У четвртом веку Православна Црква је отворила многе добротворне установе, укључујући и домове за сиромашне, сирочад, старе и болнице(Демакис, 2004). Многе од ових установа су биле повезане са манастирима. Здравствени радници, лекари, медицнске сестре, тадашњи психолози су често и сами били монаси. Свети Василије Кесаријски(370-379) је мао медицинског знања, а каже се да је радио са монасима служећи болеснима и немоћнима.
Свети Јован Златоусти, патријарх цариградски(390), користио је добра Цркве за отварање болница и других добротворних установа, због чега су га људи веома волели. У року од два века, брзи развој ових установа је захтевао државно финансирање, иако је Црква и даље активно управљала и пружала негу. Цар Јустинијан је преселио најважније лекаре у болнице, што је уваћело углед ових установа(Демакис, 2004).
 |
| Хиландарска кадионица, 1998. Милоје Марковић, Чувар времена, Горњи Милановац, 2010. |
Болницом је председавао надзорник(носокомос). Имала је шездесет кревета распоређених у пет одељења, од којих је једно било одређено за жене. Два нерезидентна лекара (смењивали су се на служби месечно) и њихови помоћници и болничари су радили на сваком одељењу. По царском наређењу, лекари се нису могли бавити било каквим послом ван овог, чак ни бесплатним услугама. На одељењу за жене је била још једна лекарка. Четири помоћна лекара укључујући и два хирурга су радили на амбулантном одељењу. Два амбулантна лекара су се смењивала месечно пружајући услуге монасима манастира.
Било је ту разног особља, укључујући и главног фармацеута и три апотекара као и два свештеника, који су служили у болничкој капели. Професор медивине је "предавао начела медицинског знања" студентима лекарима, који су очигледно били одабрани од помоћних болничара. Плате за болничко особље су детаљно наведене, као и залихе које су потребне болничару задуженом за амбуланту и надзорнику, који је служио као подрумџија. Цар је у типику дао и прописе за литургијска богослужења, сахране и помене упокојенима.
Управник(герокомос)старачког дома се бирао између монаха манастира. Уз помоћ шест болничара, старао се о двадесет четворо старих и немоћних људи у кући, при чему здрави нису примани, без обзира на друштвени сталеж коме су припадали. Као у болници, капела у којој су служили свештеник и чтец је била на располагању житељима дома. Цар је обезбеђивао новац и друге потребе и за особље и за житеље дома.
Санаторијум за оболеле од губе је основан на месту удаљеном од манастира. Цар је тражио од његових житеља "да га нарочито помињу", али за разлику од пацијената у болници, од њих није тражио да дођу у цркву и да се моле за његову душу.
Мање институционализовани облици филантропије су се неговали и у самој задужбини. Пекара(манкипеион) је обезбеђивала хлеб за исхрану житеља болнице и старачког дома. За потребите ван манастира је такође била организована расподела хране у част добротвора задужбине. У ову сврху су се прикупљали остаци после подневног и вечерњег оброка. (Цео типик се може наћи на: http/www.stmaryofegypt.org/typika/typ038.html).
Демакис(2004) наводи пет карактеристичних особина заједничких лекарима-светитељима:
1, Били су посвећени Христу и живели светим животом пре него што су постали лекари.
2. Живели су као дубоко посвећени хришћани личном молитвом, постом и делатно се молили за своје пацијенте.
3. Били су истакнути лекари, често као "први у својој класи медицинске школе". Медицинска наука се сматрала озбиљном академском дисциплином.
4. Имали су "дубоку љубав и поштовање" према људима и настојали да виде "лик Христов" у сваком пацијенту. То се огледало у њиховим поступцима, укључујући дуго радно време, одбијање било какве плате, претварање сопствених домова у болнице, као и личну негу коју су пружали својим пацијентима("лично су хранили своје пацијенте и бринули о њима").
5. Приписивали су своје вештине лечења и медицинске успехе Богу.
протојереј др Џорџ Морели
Лиценцирани клинички психолог и брачни и породични терапеут, координатор Болничког и пастирског саветовалишта Антиохијске Православне Архиепископије, и верски координатор Православног удружења за медицину, психологију и религију. Свештеник је у антиохијској православној цркви Св. Георгија у Сан Дијегу у Калифорнији, САД.
Изворник: http://www.antiochian.org/morelli/the-ethos-of-orthodox-christian-healing
Превод: Милена Тејлор
СВЕТИГОРА, ОБРАЗНИК ЗА ВЈЕРУ, КУЛТУРУ И ВАСПИТАЊЕ
бр. 238, Успење, септембар 2014.
Нема коментара:
Постави коментар