Темељ ове "синергије" (сарадње човека са Богом) је забележен у књизи Постања: Потом рече Бог: да начинимо човека по својему обличју, као што смо ми, који ће бити господар свега по земљи...(Пост. а, 26). Мек Гукин (2004) запажа да је неколико грчких отаца дефинисало појам "лика" доводећи га у везу са Адамовим именовањем животиња, чиме се повезује својство лика Божијег у човеку са "владавином човечанства над створеним поретком". Другим речима, светоотачка егзегеза истиче различите карактеристиике на основу којих човек превазлази животиње, као што су разумевање, расуђивање и интелигенција, закључујући да исте дефинишу у извесној мери појам "лика Божијег".
Евагрије Отшелник такође, мада посредно, потврђује да разум одражава лик Божији у човеку. Приликом испитивања (који је) узрок греха пита: "Да ли је то разум?", да би одговорио на упит другим питањем: "Али како онда разум може бити лик Божији?" (Доборотољубље, 1 том). (Касније одговара на своје питање да је грех "слободно бирање погубног задовољства").
 |
| Бели анђео, диптих, 2000. Милоје Марковић, Чувар времена, Горњи Милановац, 2010. |
Од свих Светих Отаца, међутим, Свети Јован Дамаскин је најјаснији:
"Као златан печат на ову обичну беседу, додаћемо кратко сведочанство о начину који је највреднији од свега што је Бог створио - умно и разумно створење, човек - саздан, сам међу створеним бићима, по Божијем лику и обличју (уп. Постање 1, 26). Прво, каже се да је сваки човек створен по лику Божијем у погледу достојности свог ума и душе...и обдарен слободном вољом..."
Даље, Свети Јован Дамаскин поучава да дар разума носи са собом одговорност према светости:
"Сваки човек поседује оно што је по лику Божијем, 'Бог се неће раскајати за своје дарове и призвање' (ср. Рим 11, 29). Али само неколицина - оних који су врлински и свети и подражавају доброту Божију до границе људских моћи - поседују оно што је саобразно обличју Божијем". (Добротољубље, 3. том).
Свети Никита Стетатос разматра како се одговорност развијања и коришћења дара разума испуњава једино живљењем саобразним вољи Божијој:
"Бог је...разум, који превазилази сваки разум...Он је светлост и извор благословене светлости. Он је мудрост, разум и духовно знање. Ако су ти због чистоте ове врлине дате и богато присутне у теби, онда се то у теби што је саобразно лику Божијем безбедно чува, јер које води Дух Свети они су синови Божији (Рим. 8, 14)." (Добротољубље, 4 том).
Јасно је да црквени Оци уче да је разум веома цењена особина која се налази у човеку. Важно је напоменути да разум не значи нужно високу интелигенцију, већ разумну моћ, односно, способност да расуђује, разликује, ствара и све квалитете који су повезани с тим. Даље,по њиховој процени то подразумева морални императив. Пошто је разум дар од Бога, морамо га употребљавати најбоље што можемо. Неодговорно коришћење разума у нашем животу значи да се не саображавамо Божијој вољи.
Једна од области где се разум мора применити је сагледавање живота око нас. Одакле потиче крајњи смисао стварања и наше место у њему: од науке и њених огранака, укључујући медицину и психологију - или од Бога? Наука је емпиријска, мери материјалне предмете и дефинише материјалне процесе. Описује функције стварања, али не може рећи ништа о његовом значењу и сврси. Материјалност и смисао су две различите ствари, али се ипак прожимају, по речима Псалмопојца: Небеса казују славу Божју, и дела руку Његових гласи свод небески. (Пс. 18, 1).
Будући да су правила која управљају светом уписана у само ткиво стварања и о њима се расуђује разумом, могу се користити за исцелитељне сврхе Божије. Наука и њена примена нису статични, већ динамични и стално се мењају, то јест усавршавају, тиме што научници све боље обављају свој "научни рад". Њени корени су древни и даље се развијају. Наука примењена на лечење у раној Цркви је била груба за разлику од онога што знамо данас, али је ипак била присутна. Ако је воља Божија да човечанство постоји у наредних пет векова или слично, наука (укључујући и уметност лечења) коју упражњавамо данас ће изгледати грубо као што нам сада изгледа древна пракса. Црквени Оци су то добро разумели. Свети Григорије Нисијски каже: "Медицина је пример онога што Бог дозвољава људима да раде када делају у складу са Њим и једни са другима:" Василије Кесаријски каже: "Божија милост је очигледна у целебној моћи медицине и онима који се њоме баве, као и у чудесним лековима" (Демакис 2004).
протојереј др Џорџ Морели
Лиценцирани клинички психолог и брачни и породични терапеут, координатор Болничког и пастирског саветовалишта Антиохијске Православне Архиепископије, и верски координатор Православног удружења за медицину, психологију и религију. Свештеник је у антиохијској православној цркви Св. Георгија у Сан Дијегу у Калифорнији, САД.
Изворник: http://www.antiochian.org/morelli/the-ethos-of-orthodox-christian-healing
Превод: Милена Тејлор
СВЕТИГОРА, ОБРАЗНИК ЗА ВЈЕРУ, КУЛТУРУ И ВАСПИТАЊЕ
бр. 238, Успење, септембар 2014.
Нема коментара:
Постави коментар