ближњима, студије, посао, брак, рађање и подизање деце. Ако пак не заузме правилан став о овом основном питању, човек ће промашити и у другим аспектима свога живота. Какав онда смисао могу они имати, ако је живот човеков у целини бесмислен?
   Већ нам прва глава Светог писма, у којој се говори о томе да је Бог створио човека по Свом образу и подобију, открива циљ нашега живота, потврђујући нам велику љубав Триједнога Бога према човеку. Бог не жели да човек буде напросто створење са извесним даровима, својствима и надмоћношћу над остатком твари, већ жели да човек буде бог по благодати.
   Човек споља изгледа као пуко биолошко биће, попут осталих живих створења. Наравно, човек јесте живо створење, али, као што вели Свети Григорије Богослов: "Човек је једино створење мимо свеколике остале творевине које може постати бог" ( На Богојављење, МПГ 36, 324, 13).
   Ово по образу Божијем се односи на дарове које је Бог дао једино човеку за разлику од свих осталих Његових створења, тако да је човек - икона Божија. Ти дарови су: словесни ум, савест, слободна воља, стваралаштво, љубав и чежња за савршенством и за Богом, лична самосвест и све што човека уздиже изнад свих осталих створених живих бића, што га чини лицем и личношћу. Другим речима, све оно што човека чини личношћу јесу дарови по образу Божијем.
   Обдарен образом (иконом) Божијим (личењем на Бога), човек је призван да задобија подобије (уподобљавање Богу), да стиче обожење. Творац, Бог по природи, призива човека да постане бог по благодати.
   Бог је обдарио човека даровима по образу Своме да би човек могао да се успиње на бескрајне висине, да би уз помоћ тих дарова могао да се уподоби Богу и Саздатељу, да би са Творцем могао да има не спољашњи, морални однос, већ личну заједницу.



Архимандрит Георгије Капсанис, Игуман Светог манастира Григоријата на Светој Гори, ОБОЖЕЊЕ - ЦИЉ ЧОВЕКОВОГ ЖИВОТА, Задужбина Светог манастира Хиландара, Београд, 2011.

   Можда је врло смело чак и помислити, а камоли рећи да је циљ нашег живота да постанемо богови по благодати. Међутим, управо то нам откривају Свето писмо и оци Цркве.
   Нажалост, многи људи изван Цркве, баш као и многи људи у Цркви, не знају за ово. Они верују да је циљ нашег живота, у најбољем случају, пуко морално побољшање које има сврху да постанемо бољи људи. Међутим, по Јеванђељу, предању Цркве и светим оцима то није циљ нашега живота. Није једини циљ да се човек побољшава, постајући моралнији, праведнији, честитији, одговорнији. Наравно, све то он мора да постане, али то није најбитније, све то није коначни циљ за који је наш Творац и Саздатељ створио човека. А који је, онда, тај коначни циљ? То је - обожење, сједињење човека са Богом, али не на спољашњи и сентименталан начин, већ на истински.
   Православна антропологија тако високо цени човека да - када је упоредимо са антропологијама свих осталих философских, социолошких и психолошких учења - лако уочавамо у којој су мери све те антропологије површне и колико оне не одговарају узвишеној човековој тежњи за нечим заиста великим и стварним у животу.
   А будући да је човек призван да битује по образу Божијем, јер је и створен да постане бог, он, чим се не креће путем обожења, почиње да осећа празнину у себи, осећа да нешто није у реду. Он покушава да ту празнину испуни разним садржајима, али ипак не проналази истинску срећу. Човек, гушећи се, ствара измишљени, површни, мали и ограничени свет, у коме сам себе поробљује и заточује. Он организује свој живот тако да никада нема мира, да никада не бива сам са собом. И оно што неки покушавају са дрогама, то он покушава са буком, напетошћу, телевизијом, радиом и информацијама о свему и свачему: да заборави, да не размишља, да не брине, да се не сећа да је на погрешном путу и да се удаљава од свога циља.
   На крају, сироти савремени човек, ипак, остаје незадовољан собом, и тако бива све док не пронађе нешто друго, нешто веће, што постоји у његовом животу, нешто што је истински дивно и стваралачко.
   Може ли се човек сјединити са Богом? Може ли човек бити у заједници са Богом? Може ли човек постати бог по благодати?



                                                        Манастир Григоријат, 09.06.2014.

Архимандрит Георгије (Капсанис), дугогодишњи игуман Светог манастира Григоријата на Светој Гори, упокојио се у Господу на празник Силаска Светог Духа на Апостоле, 8. јуна 2014. године у манастирском метоху у Ставропољу у Солуну. Заупокојеној служби у солунском метоху присуствовало је 13 архијереја, велики број свештенослужитеља, монаха, монахиња и верног народа.

Блаженопочивши старац Георгије био је игуман григоријатске обитељи од 1974. па све до марта 2014., када се повукао због болести. Представљао је једну од најзначајнијих личности савременог светогорског монаштва и православног богословља. Обновио је братство манастира Григоријата и био духовник великом броју монаха и монахиња и ван Свете Горе. Био је изузетан познавалац црквеног права. Академску каријеру је заменио монашким животом и својим преданим радом и духовним вођством, у великој мери је допринео обнови светогорског монаштва у другој половини 20. века.

Био је велики пријатељ српског народа и цркве. Веома је поштовао Светог Јустина Ћелијског и одржавао сталну везу са његовим ученицима. Са братством манастира Хиландара је неговао веома блиске односе и увек се радо одазивао када је требало да помогне својим саветима.

Архимандрит Георгије Капсанис и хиландарски игуман Методије у фебруару 2014.
Архимандрит Георгије Капсанис и хиландарски игуман Методије у фебруару 2014. 

Задужбина Светог манастира Хиландара је до сада објавила две књиге архимандрита Георгија: Обожење, циљ човековог живота и Крст Христов и његов значај у нашем животу; Искуства благодати Божије...

Вечни покој и блажено успење подај Господе свештенослужитељу твоме Георгију. Амин.

www.hilandar.org


ОБОЖЕЊЕ - ЦИЉ ЧОВЕКОВОГ ЖИВОТА II, Оваплоћење Божије - разлог за човеково обожење

      Оци Цркве говоре да је Бог постао човек да би човек могао да постане бог (по благодати). Али човек не би могао да се обожи да се претходно Бог није оваплотио.
   У временима пре Христа живело је много мудрих и праведних људи.
   Стари Грци су, на пример, достигли висок ниво философског знања о врлини и о Богу. Њихова философија је у свом учењу о "семеним логосима", заправо, садржала елементе истине. Стари Грци уопште нису били атеисти, као што неки наши рђаво обавештени савременици покушавају да их прикажу, већ су били веома религиозни људи. Они нису знали за истинитога Бога, али, иако су били пагани, на свој начин су били побожни и богобојажљиви. Зато можемо рећи да сви они педагози и учитељи, политички и друштвени лидери који - будући да им је традиција грчкога народа страна - покушавају да насилно искорене веру у Бога из душе нашег верног народа, покушавају да од истог тог народа направе "хибрид" ( у древном значењу ове речи). Они, у ствари, покушавају да наш народ лише његовог грчког (духовно-историјског) карактера, будући да је традиција Грка - у нашој древној, средњевековној и модерној историји - традиција побожности и богопоштовања. И управо је на тој и таквој традицији био и још увек јесте заснован васељенски културни допринос јелинства.
   У философији старих Грка можемо препознати чежњу за непознатим Богом, чежњу за искуством Бога. Стари Грци су били побожни, веровали су, али нису имали истинито и потпуно богопознање. Они нису имали заједницу са Богом. Обожење за њих није било могуће.
   Стари завет је, такође, пун праведних и побожних људи. Но потпуно сједињење човека са Богом - обожење - постаје доступно и могуће тек кроз оваплоћење Бога - Логоса (Слова) Божијег.
   То је циљ оваплоћења Божијег. Да је циљ човековог живота био само да постане морално боља јединка, онда не би било никакве потребе за Христовим доласком у свет. Не би било никакве потребе за божанском домостојем (икономијом), за оваплоћењем Божијим, крстом, крсном смрћу и васкрсењем Господњим, дакле, ни за чим од онога што ми хришћани верујемо да се збило у Христу, будући да би пророци, философи, праведници и учитељи сасвим добро могли да науче људски род како да себе побољша у моралном погледу.


   Ми знамо да је сатана обмануо Адама и Еву, и да су они пожелели да постану "богови", али без сарадње са Богом, и не кроз смирење, послушност и љубав, већ ослањајући се искључиво на сопствене снаге, своју вољу, тј. на један егоистичан и аутономан начин. Егоизам је, заправо, сама суштина грехопада. Адам и Ева су се егоизмом и самодовољношћу одвојили од Бога и уместо обожења стекли су нешто потпуно супротно: духовну смрт.
   Оци Цркве веле да Бог јесте - живот. Ко год се окреће од Бога, окреће се и од живота. Према томе, смрт и духовна умртвљеност ( физичка и духовна смрт) били су последица Адамове и Евине непослушности.
   Сви схватамо последице грехопада. Одвајање од Бога је човека бацило у један плотски, поживотињени и пођавољени живот. Божија величанствена творевина је тешко оболела, готово на смрт. "Икона Божија" у човеку је била унакажена. После грехопада, човек није више имао могућности да се креће ка обожењу, као што је то био случај пре него што је згрешио. Налазећи се у оваквом стању тешке, готово смртне оболелости, човек више није био у стању да се изнова усмери ка Богу. Био је, дакле, неопходан нови, (духовно) здрави човек, који би био у стању да изнова усмери човекову слободу према Богу.
   Овај нови корен, нови човек јесте Богочовек, Исус Христос, Син Божији и Логос (Слово) Божији, који се оваплотио да би саздао нови корен, нови почетак, ново семе новог рода људског.
   Свети Јован Дамаскин, велики богослов Цркве, богословствује да је кроз оваплоћење Логоса остварена друга заједница (заједничење) Бога и човека. Прва заједница, она рајска, била је нарушена грехопадом и човек је отпао од Бога. Наш свесастрадални Бог је зато и омогућио нову - другу заједницу, то јест заједничење Бога и човека које више не може да буде раскинуто, јер је остварено у личности Исуса Христа.
   Христос Богочовек, Син и Логос Бога Оца, има две савршене природе: божанску и човечанску. Ове две савршене природе сједињене су "несливено, непримењиво, неразделно и нераскидиво" у једној личности Бога Логоса, у личности Исуса Христа, по чувеној дефиницији светог Четвртог васељенског сабора у Халкидону, која укратко чини, Духом Светим, богословски оклоп и штит Православне цркве од свих врста христолошких јереси свих времена. Дакле, један Исус Христос има две природе: божанску и човечанску.
   Човечанска природа је, кроз ипостасно (лично) јединство двају природа у личности Христовој, занавек сједињена са божанском природом, зато што је Христос - занавек Богочовек. Христос се као богочовек вазнео на небеса. Христос као Богочовек седи са десне стране Оца. Христос ће као Богочовек доћи да суди свету о Своме Другоме доласку. Према томе, човечанска природа је сада (Христом) узнесена у сами загрљај Свете Тројице. Ништа више не може одвојити човечанску природу од Бога. И управо зато, ми људи - после оваплоћења Господњег - ма колико падали у грехе и ма колико се удаљавали од Бога, можемо увек изнова да се сјединимо са Богом - само ако то у свом покајању пожелимо. Ми можемо да се сјединимо са Богом, да постанемо богови по благодати Божијој.

Архимандрит Георгије Капсанис, ОБОЖЕЊЕ - циљ човековог живота, Задужбина светог манастира Хиландара, 2011.

ОБОЖЕЊЕ - ЦИЉ ЧОВЕКОВОГ ЖИВОТА III, Допринос Пресвете Богородице обожењу човековом

   Господ Исус Христос нам омогућава да се изнова сјединимо са Богом и да се вратимо  првобитном назначењу за које је Бог и створио човека. Зато се Исус Христос у Светом писму и назива - путем, дверима, добрим пастиром, животом, васкрсењем и светлошћу. Христос је Нови Адам, који исправља Адамов првородни грех. Први Адам нас је својом непослушношћу и егоизмом одвојио од Бога. Други Адам - Христос - нас изнова присаједињује Богу кроз Своју љубав и Своју послушност Оцу, кроз послушност до смрти - смрти на крсту. Христос усмерава нашу слободну вољу к Богу да бисмо се, приносећи Богу нашу слободу, изнова сјединили са Њим.
   Али дело Новога Адама је захтевало и дело Нове Еве - Свесвете Богородице, која је исправила грех старе Еве. Ева је подстакла Адама на непослушност Богу. Нова Ева је дала одлучујући допринос оваплоћењу Новога Адама, који ће повести род људски к послушности Богу. Управо је зато наша Владичица Богородица, будући да је била прво људско биће које је - на изузетан и јединствен начин - задобила обожење, имала не само основну већ и неопходну и незамењиву улогу у нашем спасењу.

   По Светом Николи Кавасили, великом богослову из четрнаестога столећа, да Свесвета Богородица није Богу принела своју послушност и слободну вољу, да није одговорила да Богу, оваплоћење Божије не би било могуће, јер би Бог (у било ком другом случају) нарушио слободу коју је даровао човеку. Бог не би могао да се оваплоти да није постојала таква пречиста и пренепорочна душа као што је била Богородица. Она је свецело принела своју слободу, своју слободну вољу, читаву себе Богу да би Га понела у себи и донела нама.
   О колико дугујемо Свесветој! Црква због тога указује велику част и поштовање Богородици. Свети Григорије Палама, сажимајући светоотачко богословље, вели да Свесвета заузима место одмах после Пресвете Тројице, да је она бог (по благодати Божијој) одмах после Бога - свеза створеног са нествореним, или - "прва међу спасенима", како вели један други богослов наше Цркве. Свети Никодим Светогорац, један новији просветљујући учитељ Цркве, богословствује да светлост која исходи од Свесвете просветљује чак и чинове анђелске. Зато Црква Свесвету велича као "часнију од херувима и неупоредиво славнију од серафима".


   Оваплоћење Логоса и обожење човека јесте највећа тајна наше вере и нашега богословља. И то је оно чиме наша Православна црква живи свакодневно кроз своје свете тајне, своју химнологију, своје иконе, то јест у потпуности свога живота. Чак и архитектура православних цркава потврђује ову истину. Купола цркве где се изображава Христос Сведржитељ символише силазак неба на земљу - истину да је Бог постао човек и да се настанио међу нама како пише свети јеванђелист Јован (Јн 1, 14).
   Будући да је Бог постао човек кроз Пресвету Богородицу, ми изображавамо Богородицу на олтарској апсиди да бисмо приказали да Бог кроз Богородицу заиста силази на земљу људима. Богородица је "Лествица којом Бог силази" и "Лествица која нас узводи са земље на небо", Она је - сместиште несместивога Бога, нашега спасења ради, Она је - "Шира од небеса".
   Црква, затим, изображава обожене људе - оне који су, зато што је Бог посато човек, постали богови по благодати Божијој. Отуда у нашим православним црквама можемо да изображавамо не само оваплоћенога Бога Христа и Његову пренепорочну мајку Владичицу Богородицу, већ и све свете. По свим зидовима цркве ми изображавамо дела (плодове) оваплоћења Божијег: свете и обожене људе и жене.
   Према томе, када уђемо у православну цркву и видимо предивне фреске и иконе, ми тада постајемо причасници следећег искуства: поимамо дело Божије, учињено човека ради, као и циљ нашега живота. Све у цркви потврђује Божије оваплоћење и човеково обожење.

Архимандрит Георгије Капсанис, ОБОЖЕЊЕ - циљ човековог живота, Задужбина светог манастира Хиландара, 2011.

ОБОЖЕЊЕ - ЦИЉ ЧОВЕКОВОГ ЖИВОТА IV, Црква - место човековог обожења

   Они који желе да се сједине са Христом, са Богом Оцем кроз Христа, знају да се то сједињење збива у телу Христовом, а то је наша света Православна црква. Сједињење, наравно, не са Божијом суштином, већ са обоженом човечанском природом Христовом. Међутим, ово сједињење са Христом није спољашње, нити је пуко морално. Ми нисмо следбеници Христови као што су људи следбеници неког философа или учитеља. Ми смо удови тела Христовога - Цркве. Црква је тело Христово, тело стварно, а не "морално", као што неки теолози погрешно пишу, не погрузивши се дубински у дух Православне цркве. Христос прихвата нас хришћане, упркос нашој недостојности и огрховљености, и уткивљује нас у Своје тело. Он нас чини удовима Својим и ми истински, а не "морално", постајемо удови Његовога тела. Свети апостол Павле вели: Јер смо удови тијела његова, од меса његова, и од костију његових(Еф 5,30).
   Наравно, у зависности од хришћаниновог духовног стања, он понекад битује као живи уд тела Христовог, а понекад као мртав уд. Али чак и као мртав уд, он не престаје да буде уд тела Христовога. На пример, крштени човек је већ постао уд тела Христовог, али ако се не исповеда, ако се не причешћује и ако не живи духовно, он постаје мртав уд тела Христовог.
   Но, упркос томе, чим се покаје, он истога часа бива прожет божанским животом и изнова постаје живи уд тела Христовог. Није му, дакле, потребно поновно крштење. С друге стране, онај који није крштен није члан тела Христовога иако води моралан живот. Њему је потребно да прими свето крштење да би постао уд тела Христовога, да би се уткивио у Христа.
   Као удовима Христивига тела, нама се дарује живот Христов и тај живот постаје наш живот. На тај начин нам се дарује живот, бивамо спасени и обожени, што би било немогуће да нас Бог није учинио удовима тела Свога.
   По светим оцима, наше спасење би било немогуће без светих тајни Цркве, које нас уткивљују у Христа и чине нас једнотелеснима и једнокрвнима Христу.
   О какав је превелики благослов бити причасник светих тајни! Христос постаје наш, Његов живот постаје наш живот, Његова крв постаје наша крв. Зато, Свети Јован Златоусти запажа да Бог ништа више не може понудити човеку од онога што му нуди у светом причешћу. Нити човек може тражити ишта више од Бога од онога што прима од Христа у светоме причешћу.


   Према томе, примивши свето крштење и миропомазање, и исповедајући грехе своје, ми се причешћујемо телом и крвљу Господњом и постајемо богови по благодати. Сједињујемо се са Богом и више му нисмо туђи, већ смо му присни пријатељи (присници).
   У Цркви, где се сједињујемо са Богом, ми живимо новом стварношћу коју је Христос донео свету: стварношћу нове твари. То је живот Цркве и живот Христов, живот који постаје наш као дар Духа Светога. У Цркви све води ка обожењу - света литургија, свете тајне, богослужење, проповедање јеванђеља, пост, све. Црква је једино место обожења.
   Црква није социјална, културна или историјска установа, попут осталих установа овога света. Она је потпуно различита од свих световних установа. У свету постоје различите установе, организације, фондације и друга корисна удружења. Међутим, наша Православна црква јесте јединствена, јер је она једино место Божијег заједничења са човеком, једино место човековог обожења. Човек може да постане бог искључиво у Цркви и нигде другде. Он то не може ни на универзитетима, нити у социјалним службама, нити у било чему другоме дивном и добром што свет може да понуди. Ма колико све то било добро, оно не може да пружи оно што Црква може. Управо зато световне установе и системи никада не могу бити замена за Цркву, ма колико доприносиле напретку.
   Могуће је да због нас, слабих и грешних људи, с времена на време у Цркви дође до криза и тешкоћа. Могуће је да у окриљу Цркве дође чак и до скандала. А то се догађа зато што смо у Цркви сви на путу ка обожењу и сасвим је природно да се на том путу пројављују и људске слабости. Ми нисмо богови, већ постајемо богови (по благодати). Међутим, ма колико да се таквих ствари догоди, ми се никада нећемо окренути од Цркве, зато што у њој имамо једину могућност за сједињење са Богом.
   На пример, идемо у цркву на свету литургију и тамо срећемо људе који нису пажљиви на литургији, који причају једни са другима и узнемиравају друге, и тада нам на ум пада следећа "логична" помисао, која гласи: "Шта ја уопште добијам од одлажења у цркву? Није ли било боље да сам остао код куће где бих могао да се молим у миру и сабраности?"
   Међутим, ми се таквој злој помисли морамо трезвеноумно успротивити овако: "Можда бих код куће имао више спољашњега мира, али не бих имао Божију благодат, која ме освештава и обожује. Не бих имао Христа који је присутан у Својој Цркви, нити бих имао Његово свето тело и Његову пречисту крв, који су у Његовој светој Цркви, на часној трпези. Не бих учествовао у Последњој вечери свете литургије. Био бих одвојен од моје браће у Христу који, заједно са мном, чине тело Христово."
   Према томе, шта год да се деси, нећемо одступати од Цркве, јер једино у њој имамо пут обожења.

Архимандрит Георгије Капсанис, ОБОЖЕЊЕ - циљ човековог живота, Задужбина светог манастира Хиландара, 2011.

ОБОЖЕЊЕ - ЦИЉ ЧОВЕКОВОГ ЖИВОТА V, Обожење је могуће кроз нестворене енергије Божије

   По учењу Светога писма и отаца Цркве, у Православној цркви Христовој, човек може да задобије обожење управо зато што је благодат Божија нестворена. Бог није само (божанска) суштина, како тврде на Западу, већ Бог јесте и (божанска) енергија. Када би Бог био само суштина, наше сједињење и заједничење са Њим не би било могуће, будући да је (божанска) суштина апсолутно неприступна и недостижна за човека: Нећеш моћи видјети лица мојега, јер не може човјек мене видјети и остати жив ( Изл 33, 20).
   Поменимо један поучан пример, заснован на људском искуству. Ако додирнемо голу жицу под струјом - умрећемо. Али ако ту жицу спојимо са електричном лампом, добићемо светлост. Ми видимо око себе помоћу електричне енергије, ми уживамо у њеним благодетима и користимо се њоме, мада не можемо (и не смемо) да дотакнемо њену "суштину". Рецимо да се нешто слично догађа и са нествореном енергијом Божијом.
   Када би било могуће да се сјединимо са божанском суштином, тада бисмо могли постати богови и по божанској суштини. Тада би, тако да кажемо, све постало боголико, а то би довело до збрке и, у ствари, ништа не би било боголико по суштини. А то је, укратко говорећи, управо оно у шта верују источњачке религије. У хиндуизму, на пример, бог нема лично постојање, већ представља неодређену силу која прожима читав свет - људе, животиње, ствари (и то је пантеизам).
   Са друге стране, када би Бог био само суштина без Својих енергија, Он би био самодовољни Бог, који је (апсолутно) одвојен од Својих створења и њима (апсолутно) неприступачан.
   По православном богословљу, Бог је јединица у Тројици и Тројица у јединици. Како Свети Максим Исповедник, Свети Дионисије Ареопагит и други оци Цркве карактеристично уче, Бог је свепрожет божанском љубављу према Својим створењима. кроз ову бескрајну и екстатичку (иступљенску) љубав Своју, Бог излази из Себе да би се сјединио са Својим створењима. Бог ово пројављује и остварује кроз Своју енергију или, боље речено, кроз Своје енергије.
   Бог је Својим нествореним енергијама створио свет и наставља да га ствара. Бог Својим енергијама даје нашем свету суштину и биће. Бог је свагдаприсутан у твари и држи је у бићу Својим суштинотворећим енергијама. Бог просветљује човека Својим просветљујућим енергијама. Бог освештава човека Својим освештавајућим енергијама. Коначно, Бог обожује човека Својим обожујућим енергијама. Према томе, Бог обитава у твари, свету, историји и животима људи кроз Своје нестворене енергије.
   Енергије Бога су божанске енергије. Божанске енергије су, такође, Бог, а да при том нису Његова суштина. Оне јесу Бог и отуда оне обожују човека. Када Његове енергије не би биле Божанске и нестворене, оне не би биле Бог. Оне не би могле да нас обожују, да нас сједињују са Богом. Тада би између Бога и човека зјапио непремостиви амбис. Али, будући да Бог има божанске енергије кроз које се сједињује са нама, и ми можемо да заједничимо са Њим и да се сједињујемо са Његовом благодаћу, а да притом не постајемо исто што и Бог, што би био случај када бисмо се сједињавали са Његовом суштином.
   Ми се, дакле, сједињујемо са Богом кроз Његове нестворене, божанске енергије, а не кроз Његову суштину.


   Западни јеретици ово не могу да прихвате. Будући да су рационалисти, они не праве разлику између божанске суштине и божанских енергија. Они тврде да је Бог искључиво суштина и зато не могу да прихвате човеково обожење. Како би уопште човек могао да се обожи уколико би, као што сматрају западни јеретици, божанске енергије биле створене, а не нестворене? Уз то, како би нешто што је створено, то јест одвојено од самога Бога, могло да обожи створенога човека?
   Зато се они, да би избегли пантеизам, уздржавају да говоре о обожењу. Шта онда, по њима, остаје као циљ човековог живота? Напросто, морално усавршавање. Када човек већ не може да се обожи благодаћу Божијом, тј. божанским енергијама, шта је онда циљ живота? Да се човек морално усавршава и живи морално. Али морално савршенство није довољно за човека. Човека не може да задовољи да постане бољи него што је био, да чини морална дела. Наш крајњи циљ је да се сјединимо са Богом живим. То је циљ стварања света. Ово (сједињење с Богом) желимо. То је наша радост, наша срећа, наше испуњење.
   Душа човека, који је створен по образу и подобију Божијем, тежи к Богу, чезне да се сједини са Њим. И без обзира на то колико је човек моралан или добар, и без обзира на то каква морална дела он може да чини, човек - уколико не нађе Бога и уколико се не сједини са Њим - нема утољења, јер једино Бог живи утољује ту човекову свету жеђ, ту божанску чежњу, ту тежњу за сједињењем са Богом, за обожењем. Човек у себи носи љубавну моћ коју прима од свога Творца да би волео истински, силно и несебично, као што то чини његов свети Творац који је (бескрајно) заволео Свој свет и Своја створења. Човек има моћ да заволи Бога том светом љубављу и том љубавном способношћу. Када човек не би имао икону (образ) Божију у себи, његова потрага за прволиком (Богом) не би уопште била могућа. Лик тежи ка Прволику и налази покоја тек када га нађе.
   Један западни монах, Варлаам Калабријски, у четнаестом веку је проузроковао велику буру у Цркви. Он је чуо да светогорски монаси говоре о обожењу. Чуо је да они сматрају да човек после велике духовне борбе, очишћења од страсти и многе молитве бива удостојен да се сједини са Богом, да прими богопознање и боговиђење. Чуо је да светогорски монаси тврди да су имали опит нестворене светлости коју су свети апостоли видели при преображењу Спаситеља нашега Христа на Таворској гори.
   Али Варлаам, будући да је имао јеретички и рационалистички ум, није био кадар да појми аутентичност божанскога опита ових смирених монаха и оптужио је Светогорце да су у прелести, да су јеретици и пагани. Немајући знања о разлици између (нестворене) божанске суштине и нестворене божанске енергије. Варлаам је тврдио да је човеку немогуће да види благодат Божију.
   И тада је благодат Божија просветлила и пројавила учитеља наше Цркве, Светогорца Светог Григорија Паламу, архиепископа солунског. Са великом богомудрошћу и богопросветљеношћу, као и личним искуством, Свети Григорије Палама је много проповедао, много писао и поучавао, у складу са Светим писмом и светим предањем Цркве, да је светлост благодати Божије - нестворена, да је то Божанска енергија. Он је, даље, тврдио да обожени човек заиста може да види ту светлост и да то представља најузвишеније и најистинитије искуство (опит) обожења, те да обоженога човека други људи могу да виде у тој светлости. Та светлост јесте слава Божија, красота Његова, светлост таворска, светлост васкрсења Христовога, светлост Педесетнице и онај "облак светлосни" који се помиње у Староме завету. И, заиста, нестворена светлост Божија није символичка, као што су погрешно веровали Варлаам и његови следбеници.
   Црква је, касније, на своја три сабора у Константинопољу, подржала учење Светог Григорија Паламе и исповедила да живот у Христу није пуко моралистичко усавршавање човека, већ обожење. А то значи - учешће у слави Божијој и боговиђење, созерцање Његове благодати, Његове нестворене светлости.
   Ми дугујемо велику захвалност Светом Григорију Палами зато што нам је, благодарећи просветљењу које је примио од Бога и своме искуству и своме богословљу, предао учење Цркве и непролазни опит у погледу обожења човековог. Хришћанин није хришћанин само зато што говори о Богу. Хришћанин је хришћанин зато што има искуство Бога. То је као када некога заиста волите и разговарате са њим, и осећате да сте једно биће са њим, и радује вас што сте са њим : управо то се дешава и у човековом заједничењу са Богом. То није само некакав спољашњи однос, већ мистичко сједињење Бога и човека у Духу светоме.
   Све до дана данашњег римокатолици сматрају да је Божија благодат, тј. да је енергија Божија - створена. То је, нажалост, једна од многих разлика које би требало да буду разматране крајње озбиљно у богословском дијалогу са римокатолицима.  "Filioque", папско првенство и папска "непогрешивост" нису једине суштинске разлике између Православне цркве и римокатолика. У те разлике спада и оно о чему смо малопре говорили. Чак и када би римокатолици исправили све неправославно у своме учењу, ми не бисмо могли да се (црквено) измиримо са њима уколико они не би прихватили да је благодат Божија нестворена. Јер, како би човек уопште могао да се обожи, ако би Божија благодат била створена, а не нестворена енергија Духа Светога (као што јесте)?

Архимандрит Георгије Капсанис, ОБОЖЕЊЕ - циљ човековог живота, Задужбина светог манастира Хиландара, 2011.