Бадњи дан и Бадње вече. Дан и ноћ бадњака и бдења. Бадњак као символ, бдење као припрема. Дан и ноћ када ће скоро сви крштени постити, а они који су постили цео пост - заборавити да су постили.
Колико можемо, искључимо се у ових пар дана из метежа и свакодневних проблема. Ослободимо се новогодишње заповести „новог света“ потрошње, уживања и среће. Побунимо се против терора ефикасности и брзине. Сетимо се да смо људи, а не рачунари. И дубоко удахнимо.
Ако макар на кратко додирнемо мир Божанске вечности која је Христовим рођењем заувек ушла у свет и остала отворена свима који јој теже – можда ћемо запамтити шта смо доживели. Можда ћемо успети да то најважније, лековито знање, без посредовања и посредника, директно из нашег срца, у тешкој години која је пред нама призовемо кад нам буде најпотребније.
Догађаји посматрани у времену слични су круговима који настају око камена баченог у воду. Њихов одјек простире се око њих све слабије и слабије што смо временски удаљенији. Али простире се и у прошлост и у будућност. Сасвим мали број људи има довољно времена и довољно здрава, очишћена чула да може одјек догађаја да ухвати док догађају прилази, док је догађај још увек у будућности. Одјек, све слабији, углавном пратимо кад догађај остаје за нама у времену. Кад постане прошлост. Пред велике и значајне догађаје, као што је дан Рођења Богочовека, Црква нам предлаже посебну пажњу, позива нас да успоримо и ослушкујемо,како бисмо на време ухватили све јачи одјек догађаја коме се приближавамо. Тада нас позива и на посебне службе.
„Како можете да будете толико детињасти да сваке године понављате дочек тог малог Бога, претварајући се да је први пут?“ питају они који неће или не умеју да буду хришћани. Кажемо им - може историјска наука или традиција да чува све потанкости неког догађаја, а да ми још увек не можемо да га осетимо као део нашег искуства. Ма колико разумом налазили да је догађај важан, он за нас упорно остаје нешто спољње и бледо. Зато бирамо да најважније догађаје понављамо све док нам не постану блиски као истински лично искуство. Док не постану део нас.
Кажемо ми им да јесмо детињасти, зато знамо да ћемо тек детиње чистог срца умети да се радујемо младом Христу, малом Богу – Божићу. Само ако умемо да се радујемо малом Христу умећемо да се радујемо и васкрслом Христу у његовом другом доласку на крају историје. А за сваког од нас крај историје и није тако далеко. И зато чекајући Божић нека се одморе и сви они који плаше друге и који се сами плаше краја историје. Тамо нас чека Његова љубав у пуноћи. Нека се ових празничних дана слободно радују Христу у коме је вечна љубав, које сви, ако заиста желимо, можемо постати део.
Бадњи дан и Бадње вече - да у миру и љубави дочекамо дан рођења Богочовека – нашег Спаситеља.
ђакон Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар