У овом најсветијем тренутку мога живота док стојим пред Лицем Божијим и пред пуноћом Цркве Христове, устрептала је у мени душа моја, подрхтава у мени срце моје, пред величином Тајне која је надамном данас извршена. Свесном недостојности своје за узвишену епископску службу, не преостаје ми ништа друго него да паднем ничице, покријем лице своје и заридам као некада свети пророк Исаија:„Јао мени! Погибох, јер сам човек нечистих усана“(Ис. 6, 5).
Испитујући самог себе, заиста не нађох у себи ничег што би било достојно ове велике части. Не постоји ништа чиме бих се могао похвалити, „осим немоћима својим“ по речима светог апостола Павла (2. Кор. 12, 5). Али у овом тренутку док свештени страх прожима моје биће утеха су ми речи овог великог апостола који каже „што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јаке“ (1.Кор. 1, 27). Охрабрују ме и речи молитве рукоположења да Божанска благодат немоћи исцељује и недостатке допуњује, те своје наде полажем једино у Бога, у Његову милост и помоћ, да достојно изнесем овај претешки крст који је данас положен на моја нејака плећа.
Иако је људски језик немоћан да опише оно што осећам данас, мислим, да су моја осећања најприближнија ономе што су осећали у време пророка Данила тројица младића у ужареној пећи, горели су али нису сагоревали. И ја данас горим, а не сагоревам али не у вештаственој ватри као некада ова тројица праведника него у благодатном огњу Духа Светога.
Духа усиновљења, Духа истине, мудрости, разума, побожности, савета, моћи, Духа страха Божијега (Ис. 11,2; Јн. 15, 26,) „кроз Којега се Отац познаје и Син прославља и од Којих једино бива познаван“ по речима Светог Григорија Богослова. Основана Христом на Тајној вечери, Црква доживљава своју актуализацију на дан Педесетнице, када је прослављени Господ послао ученицима Духа Светога. Од тога дана Дух Свети живи у Цркви и Црква живи Духом Светим. Ову истину веома снажно изражава Свети Иринеј Лионски речима: „Где је Црква, онде је и Дух Божији, и где је Дух Божији, онде је Црква и пуноћа благодати“. Силаском и дејством Светога Духа остварује се есхатолошка природа Цркве као Тела Христовог још овде у историји јер Дух Свети у Цркви на Евхаристији уводи у свет Нови век Царства Божијега. Тамо где је „Дух Господњи онде је слобода“ (2.Кор. 3, 17), Он „дише где хоће“ (Јн.3,8) дејствује како хоће и раздељује благодатне дарове (1.Кор. 12, 11).
Свака хиротонија је благодатни дар Духа Светога Цркви унутар Евхаристијског сабрања народа Божијег. Свака Евхаристијска заједница коју предводи један Епископ јесте цела Црква Божија зато је свака хиротонија новог Епископа нова Педесетница јер се изнова конституише Црква силаском Духа Светога.
Епископ кроз хиротонију постаје наследник Апостола, како у приношењу дарова Евхаристије тако и у чувању православне вере. Апостоли су предали Епископима пуну саборну Цркву Божију са „Јеванђељем истине“ и „Духом живота“ по речима светог Иринеја Лионског. Зато, апостолско прејемство није само непрекидни историјски низ рукоположења и учења него је прејемство свецеле истине, „чисте и непатворене речи Божије“ и благодатног, светотајинског живота Цркве.
Епископ као приносилац Евхаристије на црквеном сабрању јесте жива икона Христова, јер је Христос Онај који приноси и који се приноси, Онај који се моли у име целе Цркве Богу Оцу за нас и приводи нас Оцу. У свести Цркве Епископ је увек био онај који стоји на „месту Божијем“ по речима светог Игнатија Богоносца. Има ли, дакле, веће службе и веће части за човека од службе епископске.
Знајући да ништа не бива без промисла Божијег, смерно приклањам своју главу пред светом вољом Божијом и благодарим Богу, Једноме у Тројици, Богу Оцу, Богу Сину и Богу Духу Светоме, Тројици једносушној и нераздељивој, Богу Живом и Истинитом што је мене грешног и убогог и најмањег међу свом браћом удостојио ове велике Тајне, Архијерејског служења Господу и Његовој Светој Цркви.
Благодарим Вама Ваша Светости и свим Богомудрим Архијерејима Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве што сте мени и поред моје младости указали поверење и изабрали за викарног Епископа топличког и полагањем Ваших часних и светих руку уврстили у ред наследника Апостола. Посебну радост за мене чини то што ћу носити титулу топлички по древној светосавској Епархији чије је седиште било у манастиру Светог Николе код данашње Куршумлије, задужбини Преподобног Симеона Мироточивог.
Благодарим, данас, Господу што ми је даровао честите и скромне родитеље оца Богдана и мајку Ружицу који су са пуно саможртвене љубави одгајали мене и моју сестру и учили нас правдољубивости, истинољубивости и поштењу. Увек су ми у животу били потпора и заштита и данас су овде са нама и учествују у овој великој радости Цркве, крепећи ме својим родитељским молитвама.
Неизмерно сам захвалан Господу што сам рођен у богоспасаваном граду Вршцу и одрастао недалеко од Саборног храма Светог оца Николаја, катедри Епископа банатских, где сам крштен и где сам још као дете упознао сву лепоту и торжественост Православног богослужења.
Из свег срца и све душе благодарим Господу што ми је даровао непроцењиви дар, дар да духовно стасавам крај скута блажене успомене Епископа жичког Хризостома. Човека који је „био богат Богом и који је друге обогаћивао“ (свети Григорије Богослов). Епископ Хризостом је 19 година провео на Светој Гори у манастиру Хиландару али је Свету Гору носио у свом срцу целог свог овоземаљског живота. Господ је мени наменио други благослов, не да будем Светогорац, него да будем духовно чадо једног Светогорца, и подобно њему проведем 19 година мога живота под његовим омофором. Својим блиставим примером утицао је на мене да од најраније младости заволим монашки живот и службу свештенослужитеља. Све што сам од Господа до данас примио, примио сам из његових светих руку. Иако, он није овде физички присутан, дубоко верујем да се и он заједно са нама радује у Царству Божијем. Нека му је вечан спомен и хвала!
Свесрдно благодарим Његовом Преосвештенству Епископу шумадијском Господину Јовану на очинској љубави и бризи, на богомудрим саветима и духовном руковођењу, онда када ми је било најтеже, када сам остао без свог духовног родитеља.
Благодаран сам Његовом Преосвештенству Епископу жичком Господину Јустину, мом надлежном Епископу, који ме је са пуно очинске љубави пригрлио и свесрдно помагао у овом кратком периоду од његовог устоличења у трон Епископа жичких до данас.
Не могу, а да се, данас, са захвалношћу не сетим мојих добрих и пожртвованих професора Богословије Светог Саве у Београду и Православног Богословског факултета у Београду који су са много љубави, труда и педагошке мудрости духовно уобличавали моју младу душу усмеравајући ме ка једном циљу, а то је служење Богу и Његовој Светој Цркви.
Са посебном љубављу благодарим Православној Цркви Грчке и братском грчком народу што су ме примили широм отворених руку и срца током мојих студија на Богословском факултету у Солуну и доказали по ко зна који пут да нас воле искрено, братски и јеванђелски.
Посебно бих се захвалио Високопреосвећеном Митрополиту Веријском Господину Пантелејмону и Високопреосвећеном Митрополиту Китруском Господину Георгију који су ме са пуно љубави и разумевања прихватили и помагали током мојих студија у Грчкој и који су ми учинили велику част и радост и учествовали данас у мојој хиротонији.
Благодаран сам и мојим драгим професорима Богословског факултета у Солуну, а посебно мом ментору професору Панајотису Скалцису, који је ученик и настављач великог дела, великог човека и литургичара, блажене успомене професора Јоаниса Фундулиса, чији сам посредно и ја ученик.
Не постоје речи којима бих могао да изразим захвалност мом брату у Христу, оцу и архимандриту Павлу Стаматасу који је својим аврамовским гостољубљем показао сву величину грчке православне душе.
Посебну благодарност изразио бих мом брату у Христу високопреподобном архимандриту Тихону, игуману Свете Студеничке Лавре, манастиру мога пострига, и свој братији свете студеничке обитељи који су ми свагда указивали искрену братску љубав и подршку и крепили својим светим молитвама.
Заблагодарио бих и високопреподобној мати Јелени, игуманији манастира Жиче и свим у Христу сестрама њеним, а посебно високопреподобном архимандриту оцу Јакову, свештенослужитељу манастира Жиче, на заједничким молитвама и саслуживању. Под сводовима Свете Жиче започео сам свој монашки подвиг, рукоположен сам у чин јеромонаха и провео шест година мога живота које ће заувек остати у мом сећању.
Најискренију благодарност дугујем свештеницима и ђаконима, службеницима Епархије жичке, са којима сам делио и лепе и тешке тренутке, на дугогодишњој сарадњи, на братској љубави, помоћи и подршци.
Своју захвалност упућујем и свом часном свештенству, преподобном монаштву, благоверном народу богоспасаване светосавске Епархије жичке и моје родне Епархије банатске, од којих су многи данас овде, као и свима вама који сте се данас сабрали на овом светом месту, просећи ваше свете молитве.
Ваша Светости, примајући из Ваших светих руку архијерејски жезал знам да га примам из руку Великог Архијереја Христа. Жезал који је символ архијерејске духовне власти и достојанства али пре свега символ служења Богу и Цркви Божијој јер је сам Пастироначалник Христос рекао: „Син Човечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот Свој у откуп за многе“(Мт. 20, 28).Тајна епископске службе је Тајна Голготске жртве, непрестано служење и распињање себе за друге, подношење сваке неправде, злобе и прогона од „непријатеља Крста Христова“ (Фил. 3, 18). Христос својим ученицима поручује: „Ако Мене гонише и вас ће гонити...(Јн. 15, 20), „Чашу, дакле, коју ја пијем испићете и крштењем којим се ја крстим крстићете се“ (Мк. 10, 39). Али својим верним служитељима, пастирима Цркве Његове, који сведоче Царство Божије у свету, Христос упућује речи охрабрења: „Не бој се нимало од онога што имаш да претрпиш... Буди веран до саме смрти и даћу ти венац живота“ (Отк. 2, 10).
Тајна Крста неодвојива је од Тајне Љубави. Васкрсли Господ јетри пута упитао апостола Петра да ли га воли, а на Петров потврдан одговор рекао му„Напасај јагањце моје“ (Јн. 21, 15) и тиме је доказом љубави према Христу прогласио старање за словесно стадо Његово (Св. Јован Златоусти). Ова јеванђелска заповест сведочи да су љубав према Богу и љубав према човеку пројава истог догађаја, две стране једне саборне љубави (Св. Максим Исповедник). Из љубави према свету и према сваком човеку Христос даје заповест апостолима: „Као што је Отац послао мене и ја шаљем вас“(Јн. 20, 21) „идите по свему свету и проповедајте јеванђеље сваком створењу“(Мк. 16, 15). То је мисија нас пастира, да проповедамо Јеванђеље и да се трудимо да сваку заблуделу овцу приведемо Христу и да напасамо Цркву Његову коју је стекао крвљу својом(Дап. 20, 28).
Овом служењу које је изнад свакога служења, овоме пастирству коме нам је узор сам Господ наш Исус Христос, научите ме „о пријатељи, који сте ми од сада и пастири и сапастири, да зналачки напасам и одгајам стадо“(Св. Григорије Богослов), како бих могао са апостолом Павлом да кажем: „Ни за што се не бринем, нити марим за свој живот, само да завршим пут свој с радошћу и служење које примих од Господа Исуса: да посведочим Јеванђеље благодати Божије“ (Дап. 20, 24).
Све своје наде полажем у Господа који је „Помоћник мој и Заштитник мој“ (Пс. 27, 7) и заступничке молитве Светог Николаја Мириликијског мог Крсног заштитника, Светог Саве и Преподобног Симеона, Светог Арсенија Српског чије име носим, и свих светих из рода нашег просијавших, да ме укрепе у ношењу благог јарма Христовог и вођењу поверног ми народа Божијег у нашем заједничком ходу ка Дому Оца нашега, ка невечерњем Царству Тројичнога Бога, ка коме стремимо сви ми хришћани.
Ваша Светости и богољубива браћо Архијереји благословите ме и помените ме у Вашим Светим молитвама. Амин!
извор: spc.rs
Испитујући самог себе, заиста не нађох у себи ничег што би било достојно ове велике части. Не постоји ништа чиме бих се могао похвалити, „осим немоћима својим“ по речима светог апостола Павла (2. Кор. 12, 5). Али у овом тренутку док свештени страх прожима моје биће утеха су ми речи овог великог апостола који каже „што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јаке“ (1.Кор. 1, 27). Охрабрују ме и речи молитве рукоположења да Божанска благодат немоћи исцељује и недостатке допуњује, те своје наде полажем једино у Бога, у Његову милост и помоћ, да достојно изнесем овај претешки крст који је данас положен на моја нејака плећа.
Иако је људски језик немоћан да опише оно што осећам данас, мислим, да су моја осећања најприближнија ономе што су осећали у време пророка Данила тројица младића у ужареној пећи, горели су али нису сагоревали. И ја данас горим, а не сагоревам али не у вештаственој ватри као некада ова тројица праведника него у благодатном огњу Духа Светога.
Духа усиновљења, Духа истине, мудрости, разума, побожности, савета, моћи, Духа страха Божијега (Ис. 11,2; Јн. 15, 26,) „кроз Којега се Отац познаје и Син прославља и од Којих једино бива познаван“ по речима Светог Григорија Богослова. Основана Христом на Тајној вечери, Црква доживљава своју актуализацију на дан Педесетнице, када је прослављени Господ послао ученицима Духа Светога. Од тога дана Дух Свети живи у Цркви и Црква живи Духом Светим. Ову истину веома снажно изражава Свети Иринеј Лионски речима: „Где је Црква, онде је и Дух Божији, и где је Дух Божији, онде је Црква и пуноћа благодати“. Силаском и дејством Светога Духа остварује се есхатолошка природа Цркве као Тела Христовог још овде у историји јер Дух Свети у Цркви на Евхаристији уводи у свет Нови век Царства Божијега. Тамо где је „Дух Господњи онде је слобода“ (2.Кор. 3, 17), Он „дише где хоће“ (Јн.3,8) дејствује како хоће и раздељује благодатне дарове (1.Кор. 12, 11).
Свака хиротонија је благодатни дар Духа Светога Цркви унутар Евхаристијског сабрања народа Божијег. Свака Евхаристијска заједница коју предводи један Епископ јесте цела Црква Божија зато је свака хиротонија новог Епископа нова Педесетница јер се изнова конституише Црква силаском Духа Светога.
Епископ кроз хиротонију постаје наследник Апостола, како у приношењу дарова Евхаристије тако и у чувању православне вере. Апостоли су предали Епископима пуну саборну Цркву Божију са „Јеванђељем истине“ и „Духом живота“ по речима светог Иринеја Лионског. Зато, апостолско прејемство није само непрекидни историјски низ рукоположења и учења него је прејемство свецеле истине, „чисте и непатворене речи Божије“ и благодатног, светотајинског живота Цркве.
Епископ као приносилац Евхаристије на црквеном сабрању јесте жива икона Христова, јер је Христос Онај који приноси и који се приноси, Онај који се моли у име целе Цркве Богу Оцу за нас и приводи нас Оцу. У свести Цркве Епископ је увек био онај који стоји на „месту Божијем“ по речима светог Игнатија Богоносца. Има ли, дакле, веће службе и веће части за човека од службе епископске.
Знајући да ништа не бива без промисла Божијег, смерно приклањам своју главу пред светом вољом Божијом и благодарим Богу, Једноме у Тројици, Богу Оцу, Богу Сину и Богу Духу Светоме, Тројици једносушној и нераздељивој, Богу Живом и Истинитом што је мене грешног и убогог и најмањег међу свом браћом удостојио ове велике Тајне, Архијерејског служења Господу и Његовој Светој Цркви.
Благодарим Вама Ваша Светости и свим Богомудрим Архијерејима Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве што сте мени и поред моје младости указали поверење и изабрали за викарног Епископа топличког и полагањем Ваших часних и светих руку уврстили у ред наследника Апостола. Посебну радост за мене чини то што ћу носити титулу топлички по древној светосавској Епархији чије је седиште било у манастиру Светог Николе код данашње Куршумлије, задужбини Преподобног Симеона Мироточивог.
Благодарим, данас, Господу што ми је даровао честите и скромне родитеље оца Богдана и мајку Ружицу који су са пуно саможртвене љубави одгајали мене и моју сестру и учили нас правдољубивости, истинољубивости и поштењу. Увек су ми у животу били потпора и заштита и данас су овде са нама и учествују у овој великој радости Цркве, крепећи ме својим родитељским молитвама.
Неизмерно сам захвалан Господу што сам рођен у богоспасаваном граду Вршцу и одрастао недалеко од Саборног храма Светог оца Николаја, катедри Епископа банатских, где сам крштен и где сам још као дете упознао сву лепоту и торжественост Православног богослужења.
Из свег срца и све душе благодарим Господу што ми је даровао непроцењиви дар, дар да духовно стасавам крај скута блажене успомене Епископа жичког Хризостома. Човека који је „био богат Богом и који је друге обогаћивао“ (свети Григорије Богослов). Епископ Хризостом је 19 година провео на Светој Гори у манастиру Хиландару али је Свету Гору носио у свом срцу целог свог овоземаљског живота. Господ је мени наменио други благослов, не да будем Светогорац, него да будем духовно чадо једног Светогорца, и подобно њему проведем 19 година мога живота под његовим омофором. Својим блиставим примером утицао је на мене да од најраније младости заволим монашки живот и службу свештенослужитеља. Све што сам од Господа до данас примио, примио сам из његових светих руку. Иако, он није овде физички присутан, дубоко верујем да се и он заједно са нама радује у Царству Божијем. Нека му је вечан спомен и хвала!
Свесрдно благодарим Његовом Преосвештенству Епископу шумадијском Господину Јовану на очинској љубави и бризи, на богомудрим саветима и духовном руковођењу, онда када ми је било најтеже, када сам остао без свог духовног родитеља.
Благодаран сам Његовом Преосвештенству Епископу жичком Господину Јустину, мом надлежном Епископу, који ме је са пуно очинске љубави пригрлио и свесрдно помагао у овом кратком периоду од његовог устоличења у трон Епископа жичких до данас.
Не могу, а да се, данас, са захвалношћу не сетим мојих добрих и пожртвованих професора Богословије Светог Саве у Београду и Православног Богословског факултета у Београду који су са много љубави, труда и педагошке мудрости духовно уобличавали моју младу душу усмеравајући ме ка једном циљу, а то је служење Богу и Његовој Светој Цркви.
Са посебном љубављу благодарим Православној Цркви Грчке и братском грчком народу што су ме примили широм отворених руку и срца током мојих студија на Богословском факултету у Солуну и доказали по ко зна који пут да нас воле искрено, братски и јеванђелски.
Посебно бих се захвалио Високопреосвећеном Митрополиту Веријском Господину Пантелејмону и Високопреосвећеном Митрополиту Китруском Господину Георгију који су ме са пуно љубави и разумевања прихватили и помагали током мојих студија у Грчкој и који су ми учинили велику част и радост и учествовали данас у мојој хиротонији.
Благодаран сам и мојим драгим професорима Богословског факултета у Солуну, а посебно мом ментору професору Панајотису Скалцису, који је ученик и настављач великог дела, великог човека и литургичара, блажене успомене професора Јоаниса Фундулиса, чији сам посредно и ја ученик.
Не постоје речи којима бих могао да изразим захвалност мом брату у Христу, оцу и архимандриту Павлу Стаматасу који је својим аврамовским гостољубљем показао сву величину грчке православне душе.
Посебну благодарност изразио бих мом брату у Христу високопреподобном архимандриту Тихону, игуману Свете Студеничке Лавре, манастиру мога пострига, и свој братији свете студеничке обитељи који су ми свагда указивали искрену братску љубав и подршку и крепили својим светим молитвама.
Заблагодарио бих и високопреподобној мати Јелени, игуманији манастира Жиче и свим у Христу сестрама њеним, а посебно високопреподобном архимандриту оцу Јакову, свештенослужитељу манастира Жиче, на заједничким молитвама и саслуживању. Под сводовима Свете Жиче започео сам свој монашки подвиг, рукоположен сам у чин јеромонаха и провео шест година мога живота које ће заувек остати у мом сећању.
Најискренију благодарност дугујем свештеницима и ђаконима, службеницима Епархије жичке, са којима сам делио и лепе и тешке тренутке, на дугогодишњој сарадњи, на братској љубави, помоћи и подршци.
Своју захвалност упућујем и свом часном свештенству, преподобном монаштву, благоверном народу богоспасаване светосавске Епархије жичке и моје родне Епархије банатске, од којих су многи данас овде, као и свима вама који сте се данас сабрали на овом светом месту, просећи ваше свете молитве.
Ваша Светости, примајући из Ваших светих руку архијерејски жезал знам да га примам из руку Великог Архијереја Христа. Жезал који је символ архијерејске духовне власти и достојанства али пре свега символ служења Богу и Цркви Божијој јер је сам Пастироначалник Христос рекао: „Син Човечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот Свој у откуп за многе“(Мт. 20, 28).Тајна епископске службе је Тајна Голготске жртве, непрестано служење и распињање себе за друге, подношење сваке неправде, злобе и прогона од „непријатеља Крста Христова“ (Фил. 3, 18). Христос својим ученицима поручује: „Ако Мене гонише и вас ће гонити...(Јн. 15, 20), „Чашу, дакле, коју ја пијем испићете и крштењем којим се ја крстим крстићете се“ (Мк. 10, 39). Али својим верним служитељима, пастирима Цркве Његове, који сведоче Царство Божије у свету, Христос упућује речи охрабрења: „Не бој се нимало од онога што имаш да претрпиш... Буди веран до саме смрти и даћу ти венац живота“ (Отк. 2, 10).
Тајна Крста неодвојива је од Тајне Љубави. Васкрсли Господ јетри пута упитао апостола Петра да ли га воли, а на Петров потврдан одговор рекао му„Напасај јагањце моје“ (Јн. 21, 15) и тиме је доказом љубави према Христу прогласио старање за словесно стадо Његово (Св. Јован Златоусти). Ова јеванђелска заповест сведочи да су љубав према Богу и љубав према човеку пројава истог догађаја, две стране једне саборне љубави (Св. Максим Исповедник). Из љубави према свету и према сваком човеку Христос даје заповест апостолима: „Као што је Отац послао мене и ја шаљем вас“(Јн. 20, 21) „идите по свему свету и проповедајте јеванђеље сваком створењу“(Мк. 16, 15). То је мисија нас пастира, да проповедамо Јеванђеље и да се трудимо да сваку заблуделу овцу приведемо Христу и да напасамо Цркву Његову коју је стекао крвљу својом(Дап. 20, 28).
Овом служењу које је изнад свакога служења, овоме пастирству коме нам је узор сам Господ наш Исус Христос, научите ме „о пријатељи, који сте ми од сада и пастири и сапастири, да зналачки напасам и одгајам стадо“(Св. Григорије Богослов), како бих могао са апостолом Павлом да кажем: „Ни за што се не бринем, нити марим за свој живот, само да завршим пут свој с радошћу и служење које примих од Господа Исуса: да посведочим Јеванђеље благодати Божије“ (Дап. 20, 24).
Све своје наде полажем у Господа који је „Помоћник мој и Заштитник мој“ (Пс. 27, 7) и заступничке молитве Светог Николаја Мириликијског мог Крсног заштитника, Светог Саве и Преподобног Симеона, Светог Арсенија Српског чије име носим, и свих светих из рода нашег просијавших, да ме укрепе у ношењу благог јарма Христовог и вођењу поверног ми народа Божијег у нашем заједничком ходу ка Дому Оца нашега, ка невечерњем Царству Тројичнога Бога, ка коме стремимо сви ми хришћани.
Ваша Светости и богољубива браћо Архијереји благословите ме и помените ме у Вашим Светим молитвама. Амин!
извор: spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар