Али Бог није напустио Адама и Еву. Започео је обнову Адама и Еве (и целог човечанства), само неколико тренутака после њиховог изгнања. Почела је облачењем Адама и Еве у животињске коже и наставила се кроз са Нојем. Потом је уследио завет који је Бог учинио са Аврамом, да ће преко њега послати Спаситеља да исцели катастрофални раскид. Завршила се смрћу и васкрсењем Исуса Христа. Свети Василије то лепо каже: "Слао си пророке; чинио си чудеса преко светитеља Твојих...најављујући нам спасење које се имало збити" (молитва анафоре Литургије Светог Василија).
 |
| Зелена кадионица, 1998. Милоје Марковић, Чувар времена, Горњи Милановац, 2010. |
Другачији нагласак који Православна Црква ставља на учење о првобитном греху утиче и на разумевање тога какав значај има Христова смрт у искупљењу човечанства. Свакоме је познат стих узет из Јеванђеља по Јовану који потврђује Божију велику љубав према човечанству доласком Његовог Сина: Јер Бог тако заволе свет да је и Сина свог јединородног дао, да ниједан који верује у Њега не погине, него да има живот вечни (Јн 3, 16). Христос се није добровољно жртвовао на Крсту да би се задовољила Божија освета, жеља да грех буде кажњен (што западни теолози називају "заменом и откупом"). Уместо тога, Христова смрт на Крсту је омогућила Христу да уђе у смрт и уништи је, што васкрсење из мртвих сведочи једном за свагда.
Прекид односа који је Адам имао са Богом утицао је на све наредне нараштаје као извор болести и смрти. Христос, поразивши смрт, онбавља овај однос њеним уништењем. Постаје Посредник између човечанства и Оца, мост преко непремостиве провалије. Победник смрти, Спаситељ душе и тела. Његова послушност праведности (Христос је једини човек који није нарушио Мојсијев закон) укида смртну казну која је задесила непослушног Адама, чиме Његова смрт постаје потпуно добровољна жртва и на тај начин омогућава Његово васкрсење из смрти.
Порука Светог Павла Римљанима резимира православни поглед на болест и смрт и наговештава како исцељење улази у свет:
Знајући ово, да се наш стари човек разапе с Њиме, да би се уништило тело греховно, да више не робујемо греху. Јер ко је умро ослободио се од греха. Ако ли умресмо са Христом, верујемо да ћемо и живети са Њиме, знајући да Христос уставши из мртвих, више не умире. Смрт више не влада Њиме. Јер што је умро, греху је умро једном за свагда, а што живи, Богу живи. (Рим. 6, 6-10).
Крштењем ступамо у Христов живот; улазак у воду оспособљава особу да ступи у Христову смрт и устане у обличје Његовог васкрсења (Рим. 6, 1-10). Крштење је први корак у обнови тела и душе, повратак у извесној мери у заједницу с Богом коју су Адам и Ева искусили пре непослушности. Божије обећање је да ће се ово путовање завршити у Његовом Царству, иако тај крај никако није аутоматски или загарантован, нити је лишен испитивања и искушења. Наша вера у Бога треба да се докаже, то јест, да се прекали у огњу невоља, чему учи Свети Петар, и не сме изостати. Свети Јован то резимира у завршној књизи Писма: Ко има ухо нека чује што Дух говори Црквама. Ономе који победи даћу му да једе од дрвета живота које је у рају Бога мога (Отк. 2, 7). Човек који слуша и покорава се, онај је који ће примити обећање о вечном животу у последњи дан.
Лиценцирани клинички психолог и брачни и породични терапеут, координатор Болничког и пастирског саветовалишта Антиохијске Православне Архиепископије, и верски координатор Православног удружења за медицину, психологију и религију. Свештеник је у антиохијској православној цркви Св. Георгија у Сан Дијегу у Калифорнији, САД.
Изворник: http://www.antiochian.org/morelli/the-ethos-of-orthodox-christian-healing
Превод: Милена Тејлор
СВЕТИГОРА, ОБРАЗНИК ЗА ВЈЕРУ, КУЛТУРУ И ВАСПИТАЊЕ
бр. 238, Успење, септембар 2014.
Нема коментара:
Постави коментар