ПРАВОСЛАВНА ПЕДАГОГИЈА ИСТИНЕ II

   Православна педагогија је уцрквљена педагогија и педагогија уцрквљења. Уцрквити педагогију значи испунити православним смислом већ постојећи категоријални систем педагогије као теорије, као науке. Педагогија уцрквљења је педагогија преображења, чији је циљ васпостављање иконе Божије у човеку, показивање Бога свету посредством човековог духовно-моралног усавршавања у врлини, светости и стицању дарова Светога Духа.

   Придавање хришћанског смисла педагогији, освећење педагошке мисли и праксе Христовом светлошћу, везује се за схватање да хришћанство није само спасење човечанства, него и откривење о човеку, о Цркви која је Тело Христово, али у исто време Богочовечански организам, тј. несливен и нераздељив спој божанског и људског принципа. По речима В. В. Зењковског, хришћанство више зна о човеку, више верује у њега и дубље га разуме него философија просветитељства.

   Мора се признати да се подела која је поцепала хришћански свет дубоко очитовала у различитом схватању односа Христове Цркве према свету и човеку. У различитим хришћанским вероисповестима педагошки проблеми се решавају на различите начине. Православна педагогија је пре свега онтолошка.

   Циљ живота православног човека је духовно сједињење са Богом кроз уцрквљење свог живота. Уцрквљење је одухотворење живота, преображење живота силом Светога Духа. „Печат Духа Светога“, пише протојереј Г. Флоровски, „човеку се не даје према његовој одлуци, он се уопште не даје човеку који остаје у својој усамљеној субјективности. Он је дат једном заувек апостолској Цркви сабраној у светој заједници љубави и молитве, на велики дан Педесетнице“.

   У основи православне педагогије лежи схватање да ван Цркве, ван црквеног живота није могуће достићи основни циљ васпитања и живота. Основни циљ васпитања и образовања не достиже се влашћу Цркве над човеком, већ начином живота прожетим духом Цркве, духом православља. Црквени аспект живота је средство стицања Духа Светога, метод познања божанске Истине - једини проверени, аутентични и, што је најважније, за човека безбедан метод.

   Уцрквљени живот човека не укида нити може заменити бригу о подршци и развоју дететових потенцијала. Природан развој детета обухвата све аспекте људског бића: тело, ум, осећања, вољу и дух. У складу са тиме, и васпитање мора да се усмерава у неколико праваца: физичком, интелектуалном, естетском, духовно-моралном и религијском.

   Православна педагогија је уцрквљена педагогија и педагогија уцрквљења. Уцрквити педагогију значи испунити православним смислом већ постојећи категоријални систем педагогије као теорије, као науке. Педагогија уцрквљења је педагогија преображења, чији је циљ васпостављање иконе Божије у човеку, показивање Бога свету посредством човековог духовно-моралног усавршавања у врлини, светости и стицању дарова Светога Духа.

Манастир Вазнесење

                          

   ПРАВОСЛАВНА ПЕДАГОГИЈА КАО ДЕО ХРИШЋАНСКОГ БОГОСЛОВЉА

   Излажући основне појмове педагогије у контексту хришћанских догмата, светоотачког искуства и православног погледа на свет, преузимамо на себе ризик да не будемо разумљиви свима, стога што су речи које изражавају божански свет разумљиве само ономе чији је сопствени живот усклађен са реалношћу тога света.

   Православна педагогија као део хришћанског богословља је само средство, односно једна свеукупност знања која, по мишљењу В. Н. Лоског, треба да служи циљу који превазилази свако знање. Тај коначни циљ је сједињење са Богом или обожење. Пут православне педагогије је пут од мишљења ка сагледавању (созерцању), од познања ка искуству.

   Секуларизована педагогија живот човека схвата као временски период ограничен оквирима земаљског живота, завршен и вредан сам по себи. Православна педагогија посматра биће човека у категоријама вечности и бесмртности и усмерава васпитање ка конкретној личности. Као део народа, личност је пред Богом везана одговорношћу не само за свој живот, него и за очување и развијање историјских и културних традиција свога народа. Његова судбина улази у есхатолошку перспективу, којој се сви присаједињујемо кроз смрт. „Не може се живети као да нема смрти, али се не може ни васпитавати као да нема смрти“.

   Православна педагогија признаје постојање духовне основе човека и духовног света уопште као света духова, између осталог и демонских духова. Искуство православног васпитања показује да се духовни живот човека не може „организовати“ кроз развијање његових психофизичких функција. Духовно узрастање се не може постићи кроз развој интелекта, воље или осећања, иако духовни живот бива опосредован развојем душевне периферије.

   Појмови добра и зла у секуларној педагогији имају релативан карактер. У православној педагогији они су апсолутни: зло се не може оправдати нити естетизовати.

Игуман Георгије Шестун  (са руског превела др Ксенија Кончаревић)

"Православље", бр. 1134, 15.6.2014.