Драга браћо и сестре, нека је срећан и благословен данашњи велики дан када празнујемо Благовести Пресветој Богородици. Ово је један диван црквени празник, који се у богослужбеним химнама назива почетак нашега спасења. По чему је и како овај празник почетак нашег спасења, чули смо из данашњег Јеванђеља. Свети апостол Лука нам описује како се збио овај чудесни догађај ево пре више од две хиљаде година у граду Назарету у Светој Земљи. Чули сте како је свети архангел Гаврило, послан од Бога, дошао Пресветој Богородици и благовестио јој да ће она бити та која ће зачети и родити Спаситеља света Исуса Христа. Пресвета Богородица, будући савршеног живота, али као људско биће се пита: Како ће то бити кад ја не знам за мужа? (Лк. 1, 34) Већ се из овога дијалога између светог архангела и Пресвете Богородице открива да ће Христово рођење бити натприродно, божанско, од Духа Светога, сасвим другачије него што се зачињу људи на земљи. Празник Благовести нам показује да ће Христов долазак у свет бити једно велико, тајанствено чудо Божије.
Из једног одељка данашњег Јеванђеља чули смо да је и праведна Јелисавета у дубокој старости зачела светог Јована Крститеља, шест месеци пре Благовести. Свети апостол Лука већ указује да је и рођење Јована Крститеља плод благодати, јер по законима природе и биологије, стари људи не могу имати деце. Међутим, тамо где Бог хоће, побеђују се закони природе. То се већ види у зачећу светог Јована Крститеља, а посебно је пројављено и доказано у зачећу и рођењу Христовом. Пресвета Богородица показује људску реакцију када пита: Како ће то бити кад ја не знам за мужа? Онда јој свети архангел Гаврило објашњава: Дух Свети ће доћи на тебе и сила Свевишњега осениће те и оно што ће се у теби зачети биће свето и назваће се Спаситељ, то јесте Емануил, с нама Бог. (Мт. 1, 23) Потом Пресвета Богородица потврђује да прихвата ту Благовест светог архангела Гаврила речима: Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по речи твојој (Лк. 1, 38). Тако нам Пресвета Богородица открива икономију спасења света у Христу, која се увек врши по слободној људској вољи. Пресвета Богородица јесте била посебна изабраница Божија, али је ипак пристала да буде слушкиња Господња и пристала по својој слободној вољи, да се од ње оваплоти Спаситељ света Господ Исус Христос.
Свети Оци кажу да и ми по примеру Пресвете Богородице треба да будемо сарадници Божији. Бог никада не намеће Своју вољу и не жели да чини насиље над нама. Постоји Промисао Божији о сваком човеку, као и то шта ко треба да буде у животу и шта да чини, какав подвиг да има: неко да буде монах, неко да буде свештеник, неко да буде врлински и честит хришћанин. Међутим, Бог тај план не остварује без наше добровољне сарадње и слободне воље. Потребно је и ми да кажемо: Ево слуге или слушкиње Господње да би извршили вољу Божију. То је исто потребно када нас Црква шаље на неко послушање или даје неки благослов. Треба увек да поступамо по примеру Пресвете Богородице, која је савршено прихватила вољу Божију. Због тога се она, кажу свети Оци, јавила као нова Ева, јер је потпуно испунила вољу Божију и благослов Божији. Праоци Адам и Ева у Рају то нису учинили, јер су уместо Бога послушали змију, која им је рекла да ће бити као богови. Они нису послушали вољу Божију, него вољу демонску. Као последица тога, преко прародитељског греха, смрт је ушла у свет. Пресвета Богородица, међутим, исправља ту грешку прародитеља и јавља се као нова Ева, као родитељка новог и вечног живота, тј. Самога Христа.
Ми који смо имали прилике да посетимо Свету Земљу, видели смо место Назарет где се десио овај чудесни догађај. На томе месту има и један бунар Пресвете Богородице, где је Пресвета Богородица захватала воду, док је ту живела. На месту јављања светог архангела Гаврила, данас је подигнута дивна црква посвећена Благовестима.
Празник Благовести нам говори да по примеру Пресвете Богородице и ми непрестано треба да будемо спремни на испуњавање воље Божије, да будемо служитељи Божији, да служећи Богу и ближњем, задобијамо своје спасење.
Да је Пресвета Богородица одбила да прихвати Благовест, остала би обична, праведна, честита жена. Међутим, када је прихватила благослов и избор Божији, постала је Богородица, постала је храм из којег се оваплотио Сам Спаситељ света Исус Христос.
Прва истина празника Благовести је то да Бог постаје човек у Христу, оваплотивши се натприродно и бесемено од Духа Светога и Марије Дјеве. Али је истина и то да Он долази да бисмо и ми постали богови по благодати. Ово што смо ми данас доживели на светој Литургији јесте управо благовест. У Цркви нам је дано не само да верујемо Бога Кога исповедамо, и да се дивимо овом чудесном празнику, већ и много више - да се причестимо Живим Христом. Причестили смо се да бисмо живели у Богу и Бог живео у нама, те да бисмо постали једно са Богом у Кога верујемо. На ту нам анагошку димензију обожења указује и овај велики празник. Није Бог дошао у овај свет да би се само за то чуло и да би то била једна значајна информација, него због тога да ми са тим Богом живимо, обожимо се и постанемо једно са Њим. То је суштински смисао нашег свеукупног подвига у Цркви, смисао нашег труда, нашег поста, наше молитве или било којег нашег хришћанског дела. Ништа од тога само по себи нема смисла, уколико нас не повезује са том најдубљом тајном сједињења са Богом и охристовљује нашу природу. Ето, то је оно што нам овај празник доноси са собом и на шта нас он обавезује.
Могућност обожења човека у Христу је једина истинска благовест у овоме свету у коме влада смрт, у коме влада грех и тама. У такав свет долази Христос да победи и таму и грех и смрт и да сатре главу змије (Јевр. 2). Зато су Благовести о зачећу Христовом заиста почетак нашег спасења. Без те Благовести не би било ни Божића, па ниједног другог хришћанског празника, нити Преображења, па ни Васкрсења.
Свети Оци су са пуним правом ставили овај празник на почетак литургијског круга, и он се негде у литургици назива Богородичним празником, а негде Господњим. Он у ствари обједињује и једно и друго, јер нам показује да у садејству - синергији Бога и човека, долази спасење. Уз садејство Духа Светога и слободне воље Пресвете Богородице оваплоћава се Исус Христос. Тако и ми треба, уз садејство са вољом Божијом, у Цркви да задобијамо своје спасење. Наравно, то спасење задобија свако по своме месту, по своме дару и служби коју му Бог одређује у Цркви.
Браћо и сестре, Црква нас непрестано учи да ходимо путем спасења, живећи по учењу наше свете вере, држећи заповести Божије, живећи у страху Божијем, чувајући се сваке нечистоте и свакога греха и свега онога што нас одваја од Бога. Сваки грех одгони благодат Божију од нас и чини нас пролазним, смртним и трулежним људима.
Међутим, уколико идемо уским, крстоносним путем, на који нас позива и данашњи празник, онда идемо путем спасења. На жалост, како каже свето Јеванђеље, мали је број људи који иду овим путем. (Мт. 7, 13) Када бисмо ми данас рекли: Хајде да идемо на планину, многи не би кренули, него би остали у подножју. Тако се тешко успињати и у духовном животу, чак је и много теже него попети се на планину. Духовни живот у Цркви и јесте непрестано распињање самога себе, распињање старога човека са законима греха и смрти у себи, како би оживео у нама духовни, тј. охристовљени човек. (Гал. 5, 24)
Зато ми у Цркви празнујемо светитеље, јер су они прошли овај крстоносни пут и обукли се у Христа, па на њих и треба да се угледамо. На првом месту треба да се угледамо на Пресвету Богородицу и да увек будемо спремни да кажемо: Ево слуге Господњег. Нека ми буде по вољи Твојој. Шта значи по вољи Твојој? То значи по вољи Божијој, по вољи Цркве, по благослову Божијем.
Данас смо на жалост, умногоме заборавили шта значи благослов Цркве, шта значи благослов владике, шта значи благолсов свештеника, шта значи благослов игумана. Данашњи човек хоће непрестано да живи по својој вољи. Ја хоћу да учиним нешто само ако је по мојој вољи. Чим није, нећу, па макар то рекао патријарх, владика или било ко други. Па, на који начин онда можемо да испуњавамо вољу Божију, ако желимо у свему непрестано да испуњавамо своју вољу? Пресвета Богородица није тако учинила, иако на почетку није у потпуности разумела Благовест светог архангела. Дакле, и ми када нешто чак и не разумемо, требали би да живимо по вољи Божијој, а не да се непрестано навикавамо да живимо по својој вољи. Зашто у молитви Оче наш говоримо: Да дође царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као што је и на небу. Дакле, молимо се да живимо подобно анђелима на небесима, јер они живе по вољи Божијој. Данашњи свет је, међутим, препун егоизма, препун својевољника. Данас живимо и одрастамо негујући своју вољу, а на жалост мало се учимо да живимо по благослову Цркве, свога духовника, игумана, свештеника или владике. Самовоља и егоизам су трагедија данашњег човека и данашњег човечанства.
Пресвета Богородица нам је показала савршени пут потпуног испуњавања воље Божије. Исто тако нам је Господ Христос показао пример, испуњавајући вољу Бога Оца до смрти на Крсту на Голготи. Али не моја воља, но Твоја нека буде (Лк. 22, 42). На Велики четвртак у Гетсиманском врту пројављује се виђење страдања Христовог, које ће се десити на Велики петак. Господ Христос се толико усрдно молио у Гетсиманском врту, да је Његов зној био као крв (Лк. 22, 44). Толико се људска природа у Христу противила смрти, по чему се види да смрт није природна за човека, није природно да човек живи педесет или сто година, већ је човек створен да би живео вечно. Ево ми смо недавно испратили нашу сестру Параскеву, која се у подвигу и покајању упокојила у манастиру Крупи. Међутим, смрт не може остати последња реалност. Људска природа се буни против смрти, ако смо истински људи, ако нисмо изгубили сваку наду и помирили се са законима ништавила и пролазности. Господ Исус Христос је, прихватајући страдање на Голготи, савршено испунио вољу Бога Оца, али је трећи дан васкрсао из мртвих (Мт. 19, 20). Дјева Марија потпуно прихвата вољу Божију и Благовест светог архангела Гаврила и тако је постала Пресвета Богородица, постала кивот, постала Црква и символ ковчега Старог Завета. Живећи по њиховом примеру, и ми постајемо благовесници новог живота у Христу.
Данашњи празник нам доноси велики благослов, јер нам показује пут спасења, пут савршеног испуњавања воље Божије, по примеру Господа и Пресвете Богородице и свих оних који се спасавају у Цркви Христовој.
Дај Боже да и ми на томе крстоносном путу одрицања од своје самодовољности и индивидуализма постанемо истинска бића Цркве, која се спасавају испуњавајући вољу Божију, постајући тако заједница спасаваних Царства небеског.
Живели и Бог вас благословио!
Манастир Крка, на Благовести 2009. године
извор: СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Из једног одељка данашњег Јеванђеља чули смо да је и праведна Јелисавета у дубокој старости зачела светог Јована Крститеља, шест месеци пре Благовести. Свети апостол Лука већ указује да је и рођење Јована Крститеља плод благодати, јер по законима природе и биологије, стари људи не могу имати деце. Међутим, тамо где Бог хоће, побеђују се закони природе. То се већ види у зачећу светог Јована Крститеља, а посебно је пројављено и доказано у зачећу и рођењу Христовом. Пресвета Богородица показује људску реакцију када пита: Како ће то бити кад ја не знам за мужа? Онда јој свети архангел Гаврило објашњава: Дух Свети ће доћи на тебе и сила Свевишњега осениће те и оно што ће се у теби зачети биће свето и назваће се Спаситељ, то јесте Емануил, с нама Бог. (Мт. 1, 23) Потом Пресвета Богородица потврђује да прихвата ту Благовест светог архангела Гаврила речима: Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по речи твојој (Лк. 1, 38). Тако нам Пресвета Богородица открива икономију спасења света у Христу, која се увек врши по слободној људској вољи. Пресвета Богородица јесте била посебна изабраница Божија, али је ипак пристала да буде слушкиња Господња и пристала по својој слободној вољи, да се од ње оваплоти Спаситељ света Господ Исус Христос.
Свети Оци кажу да и ми по примеру Пресвете Богородице треба да будемо сарадници Божији. Бог никада не намеће Своју вољу и не жели да чини насиље над нама. Постоји Промисао Божији о сваком човеку, као и то шта ко треба да буде у животу и шта да чини, какав подвиг да има: неко да буде монах, неко да буде свештеник, неко да буде врлински и честит хришћанин. Међутим, Бог тај план не остварује без наше добровољне сарадње и слободне воље. Потребно је и ми да кажемо: Ево слуге или слушкиње Господње да би извршили вољу Божију. То је исто потребно када нас Црква шаље на неко послушање или даје неки благослов. Треба увек да поступамо по примеру Пресвете Богородице, која је савршено прихватила вољу Божију. Због тога се она, кажу свети Оци, јавила као нова Ева, јер је потпуно испунила вољу Божију и благослов Божији. Праоци Адам и Ева у Рају то нису учинили, јер су уместо Бога послушали змију, која им је рекла да ће бити као богови. Они нису послушали вољу Божију, него вољу демонску. Као последица тога, преко прародитељског греха, смрт је ушла у свет. Пресвета Богородица, међутим, исправља ту грешку прародитеља и јавља се као нова Ева, као родитељка новог и вечног живота, тј. Самога Христа.
Ми који смо имали прилике да посетимо Свету Земљу, видели смо место Назарет где се десио овај чудесни догађај. На томе месту има и један бунар Пресвете Богородице, где је Пресвета Богородица захватала воду, док је ту живела. На месту јављања светог архангела Гаврила, данас је подигнута дивна црква посвећена Благовестима.
Празник Благовести нам говори да по примеру Пресвете Богородице и ми непрестано треба да будемо спремни на испуњавање воље Божије, да будемо служитељи Божији, да служећи Богу и ближњем, задобијамо своје спасење.
Да је Пресвета Богородица одбила да прихвати Благовест, остала би обична, праведна, честита жена. Међутим, када је прихватила благослов и избор Божији, постала је Богородица, постала је храм из којег се оваплотио Сам Спаситељ света Исус Христос.
Прва истина празника Благовести је то да Бог постаје човек у Христу, оваплотивши се натприродно и бесемено од Духа Светога и Марије Дјеве. Али је истина и то да Он долази да бисмо и ми постали богови по благодати. Ово што смо ми данас доживели на светој Литургији јесте управо благовест. У Цркви нам је дано не само да верујемо Бога Кога исповедамо, и да се дивимо овом чудесном празнику, већ и много више - да се причестимо Живим Христом. Причестили смо се да бисмо живели у Богу и Бог живео у нама, те да бисмо постали једно са Богом у Кога верујемо. На ту нам анагошку димензију обожења указује и овај велики празник. Није Бог дошао у овај свет да би се само за то чуло и да би то била једна значајна информација, него због тога да ми са тим Богом живимо, обожимо се и постанемо једно са Њим. То је суштински смисао нашег свеукупног подвига у Цркви, смисао нашег труда, нашег поста, наше молитве или било којег нашег хришћанског дела. Ништа од тога само по себи нема смисла, уколико нас не повезује са том најдубљом тајном сједињења са Богом и охристовљује нашу природу. Ето, то је оно што нам овај празник доноси са собом и на шта нас он обавезује.
Могућност обожења човека у Христу је једина истинска благовест у овоме свету у коме влада смрт, у коме влада грех и тама. У такав свет долази Христос да победи и таму и грех и смрт и да сатре главу змије (Јевр. 2). Зато су Благовести о зачећу Христовом заиста почетак нашег спасења. Без те Благовести не би било ни Божића, па ниједног другог хришћанског празника, нити Преображења, па ни Васкрсења.
Свети Оци су са пуним правом ставили овај празник на почетак литургијског круга, и он се негде у литургици назива Богородичним празником, а негде Господњим. Он у ствари обједињује и једно и друго, јер нам показује да у садејству - синергији Бога и човека, долази спасење. Уз садејство Духа Светога и слободне воље Пресвете Богородице оваплоћава се Исус Христос. Тако и ми треба, уз садејство са вољом Божијом, у Цркви да задобијамо своје спасење. Наравно, то спасење задобија свако по своме месту, по своме дару и служби коју му Бог одређује у Цркви.
Браћо и сестре, Црква нас непрестано учи да ходимо путем спасења, живећи по учењу наше свете вере, држећи заповести Божије, живећи у страху Божијем, чувајући се сваке нечистоте и свакога греха и свега онога што нас одваја од Бога. Сваки грех одгони благодат Божију од нас и чини нас пролазним, смртним и трулежним људима.
Међутим, уколико идемо уским, крстоносним путем, на који нас позива и данашњи празник, онда идемо путем спасења. На жалост, како каже свето Јеванђеље, мали је број људи који иду овим путем. (Мт. 7, 13) Када бисмо ми данас рекли: Хајде да идемо на планину, многи не би кренули, него би остали у подножју. Тако се тешко успињати и у духовном животу, чак је и много теже него попети се на планину. Духовни живот у Цркви и јесте непрестано распињање самога себе, распињање старога човека са законима греха и смрти у себи, како би оживео у нама духовни, тј. охристовљени човек. (Гал. 5, 24)
Зато ми у Цркви празнујемо светитеље, јер су они прошли овај крстоносни пут и обукли се у Христа, па на њих и треба да се угледамо. На првом месту треба да се угледамо на Пресвету Богородицу и да увек будемо спремни да кажемо: Ево слуге Господњег. Нека ми буде по вољи Твојој. Шта значи по вољи Твојој? То значи по вољи Божијој, по вољи Цркве, по благослову Божијем.
Данас смо на жалост, умногоме заборавили шта значи благослов Цркве, шта значи благослов владике, шта значи благолсов свештеника, шта значи благослов игумана. Данашњи човек хоће непрестано да живи по својој вољи. Ја хоћу да учиним нешто само ако је по мојој вољи. Чим није, нећу, па макар то рекао патријарх, владика или било ко други. Па, на који начин онда можемо да испуњавамо вољу Божију, ако желимо у свему непрестано да испуњавамо своју вољу? Пресвета Богородица није тако учинила, иако на почетку није у потпуности разумела Благовест светог архангела. Дакле, и ми када нешто чак и не разумемо, требали би да живимо по вољи Божијој, а не да се непрестано навикавамо да живимо по својој вољи. Зашто у молитви Оче наш говоримо: Да дође царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као што је и на небу. Дакле, молимо се да живимо подобно анђелима на небесима, јер они живе по вољи Божијој. Данашњи свет је, међутим, препун егоизма, препун својевољника. Данас живимо и одрастамо негујући своју вољу, а на жалост мало се учимо да живимо по благослову Цркве, свога духовника, игумана, свештеника или владике. Самовоља и егоизам су трагедија данашњег човека и данашњег човечанства.
Пресвета Богородица нам је показала савршени пут потпуног испуњавања воље Божије. Исто тако нам је Господ Христос показао пример, испуњавајући вољу Бога Оца до смрти на Крсту на Голготи. Али не моја воља, но Твоја нека буде (Лк. 22, 42). На Велики четвртак у Гетсиманском врту пројављује се виђење страдања Христовог, које ће се десити на Велики петак. Господ Христос се толико усрдно молио у Гетсиманском врту, да је Његов зној био као крв (Лк. 22, 44). Толико се људска природа у Христу противила смрти, по чему се види да смрт није природна за човека, није природно да човек живи педесет или сто година, већ је човек створен да би живео вечно. Ево ми смо недавно испратили нашу сестру Параскеву, која се у подвигу и покајању упокојила у манастиру Крупи. Међутим, смрт не може остати последња реалност. Људска природа се буни против смрти, ако смо истински људи, ако нисмо изгубили сваку наду и помирили се са законима ништавила и пролазности. Господ Исус Христос је, прихватајући страдање на Голготи, савршено испунио вољу Бога Оца, али је трећи дан васкрсао из мртвих (Мт. 19, 20). Дјева Марија потпуно прихвата вољу Божију и Благовест светог архангела Гаврила и тако је постала Пресвета Богородица, постала кивот, постала Црква и символ ковчега Старог Завета. Живећи по њиховом примеру, и ми постајемо благовесници новог живота у Христу.
Данашњи празник нам доноси велики благослов, јер нам показује пут спасења, пут савршеног испуњавања воље Божије, по примеру Господа и Пресвете Богородице и свих оних који се спасавају у Цркви Христовој.
Дај Боже да и ми на томе крстоносном путу одрицања од своје самодовољности и индивидуализма постанемо истинска бића Цркве, која се спасавају испуњавајући вољу Божију, постајући тако заједница спасаваних Царства небеског.
Живели и Бог вас благословио!
Манастир Крка, на Благовести 2009. године
извор: СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Нема коментара:
Постави коментар