МИСЛЕНИ РАТ И ДУХОВНИ МИР

   Најбољи показатељ духовног стања јесу наше помисли, тачније наш однос према њима. Уколико се (грешне) помисли роје као пчеле у кошници и ако их притом прихватамо, онда то представља озбиљан духовни проблем. Сличан проблем је и фантазерство, када човек својом иницијативом ствара маштарије и "развија" филмове у глави, а у тај корпус у ширем смислу можемо сврстати и такозване присилне мисли које су најуочљивије код фобијских стања. Све ове и многе друге ситуације говоре о мисленом рату који у мањој или већој мери води сваки човек.
   Богато подвижничко искуство Цркве сведочи да је помисли потребно сасецати на самом почетку, док су још на нивоу својеврсног предлога. Њих треба одбијати већ у тренутку када "закуцају" на врата ума, пре било каквог уласка у мислени разговор. Уколико, међутим, човек мисленим предлозима ( тј. помислима)поклони пажњу и ако почне да се бави њима из дана у дан, временом се лако може десити да се сагласи, а потом и да почне да их развија, одакле се лако долази до мисленог ропства. Из таквог стања није нимало лако извући се без доброг духовника који је опитан борац на овом терену.
   Један од највећих српских стараца-духовника савременог доба, архимандрит Тадеј Витовнички, дао је велики допринос управо на пољу борбе са помислима. Овај дивни Христов војник је у нашем народу остао упамћен по чувеној крилатици "Какве су ти мисли, такав ти је живот". На тему ове језгровите, али богате реченице која се тиче мисленог рата могу се написати десетине докторских дисертација. Њу је блажени Старац изнео из свог личног подвижничког искуства, плаћеног покајним сузама, великим патњама и трудовима. Са попришта мисленог рата Старац је изашао као победник и оставио нам је усмене поуке у којима је завештао метод успешне борбе. Покушајмо да тај метод опишемо у кратким цртама.

ТЕМА БРОЈА: КАКВЕ СУ ТИ МИСЛИ, ТАКАВ ТИ ЈЕ ЖИВОТ, ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ, СЕПТЕМБАР/ОКТОБАР, 2014.

                          

  Основа правилне борбе је вера и покајање - када се човек духовно пробуди, то буђење прати осећање покајања и оно треба целог живота да нас држи и да се разгорева. Први стуб изграђен на тој основи је труд на испуњавању Заповести Божијих уз послушање духовном оцу. Блажени Старац је особито указивао на потребу још једног послушања - према оцу и мајци - до те мере да није давао благослов за одлазак у манастир онима који нису добили дозволу својих родитеља. Послушање здружено са расуђивањем гради други важан стуб: смирење. Ова врлина је толико велика да непријатељи нашег спасења чак и не знају шта је то, како стоји у житију Преподобног Макарија Египатског. Сви наши подвизи без покајне свести и смирења губе своју снагу, а могу водити и у озбиљну прелест. А руке и ноге послушне граде срце смирено коме Бог дарује дар непрестане умно-срдачне молитве - трећи духовни стуб. Та молитва сажиже све нечисте помисли јер је Име Христово огањ који спаљује сваку нечистоту. Када се то Преславно Име истински зацари у нашем уму и срцу, онда је мислени рат већ добијен и непријатељ мора да положи оружје пред Оним Именом пред којим ће се преклонити свако колено( Фил 2, 10). Цео овај процес, наравно, тече у окриљу светотајинског, литургијског живота Цркве( супротни, ванлитургијски приступи су озбиљан промашај који не води преображају у Христу).
   На овом путу трагања за миром ће бити успона и падова, успеха и промашаја, наде и обесхрабрења...Но не треба одустајати до последњег трена у борби јер је Богу угодно да будемо храбри борци. У мисленом рату постоји још једна тајна коју нам открива други свети старац, архимандрит Порфирије Барјактарис, коме је архимандрит Тадеј био доста сличан по ведрини и радости духа. Старац Порфирије је редовно истицао да је у духовном рату кључни циљ заволети Христа и предати се Њему свим својим бићем, свим својим умом и срцем. Ако је Христос сва наша мисао и сво наше усмерење, тада је мислени рат већ добијен: тамо где се настани Светлост ту тама нема шта да тражи. Идеја је, дакле, да цео свој мисаони потенцијал усмеримо ка Христу: да живимо за Њега  и да живимо у Њему. А за то је потребно претходно Господа упознати и заволети свим срцем. То је посебан благодатни дар, кога нека бисмо се удостојили молитвама светих Стараца Тадеја и Порфирија, истинске браће по вери и духу, амин!

С љубављу у Христу Спаситељу
Презвитер Оливер Суботић