У прву недељу после Божића дошао је ред на помен убијене Витлејемске деце. Читамо јеванђеље о покољу деце које су војници извршили због Иродовог страха да ће му новорођени "цар јудејски" угрозити власт и о бекству у Египат Свете Породице пред прогоном (Матеј 2, 13-23).
Само што смо разнежени прославили топлину породичног дома и безазлене радости у сусрету са новорођеним Спаситељем, Црква нас враћа у реалност овог света.
Као што је апостол Петар одушевљен божанским призором преображеног Исуса на гори Тавору пожелео тамо заувек да остане, тако смо и ми пожелели да мир и радост празника Рођења влада заувек. Али као што је на Тавору Христос ученицима објаснио да морају да се врате у свет и доврше послове, тако и ми данас учимо да се не можемо изоловати у утопијски мир док год било где на свету страда и једно невино дете.
На нама је сад тежак задатак: да не заборавимо божански мир али и да истовремено не окрећемо главу од зла које влада светом. Цео живот је борба, а празник је само одмор од те борбе. Уношење божанског светла у срце и ум како бисмо могли да наставимо даље по мраку који постаје све гушћи.
Умети да опростиш, умети да се не позвериш у страсти освете, велико је постигнуће и дар који ти може донети у празнику наслућени мир Божији, али не приметити патњу малог сиријског дечака, заборавити на српску децу мучену у Јасеновцу, на сву децу која управо страдају у Украјини, Нигерији, по целом свету, због данашњих Ирода, на све невине мученике и избеглице који се крећу светом а којих је и наша историја пуна - значило би да дубину вере замењујемо празним сентиментализмом, да се отрову света супротстављамо шећерном водицом.
Кажу да је пре него што је издахнуо, мали сиријски страдалник рекао само: "Све ћу вас рећи Богу...". Шта су нам поручили мали јасеновачки мученици - то већ не памтимо. Гледамо иконички приказ Бекства у Египат, али заборављамо колоне српских и не само српских избеглица које су заувек оставиле траг на балканским просторима.
"Где је Христос док страдају невини?", питање је које многе од нас прогања. На крсту - одговор је Господ дао подносећи за нас муке на крсту. Свет је тешко излечити од зла које су људи пустили у историју. Оно расте у таласима и не смањује се. Али то не значи да не треба против њега да се боримо. А без Христа и пролажења с њим кроз муке и смрт до Васкрсења - и нема праве наде за свет.
Пресвета Богородица је то слутила или знала и кад је први пут пригрлила свог новорођеног сина. Отуд та њена сета присутна на многим иконама Рождества као и на и иконама Богородице са малим Исусом у наручју. Ако у Цркви упорно и пажљиво пратимо празничне циклусе, временом ћемо научити да свака радост садржи и сенку туге, али да и најгора пропаст ипак носи наду.
ђакон Ненад Илић
Само што смо разнежени прославили топлину породичног дома и безазлене радости у сусрету са новорођеним Спаситељем, Црква нас враћа у реалност овог света.
Као што је апостол Петар одушевљен божанским призором преображеног Исуса на гори Тавору пожелео тамо заувек да остане, тако смо и ми пожелели да мир и радост празника Рођења влада заувек. Али као што је на Тавору Христос ученицима објаснио да морају да се врате у свет и доврше послове, тако и ми данас учимо да се не можемо изоловати у утопијски мир док год било где на свету страда и једно невино дете.
На нама је сад тежак задатак: да не заборавимо божански мир али и да истовремено не окрећемо главу од зла које влада светом. Цео живот је борба, а празник је само одмор од те борбе. Уношење божанског светла у срце и ум како бисмо могли да наставимо даље по мраку који постаје све гушћи.
Умети да опростиш, умети да се не позвериш у страсти освете, велико је постигнуће и дар који ти може донети у празнику наслућени мир Божији, али не приметити патњу малог сиријског дечака, заборавити на српску децу мучену у Јасеновцу, на сву децу која управо страдају у Украјини, Нигерији, по целом свету, због данашњих Ирода, на све невине мученике и избеглице који се крећу светом а којих је и наша историја пуна - значило би да дубину вере замењујемо празним сентиментализмом, да се отрову света супротстављамо шећерном водицом.
Кажу да је пре него што је издахнуо, мали сиријски страдалник рекао само: "Све ћу вас рећи Богу...". Шта су нам поручили мали јасеновачки мученици - то већ не памтимо. Гледамо иконички приказ Бекства у Египат, али заборављамо колоне српских и не само српских избеглица које су заувек оставиле траг на балканским просторима.
"Где је Христос док страдају невини?", питање је које многе од нас прогања. На крсту - одговор је Господ дао подносећи за нас муке на крсту. Свет је тешко излечити од зла које су људи пустили у историју. Оно расте у таласима и не смањује се. Али то не значи да не треба против њега да се боримо. А без Христа и пролажења с њим кроз муке и смрт до Васкрсења - и нема праве наде за свет.
Пресвета Богородица је то слутила или знала и кад је први пут пригрлила свог новорођеног сина. Отуд та њена сета присутна на многим иконама Рождества као и на и иконама Богородице са малим Исусом у наручју. Ако у Цркви упорно и пажљиво пратимо празничне циклусе, временом ћемо научити да свака радост садржи и сенку туге, али да и најгора пропаст ипак носи наду.
ђакон Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар