Архимандрит Емилијан,ТРЕЗВЕНОУМНИ ЖИВОТ И ПРАВИЛА ПОДВИЖНИЧКОГ ЖИВОТА, тумачење канона Светих Отаца Антонија, Августина и Макарија,Манастир Жича, 2014. |
Предговор Теодора Јангуа, професора
Теолошког факултета у Солуну:
Старац Емилијан Симонопетритски, у текстовима који се налазе
у овој књизи, враћа се кроз Светоотачку мисао и дух учењу Светих Отаца и ономе
како је Црква кроз многе векове живела у Византији.
Он тумачи Каноне који се односе на живот монахâ, такозвана
Правила подвижничког живота, најосетљивијим теолошким и духовним чулом.
Поштовани Старац креће се динамично и у перспективи
Есхатона, како би веома упечатљиво приказао да оно што су у облику Канона
изложили учитељи монаштва садржи истине и углавном одређује где су границе
духовног живота. У овом случају Канони су „лествица“, подобна оној Светог
Јована Лествичника, којом се монах успиње ка Богу; довољно је само да монахов
поглед буде стално уперен ка светлости богопознања. Било која друга прелест,
настала евентуално услед самодивљења или задовољства због строгог чувања
Канона („и ви кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо
непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити“) или неког другог
разлога, свакако представља странпутицу која собом повлачи кварење духа, што
Старац приказује у својим тумачењима канонског законодавства Отаца монаштва.
Кад би неко оцењивао Старчеве текстове, могао би да примети,
без претеривања, да они имају једнаку вредност као и светоотачка литература. На
страницама ове књиге човек се може сам уверити у велику теолошку вредност
Монашких правила. Истовремено се уверава у то колико је поштовани Старац
познавао у срж монашке установе, а и сам се на систематичан начин учио на
великом броју светоотачких списа који се односе на организацију монаштва, и то
заиста у једном времену када је све то било потпуно непознато. Старац је први
истраживао и протумачио ове текстове. То, уосталом, може посведочити и Типик
Свештеноблаговештењске обитељи у Ормилији, у којем је на аутентичан начин
оживљен дух записан у византијским монашким Типицима.
Старцу, човеку са црквеном свешћу, нису сметале
противречности историјске и филолошке природе у вези са аутентичношћу монашких
правила које тумачи. Њему су теме познате, он са својим монасима разговара о
њима, али не остаје „заробљен“ научном формом, јер оно што њега занима јесте да
покаже духовни садржај и богословски смисао Правила. Уосталом, и само предање
га је научило да Црква није оклевала да прихвати текстове проблематичног
ауторства или непознатих писаца, било је довољно да они не садрже јеретичко
учење Карактеристичан пример су такозвана Апостолска Правила. Црква је врло
слободно и свесно прихватила текстове различитих традицијâ (који нису вређали,
како рекосмо, догму), без подизања ограда предрасуда. Тако чини и поштовани
Старац кроз свој избор у овој књизи, као и у низу других својих објављених или
необјављених поука.
Карактеристична је чињеница да је он дао коментаре на
Монашка правила Светих Отаца са Истока, оних који су нам познатији (као што је
то Св. Антоније, Св. Пахомије), затим Отаца из Северне Африке, као што је Св.
Августин, и осталих Отаца из западних провинција, као што су ава Макарије и
четворица Отаца који се везују за Манастир Лерин.
На Истоку, кроз дуги низ векова, Свети Августин није био
посебно познат, па чак ни прихваћен. Поштовани Старац, покренут оданошћу
предању једне и нераздељиве Цркве, представља веома значајне стране
богословске и канонске мисли овог великог Оца Западне Цркве. Истовремено, кроз
тумачење Монашких правила аве Макарија, указује на то да један исти Дух
надахњује састављаче Правила. На тај начин је представљен свевасељенски дух
који је поседовао поштовани Старац, који је он сâм увек с расуђивањем
изражавао, имајући за циљ одбацивање окренутости себи, која обично никуда не
води. Уосталом, упознавање са старим западним монашким предањем може да помогне
западним хришћанима да открију заједничке корене које имају са Истоком.
Речи Старца су одговорне и истините. Он не улепшава ствари
да би се евентуално другима учинио драг, нити прикрива истину. За сваки
појединачан случај он говори све оно чему га Дух Божији учи, због тога и
прихватање његових духовних завештања сваког човека води ка томе да се
сусретне са Богом. Попут Пророкâ из Старог Завета (којима се поштовани Старац
дивио, и који су му били узор у животу) који су преносили Израиљском народу
вољу Божију, тако и Старац, сваки Старац, представља средишњу личност око које
монашка обитељ треба да се духовно изграђује. Непостојање такве личности, или
пак пренебрегавање исте, доводи до пада духовне грађевине манастира. Духовно
напредовање монахâ почива на овом односу. У Старчевим текстовима то се посебно
и с понављањима наглашава. Јединство око Старца и непрестан, богослужбени
однос према Богу, представљају два стуба које монаха држе високо, погледа
непрестано усмереног ка Богу, не остављајући простора да његов ум скрене ка
оном што је земаљско. То, уосталом, непрестано наглашавају Свети Оци, чија се
монашка правила тумаче у овој књизи. Непрестано славословљење Бога, непрестано
учествовање у Светој Евхаристији, изучавање богословских текстова, ревносно
подвизавање у духу послушања, јесу „константе“ које воде човека у сусрет са
Богом.
Поштовани Старац доживео је чудо овог сусрета и због тога је
„оно што је видео засведочио“. „Ово је онај ученик (нови апостол) који сведочи
о Христу“. А ми, његова духовна деца, „знамо да је истинито сведочанство
његово“.
Теодор Кс. Јангу
професор Теолошког факултета
на Аристотеловом универзитету у Солуну
Нема коментара:
Постави коментар