ПРВОМ СРПСКОМ МИСИОНАРУ У СЕВЕРНОЈ И ЈУЖНОЈ АМЕРИЦИ
За време анексије Босне, свратио сам једно вече код покојног Чеде Мијатовића у Лондону, који је тада становао у Редклиф Гарденс. Ту ми беше представљен овај наш велики мисионар и духовник, кога сам пре тога познавао само преко његових писаних књига и беседа.
Велики хришћански мисионар!
Те речи биле су чаробне за мене. Ја сам се свом душом зарадовао, пошто сам имао прилике да се са њиме лично тада упознам. Да упознам тог великог Србина, и праву и искрену душу.
Године 1915. довезао сам се железницом Санта Фе у Сан Франциско. На станици приступио ми је један средњовечан свештеник и представио ми се: -Ја сам архимандрит Севастијан Дабовић. –А, ви сте тај велики хришћански мисионар о коме ми је господин Чеда Мијатовић говорио. Он се доброћудно осмехнуо.
Такав је увек био: сама доброћудност, кротост, тихост и трпељивост. Тако је остао до смрти.
Док смо се возили у трамвају, он је у говору прелазио са континента на континент, са океана на океан, као из собе у собу. Њему је све то било блиско и обично, као за мене далеко и необично. То је било пре двадесет пет година. Ко би тада могао слутити да ћу ја, као епископ Жички, опојати и сахранити тога српског мисионара у манастиру Жичи 1940. године! Но, стварност превазилази све људске слутње и снове. А стварношћу управља промисао Божији. Заиста, промисао Божији у животу покојног оца Севастијана сасвим је јасан и диван. Просто, као план једнога домаћина у погледу њиве и радника на њиви, тако је план Божији у погледу овог нашег мисионара у Новом Свету очигледан, смишљен и целисходан. Ми ћемо изнети тај план, па нека читаоци сами суде.
Севастијан Дабовић родио се у Сан Франциску, у Калифорнији, 9. јуна (по старом) 1863. године, од оца Илије и мајке Јелене. На крштењу добио је име Јован, вероватно по св. Јовану, крсној слави Дабовића.
Илија Дабовић отселио се у Америку из Боке Которске, где је кућа Дабовића била чувена од старине. Он је био међу првим српским емигрантима који су отпловили на дрвеној лађи у Америку и један од најређих који су били решени да остану бесповратно у Америци. И та околност значајна је за будућност малога Јована Дабовића. У то време сиромашни људи ходили су у Америку искључиво да зараде новац, да би се после имућни вратили у свој Стари Крај. Није било ни једног српског свештеника ни калуђера у тим земљама. Било је мало руских и грчких свештеника. Но, ови свештеници долазили су у Америку из истих побуда као и остали емигранти – да зараде доларе и да се врате што пре у своју домовину. Нико од њих није знао енглески језик, нити се ко трудио да научи. Међутим, православни народ у тој великој земљи множио се све више, које рађањем, које досељавањем. Осећала се потреба у једном свештенику–мисионару, који би то био из љубави и убеђења; који би волео Америку и знао енглески и који би као такав служио као веза између Православља у Новоме Свету и православних митрополија у Староме Свету. С једне стране, и између православних насеобина и америчких светских и црквених власти. Свевидећи Бог увидео је ту потребу и изабрао за ту мисију малога Јована, сина Илије Дабовића.
Тумач православне вере у Америци
Јован се замонашио у својој дванаестој години и добио име Севастијан. И поред тога, када му је било осамнаест година, наговарали су га Срби и Руси да се ожени, па да им буде стални свештеник, јер је православна колонија у Сан Франциску по свим верским потребама зависила од руских војника-свештеника са ратних бродова, који су с времена на време свраћали у луку тога града. Једно су хтели људи – а друго Бог. Слободан и ничим невезан, несебичан и одушевљен мисионарством, то је једини Србин рођен у Америци који се до сада замонашио. И први и једини.
Тако, дакле, у двадесетој години почиње монах Севастијан свој мисионарски рад. Прво га Руска Црква запазила и дала му чин за чином, одликовање за одликовањем и све шира овлашћења и све веће послове. Тек после двадесет година Српска Црква у Србији, Црној Гори и Војводини наименовала га је начелником Српске духовне мисије у Америци. То је била само једна форма. У самој ствари отац Севастијан био је то и раније. И шта све он није био!
Био је тумач и путовођ руским епископима и многим православним свештеницима, који су без знања језика и познавања људи и прилика долазили у Америку. Био је главни, и кроз деценије једини, тумач православне вере и Цркве пред Американцима. Па, путујући парох за све насеобине православне широм Америке и Канаде, које нису имали свога пароха. Па, организатор људи за подизање православних храмова, и српских, и руских, и грчких и арапских. Па коресподент са свима православним Црквама у Европи и Азији, који је излагао стање и потребе разних националних група и молио за помоћ било у свештеницима, било у књигама и одеждама. Емигранти, полуписмени или неписмени људи, налазили су у ''оцу Дабовићу'' (како га је цела Америка звала) свога духовног пастира и посредника за општење са њиховим дотичним архијерејима у домовини. Па, увек тражени и жељени говорник и предавач на безбројним религиозним скуповима по Америци. Па, апологета Православља, који је састављао књиге и брошуре и писао чланке, дописе и исправке по новинама бранећи православну веру од заблуделих и злонамерних напада.
Па, путник, вечити путник, чије ниједно путовање у животу није било ради задовољства него само ради ширења праве вере, утврђивања православних у вери и организовања православних Цркава у Новом Свету. Колико је пута прокрстарио преко Америке и Канаде, ни он сам није могао срачунати. Но, говорио нам је да је петнаест пута препловио Атлантски океан и неколико пута Тихи океан. У Јапану је служио са чувеним руским мисионарем и крститељем Јапанаца, епископом Николајем. Русију је посећивао више пута. Био је у Антиохији, Јерусалиму и Цариграду, где је објашњавао пред патријарсима верско стање њихових сународника у Новоме Свету и указивао на њихове потребе. Био је на Цетињу код митрополита Митрофана Бана, и у Београду код митрополита Михаила, Инокентија и Димитрија, и у Карловцима код патријарха Георгија Бранковића. Био је у Румунији због потребе Румунске Цркве у Америци. Био је неколико пута на Аљасци и Алеутским Острвима где је крштавао тамошње Ескиме и снабдевао их Јеванђељима на ескимском језику. На Аљасци је са српским исељеницима подигао две српске цркве, од којих је једна посвећена Светом Сави јер је много волео Светог Саву овај Американац по рођењу. И прву српску цркву коју је он са српским колонистима подигао у Америци, у граду Џексону, посветио је он Светоме Сави.
Онизак и мршав, вазда болешљив и сиромашан. Ко би рекао да је овај неизгледни човек био такво моћно оружје у рукама Божијим? И то кроз више од пола столећа. Али кад Бог хоће да се Он види, мање се види човек.
Последњих десет година архимандрит Севастијан провео је у нашој земљи. Потуцао се, сиромах, од манастира до манастира, тражећи свуда да нешто користи Цркви. Познавалац света, пун искуства и духовне мудрости, он је заиста користио свакоме ко се искрено приближио њему. Многи наши људи вређали су га и понижавали, јер нису знали дела његова и заслуге његове, него су судили на око, по његовом старачком изгледу. Но, он је био човек мисионарске трпељивости и јеванђелске кротости. Прелазио је преко увреда у гледао је вазда велике светске видике. Схватио је да он, некад најпотребнији пастир Православне Цркве на западној хемисфери, више није био тамо потребан. У Америци су организоване јаке Православне Цркве, са неколико десетина епископа и стотина свештеника, са манастирима, богословијама, штампаријама и црквеним књижарама. Он никад није рекао - Ту је мој први труд и мој зној. Не. Он је све то приписивао Богу Промислитељу, Који је преко њега зидао Своју Цркву у том делу света кроз пола столећа.
Смрт заслужног пастира
Најзад се приволео Жичи. Дуже време ту је пробавио, па је опет ишао у Београд да се лечи. У Београду га је придржавао и тешио у старачким данима јеромонах Јелисеј – Бог да му плати! Опет је дошао у Краљево. Но, ни ту му се није седело. Пожелео је сунце сунчане Боке. Вукла га је жеља у прадедовски крај. Сви смо га од тога одвраћали, јер смо видели да му се крај приближује. Али, он је остао упоран. И опет, отац Јелисеј притекао му је у помоћ из превелике љубави и отпратио га је у Херцег Нови. После само неколико дана он нареди да га одмах врате у Жичу. Да оде по њега синђел Јован Рапајић, уредник ''Мисионара'', кога је покојник волео као рођеног сина. Оде са јеромонахом Василијем из манастира Благовештења и допрати га у Жичу – и њима двојици нека Господ даде праведну награду за утеху старцу мисионару! Довели су га изнурена, но при чистој свести. Крајем новембра сусрео сам се са њим последњи пут, и то ме је дубоко гануло. Сетио сам се кад сам се први пут са овим нашим богоугодником сусрео, пре двадесет година, када сам био, још као јеромонах, на станици у Сан Франциску. Кроз мисли обновио сам наш тадашњи сусрет. Боже, колико си моћан и велик! Пришао сам самртнику, помиловао га по светлом и интелигентном челу и упитао:
- Да ли још штогод желите, оче архимандрите?
- Ништа осим Царства Небеског.
То су биле његове последње речи. Тачно у дванаест сати тога дана, 20. новембра, предао је душу своју Богу у светосавској Жичи отац Севастијан, највећи мисионар Србин модерног времена, мисионар светског стила и светскога значаја. Колико је он био поштован, доказ је што је његовој сахрани присуствовао амерички конзул, са госпођом, из Београда, са великим и скупоценим венцем америчког посланика г. Лена. Јер је покојник био, и до смрти остао, амерички грађанин и поданик. Та дивна пажња од стране званичне Америке дирнула је до суза све присутне. Сад знамо, говорило се после, зашто је Америка велика, зато што уме да цени синове своје.
Ето, тако се завршио један плодан рад, један српски живот који није знао шта је тешкоћа и шта је немоћ. Пре три месеца монашко гробље у манастиру Жичи добило је још један гроб. Крај монаха-песника Валеријана Бошњаковића и архимандрита хилендарског Рафаила, сахрањен је и архимандрит Севастиан Дабовић, велики Србин, мисионар светскога стила и учени богослов. Архимандрит Севастиан Дабовић, рођен 9. јуна 1863. године на крајњем истоку Северне Америке, у Сан Франциску. Његови родитељи дошли су у Америку из Рисна у Боки Которској. Међу својим прецима архимандрит Дабовић имао је многе знамените духовнике, поморске капетане и угледне људе трговачког реда и националног значаја. Истовремено са српским научио је и енглески језик и до краја живота остао је представник американизма у ономе што је најбоље у Америци – непрекидне активности и непрекидног оптимизма. Још у дубокој старости он се сећао погреба председника Линколна. Ако се узме да му је тада било нешто више од две године, онда је то збиља нешто изузетно.
Покојни Дабовић учио је Духовну академију у Петрограду и Кијеву. Замонашио се 1877. године и као ђакон био је члан конзисторије, наставник богословске школе и проповедник на енглеском језику у катедралној руској цркви. Као јеромонах, Дабовић је обилазио своју паству по целој Америци и у многим местима подигао прве цркве. У три маха био је на Аљасци и допирао чак до Алеутских острва. Урођеници су га необично волели. Тако су му једном приликом поклонили рогове од лоса, дугачке преко пет метара, које су нашли у великом леденом брегу. Те кости, које је почивши Дабовић добио као знак изузетне пажње од урођеника, и данас се налазе у српском одсеку музеја у Сан Франциску.
Први патријарх обновљене Руске Патријаршије, тадашњи амерички епископ Тихон, даровао му је своју митру једном приликом кад је служио заједно са њим у српској цркви у Чикагу, и вратио се у Њујорк без митре. Вредност те митре износила је једну хиљаду рубаља у злату. Њу је архимандрит Дабовић уновчио, како би са тим новцем исплатио зграду српске цркве у Чикагу.
Ту, у Чикагу, у чувеној старој и правој кланици, Дабовић је пронашао Проку Јовкића, доцније познатог песника који се потписивао ''Србин Слободановић'' и ''Нестор Жучни''. Архимандрит Дабовић извадио је Јовкића из смрада кланичког, иако су се томе жестоко успротивили песников отац и маћеха.
На својим мисионарским путевима и ради организовања православних националних Цркава у Америци, Дабовић је петнаест пута прешао Атлантик, а десет пута пловио је по Пацифику. На океану који се зове Тихи, доживео је највеће буре у малим дрвеним и примитивним паробродима. Исто тако, почивши Дабовић је три пута доживео бродолом и једва се спасао.
Поред организовања самосталне Српске Цркве у Америци, Дабовић је истовремено био и први иницијатор за оснивање Бугарске, Румунске и Сиро-арабијске Цркве у Америци. Једини Србин који се није у Америци одао трговини или заради, већ монаштву и духовном подвигу, био је овај архимандрит који се слободно може уврстити у ред мисионара светског стила. Увек сиромашан, благ, истрајан, необично је волео наше сиромашне раднике у америчким рудокопима и највећи део своје делатности посветио је баш њима. Племе Калоша или Клинкита он је покрстио после узалудних покушаја руске мисије.
Виђени људи америчког Црвеног крста, политичког и општег јавног живота, необично су ценили поштење, разложност и лојалност овога архимандрита. Између свих представника многих православних Цркава у Америци, Департман статистике у Вашингтону обратио се баш њему 1901. и следећих година, тражећи од њега да изгради статистику православних верника свих народности на територији Сједињених Америчких Држава. За време рата, почивши Дабовић са својим многобројним везама и познанствима у многоме је допринео упознавању америчке јавности са нашим националним проблемима. Године 1917. Дабовић је отворио први Југословенски биро за информације у Њујорку. Добар Србин, добар Словенин, почивши Дабовић био је у исто време и добар Американац. Све то њему ништа није сметало да буде и веран син велике Америчке републике.
Последње године свога живота почивши Дабовић провео је у постојбини својих предака, најчешће уз владику Жичког. И смрт га је затекла, у дубокој старости, у светосавкој Жичи. Многе цркве које је подигао у Америци, покојни архимандрит Дабовић посветио је Светом Сави. У многим својим чланцима и предавањима он је редовно ширио култ Светог Саве и, на крају, дочекао је да своје последње дане проведе у светосавској Жичи, на чијем је гробљу и сахрањен.
За време анексије Босне, свратио сам једно вече код покојног Чеде Мијатовића у Лондону, који је тада становао у Редклиф Гарденс. Ту ми беше представљен овај наш велики мисионар и духовник, кога сам пре тога познавао само преко његових писаних књига и беседа.
Велики хришћански мисионар!
Те речи биле су чаробне за мене. Ја сам се свом душом зарадовао, пошто сам имао прилике да се са њиме лично тада упознам. Да упознам тог великог Србина, и праву и искрену душу.
Године 1915. довезао сам се железницом Санта Фе у Сан Франциско. На станици приступио ми је један средњовечан свештеник и представио ми се: -Ја сам архимандрит Севастијан Дабовић. –А, ви сте тај велики хришћански мисионар о коме ми је господин Чеда Мијатовић говорио. Он се доброћудно осмехнуо.
Такав је увек био: сама доброћудност, кротост, тихост и трпељивост. Тако је остао до смрти.
Док смо се возили у трамвају, он је у говору прелазио са континента на континент, са океана на океан, као из собе у собу. Њему је све то било блиско и обично, као за мене далеко и необично. То је било пре двадесет пет година. Ко би тада могао слутити да ћу ја, као епископ Жички, опојати и сахранити тога српског мисионара у манастиру Жичи 1940. године! Но, стварност превазилази све људске слутње и снове. А стварношћу управља промисао Божији. Заиста, промисао Божији у животу покојног оца Севастијана сасвим је јасан и диван. Просто, као план једнога домаћина у погледу њиве и радника на њиви, тако је план Божији у погледу овог нашег мисионара у Новом Свету очигледан, смишљен и целисходан. Ми ћемо изнети тај план, па нека читаоци сами суде.
Севастијан Дабовић родио се у Сан Франциску, у Калифорнији, 9. јуна (по старом) 1863. године, од оца Илије и мајке Јелене. На крштењу добио је име Јован, вероватно по св. Јовану, крсној слави Дабовића.
Илија Дабовић отселио се у Америку из Боке Которске, где је кућа Дабовића била чувена од старине. Он је био међу првим српским емигрантима који су отпловили на дрвеној лађи у Америку и један од најређих који су били решени да остану бесповратно у Америци. И та околност значајна је за будућност малога Јована Дабовића. У то време сиромашни људи ходили су у Америку искључиво да зараде новац, да би се после имућни вратили у свој Стари Крај. Није било ни једног српског свештеника ни калуђера у тим земљама. Било је мало руских и грчких свештеника. Но, ови свештеници долазили су у Америку из истих побуда као и остали емигранти – да зараде доларе и да се врате што пре у своју домовину. Нико од њих није знао енглески језик, нити се ко трудио да научи. Међутим, православни народ у тој великој земљи множио се све више, које рађањем, које досељавањем. Осећала се потреба у једном свештенику–мисионару, који би то био из љубави и убеђења; који би волео Америку и знао енглески и који би као такав служио као веза између Православља у Новоме Свету и православних митрополија у Староме Свету. С једне стране, и између православних насеобина и америчких светских и црквених власти. Свевидећи Бог увидео је ту потребу и изабрао за ту мисију малога Јована, сина Илије Дабовића.
Тумач православне вере у Америци
Јован се замонашио у својој дванаестој години и добио име Севастијан. И поред тога, када му је било осамнаест година, наговарали су га Срби и Руси да се ожени, па да им буде стални свештеник, јер је православна колонија у Сан Франциску по свим верским потребама зависила од руских војника-свештеника са ратних бродова, који су с времена на време свраћали у луку тога града. Једно су хтели људи – а друго Бог. Слободан и ничим невезан, несебичан и одушевљен мисионарством, то је једини Србин рођен у Америци који се до сада замонашио. И први и једини.
Тако, дакле, у двадесетој години почиње монах Севастијан свој мисионарски рад. Прво га Руска Црква запазила и дала му чин за чином, одликовање за одликовањем и све шира овлашћења и све веће послове. Тек после двадесет година Српска Црква у Србији, Црној Гори и Војводини наименовала га је начелником Српске духовне мисије у Америци. То је била само једна форма. У самој ствари отац Севастијан био је то и раније. И шта све он није био!
Био је тумач и путовођ руским епископима и многим православним свештеницима, који су без знања језика и познавања људи и прилика долазили у Америку. Био је главни, и кроз деценије једини, тумач православне вере и Цркве пред Американцима. Па, путујући парох за све насеобине православне широм Америке и Канаде, које нису имали свога пароха. Па, организатор људи за подизање православних храмова, и српских, и руских, и грчких и арапских. Па коресподент са свима православним Црквама у Европи и Азији, који је излагао стање и потребе разних националних група и молио за помоћ било у свештеницима, било у књигама и одеждама. Емигранти, полуписмени или неписмени људи, налазили су у ''оцу Дабовићу'' (како га је цела Америка звала) свога духовног пастира и посредника за општење са њиховим дотичним архијерејима у домовини. Па, увек тражени и жељени говорник и предавач на безбројним религиозним скуповима по Америци. Па, апологета Православља, који је састављао књиге и брошуре и писао чланке, дописе и исправке по новинама бранећи православну веру од заблуделих и злонамерних напада.
Па, путник, вечити путник, чије ниједно путовање у животу није било ради задовољства него само ради ширења праве вере, утврђивања православних у вери и организовања православних Цркава у Новом Свету. Колико је пута прокрстарио преко Америке и Канаде, ни он сам није могао срачунати. Но, говорио нам је да је петнаест пута препловио Атлантски океан и неколико пута Тихи океан. У Јапану је служио са чувеним руским мисионарем и крститељем Јапанаца, епископом Николајем. Русију је посећивао више пута. Био је у Антиохији, Јерусалиму и Цариграду, где је објашњавао пред патријарсима верско стање њихових сународника у Новоме Свету и указивао на њихове потребе. Био је на Цетињу код митрополита Митрофана Бана, и у Београду код митрополита Михаила, Инокентија и Димитрија, и у Карловцима код патријарха Георгија Бранковића. Био је у Румунији због потребе Румунске Цркве у Америци. Био је неколико пута на Аљасци и Алеутским Острвима где је крштавао тамошње Ескиме и снабдевао их Јеванђељима на ескимском језику. На Аљасци је са српским исељеницима подигао две српске цркве, од којих је једна посвећена Светом Сави јер је много волео Светог Саву овај Американац по рођењу. И прву српску цркву коју је он са српским колонистима подигао у Америци, у граду Џексону, посветио је он Светоме Сави.
Онизак и мршав, вазда болешљив и сиромашан. Ко би рекао да је овај неизгледни човек био такво моћно оружје у рукама Божијим? И то кроз више од пола столећа. Али кад Бог хоће да се Он види, мање се види човек.
Последњих десет година архимандрит Севастијан провео је у нашој земљи. Потуцао се, сиромах, од манастира до манастира, тражећи свуда да нешто користи Цркви. Познавалац света, пун искуства и духовне мудрости, он је заиста користио свакоме ко се искрено приближио њему. Многи наши људи вређали су га и понижавали, јер нису знали дела његова и заслуге његове, него су судили на око, по његовом старачком изгледу. Но, он је био човек мисионарске трпељивости и јеванђелске кротости. Прелазио је преко увреда у гледао је вазда велике светске видике. Схватио је да он, некад најпотребнији пастир Православне Цркве на западној хемисфери, више није био тамо потребан. У Америци су организоване јаке Православне Цркве, са неколико десетина епископа и стотина свештеника, са манастирима, богословијама, штампаријама и црквеним књижарама. Он никад није рекао - Ту је мој први труд и мој зној. Не. Он је све то приписивао Богу Промислитељу, Који је преко њега зидао Своју Цркву у том делу света кроз пола столећа.
Смрт заслужног пастира
Најзад се приволео Жичи. Дуже време ту је пробавио, па је опет ишао у Београд да се лечи. У Београду га је придржавао и тешио у старачким данима јеромонах Јелисеј – Бог да му плати! Опет је дошао у Краљево. Но, ни ту му се није седело. Пожелео је сунце сунчане Боке. Вукла га је жеља у прадедовски крај. Сви смо га од тога одвраћали, јер смо видели да му се крај приближује. Али, он је остао упоран. И опет, отац Јелисеј притекао му је у помоћ из превелике љубави и отпратио га је у Херцег Нови. После само неколико дана он нареди да га одмах врате у Жичу. Да оде по њега синђел Јован Рапајић, уредник ''Мисионара'', кога је покојник волео као рођеног сина. Оде са јеромонахом Василијем из манастира Благовештења и допрати га у Жичу – и њима двојици нека Господ даде праведну награду за утеху старцу мисионару! Довели су га изнурена, но при чистој свести. Крајем новембра сусрео сам се са њим последњи пут, и то ме је дубоко гануло. Сетио сам се кад сам се први пут са овим нашим богоугодником сусрео, пре двадесет година, када сам био, још као јеромонах, на станици у Сан Франциску. Кроз мисли обновио сам наш тадашњи сусрет. Боже, колико си моћан и велик! Пришао сам самртнику, помиловао га по светлом и интелигентном челу и упитао:
- Да ли још штогод желите, оче архимандрите?
- Ништа осим Царства Небеског.
То су биле његове последње речи. Тачно у дванаест сати тога дана, 20. новембра, предао је душу своју Богу у светосавској Жичи отац Севастијан, највећи мисионар Србин модерног времена, мисионар светског стила и светскога значаја. Колико је он био поштован, доказ је што је његовој сахрани присуствовао амерички конзул, са госпођом, из Београда, са великим и скупоценим венцем америчког посланика г. Лена. Јер је покојник био, и до смрти остао, амерички грађанин и поданик. Та дивна пажња од стране званичне Америке дирнула је до суза све присутне. Сад знамо, говорило се после, зашто је Америка велика, зато што уме да цени синове своје.
Ето, тако се завршио један плодан рад, један српски живот који није знао шта је тешкоћа и шта је немоћ. Пре три месеца монашко гробље у манастиру Жичи добило је још један гроб. Крај монаха-песника Валеријана Бошњаковића и архимандрита хилендарског Рафаила, сахрањен је и архимандрит Севастиан Дабовић, велики Србин, мисионар светскога стила и учени богослов. Архимандрит Севастиан Дабовић, рођен 9. јуна 1863. године на крајњем истоку Северне Америке, у Сан Франциску. Његови родитељи дошли су у Америку из Рисна у Боки Которској. Међу својим прецима архимандрит Дабовић имао је многе знамените духовнике, поморске капетане и угледне људе трговачког реда и националног значаја. Истовремено са српским научио је и енглески језик и до краја живота остао је представник американизма у ономе што је најбоље у Америци – непрекидне активности и непрекидног оптимизма. Још у дубокој старости он се сећао погреба председника Линколна. Ако се узме да му је тада било нешто више од две године, онда је то збиља нешто изузетно.
Покојни Дабовић учио је Духовну академију у Петрограду и Кијеву. Замонашио се 1877. године и као ђакон био је члан конзисторије, наставник богословске школе и проповедник на енглеском језику у катедралној руској цркви. Као јеромонах, Дабовић је обилазио своју паству по целој Америци и у многим местима подигао прве цркве. У три маха био је на Аљасци и допирао чак до Алеутских острва. Урођеници су га необично волели. Тако су му једном приликом поклонили рогове од лоса, дугачке преко пет метара, које су нашли у великом леденом брегу. Те кости, које је почивши Дабовић добио као знак изузетне пажње од урођеника, и данас се налазе у српском одсеку музеја у Сан Франциску.
Први патријарх обновљене Руске Патријаршије, тадашњи амерички епископ Тихон, даровао му је своју митру једном приликом кад је служио заједно са њим у српској цркви у Чикагу, и вратио се у Њујорк без митре. Вредност те митре износила је једну хиљаду рубаља у злату. Њу је архимандрит Дабовић уновчио, како би са тим новцем исплатио зграду српске цркве у Чикагу.
Ту, у Чикагу, у чувеној старој и правој кланици, Дабовић је пронашао Проку Јовкића, доцније познатог песника који се потписивао ''Србин Слободановић'' и ''Нестор Жучни''. Архимандрит Дабовић извадио је Јовкића из смрада кланичког, иако су се томе жестоко успротивили песников отац и маћеха.
На својим мисионарским путевима и ради организовања православних националних Цркава у Америци, Дабовић је петнаест пута прешао Атлантик, а десет пута пловио је по Пацифику. На океану који се зове Тихи, доживео је највеће буре у малим дрвеним и примитивним паробродима. Исто тако, почивши Дабовић је три пута доживео бродолом и једва се спасао.
Поред организовања самосталне Српске Цркве у Америци, Дабовић је истовремено био и први иницијатор за оснивање Бугарске, Румунске и Сиро-арабијске Цркве у Америци. Једини Србин који се није у Америци одао трговини или заради, већ монаштву и духовном подвигу, био је овај архимандрит који се слободно може уврстити у ред мисионара светског стила. Увек сиромашан, благ, истрајан, необично је волео наше сиромашне раднике у америчким рудокопима и највећи део своје делатности посветио је баш њима. Племе Калоша или Клинкита он је покрстио после узалудних покушаја руске мисије.
Виђени људи америчког Црвеног крста, политичког и општег јавног живота, необично су ценили поштење, разложност и лојалност овога архимандрита. Између свих представника многих православних Цркава у Америци, Департман статистике у Вашингтону обратио се баш њему 1901. и следећих година, тражећи од њега да изгради статистику православних верника свих народности на територији Сједињених Америчких Држава. За време рата, почивши Дабовић са својим многобројним везама и познанствима у многоме је допринео упознавању америчке јавности са нашим националним проблемима. Године 1917. Дабовић је отворио први Југословенски биро за информације у Њујорку. Добар Србин, добар Словенин, почивши Дабовић био је у исто време и добар Американац. Све то њему ништа није сметало да буде и веран син велике Америчке републике.
Последње године свога живота почивши Дабовић провео је у постојбини својих предака, најчешће уз владику Жичког. И смрт га је затекла, у дубокој старости, у светосавкој Жичи. Многе цркве које је подигао у Америци, покојни архимандрит Дабовић посветио је Светом Сави. У многим својим чланцима и предавањима он је редовно ширио култ Светог Саве и, на крају, дочекао је да своје последње дане проведе у светосавској Жичи, на чијем је гробљу и сахрањен.
Политика, 12.1.1941.
Епископ Николај, Сабрана дела, књига 9. Глас цркве, Шабац, 2013.
Нема коментара:
Постави коментар