СВЕТИ НИКОЛАЈ И ЈА(1)

   Исповест записана на бденију уочи славе

   Ја се Светом Николају Српском молим. Он је за мене и један од ретких неоспорних ауторитета. Опчињен сам његовом генијалношћу због које му понекад и завидим - због те лакоће којом производи једноставне слике, символе, пречице ка Богу, а ја се толико мучим да искажем своје корачиће некуд тамо, иза хоризонта. Али ја, пре свега, Николаја волим.
   Године 1991. за Николаја скоро да нисам ни знао. Уживао сам у Звездиној победи над Бајерном и чекао финале у Барију, пратио са великим узнемирењем догађаје у Хрватској. Не да нисам био на његовом дочеку пред Храмом Светог Саве, него нисам ни приметио да су Николајеве мошти враћене у Србију. Једино што сам у вези са његовим повратком знао било је да је Даница Драшковић, жена чувеног опозиционара Вука, у Лелићу, на прослави поводом повратка моштију поштованог владике, под шатром, за столом, гађала неког неистомишљеника пикслом или сифоном соде. Заборавио сам о којој реквизити се радило. Све у свему – нисам приметио ту ништа ништа лепо и велико. А опет, после Николајевог повратка у Србију све се за мене променило. Нисам знао да је то због Николаја.

    Тог лета, 1991. године, почео сам да се суочавам са ружном ограниченошћу сопственог индивидуализма. Нисам више могао да поднесем да будем себична наказа. Изнебуха а искрено, ломио сам се да ли ћу да идем у добровољце на ратиште да некако помогнем народу који страда или да се посветим Цркви. Откуд Цркви - о којој до тада нисам ништа знао нити ме је интересовала иако сам као и многи још као несловесна беба био крштен - сем зато што је Николај одједном био тако близу? Тога сам се досетио тек касније, у мирном прегледу прошлих догађаја. Док нас догађаји покрећу и усмеравају тешко нам је да прозремо све њихове узроке и дубљи смисао.
   Опште ратно кључање око мене и моја жеља да будем бољи него што сам био и незнање како то да постигнем великом брзином бацили су ме као новопеченог верника на студије теологије. Био сам један од веома старијих студената, али у тој позицији, пошто сам пре тога већ био редитељ у низу великих позоришта, асистент на уметничкој академији, уметнички директор, уредник, добитник неких награда, стваралац који обећава - нужност смирења у заносу обраћеника веома ми је пријала. Већ на првом важном предмету, Уводу у Богословље, као обавезну литературу митрополит Амфилохије нам је дао и један Николајев текст – „Изнад Истока и Запада“. Иако сам га привремено, под налетом „модерне православне теологије“ заборавио, до данас ми је остао као незаобилазни оријентир. Иако у зрелим тридесетим у вери још увек дете, убрзано сам растао као хришћанин, који учи теологију. И Николаја сам заборавио, као неког рођака са села. Повремено сам, бавећи се по први пут у животу телевизијом и издаваштвом, сад као човек Цркве, налетао на неке његове текстове, очигледно непревазиђене по количини увида, али било је ту и много пречих новијих философско-теолошких путоказа. Николај међу теолозима у то време једноставно није био у моди.

   Нешто пре бомбардовања, један скроман и миран човек из Театра „Култ“, Лука Божовић, звао ме је, као некога ко има позоришно искуство, а упловио је у црквене воде, да направим представу о Владики Николају. Био је то занимљив изазов. Пошто сам се већ мало удаљио од позоришта, по савету пријатељице, драматурга Иване Димић, позвао сам за главну улогу Петра Божовића, затим Небојшу Дугалића, Милену Павловић и балетску групу „Истер“ у којој је играла мајка мог кумчета Милоша. И направили смо нешто занимљиво. Не на нивоу потребном да би се довољно приближило великом Николају, али у форми оригинално, опоро, таман тако да неки то веома воле, а други остају равнодушни или се жестоко противе.   Интелектуални Београд је тад већ био на страни некакве „Европе“ а против „мрачних пророка“ као што је Николај. Један озбиљан критичар поздравио је у НИН-у прво модерно театарско житије, остали су се обрушили не на представу него на – Николаја. Један потресан сегмент представе у кореографији на музику Милоша Петровића најавио је нову косовску драму која је ускоро уследила.
   Николај је мене и Петра Божовића потпуно фасцинирао, спријатељио нас и поделио нам неисказан завет који до данас делимо. За време бомбардовања Петар је храбрио београђане Николајевим текстовима, а ја сам се трудио да у медијима преводим његове речи на језик времена - према околностима у којима смо се нашли. Касније смо још једном, на Петрово инсистирање, уприличили сурет позоришне публике са Николајем. У Звездара театру направили смо позоришну молитву са Николајевим текстовима. Било је узбудљиво присуствовати завршној сцени у којој цела публика стоји и са Петром углас изговара велику покајну молитву српског народа.
   Пре тога десило се нешто веома важно. Николај ме је увукао у још једну чудесну причу и ја сам се са захвалношћу и радосно прихватио да му служим. Ћерка Љубе Сарачевића, предратног трговца и банкара, Милица, на тавану породичне куће пронашла је стару филмску траку у кутији. Знала је да је на њој запис са освећења велике цркве у селу Шилопају коју је подигао њен отац и претпоставила да на снимцима има и Владике Николаја који је иначе био породични пријатељ Сарачевића. Трака која је пола века стајала на тавану у Берлину, где живи Миличин син Милош, после великих перипетија посебном технологијом освежена је и оспособљена за пројекцију. Пред очима окупљених верника Црквене општине Берлин Николај је у немом филму дошетао, освештао са свештеницима и владиком далматинским Иринејем Ђорђевићем цркву, обратио се окупљеном народу и после чина придружио се трпези љубави у којој је учествовало на стотине званица. Окупљени су остали без даха, са сузама у очима пред „оживелим“ великаном.
   Шта урадити са таквом драгоценошћу? Да ли пустити у промет кратки филм или уградити га у нешто веће? Можда направити играни филм... Старешина берлинске цркве, сјајни отац Драган Секулић, пронашао ме је у Херцеговини где сам у то време снимао једну документарну серију и предложио да направимо нешто у славу Светог Николаја. Николај је тад већ саборском одлуком био унет у календар наше цркве као светитељ. Саборској одлуци су претходили необично жучни напади на Николаја од стране либералних интелектуалаца и бивших комуниста, али и већинска свест српског народа о светости владике који је годинама био најчитанији и најинспиративнији аутор не само унутар црквених кругова. И тако смо одлучили да направимо филмско житије Светог Николаја Српског. Опет је Николај покренуо нешто код нас сасвим ново. А мене је потпуно узео под своје.

ђакон Ненад Илић