Званични светлописац српске Патријаршије

За потребе Српске цркве, ђакон Драган С. Танасијевић, уради између 40.000 и 70.000 фотографија годишње

 Могли бисмо га назвати фоторепортером док у ходу слика владике или служење литургије, ненаметљив и дискретан, а ипак присутан да забележи сваки важан тренутак догађаја – као сваки добар фоторепортер. Или док са колегама из редакција разматра има ли довољно светла на месту где за који тренутак треба да почне конференција за новинаре епископа бачког Иринеја.

   „Шта мислите да кажемо владици да стане овде?”, предлаже ђакон Драган С. Танасијевић, званични фотограф српске Патријаршије.
   По дневној продукцији, начину кретања и коначном производу, динамичној слици сличној оној новинској, могли бисмо га, дакле, назвати фоторепортером, али ни фоторепортер ни фотограф не звучи тако лепо као израз који је сам ђакон Драган изабрао у разговору за „Политику”: светлописац. Причајући о својим фотографијама, он је говорио о светлосним записима. Тиме нас је подсетио на изворно значење речи фотографија, јер када се на српски језик преведу две старогрчке речи од којих је састављена, пхос, светло и графиа, писати, добије се светлопис или светлописаније. За потребе Српске цркве ђакон Драган годишње уради између 40.000 и 70.000 фотографија. Од 31. марта 2008. године ради у Информативној служби СПЦ, а неколико месеци пре тога рукоположен је у чин ђакона.
– У оквиру Патријаршије српске, Епархије београдско-карловачке, као и целокупне потребе за Српску православну цркву, моји светлосни записи сведоче о свим посетама највиших представника свих цркава, државника, официра војске и полиције Србије, политичара, уметника, јавних радника, до директора, пословних људи, свештенства и монаштва. У оквиру свакодневних обавеза припремам материјал и за десетак служби у Патријаршији. Нарочито треба поменути да је од великог значаја сарадња са тимом људи унутар наше Информативне службе, јер само на тај начин, светлом овековечени тренуци, преко интернета и штампаних медија стижу до народа широм Земљине шаре на више светских језика – напомиње ђакон Драган С. Танасијевић.
   Фотографијом се бави од 1973. године. У досадашњој богатој биографији има више од 880 колективних и 56 самосталних изложби, више од 90 награда и 130 признања, диплома и захвалница и бројне фотографије са путовања по Француској, Немачког, Енглеској, студијских путовања, међу којима су Корзика, Света Гора, Цејлон, Јерусалим... Објавио је и посебну фотомонографију манастира Високи Дечани. Ужа специјалност су му портрети. Позирала су му тројица српских патријараха, Герман, Павле и Иринеј, али и бројне световне личности, принц Томислав Карађорђевић, кнегиња Јелисавета, песник Стеван Раичковић, редитељ Радивоје Лола Ђукић... Патријаршијски фотограф по струци је: машински инжењер.

– Склоност ка уметности се појавила још у детињству, али како то већ бива у овоземаљском животу, нешто што вам јавно не признају, то и не важи. Сликарством и вајарством сам се бавио још у четвртом разреду основне школе, да бих већ у петом, основна школа у коју сам ишао, откупила колекцију мојих цртежа портрета познатих људи света. У седмом сам представљао тадашњу Југославију на Светском такмичењу у вајању у песку, у Француској, под окриљем УНИЦЕФ-а. „Политика” је тада била један од главних покровитеља. Машинство је дошло накнадно као жеља родитеља, јер су сматрали да се од уметности не може живети. Исте те године откривам да је и светлосним записима могуће изразити унутрашње стање – емоције. Развојни пут од аматера до професионалца савладавам самостално, у почетку импровизовано, а потом професионално и студијски. Основна знања заната а потом и уметности, савладавао сам као члан тадашњег Фото-савеза Југославије где сам стекао звања мајстора и наставника, а паралелно у Удружењу ликовних уметника примењених уметности Србије и звање истакнутог уметника фотографије. Напоредо сам се бавио фотографијом и машинством, да би ме криза у држави касних осамдесетих година прошлог века натерала да напустим машинство као извор егзистенције и као велики заљубљеник у светлосне записе пређем у професионалце. У тим бурним годинама с почетка разарања Југославије, настају моје најобимније самосталне изложбе праћене фотомонографијама и веома запаженим критикама у свим медијима – прича ђакон Драган С. Танасијевић.
   Студијско путовање на Свету гору, где је обишао свих двадесет манастира, многе скитове и испоснице, присуствовао богослужењима у Хиландару, разговарао са светогорцима, определили су га да упише теологију, објашњава патријаршијски светлописац.

– Уз образовање, на тим светим и надасве чудесним местима, дешавале су се и велике трансформације у мени, као и поимања када, шта и како треба да се запише светлом и сачува за будућност, а када и шта не треба скрнавити савременим технологијама-сокоћалима, како говораше наши преци! Моји контакти са самом мајком нашом Црквом су настали још у раном детињству, када ме је очева мајка водила на празнична и недељна богослужења у Саборну цркву у Новом Саду. И данас ми је нафора слатка као и тада што ми је била, после благослова свештеника који ју је делио. Тада ми је мирис тамјана и светлост свећа деловало као нешто нестварно с обзиром на то да сам одрастао на београдском асфалту. Свети Сава је, путујући по свету, скупљао оно што је најбоље и преко манастира Хиландара долазивши у Србију, то остављао у аманет роду своме. И наша Српска православна црква сабира и прихвата новине што време доноси и свакодневно је жива и мења се. Тако је настало и место за једног светлописца који жели сво своје знање и од Бога дат таленат, да својим светлописанијима, народу врати научено и чува од заборава историју и пренесе је на будућа поколења – каже ђакон Драган С. Танасијевић.

Јелена Чалија, "Политика", 07.01.2015.