У четвртак, 2. априла 2015. у 18 сати у Етнографском музеју на Студентском тргу Коло српских сестара је организовало предваскршње вече на тему Пред тајном Крста и Васкрсења.
Његово Преосвештенство Епископ топлички, викарни Епископ Његове Светости Патријарха Иринеја, одржао предавање на ову тему, које овде доносимо у изводима:
Читамо у књизи Постања да је Бог створио свет за шест дана. Све оно што сачињава овај свет Бог је створио само заповешћу своје речи. А шестога дана, истога дана када је довршио стварање призивајући у постојање звери и животиње и гмизавце земаљске и пошто је видео лепоту целокупне творевине, Бог је прешао на стварање човека. Својим сликовитим језиком библијска повест запажа другачије деловање Бога при стварању човека: није то више стваралачка заповест, него, пре свега, израз одлуке Божје: "Да начинимо човека по својему обличју као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи" (Пост. 1, 26).
Овде више није реч само о још једном од створења која сачињавају свет, него о створењу које је воља Божија издвојила између свих осталих да оно буде икона Божја у свету, односно непосредно показивање, јављање и представљање Бога.
Као што је Бог по свему савршен и слободан од сваке условљености и нужности, тако је и човек створен по образу и подобију Божјем, да би стекао савршенство, али да га нико на то не приморава.
Човек није створен савршен, како уче западни теолози, па је онда из тог савршенства доживео пад. Човек је створен као релативно савршен, како би постао савршен као Бог, који је ослобођен од сваке условљености и од сваке користи. Човек се налазио на путу који води ка савршенству и бесмртности која се остварује у заједници са Духом Светим. Према православном учењу, човеков живот никада није потпун, нити довршен у свом развоју и узрастању, јер је створен по обличју и подобију Божјем. Божје постојање и живот су неисцрпни и безгранични. Божански Праобраз нема граница у своме Божанству, до којег човек може доспети благодаћу свога Творца. Стога је Бог створио људску природу да узраста и развија се учествовањем у Божјој природи за сва времена. Човек је створен да заувек постане све боголикији, да стиче обожење, чак и у Царству Божјем, на крају овога света и времена, када ће Христос опет доћи у слави да васкрсне мртве и дарује живот онима који га љубе. Дакле, из тога произилази да пад првосазданих људи представља њихово одступање од пута савршенства и бесмртности, и губљење животворне енергије Духа Светога.
Падом човековим називамо другачије грех који су наши прародитељи починили у рају. Грех је промашај циља. Човек није одговорио на призив који му је дат од Бога. То је значење 3. главе књиге Постања. Човека је навело зло у облику змије да поверује да може бити као Бог својом сопственом вољом и напором.
Бог је првоствореним људима понудио могућност живота, истинског живота непропадљивости и бесмртности, дарујући му свет, храну, као чињеницу заједнице са њим. Али остваривање живота као чињенице заједнице и односа свакако је плод слободе - не постоји нужна или наметнута заједница или љубавни однос. То значи да је рајски живот првостворених људи обухватао и могућност за другачију употребу слободе - могућност да се људско постојање не оствари као чињеница заједнице и односа са Богом, него да се оствари из себе, сама по себи, црпећи егзистенцијалне силе из саме себе, односно само из своје створене природе.
Једење плодова дрвета познања добра и зла укида претпоставке живота и одвешће их у смрт. Они ће покушати да остваре живот не на начин који представља живот (тројични начин љубави и заједнице), него сасвим супротно: тражећи да живот црпе из створених и зато привремених могућности своје физичке индивидуалности, да постоје тако као да је свака физичка индивидуалност само узрок и само циљ.
Бог је уважио ову човекову одлуку, али није престао да улаже труда да би свет живео, јер га је зато и створио. Бог ни после ове трагичне одлуке не оставља човека, већ обећава спасење од самог почетка. Одатле почиње целокупна икономија, односно историја спасења, којом Бог покушава да исправи онај Адамов избор како свет не би због тога трпео. Смисао спасења је био у томе да свет живи и да превазиђе смрт. Да би смрт била превазиђена, требало је да се оствари јединство створенога и нестворенога. Од онога тренутка када се човек уплео у тај круг живота и смрти, он више није могао сам да изађе из њега; потребно је било да се појави потицај односно посредовање од стране Нестворенога, које није уплетено у тај процесс лажнога живота.
У питању су, дакле, два елемента: један је посредовање од стране Нестворенога, а други је чињеница да је морало постојати јединство између створенога и Нестворенога. А сви ови елементи доводе нас до тајне Христа и Његовог Оваплоћења.
То што се спасење творевине света, спасење од смрти, може пронаћи само у Христу, потиче отуда што се само у Њему сабирају све претпоставке. Христос је човек, није анђео, није постао нешто друго, него човек. Христос је затим Бог, а да не би био уплетен у тај зачарани круг живота и смрти, о коме смо говорили, треба да буде Бог по својој Ипостаси, односно по својој Личности, по своме Бићу. Уз све те претпоставке није било другог решења за проблем творевине осим Оваплоћења Логоса Божјега, Јединороднога Сина Божјега.
Син Божји родио се од Дјеве Марије као човек, силом Светога Духа, као што читамо у првој глави Матејевог Јеванђеља. Црква учи да је безгрешно зачеће Христово испуњење старозаветног пророчанства: «Зато ће вам Господ дати знак: Ето, девојка ће затрднети и родиће сина и наденуће му име Емануило» (што значи с нама је Бог). (Ис. 7, 14.).
Прво питање које се јавља чим се постави питање очовечења, јесте шта је на себе узео Син Божји да би постао Исус Христос Богочовек? Ако је преузео неодређену свеукупност људске природе или идеју човека, тада би аутоматски, одједном и неумитно спасењу били приведени сви људи појединачно као учесници ове идеје. Оци Цркве никада нису заступали такво гледиште, јер нису прихватали постојање такве свеукупности. Логос Божји је узео на себе једног одређеног човека и то целокупног. Одломак из Јовановог Јеванђеља «и Логос постаде тело» (1,14), одувек је наводио тумаче да окрње људски елемент Богочовека, прихвативши да је Логос узео само тело, али не и његову душу или ум, чије је место сам заузео. (Ово учење је осуђено на 2. Васељенском сабору). Међутим, каквог би смисла имало преузимање само тела, када није згрешио само тај елеменат, већ целокупан човек, а свакако ум много више од тела, пошто је он дао први импулс ка греху? Добри пастир узима на своја плећа целу изгубљену овцу, а не само њену вуну, каже свети Григорије Ниски. Као трајан одговор онима који су представљали Христову људску природу као окрњену, јесу речи светог Григорија Богослова: «оно што није преузето није ни исцељено; оно што се сједињује са Богом, то се и спасава» (ПГ 37, 181 Ц). Божански Логос је преузео целог човека. Он јесте прави човек, са људским умом, душом и телом. Као човек Христос је доживео сва нормална, природна људска стања и искуства, као што су растење и развијање, учење, глад, жеђ, умор, тугу, бол и разочарање. Упознао је и људска искушења, патњу и смрт.
Христос је ушао у свет и постао као сви људи - у свему осим у греху. „Он греха не учини нити се нађе превара у устима Његовим; Он вређан не узвраћаше увредом; страдајући не прећаше, него је препустио Ономе (Богу Оцу) који праведно суди“ (1. Петр. 2, 22-23.). Исус Христос је био искушаван, али није згреши. Био је савршен у сваком погледу, до краја послушан Богу Оцу, говорећи Очеве речи, чинећи Његова дела, и испуњавајући Његову вољу. Као човек, Христос је савршено остварио своју улогу Савршеног човека - новог и последњег Адама. Он је урадио све оно што човек није у стању, био је у свему најсавршенији људски одговор на божански подстицај творевине. У том смислу Син Божји као човек сажео је живот Адама, тј. живот читавог људског рода, враћајући човека и његов свет Богу Оцу и омогућујући нови почетак живота слободног од власти греха, ђавола и смрти.
Иако Христос није морао да пострада и да умре, он је добровољно узео на себе грехе света и добровољно предао себе страдањима и смрти ради нашега спасења. Његова смрт није представљала неизбежни крај тварне природе, која тежи ка томе да чињеницу постојања остварује само властитим функцијама, што неминовно води ка смрти. Христос се предаје смрти одричући се потпуно сваке тежње и стремљења ка физичком самопостојању творевине и преносећи чињеницу постојања и живота у однос са Оцем- препушта себе вољи Оца и предаје Свој „дух“ у „руке“ Очеве.
Воља љубави Божје била је да се нужност смрти, коју је пад наметнуо свеопштој човечанској природи, преобрази у, такође свеопшту, могућност непропадљивости и бесмртности. Због тога Христос добровољно прихвата смрт и на тај начин и коначну последицу човековог бунта потчињава слободи љубави послушности вољи Очевој, односно потчињава је начину постојања нетварнога. Од тога момента па надаље сваки човек има могућност да нужност смрти преобрази у слободу самоодрицања од сваке претензије за самопостојањем- да понови Христов чин који је супротан Адамовом бунту, полажући могућност постојања не више на смртну природу него на лични однос са Оцем.
Речи „откуп“, „помирење“, „искупљење“, „оправдање“ које се у нашем свакодневном животу користе у трговинско-правним односима у језику православног богословља добијају ново значење и смисао. Овим речима се на метафоричан начин исказује како је Христос учинио све што је неопходно да се спасе и искупи људски род од робовања ђаволу, греху и смрти. Црква уз помоћ тих истих појмова хоће да укаже на пожртвовану љубав Бога према човеку, на поновно успостављање тварнога у животворни однос са нетварним, на одрицање од егзистенцијалне аутономије индивидуалности и на црпљење живота из заједнице љубави. Тако да свако тумачење ових појмова у смислу да је Христова Крсна смрт била плата Богу Оцу како би се задовољила правда Божија или као надокнада за Његово умилостивљење или недај Боже да је Христос платио ђаволу како би искупио заробљеног човека, представља најгрубље изопачење Божије истине. И сам Христос каже: „Зато ме Отац љуби, јер ја живот свој полажем да га опет узмем. Нико га не узима од мене, него га ја сам од себе полажем. Власт имам положити га и власт имам опет узети га“ (Јн. 10, 17-18).
Христос је умро на Крсту, али Он није остао у смрти. Чак и у својој смрти Он је наставио своју спасоносну делатност. У моменту Његове смрти јеванђелисти Матеј и Марко су описали да се завеса храма раздире на двоје (Мт. 27, 51; Мк. 15, 38). Они су највероватније имали на уму завесу која је одељивала Светињу над светињама од Светог Престола у Соломоновом храму, која је символички тумачена као символ одељења између Бога и човека. Смрт Исусова је отворила пут ка Светињи над светињама у близину Божију за све људе. Са Његовом вољном смрћу на Крсту, Христос је „разрушио преграду непријатељства“ између Бога и човека и поништио је непријатељство и отуђеност (Еф. 2, 14...). Бог и човек су помирени и уједињени у догађају Христове смрти.
Овај речи јеванђелисте Матеја о раздирању храмовне завесе могу се тумачити као драматичан опис Христовог силаска у ад: „и земља се потресе и камење се распаде и гробови се отворише и устадоше многа тела светих који су помрли; и изишавши из гробова по васкрсењу његову, уђоше у свети град и показаше се многима.“ (Мт. 27, 51-53). Св. Ап. Матеј у 28, 2 помиње земљотрес али у контексту повезивања смрти и васкрсења Христовог. Овај земљотрес је знак Откровења, богојављења. То даје значај овим догађајима који су пресудни моменти у историји спасења. Значај смрти и васкрсења Христовог се могу адекватно разумети ако су заједно повезани и никада не смеју да се тумаче одвојени један од другога. Земљотрес, знак Божијег откровења, указује да је смрт на крсту победа, а не пораз. Васкрсење објављује и потврђује оно што је остварено на Крсту. Христос на крсту и Христос у гробу је победник, а не страдалник.
Гробови који су отворени означавају још једном да је Дан Господњи дошао, и да је царство Божије инаугурисано. Попут раздране завесе, васкрсење старозаветних светих објављује сврху доласка Христовог. Георгије Флоровски назива крст Христов „васкрсавајућим Крстом“, а Његову смрт „васкрсавајућом смрћу“. Васкрсли Христос силази у Ад „не у понизности мада опет кроз понизност“ и ослобађа затворенике. Христос силази у Шеол у својој слави, и „Јеванђеље се проповеда мртвима“(1. Пт. 4, 6).
Христос је васкрсао трећега дана пошто је погребен. Библијска сведочанства, као и каснија црквена иконографија и химнологија, наговештавају Васкрсење посредно, односно, преко знакова као што су празан гроб, анђео Господњи који ослобађа улаз до раке, погребни покрови који „сами лежаху“. Не одређује се и не описује неки конкретан тренутак када мртво Христово Тело поново оживљава и васпоставља биолошке функције, као што се збивало са мртвима које је Христос подигао за време свог јавног живота. Постоји међутим, искуство и сведочанство о Његовим телесним јављањима после Васкрсења: Васкрсли Христос јавља се женама мироносицама и путницима за Емаус, јавља се скупу ученика у „горњој одаји“ у Јерусалиму и на обалама Тиверијадског језера.
По искуству и уверености Цркве, Васкрсење Христово се разликује од васкрсења мртвих која је Он Исти остварио за Свога земаљског живота. У мртвом Лазаревом телу или у телу сина Наинске удовице или пак Јаирове кћери, Христова господарска заповест васпоставља умртвљене функције живота, па ипак тело васкрснутих људи остаје пропадљиво и смртно. Сви они су једном умрли па затим опет, јер је њихово тело које је једанпут васкрснуто, као и пре васкрсења, остало потчињено последицама људскога пада, односно, нужности пропадљивости и смрти. Ова сила Божија која васкрсава мртве, описане у Светом Писму, може да укине природне законе, али не може да промени начин постојања природе. Таква промена не намеће се споља него је само плод личне слободе, тојест достигнуће те слободе.
То достигнуће слободе добило је пуноћу од стране Христа на Крсту и егзистенцијално се пројавило Његовим Васкрсењем. Својим послушањем до смрти вољи Очевој, Христос је своју људску природу довео до потпуног одрицања од сваке претензије за егзистенцијалном самосталношћу, а постојање природе пренео на однос љубави и на слободу послушања Богу. Та природа, која своје постојање црпи из односа са Богом, не умире. Јер, иако је створена, она сада постоји на начин нестворенога а не на начин створенога.
Устајући из гроба Христос је Собом васкрсао васколики род Адамов, читав род људски, сваког човека. Св. Ап. Павле каже: „ Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли. Јер пошто је кроз човека смрт, кроз човека је и васкрсење мртвих. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети. Но сваки у своме реду: првенац Христос, потом, о Његовом доласку, они који су Христови.“ (1. Кор. 15, 20-23).
Христос је Нова Пасха, за разлику од старе која представља прелазак Јевреја из египатског ропства у Обећану земљу. Наша целокупна вера је у томе да је Христос својом смрћу и Васкрсењем изменио природу смрти и учинио је Пасхом- преласком преко мора овога света и века, века и света пропадљивости и смрти, у Обећану земљу бесмртнога Царства Небескога.
извор; српска православна црква
Његово Преосвештенство Епископ топлички, викарни Епископ Његове Светости Патријарха Иринеја, одржао предавање на ову тему, које овде доносимо у изводима:
Читамо у књизи Постања да је Бог створио свет за шест дана. Све оно што сачињава овај свет Бог је створио само заповешћу своје речи. А шестога дана, истога дана када је довршио стварање призивајући у постојање звери и животиње и гмизавце земаљске и пошто је видео лепоту целокупне творевине, Бог је прешао на стварање човека. Својим сликовитим језиком библијска повест запажа другачије деловање Бога при стварању човека: није то више стваралачка заповест, него, пре свега, израз одлуке Божје: "Да начинимо човека по својему обличју као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи" (Пост. 1, 26).
Овде више није реч само о још једном од створења која сачињавају свет, него о створењу које је воља Божија издвојила између свих осталих да оно буде икона Божја у свету, односно непосредно показивање, јављање и представљање Бога.
Као што је Бог по свему савршен и слободан од сваке условљености и нужности, тако је и човек створен по образу и подобију Божјем, да би стекао савршенство, али да га нико на то не приморава.
Човек није створен савршен, како уче западни теолози, па је онда из тог савршенства доживео пад. Човек је створен као релативно савршен, како би постао савршен као Бог, који је ослобођен од сваке условљености и од сваке користи. Човек се налазио на путу који води ка савршенству и бесмртности која се остварује у заједници са Духом Светим. Према православном учењу, човеков живот никада није потпун, нити довршен у свом развоју и узрастању, јер је створен по обличју и подобију Божјем. Божје постојање и живот су неисцрпни и безгранични. Божански Праобраз нема граница у своме Божанству, до којег човек може доспети благодаћу свога Творца. Стога је Бог створио људску природу да узраста и развија се учествовањем у Божјој природи за сва времена. Човек је створен да заувек постане све боголикији, да стиче обожење, чак и у Царству Божјем, на крају овога света и времена, када ће Христос опет доћи у слави да васкрсне мртве и дарује живот онима који га љубе. Дакле, из тога произилази да пад првосазданих људи представља њихово одступање од пута савршенства и бесмртности, и губљење животворне енергије Духа Светога.
Падом човековим називамо другачије грех који су наши прародитељи починили у рају. Грех је промашај циља. Човек није одговорио на призив који му је дат од Бога. То је значење 3. главе књиге Постања. Човека је навело зло у облику змије да поверује да може бити као Бог својом сопственом вољом и напором.
Бог је првоствореним људима понудио могућност живота, истинског живота непропадљивости и бесмртности, дарујући му свет, храну, као чињеницу заједнице са њим. Али остваривање живота као чињенице заједнице и односа свакако је плод слободе - не постоји нужна или наметнута заједница или љубавни однос. То значи да је рајски живот првостворених људи обухватао и могућност за другачију употребу слободе - могућност да се људско постојање не оствари као чињеница заједнице и односа са Богом, него да се оствари из себе, сама по себи, црпећи егзистенцијалне силе из саме себе, односно само из своје створене природе.
Једење плодова дрвета познања добра и зла укида претпоставке живота и одвешће их у смрт. Они ће покушати да остваре живот не на начин који представља живот (тројични начин љубави и заједнице), него сасвим супротно: тражећи да живот црпе из створених и зато привремених могућности своје физичке индивидуалности, да постоје тако као да је свака физичка индивидуалност само узрок и само циљ.
Бог је уважио ову човекову одлуку, али није престао да улаже труда да би свет живео, јер га је зато и створио. Бог ни после ове трагичне одлуке не оставља човека, већ обећава спасење од самог почетка. Одатле почиње целокупна икономија, односно историја спасења, којом Бог покушава да исправи онај Адамов избор како свет не би због тога трпео. Смисао спасења је био у томе да свет живи и да превазиђе смрт. Да би смрт била превазиђена, требало је да се оствари јединство створенога и нестворенога. Од онога тренутка када се човек уплео у тај круг живота и смрти, он више није могао сам да изађе из њега; потребно је било да се појави потицај односно посредовање од стране Нестворенога, које није уплетено у тај процесс лажнога живота.
У питању су, дакле, два елемента: један је посредовање од стране Нестворенога, а други је чињеница да је морало постојати јединство између створенога и Нестворенога. А сви ови елементи доводе нас до тајне Христа и Његовог Оваплоћења.
То што се спасење творевине света, спасење од смрти, може пронаћи само у Христу, потиче отуда што се само у Њему сабирају све претпоставке. Христос је човек, није анђео, није постао нешто друго, него човек. Христос је затим Бог, а да не би био уплетен у тај зачарани круг живота и смрти, о коме смо говорили, треба да буде Бог по својој Ипостаси, односно по својој Личности, по своме Бићу. Уз све те претпоставке није било другог решења за проблем творевине осим Оваплоћења Логоса Божјега, Јединороднога Сина Божјега.
Син Божји родио се од Дјеве Марије као човек, силом Светога Духа, као што читамо у првој глави Матејевог Јеванђеља. Црква учи да је безгрешно зачеће Христово испуњење старозаветног пророчанства: «Зато ће вам Господ дати знак: Ето, девојка ће затрднети и родиће сина и наденуће му име Емануило» (што значи с нама је Бог). (Ис. 7, 14.).
Прво питање које се јавља чим се постави питање очовечења, јесте шта је на себе узео Син Божји да би постао Исус Христос Богочовек? Ако је преузео неодређену свеукупност људске природе или идеју човека, тада би аутоматски, одједном и неумитно спасењу били приведени сви људи појединачно као учесници ове идеје. Оци Цркве никада нису заступали такво гледиште, јер нису прихватали постојање такве свеукупности. Логос Божји је узео на себе једног одређеног човека и то целокупног. Одломак из Јовановог Јеванђеља «и Логос постаде тело» (1,14), одувек је наводио тумаче да окрње људски елемент Богочовека, прихвативши да је Логос узео само тело, али не и његову душу или ум, чије је место сам заузео. (Ово учење је осуђено на 2. Васељенском сабору). Међутим, каквог би смисла имало преузимање само тела, када није згрешио само тај елеменат, већ целокупан човек, а свакако ум много више од тела, пошто је он дао први импулс ка греху? Добри пастир узима на своја плећа целу изгубљену овцу, а не само њену вуну, каже свети Григорије Ниски. Као трајан одговор онима који су представљали Христову људску природу као окрњену, јесу речи светог Григорија Богослова: «оно што није преузето није ни исцељено; оно што се сједињује са Богом, то се и спасава» (ПГ 37, 181 Ц). Божански Логос је преузео целог човека. Он јесте прави човек, са људским умом, душом и телом. Као човек Христос је доживео сва нормална, природна људска стања и искуства, као што су растење и развијање, учење, глад, жеђ, умор, тугу, бол и разочарање. Упознао је и људска искушења, патњу и смрт.
Христос је ушао у свет и постао као сви људи - у свему осим у греху. „Он греха не учини нити се нађе превара у устима Његовим; Он вређан не узвраћаше увредом; страдајући не прећаше, него је препустио Ономе (Богу Оцу) који праведно суди“ (1. Петр. 2, 22-23.). Исус Христос је био искушаван, али није згреши. Био је савршен у сваком погледу, до краја послушан Богу Оцу, говорећи Очеве речи, чинећи Његова дела, и испуњавајући Његову вољу. Као човек, Христос је савршено остварио своју улогу Савршеног човека - новог и последњег Адама. Он је урадио све оно што човек није у стању, био је у свему најсавршенији људски одговор на божански подстицај творевине. У том смислу Син Божји као човек сажео је живот Адама, тј. живот читавог људског рода, враћајући човека и његов свет Богу Оцу и омогућујући нови почетак живота слободног од власти греха, ђавола и смрти.
Иако Христос није морао да пострада и да умре, он је добровољно узео на себе грехе света и добровољно предао себе страдањима и смрти ради нашега спасења. Његова смрт није представљала неизбежни крај тварне природе, која тежи ка томе да чињеницу постојања остварује само властитим функцијама, што неминовно води ка смрти. Христос се предаје смрти одричући се потпуно сваке тежње и стремљења ка физичком самопостојању творевине и преносећи чињеницу постојања и живота у однос са Оцем- препушта себе вољи Оца и предаје Свој „дух“ у „руке“ Очеве.
Воља љубави Божје била је да се нужност смрти, коју је пад наметнуо свеопштој човечанској природи, преобрази у, такође свеопшту, могућност непропадљивости и бесмртности. Због тога Христос добровољно прихвата смрт и на тај начин и коначну последицу човековог бунта потчињава слободи љубави послушности вољи Очевој, односно потчињава је начину постојања нетварнога. Од тога момента па надаље сваки човек има могућност да нужност смрти преобрази у слободу самоодрицања од сваке претензије за самопостојањем- да понови Христов чин који је супротан Адамовом бунту, полажући могућност постојања не више на смртну природу него на лични однос са Оцем.
Речи „откуп“, „помирење“, „искупљење“, „оправдање“ које се у нашем свакодневном животу користе у трговинско-правним односима у језику православног богословља добијају ново значење и смисао. Овим речима се на метафоричан начин исказује како је Христос учинио све што је неопходно да се спасе и искупи људски род од робовања ђаволу, греху и смрти. Црква уз помоћ тих истих појмова хоће да укаже на пожртвовану љубав Бога према човеку, на поновно успостављање тварнога у животворни однос са нетварним, на одрицање од егзистенцијалне аутономије индивидуалности и на црпљење живота из заједнице љубави. Тако да свако тумачење ових појмова у смислу да је Христова Крсна смрт била плата Богу Оцу како би се задовољила правда Божија или као надокнада за Његово умилостивљење или недај Боже да је Христос платио ђаволу како би искупио заробљеног човека, представља најгрубље изопачење Божије истине. И сам Христос каже: „Зато ме Отац љуби, јер ја живот свој полажем да га опет узмем. Нико га не узима од мене, него га ја сам од себе полажем. Власт имам положити га и власт имам опет узети га“ (Јн. 10, 17-18).
Христос је умро на Крсту, али Он није остао у смрти. Чак и у својој смрти Он је наставио своју спасоносну делатност. У моменту Његове смрти јеванђелисти Матеј и Марко су описали да се завеса храма раздире на двоје (Мт. 27, 51; Мк. 15, 38). Они су највероватније имали на уму завесу која је одељивала Светињу над светињама од Светог Престола у Соломоновом храму, која је символички тумачена као символ одељења између Бога и човека. Смрт Исусова је отворила пут ка Светињи над светињама у близину Божију за све људе. Са Његовом вољном смрћу на Крсту, Христос је „разрушио преграду непријатељства“ између Бога и човека и поништио је непријатељство и отуђеност (Еф. 2, 14...). Бог и човек су помирени и уједињени у догађају Христове смрти.
Овај речи јеванђелисте Матеја о раздирању храмовне завесе могу се тумачити као драматичан опис Христовог силаска у ад: „и земља се потресе и камење се распаде и гробови се отворише и устадоше многа тела светих који су помрли; и изишавши из гробова по васкрсењу његову, уђоше у свети град и показаше се многима.“ (Мт. 27, 51-53). Св. Ап. Матеј у 28, 2 помиње земљотрес али у контексту повезивања смрти и васкрсења Христовог. Овај земљотрес је знак Откровења, богојављења. То даје значај овим догађајима који су пресудни моменти у историји спасења. Значај смрти и васкрсења Христовог се могу адекватно разумети ако су заједно повезани и никада не смеју да се тумаче одвојени један од другога. Земљотрес, знак Божијег откровења, указује да је смрт на крсту победа, а не пораз. Васкрсење објављује и потврђује оно што је остварено на Крсту. Христос на крсту и Христос у гробу је победник, а не страдалник.
Гробови који су отворени означавају још једном да је Дан Господњи дошао, и да је царство Божије инаугурисано. Попут раздране завесе, васкрсење старозаветних светих објављује сврху доласка Христовог. Георгије Флоровски назива крст Христов „васкрсавајућим Крстом“, а Његову смрт „васкрсавајућом смрћу“. Васкрсли Христос силази у Ад „не у понизности мада опет кроз понизност“ и ослобађа затворенике. Христос силази у Шеол у својој слави, и „Јеванђеље се проповеда мртвима“(1. Пт. 4, 6).
Христос је васкрсао трећега дана пошто је погребен. Библијска сведочанства, као и каснија црквена иконографија и химнологија, наговештавају Васкрсење посредно, односно, преко знакова као што су празан гроб, анђео Господњи који ослобађа улаз до раке, погребни покрови који „сами лежаху“. Не одређује се и не описује неки конкретан тренутак када мртво Христово Тело поново оживљава и васпоставља биолошке функције, као што се збивало са мртвима које је Христос подигао за време свог јавног живота. Постоји међутим, искуство и сведочанство о Његовим телесним јављањима после Васкрсења: Васкрсли Христос јавља се женама мироносицама и путницима за Емаус, јавља се скупу ученика у „горњој одаји“ у Јерусалиму и на обалама Тиверијадског језера.
По искуству и уверености Цркве, Васкрсење Христово се разликује од васкрсења мртвих која је Он Исти остварио за Свога земаљског живота. У мртвом Лазаревом телу или у телу сина Наинске удовице или пак Јаирове кћери, Христова господарска заповест васпоставља умртвљене функције живота, па ипак тело васкрснутих људи остаје пропадљиво и смртно. Сви они су једном умрли па затим опет, јер је њихово тело које је једанпут васкрснуто, као и пре васкрсења, остало потчињено последицама људскога пада, односно, нужности пропадљивости и смрти. Ова сила Божија која васкрсава мртве, описане у Светом Писму, може да укине природне законе, али не може да промени начин постојања природе. Таква промена не намеће се споља него је само плод личне слободе, тојест достигнуће те слободе.
То достигнуће слободе добило је пуноћу од стране Христа на Крсту и егзистенцијално се пројавило Његовим Васкрсењем. Својим послушањем до смрти вољи Очевој, Христос је своју људску природу довео до потпуног одрицања од сваке претензије за егзистенцијалном самосталношћу, а постојање природе пренео на однос љубави и на слободу послушања Богу. Та природа, која своје постојање црпи из односа са Богом, не умире. Јер, иако је створена, она сада постоји на начин нестворенога а не на начин створенога.
Устајући из гроба Христос је Собом васкрсао васколики род Адамов, читав род људски, сваког човека. Св. Ап. Павле каже: „ Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли. Јер пошто је кроз човека смрт, кроз човека је и васкрсење мртвих. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети. Но сваки у своме реду: првенац Христос, потом, о Његовом доласку, они који су Христови.“ (1. Кор. 15, 20-23).
Христос је Нова Пасха, за разлику од старе која представља прелазак Јевреја из египатског ропства у Обећану земљу. Наша целокупна вера је у томе да је Христос својом смрћу и Васкрсењем изменио природу смрти и учинио је Пасхом- преласком преко мора овога света и века, века и света пропадљивости и смрти, у Обећану земљу бесмртнога Царства Небескога.
извор; српска православна црква
Нема коментара:
Постави коментар