Свети Антоније и Свети Атанасије
30/17.јануар
Преподобни Антоније Велики
Мисирац, рођен око 250. године у неком селу Коми близу Хераклеје. По смрти својих племенитих и богатих родитеља он подели наслеђено имање са својом малолетном сестром, збрину ову код неких рођака, свој део имања раздаде сиромасима, а он се у двадесетој својој години посвети животу подвижничком, коме је тежио од детињства. Најпре се подвизавао у близини свога села, но да би избегао беспокојства од људи, удаљи се у пустињу, на обале Црвенога мора, где као затвореник проведе двадесет година не дружећи се ни с ким осим с Богом кроз непрестану молитву, размишљање и созерцање, подносећи трпељиво неисказана демонска искушења. Слава његова пронесе се по целоме свету, и око њега се сабере мноштво ученика, које је он упућивао примером и речима на пут спасења. За осамдесет пет година свога подвижничког живота само је два пута отишао у Александрију, и то први пут тражећи мучеништва у време гоњења цркве, а други пут на позив светог Атанасија, да би оповргао клевету аријеваца као тобож да је и он присталица Аријеве јереси. Скончао је у сто петој години свога живота, оставив иза себе читаву војску ученика и подражатеља. Иако је Антоније био некњижан, он је бивао саветником и наставником најученијих људи тога времена, као што је био свети Атанасије Велики. Кад су га кушали неки јелински философи књижном мудрошћу, застиде их Антоније питањем: - "Шта је старије: разум или књига? и шта (од овог двога) би узрок другоме?" Постиђени философи разиђоше се, јер видеше, да они имају само књижно памћење без разума, а Антоније разум. Ево човека који је достигао савршенство, какво човек може уопште достићи на земљи. Ево васпитача васпитачима и учитеља учитељима, који је пуних осамдест пет година поправљао себе, те је само тако могао поправити и многе друге. Испуњен многим годинама и великим делима Антоније се упокојио у Господу 335. године.
Митрополит Амфилохије о Светом Пајсију Светогорцу
 |
| преузми везу: www.spc.rs |
30. јануар 2015.
Савиндан, ктиторска слава у Хиландару
Хиландар – Свеноћним бдењем, Светом Литургијом и свечаном трпезом љубави, евхаристијски и молитвено обележена је ктиторска слава и спомен на оснивача Свете царске српске лавре Хиландара, Светог Саву Српског (14/27. јануар).
На овај свечани дан у Хиландару се окупио велики број гостију из других светогорских обитељи, из Србије и са осталих страна, укупно око две стотине људи.
Посебну част хиландарском братству указао је својим доласком Високопреподобни архимандрит Христофор, игуман Светог манастира Григоријата. Игуман Христофор је наследио блаженопочившег архимандрита Георгија Капсаниса, који се упокојио у јуну 2014. године. Посета григоријатског игумана била је прилика да се вековне везе два манастира делатно пројаве учешћем у свеноћној служби и заједничарењем у славу великог хиландарског и светогорског светитеља и ктитора Светог Саве.
У свом поздравном говору, хиландарски игуман Методије нагласио је повезаност српског народа и манастира Преподобног Григорија, кроз чињеницу да се мошти овог светитеља налазе у манастиру Горњак (задужбина Светог кнеза Лазара), недалеко од Петровца на Млави. Преподобни Григорије Синаит – Млађи оснивач је светогорског манастира посвећеног Светом Николи, који је по њему прозван – Григоријат.
Архимандрит Методије је посебно нагласио чињеницу да су двојица хиландарских игумана након увођења општежића, игуман Пајсије и он сам, учили грчки језик и појање у братском манастиру Григоријату. Незаобилазна је и чињеница да је блаженопочивши игуман григоријатски, старац Георгије Капасанис, извршио велики утицај на цело монаштво Свете Горе, међу њима и у Хиландару, приликом поновног успостављања општежитељног поретка у светогорским обитељима. Чувајући спомен на великог старца и учитеља вере, манастир Хиландар је преко своје Задужбине у Београду објавио његова дела: „Крст Христов и његов значај у нашем животу“, „Искуства благодати Божије“ и „Обожење, циљ човековог живота“.
На трпези након Свете Литургије, игуман Христофор се обратио свом домаћину игуману Методију, свој братији Хиландарској и присутним гостима следећим речима:
„Свети оче Игумане, поштовани оци и драга браћо у Христу,
Свети Сава, коме вршимо спомен и светло га прослављамо, јесте један дар Божији: Светој Гори, Цркви и српском народу. Жртвовао се из младости. Презрео је царску славу и световна задовољства. Живео је са смирењем као послушник и као подвижник, са злострадањем и страхом Божијим. Заволео је своју браћу. Узишао лествицом врлина; удостојио се божанских дарова; сјединио се с Богом. Због своје ревности и врлинског живота, као и прослављања Бога са смирењем, Бог га је прославио својом славом.
Свети Сава је Светој Гори даровао непроцењива блага. Даровао је Манастир Хиландар, који са другим манастирима, кроз векове, чини место освећења и спасења. Даровао је својим мољењима својега оца Светог Симеона, који је трулежно земаљско царство заменио нетрулежним Небеским царством Божијим. Међутим, као главни дар, даровао је пример светога живота, којим до данас утиче на младе душе да чезну за монашким анђелским живљењем
Добио је Свети Сава велике дарове, и с њима је помогао своју Цркву и отаџбину у ужасним временима. Као први архиепископ српски утврдио је православље у Србији, тада када је мрак латинског ига претио духовном хоризонту Истока, тада када су хорде крсташа са заузимањем Константинграда срушиле свезе ромејског самодржавља. Његове нетрулежне мошти, са многима другима у Србији, постале су брана која је вековима спречавала силовити напад латинства на исток. Српски народ је облагочинио својим апостолским духовним делом, које је до данас оставило свој неизбрисиви печат, тако да православни дух, који напаја побожни српски народ, носи и његово име.
Наши духовни оци су светле звезде које са сигурношћу воде наш живот ка Христу. Одсликавају у нашим болећивим очима незалазну Светлост Царства Божијег и покрећу наше душе у великој чежњи за Христом. Ко чита житије светих просветитеља српских, Саве и Симеона, које је написао преподобни отац Јустин Поповић, немогуће је да не осети како његове духовне силе добијају крила и како се чула јарко осветљавају божанском светлошћу љубави Христове.
Ми смо захвални нашим светима, који су нас духовно препородили, који су нас научили путу спасења и њиховим молитвама нас утврђују у нашој борби. Молимо их да нас помогну да подражавамо њихову чежњу за одрицањем од света, ревност њиховога подвига, услужност њихове љубави, чврстину трпљења њиховог, чистоту њихових мисли и њихово постојано остајање у нашем светом православљу.
Свети старче, драги оци и браћо, ваша света обитељ има силно предање светости, с мноштвом хиландарских светих који су украсили Цркву. Има и крепко монашко предање са мноштвом благочестивих монаха који до данас настављају да бројчано умножавају манастир. Света хиландарска обитељ је понос српскоме народу.
Свети Сава је зачетник свег овог предања. Благодаримо му. Прослављамо га. Призивамо његове свете молитве. Поштујемо његов свети лик. И молимо га да: покрије његово словесно стадо, Хиландар, и читаву Свету Гору, и његов народ у Србији; тако да савремене завере, против Цркве и наших православних народа, не прекину или спрече наш сигурни пут ка Царству небеском, где његова прослављења света душа окуша блажену и предобру лепоту божанске славе Оца и Сина и Светога Духа.
Свима желим многа света и благословена лета на путу Светога Саве. АМИН.“
Током свечане празничне службе за десном певницом појали су монаси манастира Григоријата, док је за левом певницом било хиландарско братство и појци хора „Свети Симеон Мироточиви“ из Србије.
(О појању на служби: За десном певницом је појана служба коју је на грчком језику саставио блаженопочивши о. Герасим из Мале свете Ане на Светој Гори. За левом певницом је појана служба из Србљака, са допунама из нове службе, коју је по правилима црквене химнографије на црквенословенском језику саставио Игор Зиројевић. Он је, за потребе манастирске славе, такође мелотворио (компоновао) словенску службу, као и делове грчке службе. Од посебног је значаја чињеница да је г. Зиројевић протумачио из старе византијске нотације делове службе Светом Сави из једног хиландарског музичког рукописа из 18. века. На тај начин су ови напеви враћени у богослужбену употребу након више од две стотине година и успостављена је веза са појачким предањем Православне Цркве, Свете Горе Атонске и манастира Хиландара, старим око три века.)
Фотографије: монах Милутин Хиландарац
извор: Портал Хиландар
На овај свечани дан у Хиландару се окупио велики број гостију из других светогорских обитељи, из Србије и са осталих страна, укупно око две стотине људи.
Посебну част хиландарском братству указао је својим доласком Високопреподобни архимандрит Христофор, игуман Светог манастира Григоријата. Игуман Христофор је наследио блаженопочившег архимандрита Георгија Капсаниса, који се упокојио у јуну 2014. године. Посета григоријатског игумана била је прилика да се вековне везе два манастира делатно пројаве учешћем у свеноћној служби и заједничарењем у славу великог хиландарског и светогорског светитеља и ктитора Светог Саве.
У свом поздравном говору, хиландарски игуман Методије нагласио је повезаност српског народа и манастира Преподобног Григорија, кроз чињеницу да се мошти овог светитеља налазе у манастиру Горњак (задужбина Светог кнеза Лазара), недалеко од Петровца на Млави. Преподобни Григорије Синаит – Млађи оснивач је светогорског манастира посвећеног Светом Николи, који је по њему прозван – Григоријат.
На трпези након Свете Литургије, игуман Христофор се обратио свом домаћину игуману Методију, свој братији Хиландарској и присутним гостима следећим речима:
„Свети оче Игумане, поштовани оци и драга браћо у Христу,
Свети Сава, коме вршимо спомен и светло га прослављамо, јесте један дар Божији: Светој Гори, Цркви и српском народу. Жртвовао се из младости. Презрео је царску славу и световна задовољства. Живео је са смирењем као послушник и као подвижник, са злострадањем и страхом Божијим. Заволео је своју браћу. Узишао лествицом врлина; удостојио се божанских дарова; сјединио се с Богом. Због своје ревности и врлинског живота, као и прослављања Бога са смирењем, Бог га је прославио својом славом.
Свети Сава је Светој Гори даровао непроцењива блага. Даровао је Манастир Хиландар, који са другим манастирима, кроз векове, чини место освећења и спасења. Даровао је својим мољењима својега оца Светог Симеона, који је трулежно земаљско царство заменио нетрулежним Небеским царством Божијим. Међутим, као главни дар, даровао је пример светога живота, којим до данас утиче на младе душе да чезну за монашким анђелским живљењем
Добио је Свети Сава велике дарове, и с њима је помогао своју Цркву и отаџбину у ужасним временима. Као први архиепископ српски утврдио је православље у Србији, тада када је мрак латинског ига претио духовном хоризонту Истока, тада када су хорде крсташа са заузимањем Константинграда срушиле свезе ромејског самодржавља. Његове нетрулежне мошти, са многима другима у Србији, постале су брана која је вековима спречавала силовити напад латинства на исток. Српски народ је облагочинио својим апостолским духовним делом, које је до данас оставило свој неизбрисиви печат, тако да православни дух, који напаја побожни српски народ, носи и његово име.
Наши духовни оци су светле звезде које са сигурношћу воде наш живот ка Христу. Одсликавају у нашим болећивим очима незалазну Светлост Царства Божијег и покрећу наше душе у великој чежњи за Христом. Ко чита житије светих просветитеља српских, Саве и Симеона, које је написао преподобни отац Јустин Поповић, немогуће је да не осети како његове духовне силе добијају крила и како се чула јарко осветљавају божанском светлошћу љубави Христове.
Ми смо захвални нашим светима, који су нас духовно препородили, који су нас научили путу спасења и њиховим молитвама нас утврђују у нашој борби. Молимо их да нас помогну да подражавамо њихову чежњу за одрицањем од света, ревност њиховога подвига, услужност њихове љубави, чврстину трпљења њиховог, чистоту њихових мисли и њихово постојано остајање у нашем светом православљу.
Свети старче, драги оци и браћо, ваша света обитељ има силно предање светости, с мноштвом хиландарских светих који су украсили Цркву. Има и крепко монашко предање са мноштвом благочестивих монаха који до данас настављају да бројчано умножавају манастир. Света хиландарска обитељ је понос српскоме народу.
Свети Сава је зачетник свег овог предања. Благодаримо му. Прослављамо га. Призивамо његове свете молитве. Поштујемо његов свети лик. И молимо га да: покрије његово словесно стадо, Хиландар, и читаву Свету Гору, и његов народ у Србији; тако да савремене завере, против Цркве и наших православних народа, не прекину или спрече наш сигурни пут ка Царству небеском, где његова прослављења света душа окуша блажену и предобру лепоту божанске славе Оца и Сина и Светога Духа.
Свима желим многа света и благословена лета на путу Светога Саве. АМИН.“
Током свечане празничне службе за десном певницом појали су монаси манастира Григоријата, док је за левом певницом било хиландарско братство и појци хора „Свети Симеон Мироточиви“ из Србије.
(О појању на служби: За десном певницом је појана служба коју је на грчком језику саставио блаженопочивши о. Герасим из Мале свете Ане на Светој Гори. За левом певницом је појана служба из Србљака, са допунама из нове службе, коју је по правилима црквене химнографије на црквенословенском језику саставио Игор Зиројевић. Он је, за потребе манастирске славе, такође мелотворио (компоновао) словенску службу, као и делове грчке службе. Од посебног је значаја чињеница да је г. Зиројевић протумачио из старе византијске нотације делове службе Светом Сави из једног хиландарског музичког рукописа из 18. века. На тај начин су ови напеви враћени у богослужбену употребу након више од две стотине година и успостављена је веза са појачким предањем Православне Цркве, Свете Горе Атонске и манастира Хиландара, старим око три века.)
Фотографије: монах Милутин Хиландарац
извор: Портал Хиландар
Архимандрит Сава Јањић,Последњих година јако много људи ушло у монашки живот без искреног покајања и промене живота
Без сумње, чињеница је да је у последњих година јако много људи ушло у монашки живот без искреног покајања и промене живота. Велики проблем је у томе што је монашки чин олако даван и то након врло кратког времена духовне провере, искушеништва. Духовни живот, посебно монашки живот, може да буде резултат дубоког унутрашњег преображаја, али често у данашње време имамо људе који у духовни живот и посебно монаштво одлазе не ради Христа, већ да би побегли од живота и од одговорности.
29. јануар 2015.
У сретање Светом Нектарију Егинском Чудотоворцу
Пред читаоцима је књига која је дело велике љубави пожртвованог пастира Цркве Христове, високопречасног протојереја-ставрофора Ненада Андрића, који је, водећи већ низ година верујући народ на поклоњење Светом Нектарију, постао живи сведок о утехама Божјим које се изливају на оне који с вером приступају овом великом угоднику Божјем. У овој књизи читалац ће имати прилике да заједно са оцем Ненадом пође на духовно поклоњење до Егине, да преживи и осети велике радости и утехе које прота Ненад тако живописно излаже. Ова књига је посебно важна и из разлога што изобилује сведочанствима болесника који су доживели потпуно исцелење од најтежих болести заступништвом Светог Нектарија, а што се документовано потврђује снимцима и изјавама лекара који су се бавили њиховим лечењем. Желимо читаоцу да ужива у садржини ове књиге, да се духовно окрепи и утврди у вери и да шири миомирис истине Божје свуда око себе, у славу Божју и на част Његовог великог угодника Светог Нектарија Егинског.
рецензент: јеромонах мр Силуан (Мракић), секретар Епископа ваљевског Милутина, редакција: протођакон Радомир Ракић, професор, лектор: др Слободан Живковић
ПРИЧА О ЗАКХЕЈУ
Месец дана пре
почетка Великог Поста Православна Црква почиње да најављује тај пост и да нас
припрема за њега. како је само тешко човеку да схвати да напоредо са безбројним
бригама свакодневног живота у нама мора да постоји и та брига о души и нашем
унутарњем животу. Када бисмо духовно били само мало озбиљнији схватили бисмо
колико је за човека важна, неопходна и првостепена управо та брига о души.
Схватили бисмо и тај тајанствени и тихи
ритам црквенога живота.
27. јануар 2015.
Свети владика Николај, Песма Светом Сави
 |
| ПЕСМЕ ИЗНАД ИСТОКА И ЗАПАДА, По идеји његовог високопреосвештенства г. Амфилохија (Радовића), митрополита Црногорско-приморског, пројекат осмислио и уредио јеромонах Јован (Ћулибрк) |
О духовном пићу и о живој води:
Блажен ко је пије у овоме веку,
Реке ће од њега живе да потеку.
У српскоме роду нико знао није
Живом водом себе као ти да опије.
Зато су из тебе реке се излиле
И сву земљу српску дивно натопиле:
И милост и правда и истина света,
И нада и братство и смерна просвета,
Снажно родољубље, нежно братољубље -
То су твоје воде, све дубља од дубље.
Појио си њима живи ти рукосад,
Појио си до сад, појићеш и од сад.
К’о што Мисир нема воде изван Нила
Тако ни без тебе твоја домовина.
Архимандрит Јустин Поповић, Житије Преподобног и Богоносног оца нашег Саве, првог Архиепископа српског
УВОД И ПРЕДГОВОР
Рођење и васпитање Светог Саве
Бекство у Свету Гору и постриг
Живот преподобног Саве у Светој Гори
Подизање Хиландара
Престављење и прослављање Преподобног Симеона
Делатност архимандрита Саве у Србији
Повратак Светог Саве у Свету Гору
Архијерејство Светог Саве
Путовање Светог Саве у Свету земљу
Друго путовање Светог Саве у Свету земљу
Почивање Светог Саве у Милешеву
Спаљивање моштију Светог Саве
Бесмртност Светог Саве
Напомене
извор: www.spc.rs
Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење, Савинданска беседа, Ивањица, 26.1.2014.
Часни Оци, преподобне монахиње, драга браћо и сестре,
Бог се јави!
“И
заиста велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у
Духу, показа се анђелима, проповеди се незнабошцима, верова се у свету,
вазнесе се у слави.” (1.Тим. 3,16) Једино истинско место Божијег јављања
у овоме свету, браћо и сестре, јесте човек. Да Бог није постао човек,
узалудан би био Његов долазак. “Бог је постао човек, да би човек постао
Бог.” То каже свети Атанасије Велики у 4. веку. Бог, не по суштини, јер
је један Бог по суштини, него по благодати, по усиновљењу. Шта су друго
светитељи које поштујемо, него мали богови. “Богови сте и синови Вишњега
сви.” (Пс.82,6) Бог је човека створио да буде цар и свештеник
творевине. Први човек - Адам, је створен на крају, као круна свега
створеног. Он је био створен да сву творевину приведе и принесе своме
Творцу на освећење и обожење. Да све створено преведе из привременог у
вечно, из смртног у бесмртно, из трулежи и смрти у живот и то Вечни
Живот. И управо је Адам – први човек – требало да буде место
Богојављења. Будући да Адам није постао син Божији, у своје време, онда
је Син Божији постао Адам, у своје време, тј. када дође пуноћа времена.
Христос је постао Нови Адам, како га називају Свети Оци. И од тада до
данас, али и од данас до Другог Доласка Христовог, сваки човек је позван
и призван да буде храм Духа Светога, да буде место где ће се Бог
пројавити, да буде место Богојављења. Нико није посебно предодређен од
Бога да буде свет. А опет, сви смо ми понаособ предодређени од Бога да
будемо свети, само ако хоћемо. По речи Господњој: “Много је званих, али
је мало изабраних.” Што значи сви смо позвани, а изабрани су само они,
који хоће да буду.
Један
од таквих изабраних, кроз кога се Бог пројавио, који је заиста био
место Богојављења, сасуд Духа Светога, јесте Свети Сава. Онај због кога
смо се ми овде окупили, коме смо посветили ову Академију, кога поштујемо
и прослављамо, и чијег се имена увек радо сећамо, ево већ 800 година.
Свети Сава је био живо, ходајуће Јеванђеље. Кроз њега је Бог пројавио
све своје дарове које даје људима. Апсурдно је то што је управо он имао
све неопходне услове да не оде у манастир, да се не замонаши, да не
постане свет, да не буде место Божијег јављања. Имао је младост, стас и
лепоту, имао је богатство, славу и власт, имао је оца – владара Србије,
једном речју имао је све. Међутим, он пројављује акт слободне воље,
сопственог хтења, да баш то све што је имао принесе на уздарје Богу. Да
најлепши цвет, који цвета током људског живота – цвет младости – принесе
Богу на уздарје и засади га у Башти Пресвете Богородице, на Светој Гори
Атонској. Апостол Петар је питао Господа: “Ето ми смо оставили све и за
тобом идемо; шта ће дакле бити нама? А Исус одговарајући рече: Заиста
вам кажем: нема никога који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или
оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, мене ради и јеванђеља
ради, а да неће примити сад у ово време сто пута онолико кућа, и браће, и
сестара, и отаца, и матера, и деце, и земље, у прогоњењу, а на оном
свету живот вечни.” (Мт.19,27, Мк. 10,28) И заиста, када погледамо кроз
векове, Срби су били и браћа, и сестре, и деца Светога Саве, а цела
Србија је његова земља.
А
шта је то урадио Свети Сава, да га ми Срби толико поштујемо и славимо?
Подигао је са својим оцем, али и нашим оцем, то не смемо заборавити –
Оцем наше Нације – Стефаном Немањом, родоначелником светородне лозе
Немањића, а потоњим Симеоном Мироточивим, славни манастир Хиландар –
извор српске културе и духовности. Пренео је свете и нетрулежне мошти
свога оца из Хиландара у Св. Студеницу, и ту, над моштима оца измирио
завађену браћу, Вукана и Стефана, а самим тим измирио и целу завађену
Србију, која се била поделила између два владара. Завршио је градњу
задужбине свога оца – Св. Студеницу, старију сестру манастира Хиландара.
Помагао је фрескописцима у осликавању студеничког храма, и ту у
Студеници први пут се натписи на фрескама појављују на српском језику.
До тада су у свим храмовима били на грчком, будући да су ови крајеви
били под црквеном јурисдикцијом Цариградске Патријаршије. Основао је,
опет у Студеници, прву српску болницу, која није била обична болница,
већ најмодернија болница тога доба, каквих је у целој Европи било још
свега две. Подизао је цркве и школе, описмењавао и просвећивао српски
народ, учио их вери и побожности. Написао је Житије Преп. Симеона
Мироточивог, прво књижевно дело на српском језику, затим Карејски типик,
Хиландарски типик, Студенички типик, Законоправило. Издејствовао је
самосталност Српске Цркве 1219. године од Цариградске Патријаршије, и
постао њен први поглавар – Архиепископ, са седиштем у Жичи. Поставио је
12 српских епископа, од којих је један био, и то да знате, у вама
суседном Ариљу, са титулом епископ моравички. Два пута је ишао у Свету
Земљу на ходочашће. У то време се ишло пешке, бродом, на коњима и
камилама. Упокојио се управо при повратку из Свете Земље 1236. године у
бугарском граду Трнову. Ту је био и сахрањен у цркви Св. 40 муч.
Севастијских. Краљ Владислав, синовац Светога Саве, некако успе да
измоли од свог таста, бугарског цара Асена, тело Св. Саве и пренесе га у
Србију, у манастир Милешеву. Због великог поштовања његових моштију,
због живо присутног његовог духа у српском народу, Синан-паша спаљује
мошти Св. Саве 1595. године на Врачару. Желећи тако да спали и угаси
сваки помен и свако сећање српског народа на Св. Саву. Међутим, како
певамо у химни Св. Сави: “Ал` не спали славе, нити спомен Саве”. Шта
више, његов пепео ветар је разасуо по целој Србији и посејао га у сваки
њен кутак. Посејао га у срце и душу сваког Србина. И ту тиња све време, и
чека тренутак да се поново разгори.
У
српским школама Свети Сава се као школска слава прославља вековима.
Први писани траг о школској прослави Светог Саве датира из 1734. године,
а сачуван је у Аустријској Народној библиотеци у Бечу. Од 1823. године,
по наредби кнеза Милоша Обреновића, дан Светог Саве слави се као
школска слава. 26. јануара 1841. године кнез Михаило Обреновић законски
је обавезао српски народ да слави Светог Саву у свим школама у Србији.
После неславног прекида у периоду после Другог светског рата, када су
Свети Сава и Светосавска прослава били протерани из српских школа,
дочекали смо да се у новије време у њих врате и да се вековна традиција
настави.
Но,
неко ће опет рећи: И други су зидали цркве и школе, просвећивали народ,
писали књиге, па шта? Што ми морамо баш Св. Саву тако посебно да
издвајамо? А ја бих рекао, да нисмо ми њега издвојили, него је он
издвојио нас. Он је први дефинисао Србију као Исток на Западу и Запад на
Истоку. Он је, да се и тако изразим, најбољи српски селектор икада!
Селектор не производи таленте, он их окупља и из њих извлачи оно
најбоље. Тако и Светосавски дух кроз векове нас Србе окупља и извлачи из
нас оно што је најбоље.
“Векови су прохујали, од чудесне оне ноћи,-
Векови су прохујали и многи ће јоште проћи -
Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава,
Јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.”
АКО МОЖЕШ ВЕРОВАТИ...
Беседа ова није о Св. Сави, него њему у част. Несумњиво најмудрији Србин, цео свој живот посветио је узвратној љубави родитељки своје и наше духовности, Цркви Христовој, те га се стога увек радо молитвено сећамо не би ли се његовим савршенством испупили недостаци наши. Св. Сава је родоначелник иашег духовног наслеђа, а наслеђе духовио има ту особеност да се не наслеђује онако како се наслеђују куће или њиве, брда или долине, тј. простом чињеницом крвне или националне везе, него једино свесним усвајањем и разложним опредељењем за баш те (а не неке друге) духовне вредности, а потом и трудељубивим непрестаним обделавањем њихове вечне 'приматељке', тј. сопствене душе. Отуда се и ти можеш звати Савиним наследником и следбеником само ако можеш бити у потпуном јединству вере са њим.
Ако, као и он, и ти можеш веровати да ништа од постојећег није тек тако ту, него да је део остварења бићетвореће љубави Божије која не само што васцело јестество приводи из непостојања у битије, него га сваког трена и одржава у посгојању својом творачком љубављу ...
Ако можеш веровати да Бог није створио свет из нужности, него да је света могло и да не буде. А ако није морало да буде света, није морало да буде ни тебе. Па ипак, ту си. Призван си у биће само благодарећи љубави Божијој, и само благодарећи њој држиш се над амбисом небића. Стога:
Ако не осећаш дубоку захвалносy због саме чињенице да постојиш, због тога што те уопште има - немој себе називати хришћанином.
Ако ниси захвалан Богу што данас сија сунце, што уопште постоји сунце - немој себе звати хришћанином.
Ако ниси свестан тога да је свет творевина Божије љубави, и ако та свест не производи у теби осећај, штавише етос, благодарности Богу за све и сва - немој себе звати хришћанином.
Ако можеш веровати да си на овој планети са неким циљем који надмаша твоју моћ поимања, и да његовом одгонетању вреди посветити цео свој живот, као и да ћеш величину тога циља откривати а њему се све више приближавати тек у мери свога смирења пред Њим...
Ако можеш веровати да Црква није од овога него од онога света, да то није институција коју су основали људи, него заједница коју је установио сам Бог , коме треба да смо неизмерно захвални што је до дана данашњег очувава не допуштајући да она пропадне упркос нама оваквима до којих кад би било - ње већ одавно не би било.
Уистину, иако имамо Бога који нас поштује и никада не узурпира нашу слободу, који нас је учинио самовласнима и жели да будемо аристократи духа (јер не мање него Духа Светога примисмо), ми се необично лако одричемо свог небеског порекла и задовољавамо само сувишним мрвицама са пребогате трпезе. Јефтино се продајемо иако смо прескупо плаћени.
А плативши нас скупо, и све чинећи не би ли нас некако узвео на небо, и даровао нам Царство своје будуће, праведни Бог у томе, можда, и не сме бити баш сасвим праведан. Јер, ако буде судио по правди, ко ће претећи, ко ће избећи праведну казну за преобиље својих промашаја и сагрешења? Бог својом 'широком руком' мора додати своје милости и љубави на наш тас, не бисмо ли некако превагнули у благобитије а тиме и у вечнобитије. Он мора бити 'неправедно' многомилостив и безразложно човекољубив, да би човек могао окусити вечност.
Но, да би твоје спасење, а једино преко тебе и спасење васцеле творевине Божије, и од тебе зависило, мораш бити и одговоран, те стога треба да знаш да се одговорност хришћана састоји у чињеници што су они Црква, јер бити Црква значи бити тело Христово, тј. сам Господ Христос. Отуда, суштина твога греха није у неиспуњавању неке формалне обавезе (нпр. молитвеног правила или одређеног поста или, пак, посебно придодате молитве пре причешћивања - као да цела Литургија није молитва пред причешћивање - итд., итд.), него је твој грех, твоја грешка, боље речено - твој егзистенцијални промашај, у томе што не успеваш да будеш конституент Цркве, тј. самога Христа, а то увек изнова не успеваш када немаш љубави за другог. Срж греха је - бити 'Христос' без љубави. Заиста, има ли ичег парадоксалнијег и неприроднијег од 'Христа' без љубави - а управо тај живи цонтрадицтио ин адиецто је сваки од нас који је хришћанин само породичном или националном инерцијом, а у бити - непокајани егоиста.
Но, ако можеш веровати да је твоја једина шанса у преумљењу, у истинском покајању које из темеља пресаздава васцело твоје биће и преусмерава га са широких друмова који воде у бездане и ћорсокаке, на уску и тешко проходну стазу која једина води Царству Небеском...
Ако можеш веровати и то да коначне правде неће бити док Он поново не дође, а ипак не западати у очајање и не бити захваћен бесмислом ...Ако можеш веровати да ћеш хришћанин постати тек ако се одрекнеш свог србовања (јер пред засењујућим ликом Христовим све друго
бледи и губи на значају), и да ћеш тек поставши истински хришћанин моћи да будеш и прави Србин, само што ти тада до тога неће бити стало, ...
Ако можеш не уздати се у 'бесмртност душе', него веровати да твоја душа неће нужно надживети тело, него да, штавише, може умрети чак и пре тела (јер смрт душе је њено одвајање од Бога), онда не штеди себе ни највећег труда богопознања ради.
Стога, ваља да знаш да Бога можеш познати само онолико колпко га волиш. Јер, сазнавање личности (а Бог је личност раr ехсellапсе) не састоји се у схватању појмова, него у живљењу односа.
Стога Бог није, нити икада може постати, предмет твога истраживања, објект сазнања, него је увек субјект, твој Творац, Одржавалац у постојању, Животодавац и надасве Смислодавац који бива спознат само онолнко колико Он то жели н колико ти Он то допусти. У гносеолошкој 'борби' са њим, Он ће положити оружје једино пред твојом безусловном и 'манијачком' љубави према њему. Тада ћеш увидети да је свако богопознање искључиво дар Божији.
С тим у вези веруј и то да Истина (која је сам живи тројични Бог) нема своје аналогије у језику, те се стога може манифестовати многоструко, а не само на један начин. Она се, такође, никада не може без остатка преточити у неки језички израз, формулу, дефиницију, догму и томе слично. Стога им не робуј.
Веруј и да пошто Бог ничим, ни аd еxtrа ни ad intra, није био приморан да ствара, то онда слобода Божија (приликом стварања) није била тзв. 'слобода избора', јер тада никакав избор није ни постојао. Божије стварање било је, у ствари, потврђивање његовог бића које је ништа друго до љубав сама. Божија слобода испољена приликом стварања је, у ствари, његова љубавна одлука или одлучна љубав којом се светови утврдише, воде раздвојише, којом из ништавила изрони свака твар видљива н невидљива и ради које сва творевина, словесна и бесловесна, прославља свога Творца.
Не желећи да их лиши ниједног свог блага такву слободу је Бог из своје пребогате ризнице даровао и људима. За разлику од политичке или социјалне слободе, која се задобија, ова онтолошка слобода је дар. То је слобода да се буде личност, а не да се изабере ово или оно. То је слобода као стваралачкн чин (а не као рационалистички или волунтаристички избор). То је поступак васцелог бића (а не само интелекта који нешто одабира). То је чин потврђивања живота (а не одабирање једне од понуђених алтернатива).
Укратко, истинска слобода је онтолошка, а не интелектуална или етичка стварност. Стога је права слобода у ствари неодвојива од љубави – она је чин потврђивања бића оног другог, али и чин којим је онај други потврдио нас. Отуда је слободан однос између два бића немогућ ако није пројава њихове узајамне љубави.
Веруј и то да ова љубав није само психолошка, већ пре свега онтолошка стварност, што значи да ако некога волиш онда желиш да он постоји заувек. Или, да не можеш да замислиш да он не постоји. Или, да не можеш да замислиш да ти постојиш без њега. 'Вечно постојање' (а то је онтолошка категорија раr ехсеllапсе ) је, дакле, у самом темељу љубави.
Веруј, опет, и да истинска љубав увек иде заједно са слободом, која је и сама такође онтолошка стварност. Слободу и љубав не смеш одвајати, иначе се нећеш дотаћи вечности. Дакле, ако некога волиш, не смеш желети да га поседујеш или да га желиш само за себе. Ако некога заиста волиш, онда му дајеш апсолутну слободу. То значи да му, на крају крајева, остављаш слободу и да он тебе не воли. Стога је љубав увек крст. А то, опет, значи: права љубав је само она која даје неусловљено тиме да ли ће јој то бити враћено, и штавише, даје чак и када види да јој се не враћа. (Треба ли бољег примера за то да је љубав крст - од самога Христа.)
Додуше, треба да знаш да и ван Христа постоји слобода, али само слобода без љубави. Слобода неодвојива од љубави постоји само у Цркви, јер се само истинска љубав не мири са смрћу (која се, на крају крајева, испоставља као једини суштински човеков проблем). Слобода није слобода ако није апсолутна, и једино што је може ограничити а да је при том не уништи јесте љубав.
Веруј да без Христа (а то значи - без Цркве) не може постојати истинска личност, као ни нераздвојност њених саставних елемената - љубави и слободе, јер када би несливено и нераздељиво јединство слободе н љубави могло да постоји и ван Цркве, Црква тада не би уопште морала да постоји - била би сувишна.
Ако, дакле, све ово можеш (и хоћеш) веровати и на темељу те вере зидати живот свој, тек онда се с правом можеш назвати поштоваоцем и учеником и следбеником Св. Саве, који је и сам ученик и следбеник самога Господа Исуса Христа који нас Црквом својом свему овоме и научи, те му зато слава и част у векове векова. Амин.
Владан Перишић, Светосавска беседа, 27. јануар 2002.
извор: www.verujem.org
26. јануар 2015.
СВЕТИ САВА РАВНОАПОСТОЛНИ - САВИНДАН
У чувеној јеванђелској причи о богатом младићу говори се о младом човеку који је живео врлински, али је осећао да његов живот и поред свега тога није био испуњен. Држао је старозаветни закон и Божије заповести, али душа је тражила више (в. Мт 19, 20). Стога се обратио Христу са питањем шта да учини да задобије живот вечни (в. Мт 19, 16). Господ, знајући потенцијале које има душа овог младог човека, позвао га је да разда све што има и да пође за њим ако жели савршен да буде, па ће имати благо на небу. После таквог позива младић је отишао тужан (в. Мт 19, 21–22)...
Неких дванаест векова после овог догађаја дешава се слична ситуација. Један богати младић племићког рода живи врлински, али осећа да његова душа тражи више. У једном тренутку добија призив у свом срцу да пође за Христом и све овоземаљско богатство остави другима. За разлику од јеванђелског младића, без иједног тренутка колебања овај младић полази за Христом и одлази на Свету Гору. Био је то Растко Немањић, потоњи монах Сава, чија је одлука имала огроман значај за српски народ у целини.
Својим чином Сава је показао да је његова личност пре свега пријемчива на призив Божији. И не само Божији, већ и на призив свога рода, будући да се после многих година светогорског подвига Сава враћа у српску земљу, утврђује Цркву, гради храмове, манастире, подиже ниво просвете. Он осећа и призив да помогне своме брату у државничким пословима и на том пољу даје знатан допринос. И после свега, на призив свога срца одлази да посети јерусалимске светиње, да би га на крају овоземаљске мисије Господ призвао у своје Вечно Царство. Тако је Свети Сава, будући крајње пријемчив и на позив Божији и на позив ближњих, био истински човек у знаку Крста јер крст носити значи доследно испуњавати вољу Божију о себи и имати однос љубави према Богу и ближњима.
С обзиром на то да се данас налазимо под сводовима једне просветне установе, која уз то носи веома лепо име, треба рећи да Свети Сава у просветном смислу нема значај само зато што је Хиландар био први универзитет у малом и зато што су наши манастири били прве учионице. Свети Сава нам је важан пре свега јер је оставио пример своје чудесне личности и показао ко је заиста образован и просвећен. Образован је онај човек који је васпоставио првобитни сјај образа Божијег, образа који постоји у сваком човеку, али је код већине затамњен због греха. А просвећен је онај који је прво просветио себе, у смислу да је срце очистио од страсти и ум од нечистих мисли. Тек после тога он може да просвећује друге. То је у ствари идеал светости који је данас потпуно занемарен, а који је најважнији Савин допринос српском роду. С тим у вези, пре неку годину дана на нашој телевизији су једну девојчицу, које је била отприлике други или трећи разред основне школе, питали ко је био Свети Сава. Она је овако одговорила: „Свети Сава је био племић, монах, просветитељ, први српски архиепископ... он је у ствари био један много добар човек!“. Ето, детиња душа је видела оно суштинско што нама старијима често промиче јер смо склони да безразложно компликујемо ствари.
И на крају, треба рећи још једну важну ствар: ми смо посебно почаствован народ тиме што имамо Светог Саву. Када бисмо историјске чињенице о Светом Сави испричали некоме са Далеког Истока, а да тај човек не зна да је Сава историјска личност, он би вам рекао да и његов народ има сличну легенду. Но када би сазнао да је реч о историјској личности, сигурно би остао без коментара. Пример Светог Саве не можете наћи готово нигде и то не само да нас чини почаствованим, него нас и обавезује. Све нас, а поготово просветне раднике: да радимо прво на свом образовању и просвећењу, које обухвата рад и на унутрашњем и на спољашњем човеку, а потом да се предамо образовању и просвећењу других. Нека би нам Свети Сава Равноапостолни био на помоћ у оба задатка, амин.
презвитер Оливер Суботић
извор: православие.Ру
Неких дванаест векова после овог догађаја дешава се слична ситуација. Један богати младић племићког рода живи врлински, али осећа да његова душа тражи више. У једном тренутку добија призив у свом срцу да пође за Христом и све овоземаљско богатство остави другима. За разлику од јеванђелског младића, без иједног тренутка колебања овај младић полази за Христом и одлази на Свету Гору. Био је то Растко Немањић, потоњи монах Сава, чија је одлука имала огроман значај за српски народ у целини.
Својим чином Сава је показао да је његова личност пре свега пријемчива на призив Божији. И не само Божији, већ и на призив свога рода, будући да се после многих година светогорског подвига Сава враћа у српску земљу, утврђује Цркву, гради храмове, манастире, подиже ниво просвете. Он осећа и призив да помогне своме брату у државничким пословима и на том пољу даје знатан допринос. И после свега, на призив свога срца одлази да посети јерусалимске светиње, да би га на крају овоземаљске мисије Господ призвао у своје Вечно Царство. Тако је Свети Сава, будући крајње пријемчив и на позив Божији и на позив ближњих, био истински човек у знаку Крста јер крст носити значи доследно испуњавати вољу Божију о себи и имати однос љубави према Богу и ближњима.
С обзиром на то да се данас налазимо под сводовима једне просветне установе, која уз то носи веома лепо име, треба рећи да Свети Сава у просветном смислу нема значај само зато што је Хиландар био први универзитет у малом и зато што су наши манастири били прве учионице. Свети Сава нам је важан пре свега јер је оставио пример своје чудесне личности и показао ко је заиста образован и просвећен. Образован је онај човек који је васпоставио првобитни сјај образа Божијег, образа који постоји у сваком човеку, али је код већине затамњен због греха. А просвећен је онај који је прво просветио себе, у смислу да је срце очистио од страсти и ум од нечистих мисли. Тек после тога он може да просвећује друге. То је у ствари идеал светости који је данас потпуно занемарен, а који је најважнији Савин допринос српском роду. С тим у вези, пре неку годину дана на нашој телевизији су једну девојчицу, које је била отприлике други или трећи разред основне школе, питали ко је био Свети Сава. Она је овако одговорила: „Свети Сава је био племић, монах, просветитељ, први српски архиепископ... он је у ствари био један много добар човек!“. Ето, детиња душа је видела оно суштинско што нама старијима често промиче јер смо склони да безразложно компликујемо ствари.
И на крају, треба рећи још једну важну ствар: ми смо посебно почаствован народ тиме што имамо Светог Саву. Када бисмо историјске чињенице о Светом Сави испричали некоме са Далеког Истока, а да тај човек не зна да је Сава историјска личност, он би вам рекао да и његов народ има сличну легенду. Но када би сазнао да је реч о историјској личности, сигурно би остао без коментара. Пример Светог Саве не можете наћи готово нигде и то не само да нас чини почаствованим, него нас и обавезује. Све нас, а поготово просветне раднике: да радимо прво на свом образовању и просвећењу, које обухвата рад и на унутрашњем и на спољашњем човеку, а потом да се предамо образовању и просвећењу других. Нека би нам Свети Сава Равноапостолни био на помоћ у оба задатка, амин.
презвитер Оливер Суботић
извор: православие.Ру
Епископ захумско-херцеговачки Григорије, Цивилизаторска и цивилизацијска улога Светог Саве
Свети Сава је и први (а бојати се да није и посљедњи) Србин
који је нашао формулу како да његов народ живи у љубави са Истоком и у миру са
Западом. Али пут до откривања те формуле није био ни лак ни једноставан. Кад је
Свети Сава одрастао и сазрео да се позабави духовном, културном и политичком
судбином Срба, Срби су били у расулу које умногоме подсјећа на ово данашње. Са
пуно разлога и основа Византија је Србе сматрала варварима, непоузданим
савезницима и вјероломним пријатељима. Врло често Срби се и јесу тако понашали
према Византији и наведена квалификација, иако преоштра, није сасвим неоправдана.
Али, шта је са Западом? У то вријеме западни народи, у поређењу са Византијом,
нису били ништа мање варвари од Срба, па то нимало није сметало Виљему Тирском
да за Србе каже да су: «Народ необразован, без сваке дисциплине, становник гора
и шума, непознат са земљорадњом».
Осуђени и од Истока и од Запада, пометени династичким
борбама, несигурни у срцу а збуњени у вјери, стално изложени притисцима, Срби
се окрећу у мјесту са живим утиском да се крећу напријед. Срби се крећу, али
њихова историја и историјски развој стоје у мјесту све до појаве Светог Саве.
Свети Сава без сумње организује и вањски облик живота, али
он читав један народ уводи и у тајну Божанске стварности. Због тога он није
само реформатор, социолог или организатор, он има визију која је христолошка и
која самим тиме није ни социјализам ни материјализам него Богочовјечански
реализам. За њега Црква јесте НАРОД БОЖИЈИ – ТИЈЕЛО ХРИСТОВО. Она није збир
чланова него један, јединствени, живи организам. Он не прича о Царству Божијем
тамо, него говори о њему као присутном овдје и сада. Препоручујући људима ред и
поредак у срцу, он ствара да они могу ући у заједницу у којој царује ред и
поредак. Заједница која прелази и непрелазну границу: границу смрти. Нема дакле
више никаквих подјела на ја, ти, ви, чак нема подјела на живе и мртве јер смо
сви удови једнога тијела, ТИЈЕЛА ХРИСТОВОГ.
Идући са Истока, он у Солуну у западном манастиру преводи и
пише Крмчију, пише Номоканон и ствара оквир и за унутрашњи и за вањски живот
Срба. Водећи их тако из расула ка тајни, дарује им закон у помоћ знајући да се
закон увијек налази у средини измећу пакла и милости – овдје бисмо могли рећи
између расула и поретка, безнађа и наде.
Подсјетимо се још једне парадоксалне ситуације, готово
немогуће околности у којој Свети Сава цивилизује Србе и уводи их у ред
цивилизованих народа ненаметљивом љубављу, а гвозденом вољом истрајава на
духовном преображају свога народа, дарујући им вањски поредак и унутрашњи мир.
Парадокс је у томе што се све ово догађа у доба најдубљег сукоба Истока и
Запада, тако да би се с правом могло рећи да је он у мраку неспоразума био
назрео онај узани пут који Исток и Запад и данас траже.
Не треба да помишљамо да Свети Сава и његово дјело и тада,
као и сада, многима нису изгледали као саблазан и лудост, али ми знамо да је он
био онај који је слушао и творио ријечи Апостола Павла који говори: «Заклињем
те пред Богом и Христом Исусом који ће судити живе и мртве, заклињем те Његовом
појавом и Царством Његовим: проповиједај Ријеч, упоран буди, било то згодно или
незгодно вријеме, пријети, заповиједај, са свом стрпљивошћу и поуком«, и још
оне ријечи Апостола: «Јер доћи ће вријеме када људи неће подносити здраве
науке, него ће слушати оне који их чешу по ушима; од Истине ће ухо одвраћати и
бајкама се приклањати. Ти напротив буди трезвен у свему, знај подносити патњу,
изврши своје дјело проповједника Јеванђеља, испуни своје послање (2 Тм, 4.1-5)»
Срби су сумњичав народ. Срби су дубок народ. Управо зато што
сумњају. Зато и нема тог вође у њиховој историји у којег нису посумњали.
Постоји само један изузетак – то је онај који их је увео у Тајну Живота у
најдубљем смислу те ријечи. Ових дана организује се анкета којом се од Срба
тражи да се изјасне ко је најзначајнији Србин. Срби се колебају између научника,
политичара, умјетника, само се око једног имена сви слажу – Свети Сава је
увијек најзачајнији, јер је он темељ свега, и науке, и културе, и политике, и
вјере. Свети Сава је чудесна тајна и ничим осим Божанским печатом не може се
објаснити његова моћ која обасјава кроз вијекове.
Он је заиста и чудесна синтеза у којој Исток нема предрасуда
према Западу, али ни Запад према Истоку. Он је у Христу, заиста изнад Истока и
Запада и Исток Западу и Запад Истоку.
Рекли бисмо, не без основа, да по његовом примјеру у сваком
човјеку у коме заживи Христос, Јединородни Син Божији, не постоје више
једностране димензије, иако је по ријечи Светог Јована Дамаскина: «Све од
супротности изаткано, али ништа у супротности не постоји», тј. све је
испреплетено, али не постоји, не битише као сплет супротности, него постоји као
једно живо биће које сваку супротност смијешта и уграђује као позитивне
елементе од Бога дароване. Све то што је позитивно, све што је од Бога
даровано, треба да уђе у синтезу која се зове ТИЈЕЛО ХРИСТОВО. Свети Сава је
знао за многе културошке разлике, за географске подјеле, за унутрашњу сложеност
сваког бића. Али је знао изнад свега да је Христос иако сложен и од Божанске и
човечанске природе – ЈЕДАН.
ЈЕДАН СВЕТ, ЈЕДАН ГОСПОД У СЛАВУ БОГА ОЦА
Данас као и увијек важно је да се чувамо заборавности, јер
људи су постали неосјетљиви једни за друге, непажљиви једни према другима.
Заборавили смо колика је дубина људског срца, колика ширина људске душе. Једностраност
нас је сузила, смањила, изоловала и изобличила. Постајемо све мање храбри и све
више зли. А страх животу каља образ, и ми често немамо ни ону најелементарнију
људску храброст. Једностраност нас води у изолацију и искомплексираност. Бојимо
се других и хтјели бисмо неког да уплашимо, а врло често тако чинећи испадамо
јадни и смијешни. Свети Сава са својом Христоликом слободом, небопарном
ријечју, дерзновением, знањем и мудрошћу уз помоћ Христа у много горим
околностима из ничега је знао створити народ и државу, а ми данас опатуљени и
осиромашени, иако даровани Боголиком слободом, нисмо у стању сачувати а камо ли
сотворити.
Нећемо ни моћи ако Светог Саву будемо гледали изван Христа,
и ако будемо бјежали од крста, тј. трпељиве љубави која нас увијек упућује
једне другима и никад не одваја једне од других. Ставља нас у онај став,
раширених руку које желе да загрле овај свијет, којег се не боје, него га воле,
увијек, па и у часу кад их тај исти свијет разапиње.
БОГ ЈЕ ЉУБАВ!
То је тајна од вијекова сакривена коју нам је предао Свети
Сава.
Беседа на Светосавској академији у Требињу, 2006.
Беседа на Светосавској академији у Требињу, 2006.
извор:http://www.saborna-crkva.com/
О МОНАШТВУ КАО СВЕДОЧЕЊУ ВЕРЕ
Дана 22. јануара 2015. године на дан успомене Светог мученика Полиевкта и Светог Филипа Московског, благословом Преосвећеног Владике зворничко-тузланског г. Хризостома у манастиру Тавни одржан је други синаксис (сусрет) монаштва Епархије зворничко-тузланске.
Сусрету је началствовао сам господин Епископ г. Хризостом, који је на почетку данашњег божићно-новогодишњег сусрета одслужио молебан Пресветој Богородици.
У манастирском салону, окупљеној братији и сестрама одржао је предавање о "Монаштву као свејдочењу вјере". Са великом пажњом и интересовањем оци монаси и сестре монахиње пратили су излагање свог владике. Након тога развио се лијеп и пријатан дијалог и приповиједање искустава из манастира и монашког живота.
Између осталог у свом предавању Преосвећени Владика је казао:
Високопреподобни и преподобни оци,
Високопреподонбе мати игуманије и сестре монахиње,
Прије свега, желим свима срећну и благословену Нову 2015. годину. Радујем се овом нашем другом монашком сусрету и састанку овдје у манастиру Тавни. Ако Бог да, сваке године заједнички ћемо чинити овај наш сабор што садржајнијим и духовно корисним.
Када се два човјека састану и разговарају, велика је срећа и корист - један од другог нешто ће корисно чути и научити. А тек, колика је радост и корист када се састане читава група личности посвећених монашким идеалима, који међусобно разговарају и размјењују мишљења и духовна искуства! То се, уистину, може назвати духовном гозбом. И као што се на материјалну гозбу износе најбољи производи, тако исто и на ову нашу духовну гозбу треба да изнесемо наше најбоље духовне производе и да их са другима подијелимо. Овај наш монашки састанак, којег Грци називају СИНАКСИС-ом, прилика је да управо то и учинимо.
За овогодишњи наш сусрет желим да са Вама подијелим своја размишљања о монаштву као свједочанству вјере. Монаштво није само завјет, како га неки поимају и тумаче. Монаштво је нешто много више и узвишеније! Монаштво је "свједочанство вјере и љубави кроз завјете". Оно је живо и стално свједочење вјере у Христа Исуса. Оно је као стално горење свијеће и свијетљење. Зато Свети оци говоре о монаштву као живећем и трајајућем мучеништву. И колико год монаси/монахиње жељели (или тежили) да се удаље од свијета и да негдје у миру и осами тихују, свијет и жива Црква Христова тражи монахе/монахиње, траже од њих свједочанство вјере и љубави, односно дјелотворне Христове љубави!
Свједочанство живе вјере врло често се изједначава са оним другим значењем ријечи МАРТИРИА! Мартирас осим значења свједок, значи и мученик. Свједочити вјеру у Христа Господа значи увијек бити слика Христова, али она икона са Голготе, а то значи голготско мучеништво. Ово само по себи значи колико је тешко бити свједоком вјере и нека се нико не заварава да је то лако и једноставно. На крају крајева, свједоци или исповједници вјере сви су завршавали као мученици. Није потребно да издвајамо било кога, али свете мученице Софија, Вјера, Нада и Љубав најбољи су примјери тог исповједништва и мучеништва.
Обзиром да, у односу на њих и друге ранохришћанске свједоке и мученике, живимо у сасвим другим приликама и околностима ми монаси и монахиње, можда и не размишљамо о монаштву у изложеним категоријама. Ми ипак живимо један много различитији монашки живот од њих. Међутим, од нас се исто тражи СВЈЕДОЧАНСТВО али на другачији начин. Изнијећу пред вас једно лично искуство.
Као студент, имао сам прилику да на броду за Свету Гору сретнем једног младог човјека из Америке. Студирао је право и историју Византије. У разговору упитах га: "Мајкл, зашто си пошао на Свету Гору?" Он ми одговори: "Желим да видим свједоке вјере, да видим како они изгледају! Надам се да ћу их наћи и видјети на Атосу. Тражим истинске свједоке Хришћанства, хришћанске вјере и љубави!"
Наиме, овај млади човјек био је из римокатоличке породице. Додуше, његов деда по матери био је Рус који је давно дашао у Америку, оженио се римокатолкињом и американизирао се. "Желим, додаде он, да разговарам са неким духовником о мојим унутарњим личним проблемима." Ја му одмах предложих један манастир, а он рече: "Управо сам планирао тамо поћи."
И тако разговарајићи о његовим и мојим разлозима доласка на Свету Гору стигосмо у Кареју и ту се разиђосмо.
Он је био истински БОГОТРАЖИТЕЉ и тражио је Бога у СВЕТИМА ЊЕГОВИМ. Ми ХРИШЋАНИ смо свети по свом звању, а ми монаси и по звању и призвању по СВЕТОМЕ који нас је као дивље маслинове гранчице накалеми на питому маслину, а која је Христос-Помазаник. Гледао сам у морско плаветнило и размишљао како је тешко бити Хришћанин и још теже свједок (мартирас) вјере и љубави Божије.
Стигосмо у Хилендар, ја са мојом малом и лаганом студенстком торбицом, а он са оним огромним руксаком. Изгледао је као амерички маринац. Отидох код покојног стараца Никанора на благослов. И пошто примих благослов старца Никанора рекох му: "Старче, ту је неки младић из Америке, који жели да ову седмицу и Варскрс проведе у Хилендару". Старац Никанор, као да га сунце огрија,(такав је увијек био) рече: "Па нека остане! Баш ми је драго да је дошао. Добро дошао".
Замолих га да га прими и подијели му благослов, а он сав срећан устаде иза радног стола и изађе пред канцеларију, поздрави младића добродошлицом и благослови га. А овај, као прави Рус, направи велику метанију пред старцем Никанором, пољуби руку старца Никанора, а овај га загрли као отац сина и рече му : "Добро ви нама дошли".
У очима ''мог Мајкла'' сузе радоснице! Напокон, срете човјека каквог је тражио, пуног вјере и љубави! Срете непатвореног свједока вјере. Са његовог лица исчезе забринутост и озари га невјероватна радост. Он просто није могао да сакрије то одушевљење. То је она радост првобитиних хришћана, за рационалисте неразумљива, који су гледајући браћу и сестре како страдају од римских царева, судија и многобожаца, и сами с радошћу свједочили Христа и исповиједали да су и они Хришћани. Постајали су мученици и свједоци Христа Господа и величали Бога што их је удостојио и охрабрио да и они исповиједе: "И ми смо Хришћани!"
У бесједи на Гори Господ управо говори о томе и каже да се као исповједници, свједоци и мученици радујемо и веселимо јер је велика награда наша на Небесима!
Цијелу седмицу он је редовно са нама био у храму. Са собом је донио: Цвјетни триод (на руском и енглеском), часослов и све друге књиге за богослужења. Сви смо ми то неупадљиво и пажљиво пратили и дивили се вјери једног младог човјека из те и такве Америке (Може ли што добро бити из Америке?!)
Врхунац је био у томе да је он цијелу седмицу постио, да је на Васкрс примио благословено васкршње црвено јаје. Пошто је примио јаје, пољубио га је и појео, па ми рече: "Баћушка, ја сам се причестио". Како? – упитах га. А он сав срећан одговри: "Јајетом". И додаде: "Ја знам да се не могу као римокатолик да причестим у православној цркви, али кад ми је старац Никанор дао црвено васкршње јаје, ја сам то примио као причест. То је за мене врхунац". То је била његова вјера! Био сам и поносан и срећан што је у српском манастиру Хиленадру један боготражитељ из те и такве Америке нашао свједока вјере и љубави Божије у лицу старца Никанора, али и остале манастирске братије.
Ово искуство и овај случај изнесох пред вас вјерујући и надајући се да ћемо сви из њега извући за нас корисну поуку. Бог од нас савремених монаха и монахиња не тражи да страдамо пред лавовима, да бивамо сјечени мачем. Он од нас тражи да будемо ЊЕГОВИ СВЈЕДОЦИ ПРЕД ЉУДИМА. Ми не знамо ко нам може доћи и у ком лицу и облику и шта од нас очекује. Многи траже помоћ (просјаче) - то им је на жалост постала ''професија''. Међутим, постоји велика опсаност за нас да не можемо препознати истинске Боготражитеље који траже од нас СВЈЕДОЧАНСТВО, а то значи да оно што вјерујемо и јавно исповиједамо адекватно живимо.
Сви знамо како су и монаси и монахиње у прошлим временима и вијековима па и у овом 21. вијеку ''они против којих се увијек говори, клевеће и измишљају невјероватне приче''. На то нас је и упозорио сам Господ Исус Христос. На то нас подсјећа и духовник приликом пријема монашког подвига. Дакле, бити презрен, бити одбачен, кињен и оговаран! То је саставни дио нашег монашког идентитета. И поред тога, од монаха тај и такав свијет тражи и очекује да буду свједоци вјере и љубави Божије, па чак и онда када тај свијет и не вјерује у Бога. Доживио сам да ми један од највећих српских пјесника, иначе родом из Чачка, каже: "Ти немаш појма колико ја мрзим калуђере и калуђерице". То је код њега био стечени синдром мржње као резултат неких личних ''односа и несугласица'' из овчарко-кабларске клисуре. Настојао сам и успио сам да промјени свој став и прије него што ће преминути отишао је у овчарско-кабласке манастире и исповиједио свој велики гријех! Из руске литературе имамо описана дивна искуства СВЈЕДОКА ВЈЕРЕ који су и највеће разбојнике учинили покајницима. Живот Светога Серафима Саровског шта је друго до ли ЖИВО И УПЕЧАТЉИВО СВЈЕДОЧАНСТВО ВЈЕРЕ.
У контексту овога подсјетимо се ријечи Светог апостола Павле који пише Коринћанима: ''Ако језик човјечији и анђеоски говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи...'' (1.Кор.13, 1-3)
Зашто помињемо љубав у контексту свједочанства вјере? Зато што је дјелатна љубав једина пуноћа свједочанства вјере! Љубав је та духова и ипостасна снага ВЈЕРЕ и СВЈЕДОЧАНСТВА. Зато Бог и јесте Љубав која себе ДАЈЕ и СВЈЕДОЧИ свијету - свима без разлике - у времену и простору. Бог и не може ништа друго бити до АПСОЛУТНА ЉУБАВ!
Од нас монаха и монахиња свијет који нас и ненавиди очекује и тражи, гле позитивног парадокса, да будемо ''савршени свједоци Божији'' у свијету - Бога у кога врло често и не вјерују. Отуда су монаси/монахиње трансмисија Цркве у свијету. Гријеси једнога монаха аутоматски су и ''гријех Цркве''! Али, исто тако и светост једнога монаха нпр. старца Пајсија је и ''светост Цркве''. Да ли сте упознати и да ли сте чули да је старац Пајсије Светогорац канонизован и унесен у каталог Светих Божијих људи. Управо је то одлучено на Сабору Цариградске патријаршије на Божић, 7. јануара. На то нас и подсјећа прокимен апостола: "Диван је Бог у светима својима!" Хтјели ми то или не, свијет у сваком монаху или свештенику види ''цијелу Цркву''. То само говори колико је и тешко, али и узвишено бити монах или монахиња у свијету у ком живимо и јесмо.
Имајући све то у виду желим да о томе, како би рекао Свети владика Николај ''созерцавамао и размишљамо''. Предивно је он то истакао у свом Прологу и за сваки дан одредио тему и за ''созерцавање'' и ''за размишљање''!
Користим прилику да скренем пажњу Управама манастира, тј. игуманима и игуманијама, да се обрати посебна пажња овим читањима у току ручка и вечере. У току ручка нека се читају поуке светих отаца, а у току вечере читање житија светих из Пролога Светог владике Николаја, или из Житија преподобног оца Јустина Ћелијског. Бог нас је у 20. вијеку, вијеку атеизма и отпадништва, али мучеништва и СВЈЕДОЧЕЊА ВЈЕРЕ благословио великим свјетилима Цркве - Светим оцем и владиком Николајем, Преподобним оцем Јустином Ћелијским и хиљадама свештеномученика, мученика и исповједника, како оних који су канонизовани тако исто и још више оних који још нису прибројани сабору светих, али који су нам оставили огромно духовно богатсво које се може мјерити ранохришћанским временима Цркве. Свети владика Николај и Преподони отац Јустин оставили су нам велико духовно и богословско стваралаштво које се може мјерити стваралаштвом великих отаца Цркве, Св. Василија Великог или Светог Јована Златоуста и других великих отаца Цркве.
Манастири морају функционисати по монашком типику и етосу. Гдје тога нема, манастири се могу претворити у потпуно анархичну и саблажњиву заједницу и чак у негацију монаштва. Не желим да вас то асоцира на неке конкретне ситуације, али желим да вам скренем пажњу на то колико морамо увијек и непрестано бдити над собом, својом савјешћу.
Ако не будемо другима СВЈЕДОЧИЛИ БОГА и ЉУБАВ БОЖИЈУ, Бог нас неће ни препознати као дјецу његове Љубави. Зато, обратимо сви пажњу, прво на себе, а послије на другога! Увијек имајмо свијест о оном што пророк и псалмопјевац рече, тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да видећи ваша добра дјела славе Оца вашега Који је на Небесима! Ми смо дјеца Оца нашега Који је на Небесима. Ако само то имамо у виду, разумјећемо колико нам треба труда и напора уложити да испунимо речено.
Ми се, ево, други пут састасмо на нашем монашком Синаксису. У Светој Гори и многим манастирима ван Свете Горе, монашки (манастирски) синаксиси одржавају се скоро свако вече послије вечере, а прије повечерја. На Синаксисима игуман или игуманија, или духовник, воде са братијом, односно сестринством, поучне разговоре, указујући увијек на добре примјере свједочанства. Сигурно да на тим и таквим синаксисима игумани, односно игуманије скрећу пажњу братсву, односно сестринству на оно што сматрају да није добро, односно, на оно што је штетно за спасење братије, односно сестринства. Ви не можете ни замислити како је живјети у једном манастиру гдје има 150 монахиња, или 120 монаха. У неким Румунским скитовима у Молдавији има преко 1000 монахиња. Можете ли замислити како је сложено и тешко то водити. Али, њихови духовници даноноћно бдију над тим монахињама, попут стараца Нитријске или Егупатске пустиње у првим вијековима монашке историје. Ми смо силом прилика упућени на мали број сабраће (сестара), али у једној духовној кошници у којој ради 150 и више монахиња мора се управљати њиховим спасењем системом који се зове Типик. Без Типика манастири не могу опстати. Зато водите рачуна да се монашки типик дословно држи и примјењује. То се једнако односи и за мање и најмање монашке заједнице.
Посебно питање које постављам пред вас је питање духовника (страца). Свима нам је познато из Патерика да је у монаштву најважније исповијест пред старцем – герондом. Старац и послушник, независно да ли је у питању искушеник или монах су парадигма монашког живота! Тај однос никад не смије да престане. Уколико престане настају велики духовни проблеми како по послушника, исто тако и за старца (духовника). Ми смо и прошле године рекли, а ево и сада понављамо: да сваки манастир мора да има зрелог и опробаног духовника, дакле духовника са добрим и потврђеним искуством. Неопходно је да нас службено извјестите о томе да ми знамо. Надамо се да нећемо имати потребе да то понављамо. О овоме можемо још и да разговарамо касније. Ово се сигурно не тиче оних манастирима гдје то већ функционише.
Ми ћемо предложити да оци игумани и мати игуманије повремено оду у велике духовне центре да виде како се то ради и код Руса и код Грка. Сматрамо неопходним и примарним да се у нашим манастирима обнови старчество. То значи да је Настојатељ манастира старац – геронда који је одговоран не само за економски напредак манастира, већ и за духовно стање у свом манастиру, на крају крајева за спасење своје духовне дјеце.
Једном приликом срео сам у манастирима Григоријату и Ватопеду монахе из Русије. Питао сам игумане манастира шта ови Руси раде? И знате шта су ми одговорили? Ту су код нас на пракси за духовнике, и додадоше: "Сви су они настојатељи манастира, осим неколицине који су као пратња, али немају појма како духовно треба водити манастир. Ту су да их поучимо, да гледајући живот и рад нас и наших монаха , те наш рад са њима, да то искуство пренесу у Русију".
Други пут нешто слично имао сам прилику да видим са монасима из Румуније и Грузије. Дакле, страчество је веома битно како за процват манастира, али још више за спасење монаха, а што је примарни циљ и постојање манастира.
Монаштво не смије, не дао Бог, бити или постати само завјетна форма. Монаштво је сама суштина живљења вјере и љубави Божије. Тешко монаштву уколико се претвори у просту форму. Зато Свети оци и мудри учитељи Цркве о монаштву говоре као великој ТАЈНИ! Шта је суштина те ТАЈНЕ? Тајна (мистична) заједница Бога и човјека! Монах се одриче себе и свега свога и предаје се Господу! Претходно се Бог унизио до те мјере да је постао човјек! Управо у овим корелацијама можемо најбоље осјетити и разумјети дубину и висину те ТАЈНЕ која се зове МОНАШТВО. На што нас Црква на сваком богослужењу позива? - Да сав свој живот Христу Богу предајемо! НЕКА ТАКО БУДЕ!''
извор: http://eparhijazvornickotuzlanska.info/
Сусрету је началствовао сам господин Епископ г. Хризостом, који је на почетку данашњег божићно-новогодишњег сусрета одслужио молебан Пресветој Богородици.
У манастирском салону, окупљеној братији и сестрама одржао је предавање о "Монаштву као свејдочењу вјере". Са великом пажњом и интересовањем оци монаси и сестре монахиње пратили су излагање свог владике. Након тога развио се лијеп и пријатан дијалог и приповиједање искустава из манастира и монашког живота.
Између осталог у свом предавању Преосвећени Владика је казао:
Високопреподобни и преподобни оци,
Високопреподонбе мати игуманије и сестре монахиње,
Прије свега, желим свима срећну и благословену Нову 2015. годину. Радујем се овом нашем другом монашком сусрету и састанку овдје у манастиру Тавни. Ако Бог да, сваке године заједнички ћемо чинити овај наш сабор што садржајнијим и духовно корисним.
Када се два човјека састану и разговарају, велика је срећа и корист - један од другог нешто ће корисно чути и научити. А тек, колика је радост и корист када се састане читава група личности посвећених монашким идеалима, који међусобно разговарају и размјењују мишљења и духовна искуства! То се, уистину, може назвати духовном гозбом. И као што се на материјалну гозбу износе најбољи производи, тако исто и на ову нашу духовну гозбу треба да изнесемо наше најбоље духовне производе и да их са другима подијелимо. Овај наш монашки састанак, којег Грци називају СИНАКСИС-ом, прилика је да управо то и учинимо.
За овогодишњи наш сусрет желим да са Вама подијелим своја размишљања о монаштву као свједочанству вјере. Монаштво није само завјет, како га неки поимају и тумаче. Монаштво је нешто много више и узвишеније! Монаштво је "свједочанство вјере и љубави кроз завјете". Оно је живо и стално свједочење вјере у Христа Исуса. Оно је као стално горење свијеће и свијетљење. Зато Свети оци говоре о монаштву као живећем и трајајућем мучеништву. И колико год монаси/монахиње жељели (или тежили) да се удаље од свијета и да негдје у миру и осами тихују, свијет и жива Црква Христова тражи монахе/монахиње, траже од њих свједочанство вјере и љубави, односно дјелотворне Христове љубави!
Свједочанство живе вјере врло често се изједначава са оним другим значењем ријечи МАРТИРИА! Мартирас осим значења свједок, значи и мученик. Свједочити вјеру у Христа Господа значи увијек бити слика Христова, али она икона са Голготе, а то значи голготско мучеништво. Ово само по себи значи колико је тешко бити свједоком вјере и нека се нико не заварава да је то лако и једноставно. На крају крајева, свједоци или исповједници вјере сви су завршавали као мученици. Није потребно да издвајамо било кога, али свете мученице Софија, Вјера, Нада и Љубав најбољи су примјери тог исповједништва и мучеништва.
Обзиром да, у односу на њих и друге ранохришћанске свједоке и мученике, живимо у сасвим другим приликама и околностима ми монаси и монахиње, можда и не размишљамо о монаштву у изложеним категоријама. Ми ипак живимо један много различитији монашки живот од њих. Међутим, од нас се исто тражи СВЈЕДОЧАНСТВО али на другачији начин. Изнијећу пред вас једно лично искуство.
Као студент, имао сам прилику да на броду за Свету Гору сретнем једног младог човјека из Америке. Студирао је право и историју Византије. У разговору упитах га: "Мајкл, зашто си пошао на Свету Гору?" Он ми одговори: "Желим да видим свједоке вјере, да видим како они изгледају! Надам се да ћу их наћи и видјети на Атосу. Тражим истинске свједоке Хришћанства, хришћанске вјере и љубави!"
Наиме, овај млади човјек био је из римокатоличке породице. Додуше, његов деда по матери био је Рус који је давно дашао у Америку, оженио се римокатолкињом и американизирао се. "Желим, додаде он, да разговарам са неким духовником о мојим унутарњим личним проблемима." Ја му одмах предложих један манастир, а он рече: "Управо сам планирао тамо поћи."
И тако разговарајићи о његовим и мојим разлозима доласка на Свету Гору стигосмо у Кареју и ту се разиђосмо.
Он је био истински БОГОТРАЖИТЕЉ и тражио је Бога у СВЕТИМА ЊЕГОВИМ. Ми ХРИШЋАНИ смо свети по свом звању, а ми монаси и по звању и призвању по СВЕТОМЕ који нас је као дивље маслинове гранчице накалеми на питому маслину, а која је Христос-Помазаник. Гледао сам у морско плаветнило и размишљао како је тешко бити Хришћанин и још теже свједок (мартирас) вјере и љубави Божије.
Стигосмо у Хилендар, ја са мојом малом и лаганом студенстком торбицом, а он са оним огромним руксаком. Изгледао је као амерички маринац. Отидох код покојног стараца Никанора на благослов. И пошто примих благослов старца Никанора рекох му: "Старче, ту је неки младић из Америке, који жели да ову седмицу и Варскрс проведе у Хилендару". Старац Никанор, као да га сунце огрија,(такав је увијек био) рече: "Па нека остане! Баш ми је драго да је дошао. Добро дошао".
Замолих га да га прими и подијели му благослов, а он сав срећан устаде иза радног стола и изађе пред канцеларију, поздрави младића добродошлицом и благослови га. А овај, као прави Рус, направи велику метанију пред старцем Никанором, пољуби руку старца Никанора, а овај га загрли као отац сина и рече му : "Добро ви нама дошли".
У очима ''мог Мајкла'' сузе радоснице! Напокон, срете човјека каквог је тражио, пуног вјере и љубави! Срете непатвореног свједока вјере. Са његовог лица исчезе забринутост и озари га невјероватна радост. Он просто није могао да сакрије то одушевљење. То је она радост првобитиних хришћана, за рационалисте неразумљива, који су гледајући браћу и сестре како страдају од римских царева, судија и многобожаца, и сами с радошћу свједочили Христа и исповиједали да су и они Хришћани. Постајали су мученици и свједоци Христа Господа и величали Бога што их је удостојио и охрабрио да и они исповиједе: "И ми смо Хришћани!"
У бесједи на Гори Господ управо говори о томе и каже да се као исповједници, свједоци и мученици радујемо и веселимо јер је велика награда наша на Небесима!
Цијелу седмицу он је редовно са нама био у храму. Са собом је донио: Цвјетни триод (на руском и енглеском), часослов и све друге књиге за богослужења. Сви смо ми то неупадљиво и пажљиво пратили и дивили се вјери једног младог човјека из те и такве Америке (Може ли што добро бити из Америке?!)
Врхунац је био у томе да је он цијелу седмицу постио, да је на Васкрс примио благословено васкршње црвено јаје. Пошто је примио јаје, пољубио га је и појео, па ми рече: "Баћушка, ја сам се причестио". Како? – упитах га. А он сав срећан одговри: "Јајетом". И додаде: "Ја знам да се не могу као римокатолик да причестим у православној цркви, али кад ми је старац Никанор дао црвено васкршње јаје, ја сам то примио као причест. То је за мене врхунац". То је била његова вјера! Био сам и поносан и срећан што је у српском манастиру Хиленадру један боготражитељ из те и такве Америке нашао свједока вјере и љубави Божије у лицу старца Никанора, али и остале манастирске братије.
Ово искуство и овај случај изнесох пред вас вјерујући и надајући се да ћемо сви из њега извући за нас корисну поуку. Бог од нас савремених монаха и монахиња не тражи да страдамо пред лавовима, да бивамо сјечени мачем. Он од нас тражи да будемо ЊЕГОВИ СВЈЕДОЦИ ПРЕД ЉУДИМА. Ми не знамо ко нам може доћи и у ком лицу и облику и шта од нас очекује. Многи траже помоћ (просјаче) - то им је на жалост постала ''професија''. Међутим, постоји велика опсаност за нас да не можемо препознати истинске Боготражитеље који траже од нас СВЈЕДОЧАНСТВО, а то значи да оно што вјерујемо и јавно исповиједамо адекватно живимо.
Сви знамо како су и монаси и монахиње у прошлим временима и вијековима па и у овом 21. вијеку ''они против којих се увијек говори, клевеће и измишљају невјероватне приче''. На то нас је и упозорио сам Господ Исус Христос. На то нас подсјећа и духовник приликом пријема монашког подвига. Дакле, бити презрен, бити одбачен, кињен и оговаран! То је саставни дио нашег монашког идентитета. И поред тога, од монаха тај и такав свијет тражи и очекује да буду свједоци вјере и љубави Божије, па чак и онда када тај свијет и не вјерује у Бога. Доживио сам да ми један од највећих српских пјесника, иначе родом из Чачка, каже: "Ти немаш појма колико ја мрзим калуђере и калуђерице". То је код њега био стечени синдром мржње као резултат неких личних ''односа и несугласица'' из овчарко-кабларске клисуре. Настојао сам и успио сам да промјени свој став и прије него што ће преминути отишао је у овчарско-кабласке манастире и исповиједио свој велики гријех! Из руске литературе имамо описана дивна искуства СВЈЕДОКА ВЈЕРЕ који су и највеће разбојнике учинили покајницима. Живот Светога Серафима Саровског шта је друго до ли ЖИВО И УПЕЧАТЉИВО СВЈЕДОЧАНСТВО ВЈЕРЕ.
У контексту овога подсјетимо се ријечи Светог апостола Павле који пише Коринћанима: ''Ако језик човјечији и анђеоски говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи...'' (1.Кор.13, 1-3)
Зашто помињемо љубав у контексту свједочанства вјере? Зато што је дјелатна љубав једина пуноћа свједочанства вјере! Љубав је та духова и ипостасна снага ВЈЕРЕ и СВЈЕДОЧАНСТВА. Зато Бог и јесте Љубав која себе ДАЈЕ и СВЈЕДОЧИ свијету - свима без разлике - у времену и простору. Бог и не може ништа друго бити до АПСОЛУТНА ЉУБАВ!
Од нас монаха и монахиња свијет који нас и ненавиди очекује и тражи, гле позитивног парадокса, да будемо ''савршени свједоци Божији'' у свијету - Бога у кога врло често и не вјерују. Отуда су монаси/монахиње трансмисија Цркве у свијету. Гријеси једнога монаха аутоматски су и ''гријех Цркве''! Али, исто тако и светост једнога монаха нпр. старца Пајсија је и ''светост Цркве''. Да ли сте упознати и да ли сте чули да је старац Пајсије Светогорац канонизован и унесен у каталог Светих Божијих људи. Управо је то одлучено на Сабору Цариградске патријаршије на Божић, 7. јануара. На то нас и подсјећа прокимен апостола: "Диван је Бог у светима својима!" Хтјели ми то или не, свијет у сваком монаху или свештенику види ''цијелу Цркву''. То само говори колико је и тешко, али и узвишено бити монах или монахиња у свијету у ком живимо и јесмо.
Имајући све то у виду желим да о томе, како би рекао Свети владика Николај ''созерцавамао и размишљамо''. Предивно је он то истакао у свом Прологу и за сваки дан одредио тему и за ''созерцавање'' и ''за размишљање''!
 |
| Манастир Вазнесење, 25.1.2015. |
Користим прилику да скренем пажњу Управама манастира, тј. игуманима и игуманијама, да се обрати посебна пажња овим читањима у току ручка и вечере. У току ручка нека се читају поуке светих отаца, а у току вечере читање житија светих из Пролога Светог владике Николаја, или из Житија преподобног оца Јустина Ћелијског. Бог нас је у 20. вијеку, вијеку атеизма и отпадништва, али мучеништва и СВЈЕДОЧЕЊА ВЈЕРЕ благословио великим свјетилима Цркве - Светим оцем и владиком Николајем, Преподобним оцем Јустином Ћелијским и хиљадама свештеномученика, мученика и исповједника, како оних који су канонизовани тако исто и још више оних који још нису прибројани сабору светих, али који су нам оставили огромно духовно богатсво које се може мјерити ранохришћанским временима Цркве. Свети владика Николај и Преподони отац Јустин оставили су нам велико духовно и богословско стваралаштво које се може мјерити стваралаштвом великих отаца Цркве, Св. Василија Великог или Светог Јована Златоуста и других великих отаца Цркве.
Манастири морају функционисати по монашком типику и етосу. Гдје тога нема, манастири се могу претворити у потпуно анархичну и саблажњиву заједницу и чак у негацију монаштва. Не желим да вас то асоцира на неке конкретне ситуације, али желим да вам скренем пажњу на то колико морамо увијек и непрестано бдити над собом, својом савјешћу.
Ако не будемо другима СВЈЕДОЧИЛИ БОГА и ЉУБАВ БОЖИЈУ, Бог нас неће ни препознати као дјецу његове Љубави. Зато, обратимо сви пажњу, прво на себе, а послије на другога! Увијек имајмо свијест о оном што пророк и псалмопјевац рече, тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да видећи ваша добра дјела славе Оца вашега Који је на Небесима! Ми смо дјеца Оца нашега Који је на Небесима. Ако само то имамо у виду, разумјећемо колико нам треба труда и напора уложити да испунимо речено.
Ми се, ево, други пут састасмо на нашем монашком Синаксису. У Светој Гори и многим манастирима ван Свете Горе, монашки (манастирски) синаксиси одржавају се скоро свако вече послије вечере, а прије повечерја. На Синаксисима игуман или игуманија, или духовник, воде са братијом, односно сестринством, поучне разговоре, указујући увијек на добре примјере свједочанства. Сигурно да на тим и таквим синаксисима игумани, односно игуманије скрећу пажњу братсву, односно сестринству на оно што сматрају да није добро, односно, на оно што је штетно за спасење братије, односно сестринства. Ви не можете ни замислити како је живјети у једном манастиру гдје има 150 монахиња, или 120 монаха. У неким Румунским скитовима у Молдавији има преко 1000 монахиња. Можете ли замислити како је сложено и тешко то водити. Али, њихови духовници даноноћно бдију над тим монахињама, попут стараца Нитријске или Егупатске пустиње у првим вијековима монашке историје. Ми смо силом прилика упућени на мали број сабраће (сестара), али у једној духовној кошници у којој ради 150 и више монахиња мора се управљати њиховим спасењем системом који се зове Типик. Без Типика манастири не могу опстати. Зато водите рачуна да се монашки типик дословно држи и примјењује. То се једнако односи и за мање и најмање монашке заједнице.
Посебно питање које постављам пред вас је питање духовника (страца). Свима нам је познато из Патерика да је у монаштву најважније исповијест пред старцем – герондом. Старац и послушник, независно да ли је у питању искушеник или монах су парадигма монашког живота! Тај однос никад не смије да престане. Уколико престане настају велики духовни проблеми како по послушника, исто тако и за старца (духовника). Ми смо и прошле године рекли, а ево и сада понављамо: да сваки манастир мора да има зрелог и опробаног духовника, дакле духовника са добрим и потврђеним искуством. Неопходно је да нас службено извјестите о томе да ми знамо. Надамо се да нећемо имати потребе да то понављамо. О овоме можемо још и да разговарамо касније. Ово се сигурно не тиче оних манастирима гдје то већ функционише.
Ми ћемо предложити да оци игумани и мати игуманије повремено оду у велике духовне центре да виде како се то ради и код Руса и код Грка. Сматрамо неопходним и примарним да се у нашим манастирима обнови старчество. То значи да је Настојатељ манастира старац – геронда који је одговоран не само за економски напредак манастира, већ и за духовно стање у свом манастиру, на крају крајева за спасење своје духовне дјеце.
Једном приликом срео сам у манастирима Григоријату и Ватопеду монахе из Русије. Питао сам игумане манастира шта ови Руси раде? И знате шта су ми одговорили? Ту су код нас на пракси за духовнике, и додадоше: "Сви су они настојатељи манастира, осим неколицине који су као пратња, али немају појма како духовно треба водити манастир. Ту су да их поучимо, да гледајући живот и рад нас и наших монаха , те наш рад са њима, да то искуство пренесу у Русију".
Други пут нешто слично имао сам прилику да видим са монасима из Румуније и Грузије. Дакле, страчество је веома битно како за процват манастира, али још више за спасење монаха, а што је примарни циљ и постојање манастира.
Монаштво не смије, не дао Бог, бити или постати само завјетна форма. Монаштво је сама суштина живљења вјере и љубави Божије. Тешко монаштву уколико се претвори у просту форму. Зато Свети оци и мудри учитељи Цркве о монаштву говоре као великој ТАЈНИ! Шта је суштина те ТАЈНЕ? Тајна (мистична) заједница Бога и човјека! Монах се одриче себе и свега свога и предаје се Господу! Претходно се Бог унизио до те мјере да је постао човјек! Управо у овим корелацијама можемо најбоље осјетити и разумјети дубину и висину те ТАЈНЕ која се зове МОНАШТВО. На што нас Црква на сваком богослужењу позива? - Да сав свој живот Христу Богу предајемо! НЕКА ТАКО БУДЕ!''
извор: http://eparhijazvornickotuzlanska.info/