 |
| Манастир Жича |
Онај ко је само по чувењу упознао вишестрано дело оца Емилијана и онај ко је својим очима пратио рађање и гледао пут и узрастање једног духовног подвига неизмерних димензија - стварање два вишечлана братства - бива запањен при помисли на снагу душе овог човека Божијег, који је благодаћу Божијом био „магнет" и узрок што су се толики млади, и особито надарени и вредни људи, посветили монашком начину живота.
Отац Емилијан стоји на прекретници између, с једне стране, генерације која се окреће ка свету и бива прогутана његовим расејавајућим активностима, а на пољу црквеног живота се окреће ка световној духов-ној делатности у оквиру извесног вида унутрашње мисије, трудећи се да залечи социјалне мане и покрије животне потребе, трагајући тако за неким новим типом активног калуђера, и с друге стране, једног доба презасићености, али и духовног сазревања, које трага за оправдањем верника у безбрижном монашком животу, у трагању за сиромаштвом, мукама и својевољном одрицању од света Христа ради.
 |
| Сајам књига, Београд, 2014. |
Једно од питања у служби монашког чина, „другога
крштења", то јасно говори: „Да ли ћеш зарад Царства Небеског поднети сваку
муку и бригу самотног живота?" „Да, уз помоћ Божију, свети оче."
Старац Емилијан је пак, по вољи и изабрању Божијем, одиграо часну улогу
„учитеља у вери" и „посредника" у одрицању и сврставању у монашки ред
многих који су изабрали да на божански позив одговоре са „да" у времену
када је надолазеће море овога живота још увек варљиво мамило себи, али се већ и
показивало као ужасно и разочаравајуће плитко. Тако је отац Емилијан, по
благослову и благовољењу Божијем, био руководилац душа и оруђе љубави Божије.
Једаред је он,
приликом једног духовног сусрета, био упитан како тумачи тај феномен, како је
стигао до тога да буде сматран - и да јесте - „вођа општежитељног живота"
и до тога да га на стрмој и уској стази монашког живота прати мноштво младих
људи, као и како тумачи то што се удостојио да са својим бртством постане један
од оних који су настанили Свету Гору и један од обнављача светогорског монашког
живота у времену све већег недостатка људи. Тада је погнуо главу и дуго ћутао.
Затим је са крајњим смиреноумљем рекао: „Такво је време." Опет је заћутао
и затим додао: „Бог, када се за тим појави потреба, шаље људе, а други следе.
Долазе сами: Бог их шаље." Старчеве речи су њега самог скривале од
узалудних овосветских похвала, али су и откривале једну истину и трезвено,
праведно расуђивање, како се не би наносила неправда другим људима и временима.
То је тражило и за тим је имало потребу или барем то је могло време оно, и то
је том времену по срцу његовом давала или трпела љубав Божија.
За ново време требало
је да дође пуноћа времена, да духовна земља да плод у време своје, да
засићеност изазове гађење и да укус узалудности покаже празнину овосветског
преузношења и испразност такозваних добара и вредности овога живота који тече и
протиче. Тада се милост даде онима који се стараху о узалудном и лажном, те
проговори Бог устима преподобних Својих. Један од њих је био и отац Емилијан. И
напунише се пуста обиталишта Свете Горе и процветаше, и осим тога подигнути
беху и украшени и женски манастири у славу Божију, а зарад подршке и надградње
љубљеног народа Божијег. Тада се испуни истинита реч пророчка: „Обрадуј се ти
која си јалова и не рађаш, род роди и повичи ти која не претрпе родне боли, јер
више је деце у пусте но у оне која мужа има"'.
И оствари се визија
и тврдња свештеног химнографа: „Процвета пустиња попут крина, Господе...
присуством Твојим, у којем се утврди срце моје". Јер, заиста Бог даде
монашки живот Цркви Својој и свету као утеху и тврђаву у овим последњим
временима, али и као образ и потврду васкрсења из мртвих онима који су живели и
болни били због увенућа и, по људским проценама, очекиване смрти православног
монаштва средином двадесетог века. Тада показа Бог знак Свој нама маловернима,
као знак Јоне пророка и оживљавање седморице Светих Дечака у Ефесу, који
„наочиглед свих посведочише васкрсење из мртвих.
На почетку смо
рекли да објављивање текстова, оних који су претходили овоме тому и ових овде,
представља откривање тајанственог света оца Емилијана и кључ за разумевање и
тумачење његовог дела, али и излазак речи његове из уског круга његове духовне
деце и његових тадашњих слушалаца ка широј читалачкој публици, ка целом свету,
откривање бездана његове освећене душе, али и разрешење тајне пресудног утицаја
речи његове и продорне снаге и убедљивости његовог учења. Реч његова је пуна,
озбиљна, али и сладосна, очинска и уједно пријатељска, недотерана, али не и
невешта, без преузношења и реторике, једноставна али и дубока, созерцавајућа
али и крајње практична и приземљена. Он разговара и говори с љубављу и
смиреноумљем. Није самовољан, не намеће се, не приморава. Силази „као роса на
руно и као капље које капљу на земљу". Гради, не разара, не бори се, не
оправдава се. Не разбија, не уздрмава, него умирује, смирује душу. Говори без
страсти и са миром, вишњим миром, миром Духа Светога. Ка том миру воде поуке и
речи његове. Истог су кова као и божанско богослужење, где се у миру
приближавамо Богу и у миру се молимо за мир света, вишњи мир „који превазилази
сваки ум" и за спасење душа наших. Онај који началствује сабрањем тај мир
даје и предаје народу путем благодати свештенства, кроз молитвену реч своју и
крстообразним благосиљањем повезаним са именом Исуса Христа, као што је и
писано, „Благословисмо вас у Име Господње", да би народ истим добром узвратио
свештенику: „И духу твоме". Тај божански мир, сладостан искуством и
именом, народ Божији прима у божанственом богослужењу и са њим излази са
сабрања, да би га пренео свету, васелени.
Старац Емилијан нас
поукама својим које су објављене у овоме тому води кроз божанско богослужење „у
духу и истини", у миру Христовом. Са неизрецивом сладошћу у изразу, са
јасноћом и страхом Божијим, са „истинским познањем" литургијских текстова,
Светога Писма, Отаца и тумачења Свете Литургије, особито тумачења Светог Максима
и Светог Кавасиле, он нас уводи у божанско богослужење и отвара нам врата знања
о свештеним богослужбеним речима и литургијским обрасцима. Једном речју,
тајноводи нас. Ови текстови представљају дело изванредног и непосредног
свештеничког искуства, „светишу над светињама" и највеће дубине скривене
иза завесе његовог светог живота. Он живи тајну вере и све остале позива на
једини могући пут непосредног стицања знања и свесветлог искуства по речима
„Окусите и видите да је добар Господ" и „Отпочините и познајте да сам ја
Бог; узвисићу се у народима, узвисићу се на земљи. Господ над војскама је са
нама".
На томе се завршава
дело руковођења, поучавања. Подиже се за-веса и верник „гледа лице светог
престола", Лице Божије, окуша, зајед-ничари у неизрецивим и невидљивим
добрима Царства Божијег. При-чешћује се Телом Христовим, постаје учесник у
извору бесмртности. Одатле па надаље, свако тело земаљско занеми, јер се Цар
царева и Го-спод господара, Христос Бог наш, даје за храну вернима, „да би
онима који се чисте душе причешћују био на отпуштење грехова, на заједницу
Светога Духа Његовога".
Ка томе води и ту
занеми тајноводитељна реч, руковођење се приводи крају и испуњава се и
употпуњава очинско упућивање у божанско и тумачење тајни, неизрецивих и
небесних, које отац Емилијан са неисказивим смирењем и божанским познањем и
мудрошћу спроводи у дело. Одатле па надаље говори само Бог по речима: „Говораше
Бог Мојсију, лицем у лице, као што неко говори пријатељу своме".2) „Назвао
сам вас пријатељима", каже Господ, „и ја вама завештавам Царство, као што
Отац мој мени завешта, да једете и пијете за мојом трпезом у Царству
моме." Човек, по благодати Божијој, бива причасник божанске природе.'
Искуствено постаје „научен од Духа Светога", „научен Богом", „од Бога
научен".
Слава Теби, Боже
наш, слава Теби! На Педесетницу лета Господњег 2001.
Јован М. Фундулис,
Професор
www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар