Смрт Стефана Првовенчаног

    Беху се женили многи људи по закону, али не беху венчани, као овце које немају пастира беху они пометени, а посланима заповеди да овако венчавају род људски; да сабирају у цркве све, старце и средовечне и младе, мужеве и жене, и сву децу која су од њих рођена без законског благослова.
  Сакупивши их под окриљем њихових родитеља, и да их тако венчавају једног по једнога...“ Одредбе Жичке повеље овде се допуњавају сведочењем биографа. Повеља садржи упутства шта радити тамо где се крши Господња  забрана у Црквеном уставу и предању: „да се не раздваја муж од жене и жена од мужа“. Наводи се неколико врста преступа који су вероватно примећени као најчешћи. У оквиру повести о жичким саборима, код оба Савина биографа говори се о слању посебних повереника ради просвећивања народа. По Доментијану, то су протопопи, а по Теодосију, егзарси. Упоредо са њиховим радом, и Сава, попут времена кад је био архимандрит манастира Студенице, путује кроз народ и учи га.

                           
    Биографи посвећују велику пажњу опису смрти Савиног брата Стефана Првовенчаног. Повод за то представља чудесно оживљавање већ умрлог краља, а затим поступци око његове сахране. Ово поглавље може се узети као пример великог слагања у казивању Доментијана и Теодосија. У последње дане Стефана Првовенчаног браћа не живе заједно. Сави стиже вест о болести Стефана и он одмах креће на коњу. Вест о смрти брата затиче га на путу. Код оба биографа истиче се како се Сава у том моменту налази на коњу и тада, ради молитве, силази на земљу. По Доментијану, Сава моли Бога да нареди анђелу: „заповеди пресветоме твоме ангелу да поврати душу слуге Твога...“ Према Теодосију, Сава се директно без ичијег посредства обраћа анђелу: „Анђеле Божји, у име Господа нашега Исуса Христа, говорим ти: врати душу слуге својега...“ И овде као и током Савиних преговора у Никеји или при казивању о пореклу круне из Теодосијевог списа извире самоувереност која би пре била израз пишчевог него Савиног времена. Код појединих аутора јавља се мисао да Теодосије можда није богослов. Она се посебно намеће кад се врши поређење његовог списа са Доментијановим, али у том погледу сви наши стари писци заостају за њим. Теодосије са посебном пажњом описује поступке око лечења и умирања на више места у свом делу. Овде је прилика да саопшти процес оживљавања: „Пруживши своју свету десну руку на срце његово у име Свете Тројице, написа по нагу телу слику крста и одмах осети у својим рукама да се покренуло и опипавши по његовим прсима и ова опет нађе топла и жива.“
   Уследило је монашење краља Стефана при чему он добија име Симон. По Теодосију, умирући монах Симеон благослови сина Радослава као наследника на краљевском престолу. За бившег краља овде је важнији брат архиепископ него наследник и зато се њему обраћа: „ја влашћу скиптра, а ти молитвама благослов“.

                                         

   Не зна се где умире краљ Стефан Првовенчани, али је јасно да то није ни у Жичи ни у Студеници. Сава путује из Жиче да би га видео у последњем моменту, а потом ради сахране преноси га у Студеницу. „Подигоше га и са њиме стигоше до велике лавре светога Симеона у Студеници... Положише га у цркву Свете Богородице близу светог Симеона оца његова“.

  У старим споменицима остао је само забележен датум смрти Стефана Првовенчаног -7. октобар/ 24. септембар, док се о години дуго расправљало, а затим је усвојена 1228. као време тог догађаја. Сахраном Стефана Првовенчаног у Студеници, не чини се ништа необично. Већина држава има гробне цркве за своје владаре. Необично је - и то остаје без објашњења -  зашто после извесног времена, по Доментијану, не може се знати колико, а по Теодосију, то се дешава након Савиног повратка из Свете Земље - мошти се преносе у манастир Жичу. Поред неслагања у датовању преноса, велика је разлика и у опису овога чина. Код Теодосија то је учињено саборно и свечано. На повратку Саве са пута по Светој Земљи и Светој Гори он прво одлази у Студеницу и ту се, по позиву, окупља црквени сабор у свом пуном саставу - епископи, игумани „и све црквене и свештене часне личности“. Уз одговарајућа богослужења, отвара се гроб краља Стефана, подижу се његове мошти и преносе у Жичу где „са псалмима и песмама и сваком чашћу ове положе“. Овим поступком дат је правац за понашање будућих српских владара. Да је Стефан Првовенчани остао у Студеници, његови наследници сматрали би чашћу и обавезом да свој последњи починак нађу ту. Овако, следећи владари крећу посебним путевима. Труде се да за живота саграде своју задужбину где ће после смрти бити њихов гроб. Стефанови синови Владислав и Урош своје задужбине, манастир Милешеву и Сопоћане, удостојиће присуством моштију великих родитеља. У Милешеви ће бити положен први архиепископ Свети Сава, а у Сопоћанима биће пренет из Жиче први краљ Стефан Првовенчани. Пренос Стефана Првовенчаног из Студенице у Жичу први је од петнаестак познатих преноса његових моштију. Три од њих се збивају у време вође устанка Црнога Ђорђа. Први је био у време Кочине крајине, где Ђорђе учествује лично као обичан војник. Други је у пролеће 1806. кад је Студеница попаљена и привремено запустела. Тада су мошти смештене у манастир Враћевшницу. Трећи пренос везује се за сам крај устанка 1813. године, када су мошти склоњене у манастир Фенек.

   КРУНИСАЊЕ КРАЉА РАДОСЛАВА

   После смрти Стефана Првовенчаног, у Жичи је обављен чин крунисања његовог наследника најстаријег сина Радослава, зета моћног господара солунске области, Теодора Анђела. „Венча краљевством сина његова Радослава у великој цркви у поменутој Жичи, утврдивши га молитвама и благословом. Предаде му да самодржавно управља отачаским и српским скиптром“.

   О животу и раду Саве у Жичи после 1220. г. биографи мало говоре. Слично чини и архиепископ Данило у својим биографијама поглавара Српске цркве. Из житија се више наслућује него што се сазнаје да и даље неуморно ради, путује по земљи, учи народ, држи саборе. „У њој (Жичи) и сам преосвећени не даде пространа сна очима својима, ни својим обрвама дремања, већ у све часове дневне и ноћне успеваше и преуспеваше у ноћним бдењима, у божанственим исправљењима и у учењу свих правоверју...“ Из других извора се закључује о почетку радова на градњи цркве Светих Апостола у Пећи. Из Жиче је кренуо у мисију код угарског краља Андрије да га одврати од напада на српску државу. Слично је радио неколико година раније када је ишао у логор код отпадника Стреза. Из Жиче ће Сава кренути и на своја путовања у Свету земљу. То је било могуће тек 1229. године кад је склопљен споразум између немачког цара Фридриха Другог и султана којим се за десет наредних година хришћанским поклоницима дозвољава посета светим местима.

   ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ СВЕТОГ САВЕ У ЖИЧИ

   Поводом последњих година Савиног боравка у Жичи, код наших писаца примећује се занимљива појава. Старији биограф је опширнији и ближи писању архиепископа Данила него Теодосија. И Доментијан  поводом Саве и Данило у житију Арсенија скоро да не говоре о догађајима, него преносе поуке и беседе. На овим местима Доментијан као да не личи на самога себе. У том делу његовог текста чешће се срећу мотиви из апокрифних списа, или се ослања на непотврђене цитате из Светога писма. Преноси Савине беседе, али ништа не говори о поводима њиховог настанка. Краћи одсек овог садржаја носи наслов О поучавању ученика преосвећенога. А једно читаво поглавље је означено  О заповедима преосвећенога кир Саве ка светима епископима. За разлику од Жичке беседе, где је, условно речено, изнета теологија  - учење о Светој Тројици, оваплоћење, исповедање вере: „Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, појући Тројицу божаствену, узрок и творца и свега проузрокованога и сазданога, видљивог и невидљивог. Која је једне суштине, то јест природе и у три лица... И у једног од Тројице, не Оца ни Светога Духа, но од Бога рођенога Сина и Бога Логоса, надвремено и од њега родитеља нераздељиво рођенога, а не створенога... Њега знамо као савршенога Бога и савршенога човека, не другога и другога, него једнога и истога пре оваплоћења и по оваплоћењу, једну сложену Ипостас... Примамо светих седам васељенских сабора... А примамо и све свете саборе који су Божијом помоћи у разна времена и места сабирани ради утврђивања православног јеванђелског учења...“

  У овим каснијим поукама реч је о хришћанској антропологији кроз призму есхатологије. Говори се о односу човека према Богу и другим људима са основном тежњом ка достизању крајњег циља - спасења. „Помислимо, дакле, браћо, и на наше куповине, помислимо и на време које смо узели и чинимо по све дане са нама пре оно што ћемо са Судијом имати. И тако јесмо свагда достојни старати се сами о себи да не оставимо ближњима да се они брину за нас. Чинимо по све дане са нама пре оно што ћемо са Судијом имати.“

                        

   ПОСЛЕДЊИ ДАНИ САВИНОГ ЖИВОТА

   У последњим месецима живота Сава је доживео свој највећи „неуспех“. На ширем политичком плану долази до велике промене. Таст краља Радослава, господар Солуна Теодор Анђел трпи велики пораз од Бугара у бици на реци Клокотници (пролеће 1230). Од тада Бугарска постаје највећа сила међу суседима Србије. То је дало прилику млађем брату српског краља Владиславу као зету бугарског владара да дође на престо.

  Драматику тог догађаја посебно истиче Теодосије. Сава, иако се не слаже са тим, крунише новог краља. „А овај архиепископ краљевством и молитвама венча свог синовца реченог Владислава. Мада је незаконито и разбојнички уграбио власт, али је судио да је то по Божијој вољи“. Изгледа да је овај преокрет, а посебно начин како до њега долази, убрзао одлуку Саве да се повуче.

   Додуше, код Доментијана стоји да је Сава провео „много година са благоверним краљем Владиславом, свакако исправивши своје отачаство, приложивши га ка свакој доброј вери и чистоти“. Израз  много година  код Доментијана се често среће и тамо где се сигурно зна да одступа од света чињеница.

  У Жичи долази до сусрета архиепископа Саве и младог Арсенија, будућег изабраника за наследника на трону. О томе не говоре Савини биографи, већ архиепископ Данило који саставља опширно житије Арсенија смештено у зборник  Животи краљева и архиепископа српских.  Доментијан и Теодосије помињу Арсенија само од момента кад Сава доноси одлуку да се повуче са свог положаја и по други пут крене у посету светим  местима.

  Арсеније стиже у Жичу као „рукотворену архиепископију“ Саве привучен казивањима о угледу Саве код људи свог времена. „О овом преосвећеном чувши и свети Арсеније и сигурно сазнавши за такво дивно пребивање његово и живот... испуни се неисказане радости, не каснивши ни мало и уставши пође ка преосвећеном кир Сави...“ Под сводовима Жиче Арсеније узраста под надзором свог изабраног учитеља Саве и сазрева за преузимање водеће улоге у Цркви. Од првог дана истиче се ревношћу у подвигу, што није могло остати незапажено. Даље се ништа не дешава случајно. Због стеченог угледа, Сава га узима „у своју ћелију да стоји пред њим и да се навикне већем савршенству“.  

Живорад Јанковић,ПРАВОСЛАВЉЕ бр. 941, Осам векова манастира Жиче (5. део), 1.6.2006.